Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Како је Фрљић урадио оно што Срби нису смели

Датум објаве: петак, јануар 20, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Ratko-Dmitrovic-slika.jpgПише Ратко Дмитровић

Страшну и тешко појмљиву мржњу, коју је деведесетих година према Србима јавно ширио сарајевски глумац Емир Хаџихафизбеговић, Срби су заборавили, али није заборавио један травнички Хрват, казалишни стваралац, који је за ту работу у помоћ позвао Ива Андрића

Не постоји човек на простору бивше Титове државе који је више од сарајевског глумца Емира Хаџихафизбеговића јавно изговорио речи мржње према Србима као народу. Не појединим Србима, није грешка, већ према Србима у целини.

Туђман, Шиме Ђодан, цео коментаторски хор загребачког „Вечерњег листа“, „Слободни тједник“, Хловерка Новак Срзић, Јосип Јовић, Мирко Ковач, Смаил Чекић, Јеврем Брковић…све њихове изјаве, теорије и оцене о Србима да ставите на једну страну ништавне су и сићушне у поређењу са оним што је о Србима говорио, а и данас повремено говори Емир Хаџихафизбеговић.

ПАТОЛОШКА СКЛЕПОТИНА

Ту своју дубоку, неконтролисану мржњу Емир је деведесетих година укалупио у позоришну представу, неку врсту монодраме названу „Године преваре“. Чега и кога све ту имамо, мајко божја; Светог Саву, шајкачу, српску естраду, Меморандум САНУ, Добрицу Ћосића, Цунета Гојковића, „Недељно поподне“ са Дуњом Ланго, песме Лепе Брене, цитирања Мирка Ковача, обешених муслимана (лутке са црвеним фесовима на глави) српског фашизма као непрекидног процеса који се овим земљама ваља кроз векове, коље и пали све несрбе, осваја, пљачка, силује…

Представа – назовимо је тако у недостатку воље да се тражи адекватан појам -завршава обраћањем Хаџихафизбеговића речима какве, поновићу, јавно о Србима никада нико пре овог сарајевског глумца изговорио није.

Кад истроши све речи мржње и несношљивости према Србима и Србији, Емир ј… мајку целом српском народу и на самом крају те патолошке склепотине изговара клетву намењену сваком муслиману који заборави шта су њима, муслиманима, радили Срби.

Интернет свашта човеку омогући, па и гледање „Година преваре“. Тако сам се и упознао са тим Емировим „остварењем“, али ми је промакло када је престао, а престао је, да игра те своје „Године…“

Срби су заборавили сваку Емирову изговорену реч, Срби иначе памте краће од кокошке, па им се због тога и догађа оно што се другим народима догодити не може и неће.

Данашњи Емир није онај из деведесетих, бар није јавно. Није му се гадило да 2009. године дође у Београд и у „Атељеу 212“ два пута одигра представу „Жабе“. Кад су га неки сарајевски новинари (београдским новинарима је свеједно, њима ништа не смета) суочили са сопственим речима и односу који је деведесетих имао према Србији и Београду, Хаџихафизбеговић је нешто натуцао о „непролазном београдском духу“, о људима који су били против рата, али се, вели он, њихова реч није чула.

Није одгорега имати у виду да је Емир Хаџихафизбеговић, када је кренула политичка криза са распадом бивше државе, узео чланску карту Савеза реформских снага Анте Марковића. Убрзо се политички и људски мења до те мере да облачи црну униформу проусташког „Хрватског вијећа одбране“ (ХВО), па одору Армије БиХ да би из свега изашао као Бошњак, члан Странке демократске акције који ће касније сести у Кабинет министра културе и спорта кантона Сарајево, и повести борбу против „србијанских дроља“ које долазе у Босну и својим биографијама и наступима кваре Бошњаке.

„СРПСКА ФАШИСТИЧКА ФУКАРА“

Почетком септембра ове године Емир је у Сарајеву прославио 50. рођендан. Позвао је преко 300 особа које сматра пријатељима и који њега сматрају својим пријатељем. Нешто касније сазнаћете ко је све из Београда био на том дернеку. И то, ваљда, нешто говори. О Србима, пре свега.

Оно што је „српска фашистичка фукара“ заборавила није један Емиров земљак, Хрват, позоришни редитељ. Зове се Оливер Фрљић. Он се умешао у ову муслиманско-српску причу откривајући заборавнима и у међувремену одраслима какав је деведесетих година био Емир Хаџихафизбеговић.

У којем контексту је то урађено. У најјачем. Уз помоћ Ива Андрића.

