Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Како је скончао Франц …

Датум објаве: понедељак, децембар 24, 2018
Величина слова: A- A+

„Ниjе живот, само, пољем проћи!“… нечиjа jе давна болна преиспитивачка мисао… Још као дете, суочио сам се са злом одраслих!… Сећање: од Стоца, на Брегави… до Сокобање, на Моравици… а, у међувремену, до старости у Београду, на Сава-Дунаву…

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/streljanje-franc.jpg

 

Сваког лета… сваког лета се сетим… Кад дође таj дан, срце ми се стегне, туга, врати… Недавно jе прошао jош jедан 2. август, 2013, Свети Илиjа… а на таj дан, пре много година, „требало“ jе да „одемо с овог света“!…

Мама jе дуго, до смрти, у фиоци кревета, у моjоj староj кошуљи (као кошуљица!) чувала, црно-на-бело, позив, на наранџастом картону, усташке команде из Стоца: да се 2. 7. – у одређен сат – морамо jавити у месни затвор… а, зна се, шта jе, то, значило!… А деда jе, претходно, ухапшен, никад га, више, нисмо видели… Одвео га jе голобрад висок мршав младић с дрвеном пушком, као дечjом, с канапом уместо кожног каиша, па, jош, наопачке окренутом, да бисмо, jош више, били понижени!… Свег се тог живо сећам, имао сам пет година! Сећам се дединог последњег погледа пре него што jе замакао иза угла, десно, према центру, уз Брегаву, сигурно jе знао шта га чека! Имао jе 78 година (jедну годину мање него jа, сад!). Мама се, у том трену, онесвестила на степеницама, испред камене капиjе, и она jе знала шта чека – нас!… знала-знала, и те како!…

А, убрзо, ухапшен jе и тата, нисам присуствовао… Једном смо га посетили у том истом среском затвору, сећам се, како се не бих сећао, имао сам пет година… брат две и по… Чим смо ушли у затвор, угледао сам црн митраљез на средњем прозору, на спрату: цев уперена према капиjи. И стражара, краj врата, с фесом, с правом изгланцаном пушком. Кад су тату извели да се видимо, изашао jе ужасно ружан, необриjан, мршав, измучен, с црним пругама по лицу и кошуљи; после сам сазнао да jе, то, од рибања патоса, на спрату, просториjе у коjоj су саслушавани српски затвореници; а зашто се рибаjу патоси у таквим просториjама, jасно jе… Тата jе тражио воде, стражар jе скинуо фес и наточио с чесме, налио у своj фес, па дао тати и, чим jе тата принео воду устима, жестоко га jе ударио да не би попио ни jедан jедини гутљаj!… Ту ми се сећање прекида, вероватно због шока…

А онда jе дошла она ноћ кад смо, кришом, а у великом страху, кроз спуштене канате, на прозорима, гледали како одводе, у камионима, ухапшене Србе, Сточане, међу њима и нашег деду и оца… у неповрат, у неку jаму, а „наш“ 2. август се приближавао, наш судњи дан, мама jе била изван себе: jедина нада jоj jе био њен брат, наш уjак, у далеком Београду, под окупациjом…

Да ниjе било тог нашег уjака, маминог рођеног брата, ово не бисте читали!…

Звао се Славко Хаџић, био jе судиjа Окружног суда у Београду, у данашњоj Масариковоj улици. Човек, образован, пропутовао свет, светски, начитан, уман, предузимљив, он нас jе спасио сигурне смрти у Стоцу, на Брегави, у Херцеговини… и избавио у Србиjу!… Како од сигурне смрти да спаси своjу сестру, нашу маjку и њено двоjе деце, нас?!… Славко чудотворац, наш уjак…

И смислио план, „луд“ – али коjи „упали“!…

Имао, уjак, доброг познаника Словенца, Франца. Не знам како су се упознали, можда тако што jе наш уjак био на лечењу, у Словениjи, у Моjстрани? Можда познанство из воjске, из уjакове судске праксе… ко зна… Господин Франц jе радио у београдскоj Главноj пошти, у Таковскоj улици. Био jе шалтерски службеник. Носио jе немачку униформу, био jе присилно мобилисан. И, баш, та „проста“ чињеница, да jе господин Франц имао немачку униформу, а знао немачки као словеначки, дала jе уjаку идеjу (ни данас не видим шта би, могло, друго!). Да нас Франц спаси! Да оде по нас у Столац – и довезе нас у Београд!… „Лудо“, можда „лудо“ за „обичног“ човека, али, не и за нашег уjака, не треба заборавити, био jе судиjа Окружног суда, у Београду, а не „мачjи кашаљ“!… Машту jе преточио у праксу, у план нашег спасавања из пакла…

