Kako je Frljić uradio ono što Srbi nisu smeli

Datum objave: petak, januar 20, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Ratko-Dmitrovic-slika.jpgPiše Ratko Dmitrović

Strašnu i teško pojmljivu mržnju, koju je devedesetih godina prema Srbima javno širio sarajevski glumac Emir Hadžihafizbegović, Srbi su zaboravili, ali nije zaboravio jedan travnički Hrvat, kazališni stvaralac, koji je za tu rabotu u pomoć pozvao Iva Andrića

Ne postoji čovek na prostoru bivše Titove države koji je više od sarajevskog glumca Emira Hadžihafizbegovića javno izgovorio reči mržnje prema Srbima kao narodu. Ne pojedinim Srbima, nije greška, već prema Srbima u celini.

Tuđman, Šime Đodan, ceo komentatorski hor zagrebačkog „Večernjeg lista“, „Slobodni tjednik“, Hloverka Novak Srzić, Josip Jović, Mirko Kovač, Smail Čekić, Jevrem Brković…sve njihove izjave, teorije i ocene o Srbima da stavite na jednu stranu ništavne su i sićušne u poređenju sa onim što je o Srbima govorio, a i danas povremeno govori Emir Hadžihafizbegović.

PATOLOŠKA SKLEPOTINA

Tu svoju duboku, nekontrolisanu mržnju Emir je devedesetih godina ukalupio u pozorišnu predstavu, neku vrstu monodrame nazvanu „Godine prevare“. Čega i koga sve tu imamo, majko božja; Svetog Savu, šajkaču, srpsku estradu, Memorandum SANU, Dobricu Ćosića, Cuneta Gojkovića, „Nedeljno popodne“ sa Dunjom Lango, pesme Lepe Brene, citiranja Mirka Kovača, obešenih muslimana (lutke sa crvenim fesovima na glavi) srpskog fašizma kao neprekidnog procesa koji se ovim zemljama valja kroz vekove, kolje i pali sve nesrbe, osvaja, pljačka, siluje…

Predstava – nazovimo je tako u nedostatku volje da se traži adekvatan pojam -završava obraćanjem Hadžihafizbegovića rečima kakve, ponoviću, javno o Srbima nikada niko pre ovog sarajevskog glumca izgovorio nije.

Kad istroši sve reči mržnje i nesnošljivosti prema Srbima i Srbiji, Emir j… majku celom srpskom narodu i na samom kraju te patološke sklepotine izgovara kletvu namenjenu svakom muslimanu koji zaboravi šta su njima, muslimanima, radili Srbi.

Internet svašta čoveku omogući, pa i gledanje „Godina prevare“. Tako sam se i upoznao sa tim Emirovim „ostvarenjem“, ali mi je promaklo kada je prestao, a prestao je, da igra te svoje „Godine…“

Srbi su zaboravili svaku Emirovu izgovorenu reč, Srbi inače pamte kraće od kokoške, pa im se zbog toga i događa ono što se drugim narodima dogoditi ne može i neće.

Današnji Emir nije onaj iz devedesetih, bar nije javno. Nije mu se gadilo da 2009. godine dođe u Beograd i u „Ateljeu 212“ dva puta odigra predstavu „Žabe“. Kad su ga neki sarajevski novinari (beogradskim novinarima je svejedno, njima ništa ne smeta) suočili sa sopstvenim rečima i odnosu koji je devedesetih imao prema Srbiji i Beogradu, Hadžihafizbegović je nešto natucao o „neprolaznom beogradskom duhu“, o ljudima koji su bili protiv rata, ali se, veli on, njihova reč nije čula.

Nije odgorega imati u vidu da je Emir Hadžihafizbegović, kada je krenula politička kriza sa raspadom bivše države, uzeo člansku kartu Saveza reformskih snaga Ante Markovića. Ubrzo se politički i ljudski menja do te mere da oblači crnu uniformu proustaškog „Hrvatskog vijeća odbrane“ (HVO), pa odoru Armije BiH da bi iz svega izašao kao Bošnjak, član Stranke demokratske akcije koji će kasnije sesti u Kabinet ministra kulture i sporta kantona Sarajevo, i povesti borbu protiv „srbijanskih drolja“ koje dolaze u Bosnu i svojim biografijama i nastupima kvare Bošnjake.

„SRPSKA FAŠISTIČKA FUKARA“

Početkom septembra ove godine Emir je u Sarajevu proslavio 50. rođendan. Pozvao je preko 300 osoba koje smatra prijateljima i koji njega smatraju svojim prijateljem. Nešto kasnije saznaćete ko je sve iz Beograda bio na tom derneku. I to, valjda, nešto govori. O Srbima, pre svega.

Ono što je „srpska fašistička fukara“ zaboravila nije jedan Emirov zemljak, Hrvat, pozorišni reditelj. Zove se Oliver Frljić. On se umešao u ovu muslimansko-srpsku priču otkrivajući zaboravnima i u međuvremenu odraslima kakav je devedesetih godina bio Emir Hadžihafizbegović.

U kojem kontekstu je to urađeno. U najjačem. Uz pomoć Iva Andrića.

