Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Како је Ирена /Разија/ преживјела усташе и нијемце

Датум објаве: четвртак, септембар 7, 2017
Објављено у Остала стратишта
Величина слова: A- A+

Осамдесеттрогодишња Ирена Проскауер рођена је у Бечу од оца љекара Фрица из Катовица, у Пољској, и мајке Илзе из Леотена, у Њемачкој. Од Беча до Шамца прошла је два рата и запамтила много страхота.

Ирена Проскауер код плоче са очевим именом на партизанском гробљу у Рахићу.
Ирена Проскауер

Приредила: Светлана ПАВЛОВИЋ

Осамдесеттрогодишња Ирена Проскауер, учитељица у пензији, једина је преостала особа из малене јеврејске колоније у Шамцу, која је почела да нестаје након њемачке и усташке окупације током Другог свјетског рата.

Можда се за њу не би ни знало да 2015. године историчар Никша Незировић није написао књигу „Јевреји у Босанском Шамцу од 1863-1942. године“ о времену када је у Шамцу живјела 31 јеврејска породица.

Ирена је имала филмску судбину. Њен отац, Фриц, страдао је у партизанској болници у Шековићима, Трнови, током седме непријатељске офанзиве заједно са двије шамачке болничарке – мајком и кћерком Фаником и Тонком Краус.

„Занимљиво је да је њен отац погинуо заједно са њима, да би након толико година Ирена дошла да живи у родни град Фанике и Тонке Краус. Свијет је заиста мали“, каже Незировић.

Осамдесеттрогодишња Ирена Проскауер рођена је у Бечу од оца љекара Фрица из Катовица, у Пољској, и мајке Илзе из Леотена, у Њемачкој. Од Беча до Шамца прошла је два рата и запамтила много страхота.

Када су се Нијемци приближили Брчком, отац, будући да је био Јеврејин, тражио је премјештај да буде теренски љекар и добио мјесто у Горњем Рахићу, гдје је радио за сва околна мјеста.

„У Рахићу смо живјели у кући Марка Радића, гдје је била смјештена амбуланта. Он је био једини Србин са породицом у Рахићу и сви су га вољели. Имао је супругу и кћер. Усташе су га убиле“, прича Ирена.

Гледала је како њега и супругу одводе и чула је да су их заклали на брчанском мосту, јер су се касније усташе вратиле и показивале слике.

„Његову кћер сакрила је Хамдибеговица Аликадић у пушницу у бабури /гдје се ложи ватра/, а онда ју је њен тетак Милан Томић одвео код себе и више је нисам видјела, а чула сам да је отишла за Београд“, сјећа се Ирена.

Ирена прича да се њен отац након тога оженио муслиманком Ханумком, која је већ имала два сина из првог брака и са њом добио кћер Сеаду.

Због тога што су га Нијемци стално тражили, јер је имао своју апотеку и као љекар помагао партизанима, промијенио је име у Ферид, а Иренино у Разија, вјерујући да их тако неће убити. То име је носила током цијелог школовања.

Почетком 1943. године отац је отишао у партизане. Ирена се присјећа да ју је маћеха слала рано ујутро на њиву. Једном је сједила пет дана на трешњи и сакривала се, а друштво јој је правио брат који је чувао краве. Тако су избјегли смрт.

Оца су јој ухватили у Шековићима, гдје је био мајор централне болнице и одвели у затвор у Брчком. Против њега је свједочио неки Касимага Касимагић који је рекао: „Крмка у главу – да је остао још који дан у Рахићу одвео би све у партизане“.

„Моја мајка /маћеха/ га је тражила и жељела да га спаси. Сјећам се, срели смо у путу Авду Берберовића из Брчког, којег је мајка /маћеха/ молила да помогне. Он јој је одговорио: `Хајде кући док је твоја пасјача на глави, муж ти је синоћ `отпутовао` низ Саву у Земун`“, прича Ирена.

Ирена каже да јој је отац стријељан у Подгајичкој шуми, гдје је и данас споменик, а у Рахићу је на партизанском гробљу плоча са његовим именом.

Ирена је радила 40 година као учитељица и извела на животни пут више од 200 ђака свих националности, са некима од њих се још увијек чује, а понекад је и обиђу.

У посљедњем рату, деведесетих година прошлог вијека, ишла је свуда – од Градачца до Београда, па од Пала до Америке, гдје јој је муж сахрањен.

Ирена је прије двије године имала двије тешке операције, али захваљујући љекарима у Шамцу, Добоју и Бањалуци полако се опоравља.

Извор: СРНА




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top