Своj план, уjак изложи Францу. Немачку униформу, већ, има, само да пронађе официрске ознаке и капу. Као и кола. Франц jе предложио „кабриолет“, не знам коjе марке, али, „кабриолет“! Уjак jе остао задивљен! „Кабриолет“, то jест, отворен аутомобил, деловаће као „психолошка бомба“ у малом Стоцу, „слепом цреву“ НДХ где ниjе било ни jедног jединог Немца, само усташе и Италиjани коjи „клече“ пред Раjхом! „Кабриолет“, идеално решење! За фалсификовану пропусницу, побринуће се он, уjак…

И, ето, jедног дана, краjем jула, господина Франца у Стоцу…

Ушао jе у место као да jе „фирер“!…

Сви „пали на нос“! Немац – из Београда – у „кабриолету“ – сам – без возача – дошао по госпођу Ксениjу и њено двоjе „малодобне“ деце – да их „спроведе“ у Београд – „Ни длака с главе им не сме фалити!“ – запретио им jе господин Франц – прстом – и, то, на чистом немачком!… (Могао jе и на матерњем словеначком, али, ефекат би био никакав!)…

Мама jе знала и дан и сат кад ће Франц доћи… Радила jе у Среском начелству, у Стоцу, као чиновница. Уjак jоj jе jедног дана телефонирао кад ће Франц стићи, како и зашто, нек буде приправна, нек не губи ни минут већ да слуша шта jоj Франц каже!… Наш бедан живот, у његовим jе рукама!…

Сећам се, само, Франца, његових сjаjних кола, наше куjе Лоле, своjих играчака… Франца коjи jе био веома висок, његовог благог гласа… и наше маjке како се пакуjе… И ничег више…

И сад као да гледам – маjка може да понесе, само, два кофера и jорган! За више нема места! И мало хране!… Али…

Али, маjка коjа jе изгубила мужа, нашег оца, и свекра, „ђутурума“, нашег деду… пакуjе: танке чаше за вино! – шест комада! – у танку чиновничку хартиjу коjу jе претходно изгужвала! – да се, на путу, не разбиjу!… чаше!… винске чаше!… да jоj се нађу – у избеглиштву!!!… Све друго остаjе, али чаше!… Не знам како би ово протумачили психолози…

– Госпођо Ксениjа, оставите те чаше! Важно jе да спасите живу главу, своjу и своjе деце!…

Тих речи се и данас сећам…

И ето нас, мимо свих контрола, у окупираном Београду. Спасио нас Словенац, Франц, шалтерски службеник у Главноj пошти, с правим знањем немачког jезика, с правом официрском униформом коjу jе од неког позаjмио! Хвала му, глава му jе била у торби!…

Уjак Славко нас jе дочекао као да нам jе тата… И други уjак, његов млађи брат, Бранко-Брано… Спасена сестра и њено двоjе деце, пет и две и по године!… Усред рата!… Из пакла!…

Тако jе почео наш живот, избеглички, у Београду, у Улици адмирала Гепрата броj 97.

„Издаjник српског народа Недић“ (!)… примио jе и нас као толике хиљаде избеглица у Србиjу! Мама jе добила посао у Комесариjату пољопривреде, данашња зграда Министарства спољних послова (улазио сам, после школе, на улаз, на углу Кнеза Милоша и Немањине)… Од њене плате, живели смо,  ми, нас троjе, као и наша тетка и њено троjе деце… били смо гладни, боси и бедни – али живи и срећни!… У првом разреду основне школе (данас jе у тоj згради Матемтичка гимназиjа) имао сам школску торбу од картона, носио сандале од канапа, еспадриле, jео пуру с пекмезом или прженим луком… жив и срећан!… Сећам се и обешених на Теразиjама… тетка Љубица ми jе прекрила очи, руком, док смо пролазили… али jа сам видео између њених прстиjу како се…

Дани ослобођења… Тад смо, већ, били у Сокобањи, у Избегличком дому, то jест, Инвалидском, на Бањици, изнад Моравице… Нисам дочекао ослобођење 1944. у Београду  већ у Сокобањи… Био сам у другом разреду основне школе…

А шта jе било с Францом?… С „нашим Францом“?!

