Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Како је Осма кордунашка заробила њемачког генерал-пуковника Лера

Датум објаве: недеља, децембар 24, 2017
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+

Данас 92-годишњи Ђуро Кларић придружио се партизанима с непуних 16 година, а у братство и јединство вјеровао је све до слома државне заједнице за коју се борио

Пензије нам одоше низбрдо, али Туђман ипак задржа своју генералску - Ђуро Кларић
Пензије нам одоше низбрдо, али Туђман ипак
задржа своју генералску – Ђуро Кларић

Вргинмост – Поткрај октобра ове године обиљежена је 75. годишњица формирања Осме кордунашке ударне дивизије, која је заједно са Шестом личком и Седмом банијском ударном дивизијом чинила Четврти корпус НОВ и ПО Југославије и у којој је око 98 посто бораца било из Лике, Баније и Кордуна. Тада је новинар „Портала Новости“пригодом бројних свечаности разговарао с некадашњим младим партизаном, а данас времешним и добродржећим 92-годишњим Ђуром Кларићем, који је на реверима свога одијела с поносом истакнуо бројна одликовања.

Бурних времена која су му обиљежила младост и животни пут Ђуро се добро присјећа. Рођен је 16. септембра 1925. године у Тоуњском Тржићу, крају уз ријеке Мрежницу и Тоуњчицу. Ондје је похађао школу до које је морао пјешачити десетак километара; 1934. године ишао је у други разред, када је дознао да је у Француској убијен југославенски краљ Александар, а то су многи тамошњи житељи, па и његова учитељица, примили с великом тугом и сузама, но не и деветогодишњи дјечак који је ради тога био кажњен батинама. Школу је наставио у селу Мрежница, а потом је мало недостајало да се уз помоћ Привредникове стипендије школује за трговца у српској Сурдулици; умјесто тога, понуђено му је да иде у подофицирску школу у Мостару. Но, како већ 1940. године долази до превирања у тадашњој Краљевини која ће довести до њезина слома и почетка рата, и тај се план, којему ионако није био превише склон, изјаловио.

Када су 1941. године започели усташки покољи по кордунашком и банијском крају, формира се Перјасички партизански одред, којему се Кларић придружује већ у аугусту, с непуних 16 година: добио је тада, каже, и пушку, тек мало већу од њега. Покрет отпора се развија, па се у новембру 1942. године оснива Осма кордунашка дивизија, којој је на челу био Владо Ћетковић и у чијим ће мањим или већим јединицама Ђуро остати све до 1944. године.

Први задатак у којем је са својим друговима судјеловао било је ослобађање дјеце из усташког логора у Јастребарском: успјели су тада ослободити око пет стотина малишана. Но нису могли све склонити у породице из шире околице, па су их слуге фашиста поновно заточиле. Ђурина је бригада наставила према Жумберку одакле је водила борбе по словенском територију, да би се потом опет вратила на Кордун. Присјетио се тако формирања Првога кордунашког партизанског одреда на Дебелој Коси, доласка Веце Хољевца и Станка Ћанице Опачића, оснивања одреда у Горњем Скраду, Трупињаку, али и Изидора Штрока, политичкога комесара Перјасичкога одреда.

– Штрок се у локалној гостионици спријатељио с једним усташким наредником и наговорио га на сурадњу, па смо тако једне вечери из његову помоћ заузели тамошњу станицу и том приликом запјевали пјесму Перјасица, мала државица – казао нам је.

Alexander Löhr
Alexander Löhr

Кларић је као партизански пушкомитраљезац неријетко гледао смрти у очи. У почетку му је помоћник био рођени брат, но како се све чешће знало догађати да чланови исте обитељи изгину у истој борби, послан је у штаб Првога корпуса НОВ и ПО Хрватске који је био смјештен код Вељуна: командант му је ондје био Богдан Орешчанин, а комесар Вецо Хољевац, касније чувени загребачки градоначелник.

– Ту је било добро, било је цигарета, куханих јела сваки дан, а постојале су постоларске и сличне службе. Одонуд су ме послали на четверомјесечни подофицирски курс у Цетинград. По повратку, постављен сам за командира пратеће чете која је осигуравала водство Корпуса и у којој је било више од двадесет бораца. „Тукли“ смо се за Топуско, Глину, Слуњ, словенски Шампетер. Код Илирске Бистрице заробили смо 19.000 Нијемаца, међу њима и генерал-пуковника Александера Лера (Алеxандера Лöхра), заповједника Wермацхта за југоисточну Европу, који је у Београду 1947. године осуђен и стријељан због ратних злочина – похвалио се Ђуро потхватима у којима је учествовао.

Након ослобођења, Кларићев командант Ћаница Опачић постављен је за министра грађевинарства новоуспостављене републике, па је и њега повукао у чету која је осигуравала сједиште тог тијела у Загребу. Војну ће каријеру наставити у Сарајеву, Карловцу, Вараждину, Панчеву и Сплиту, а 1961. године бит ће и у мировним снагама УН-а у Египту. Умировљен је у чину потпуковника у Вараждину, као носилац Партизанске споменице 1941. године. Био је задовољан пензионерским данима и примањима, али онда стигоше турбулентне деведесете и збивања која му нису била баш по вољи.

– Дође Туђман и демокрација, пензије одоше низбрдо, али он ипак задржа своју генералску. Ја сам се након рата оженио учитељицом из Међимурја, ширећи и тиме братство и јединство. Наша кћи завршила је фармацију и данас ради у једној америчкој фирми, а син је инжењер стројарства. Четверо унука већ је на факултету, па сам све у свему – сретан и пресретан. Кад сам преко наших „Новости“ дознао да ће се у Војнићу и Вргинмосту обиљежити обљетница Осме кордунашке, с великом сам се радошћу придружио тој прослави – каже некадашњи борац легендарне партизанске дивизије.

– Стање у данашњој Хрватској је, Боже нас сачувај, грозно: партизани су углавном помрли, њихова дјеца не смију писнути, али зато усташе из Канаде, Аустралије и других земаља у које су побјегли, имају сву подршку власти и већа права од нас који смо се борили за ову државу. Ово је моја домовина, за коју сам се борио мислећи да ће бити добра земља за све своје грађане. Али данас цијели свијет осуђује фашизам, но код нас се толерирају усташки поздрави а злочинцима се подижу споменици. Све је кренуло наопако откако је дошла претходна и садашња власт. Док је Милановић био премијер, ипак је то још на нешто и личило – изразио је на крају разговора своје незадовољство актуалним збивањима Ђуро Кларић, који намјерава у добру здрављу поживјети још барем десетак година. А како других неиспуњених жеља нема, пожељесмо му да му се та посљедња и оствари.

Аутор: Милан Цимеша; Портал Новости

Извор: Банија Онлине

Везане  вијести:

Годишњица масакра 1.446 Срба у Пркосу Ласињском и Дугом Селу Ласињском 1941.

Годишњица: Усташе побиле 24 српска становника села Павићи на Кордуну

Миле Кнежевић, посљедњи преживјели учесник пробоја на Петровој гори




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top