Фрљић се вратио прилично заборављеној и некако од издавача и андрићолога у страну помереној приповеци Ива Андрића „Писмо из 1920“. Ту Андрић кроз уста свог гимназијског пријатеља Макса Левенфелда проговара о мржњи – најдубљој, најстаријој и најопаснијој константи међу народима Босне и Херцеговине.
Левенфелд је син покатоличеног Јеврејина, лекара, из Беча који са својом супругом, лепотицом, рођеном у Трсту, долази да живи у Сарајеву. Све се то догађа на размеђи 19. и 20. века. Млади Макс и још млађи Иво Андрић похађају сарајевску гимназију и ту се између њих двојице рађа једно дубоко на интелектуалним трагањима засновано пријатељство.

Долази Први светски рат, отац умире, мајка се враћа у Трст, а Макс у Бечу уписује студије медицине. По окончању рата враћа се у Сарајево, али врло брзо схвата да се ту не може живети, да испод мирне, наизглед чврсте, али танке покорице заједничког и толерантног босанског живота кипи мржња; страшна, дубока мржња, спремна да прогута све и свакога, мржња која никада неће напустити Босну и народе у њој.

Чудним путевима какве само живот може да отвори, марта месеца 1920. године, на перону железничке станице у Славонском Броду, док су још увек хладни ветрови витлали славонским равницама, а горе у ваздуху пролеће чекало да се спусти на воћњаке и винограде, после седам година сусрећу се Иво Андрић и Макс Левенфелд. Њихову растрзану, помало хладну причу о прошлим и новим данима у Босни прекида долазак воза из Београда. Левенфелд је путовао према Загребу и даље за Беч. Андрић је чекао воз за Београд. Поздрављају се уз Максово обећање да ће свом гимназијском пријатељу написати и послати оно што није стигао да изговори.

БОСНА, МРЖЊА И БЕГОВИ

То писмо је убрзо из Беча дошло у Београд, а у писму Левенфелд објашњава због чега је Босна била и због чега ће заувек остати на гротлу вулкана мржње. Те оцене, уткане у литерарно савршене реченице, много година касније муслимански интелектуалци (Мухамед Туњо Филиповић, на пример), уз још неке Андрићеве приповетке и романе, оцениће као несрећу за Босну; већу и опаснију од војски које су пролазиле и проливале крв по Босни и Херцеговини.

Оливер Фрљић је, као и Андрић, рођен у Травнику и познаје Босну, све у њој, бар онолико колико и Емир Хаџихафизбеговић. Зато му се мора веровати кад каже да је више него оправдано у своју представу, инспирисану Андрићевом приповетком, уврстио део монодраме „Године преваре“, део којим се тај искључиво политички мотивисани комад завршава; клетву Емира Хаџихафизбеговића усмерену према сваком муслиману који заборави оно што су њима, муслиманима, урадили Срби.

Те Емирове речи Оливер Фрљић доживљава као крунски доказ колико је Макс Левенфелд био у праву далеке 1920. године.

Представа Оливера Фрљића почела је свој живот, константно се игра у Тузли и Сарајеву, у најави су Загреб и Београд, прераста у савремени образац политичког активизма у позоришту, али је и велики трн у оку Емира Хаџихафизбеговића. Није искључено да приликом директног сусрета дође и до физичког обрачуна између Фрљића и Хаџихафизбеговића. Тако нешто овај други и наговештава. Наиме, Фрљић је обавестио јавност да га је Хаџихафизбеговић назвао телефоном и тражио да безусловно из представе избаци тонски део где се чује његов глас, претећи при том батинама и другим мерама убеђивања.

Пошто је Фрљић, рекох, рођен у Травнику, менталитетом и простором је одређен и у комуникацији са људима, па му није било тешко да Емира, кад се већ јавио, почасти бројним увредама и псовкама. То тврди сам Хаџихафизбеговић наглашавајући да му је Фрљић псовао балијску мајку. Овај каже да није, мада се и не труди претерано да све то демантује.

Враћамо се сада на рођендан. На прославу 50 година од рођења Емира Хаџихафизбеговића. То славље увеличали су, на пример, Тереза Кесовија, Раде Шербеџија, Здравко Мамић, Халид Бешлић, Дино Рађа…али нико од њих у Сарајеву, а цело Сарајево је знало да Емир слави рођендан, није побудио ни делић пажње као гости из Београда, Србије. Ко је то дошао? Лепа Брена и Боба, Бранислав Лечић са супругом, па глумац Бора Тодоровић и на крају кошаркашки тренер Жељко Обрадовић. Било је још неколико Београђана, мање познатих, међу којима и власник елитног угоститељског објекта у Земуну.

Треба погледати Емирову монодраму и видети да је баш он, прославом 50. рођендана, гостима на тој прослави урадио управо оно што је у „Годинама преваре“, са много мржње извргао руглу као велику муслиманску заблуду.

А што се тиче његових гостију из Београда то је заиста приватна ствар, па не би да улазим у мотиве, ни њихове да буду пријатељи Емира Хаџихафизбеговића, ни његове да их за своје пријатеље узме.

Све је то, и Босну и мржњу, и бегове и фукару, давно описао велики Иво Андрић.

Извор: http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/baneri/pecat-baner.JPG




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top