Партизани су га „покупили“ с улице кад jе ишао у ону исту пошту где га jе наш уjак пронашао и замолио да ризикуjе своj живот!…

Стрељан jе на Саjмишту!…

Наш спасилац, господин Франц, стрељан jе као да jе Немац! Као да jе крив због нечег! Без суђења! По кратком поступку! Радио jе у „немачкоj пошти“, имао jе „немачку униформу“, ухапшен и… на Саjмишту… угасио се живот човека коjи jе волео Србе, коjи jе, стављаjући главу у торбу, спасио нашу породицу од сигурне смрти „заказане“ за 2. август 1941!…

А шта jе с Францовим ножем, из поднаслова?… О каквом ножу се ради?…

Ситница, али коjа траjе децениjама…

Таj нож постоjи и данас, налази се међу моjим прибором за jело, од детињства до данас, мама нам jе мазала пекмез преко хлеба… jа сам, то, исто, радио, правећи доручак своjоj деци…

Франца, нема, одавно, а, ето, остао његов нож коjи нам jе дао у оном аутомобилу кад смо спасавали живу главу…

Франц, опрости!…

Наш млађи уjак Бранко, Брано  – кад jе сазнао од брата Славка да jе Франц ухапшен – одjурио jе на Саjмиште, али… било jе касно!!! Господин Франц, наш спасилац, трагично jе завршио своj праведнички живот!… Стрељан jе!…

Свако зло jе велико, а зло одраслих наjвеће!… Посебно зло безумних, необразованих, некултурних, оних коjи срамоте Човечанство!… Оних коjи ће те због „кривог погледа“, „увредљиве речи“, „погрешног осмеха“… УБИТИ као пиле!!!…

Боже, спаси ме неразумних!…

Боже, не дозволи да икад будем зао!…

Шта jе наш Франц последње помислио… последње пред стрељање?… Да ли jе… или… Не, ни речи; све би, то, били литератизми! Нигде испод књижевности – што ми, jедном приликом, на бини Јевреjске општине, у Београду, лично, упути господин др Предраг Палавестра… кад ми jе уручивао трећу трећу (читаj: девету!) Награду за роман „Јевреjин између љубави и страсти“, хвала му… Победила ме „песмица“ из иностранства!… Ако… била jе боља од мог романа…

Могу, само, да претпоставим… Да претпоставим шта jе Франц помислио, коjа му jе била последња мисао… „у глави“!… А у „срцу“ и да не говорим!…

И да jе био у праву…

Франц, опрости!… Нису знали шта раде!…

Као што многи не знаjу ни данас… Док год има моћних и слабих, богатих и сиромашних, правих и набеђених, ситих и гладних, с кровом и без крова… испаштаће мали човек, мали народ, мала срећа… то jест, до краjа света, дубоко неправедног ког су силници такав направили: на своjе ругло и ругло целокупног напаћеног Човечанства!…

Франц, опрости!….

Још док jе маjка била жива, богами, давно-давно, пало нам на памет да одемо у Столац, да покупимо оно мало наше сиротиње, ако jе, ишта, остало: забога, били смо сиромашни, у Сокобањи, нисмо имали ни кревете већ смо их, на реверс, позаjмили из сокобањске болнице… избеглице су и на том биле захвалне… „избеглице-изелице“ – како су нас звали, сасвим тачно… увек смо били гладни… jа сам и дан-данас гладан, никад се наjести!…

У неком камиону, из Мостара, мог родног града,. стигнемо у Столац. Што год jе остало наше, потрпаћемо у камион па правац Сокобања…

У стану у ком смо некад живели, друга породица. Мама пита да ли jе нешто наше остало после рата. Ништа, био jе одговор, све су разнели Италиjани! Аха, биће да jе тако: наше jастуке, душеке, посуђе, ормане, кревете, ћилиме… Италиjани узели па однели у Рим, Напуљ, Трст… биће да jе тако!…

Док су отишли да нам донесу слатко и воду, мама ми каже:

– Ено, онаj ћилим jе наш!… Онаj jастук!… Она слика!… заправо, рам, ставили су своjу слику у наш рам!… И оваj сто jе наш!…

Сузе jоj нису дале даље да набраjа…

Послужише нас слатком и „химбером“ (вода с малиновим сирупом). Још смо мало поседели као на иглама…

Па ми „подвисмо шипке“, па у камион, па у Мостар, па у воз, па у Сокобању, преко Житковца и Алексинца…

Тако у Стоцу…

То се звало ослобођење, била jе, то, нова власт, то се звала слобода, нико крив, сви прави!… Гледа те у очи и лаже!… „Нема, ништа, све разнели Италиjани!“…

Франц, опрости!…

Болест, глад, беда, губитак завичаjа, морати живети далеко од родног jезика, далеко од себе, неправда… то су праве несреће у jедином човековом животу, све, остало, само су трице и кучине!…

Франц, хвала ти…

За МОЈУ ХЕРЦЕГОВИНУВелибор Михић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top