Frljić se vratio prilično zaboravljenoj i nekako od izdavača i andrićologa u stranu pomerenoj pripoveci Iva Andrića „Pismo iz 1920“. Tu Andrić kroz usta svog gimnazijskog prijatelja Maksa Levenfelda progovara o mržnji – najdubljoj, najstarijoj i najopasnijoj konstanti među narodima Bosne i Hercegovine.
Levenfeld je sin pokatoličenog Jevrejina, lekara, iz Beča koji sa svojom suprugom, lepoticom, rođenom u Trstu, dolazi da živi u Sarajevu. Sve se to događa na razmeđi 19. i 20. veka. Mladi Maks i još mlađi Ivo Andrić pohađaju sarajevsku gimnaziju i tu se između njih dvojice rađa jedno duboko na intelektualnim traganjima zasnovano prijateljstvo.

Dolazi Prvi svetski rat, otac umire, majka se vraća u Trst, a Maks u Beču upisuje studije medicine. Po okončanju rata vraća se u Sarajevo, ali vrlo brzo shvata da se tu ne može živeti, da ispod mirne, naizgled čvrste, ali tanke pokorice zajedničkog i tolerantnog bosanskog života kipi mržnja; strašna, duboka mržnja, spremna da proguta sve i svakoga, mržnja koja nikada neće napustiti Bosnu i narode u njoj.

Čudnim putevima kakve samo život može da otvori, marta meseca 1920. godine, na peronu železničke stanice u Slavonskom Brodu, dok su još uvek hladni vetrovi vitlali slavonskim ravnicama, a gore u vazduhu proleće čekalo da se spusti na voćnjake i vinograde, posle sedam godina susreću se Ivo Andrić i Maks Levenfeld. Njihovu rastrzanu, pomalo hladnu priču o prošlim i novim danima u Bosni prekida dolazak voza iz Beograda. Levenfeld je putovao prema Zagrebu i dalje za Beč. Andrić je čekao voz za Beograd. Pozdravljaju se uz Maksovo obećanje da će svom gimnazijskom prijatelju napisati i poslati ono što nije stigao da izgovori.

BOSNA, MRŽNjA I BEGOVI

To pismo je ubrzo iz Beča došlo u Beograd, a u pismu Levenfeld objašnjava zbog čega je Bosna bila i zbog čega će zauvek ostati na grotlu vulkana mržnje. Te ocene, utkane u literarno savršene rečenice, mnogo godina kasnije muslimanski intelektualci (Muhamed Tunjo Filipović, na primer), uz još neke Andrićeve pripovetke i romane, oceniće kao nesreću za Bosnu; veću i opasniju od vojski koje su prolazile i prolivale krv po Bosni i Hercegovini.

Oliver Frljić je, kao i Andrić, rođen u Travniku i poznaje Bosnu, sve u njoj, bar onoliko koliko i Emir Hadžihafizbegović. Zato mu se mora verovati kad kaže da je više nego opravdano u svoju predstavu, inspirisanu Andrićevom pripovetkom, uvrstio deo monodrame „Godine prevare“, deo kojim se taj isključivo politički motivisani komad završava; kletvu Emira Hadžihafizbegovića usmerenu prema svakom muslimanu koji zaboravi ono što su njima, muslimanima, uradili Srbi.

Te Emirove reči Oliver Frljić doživljava kao krunski dokaz koliko je Maks Levenfeld bio u pravu daleke 1920. godine.

Predstava Olivera Frljića počela je svoj život, konstantno se igra u Tuzli i Sarajevu, u najavi su Zagreb i Beograd, prerasta u savremeni obrazac političkog aktivizma u pozorištu, ali je i veliki trn u oku Emira Hadžihafizbegovića. Nije isključeno da prilikom direktnog susreta dođe i do fizičkog obračuna između Frljića i Hadžihafizbegovića. Tako nešto ovaj drugi i nagoveštava. Naime, Frljić je obavestio javnost da ga je Hadžihafizbegović nazvao telefonom i tražio da bezuslovno iz predstave izbaci tonski deo gde se čuje njegov glas, preteći pri tom batinama i drugim merama ubeđivanja.

Pošto je Frljić, rekoh, rođen u Travniku, mentalitetom i prostorom je određen i u komunikaciji sa ljudima, pa mu nije bilo teško da Emira, kad se već javio, počasti brojnim uvredama i psovkama. To tvrdi sam Hadžihafizbegović naglašavajući da mu je Frljić psovao balijsku majku. Ovaj kaže da nije, mada se i ne trudi preterano da sve to demantuje.

Vraćamo se sada na rođendan. Na proslavu 50 godina od rođenja Emira Hadžihafizbegovića. To slavlje uveličali su, na primer, Tereza Kesovija, Rade Šerbedžija, Zdravko Mamić, Halid Bešlić, Dino Rađa…ali niko od njih u Sarajevu, a celo Sarajevo je znalo da Emir slavi rođendan, nije pobudio ni delić pažnje kao gosti iz Beograda, Srbije. Ko je to došao? Lepa Brena i Boba, Branislav Lečić sa suprugom, pa glumac Bora Todorović i na kraju košarkaški trener Željko Obradović. Bilo je još nekoliko Beograđana, manje poznatih, među kojima i vlasnik elitnog ugostiteljskog objekta u Zemunu.

Treba pogledati Emirovu monodramu i videti da je baš on, proslavom 50. rođendana, gostima na toj proslavi uradio upravo ono što je u „Godinama prevare“, sa mnogo mržnje izvrgao ruglu kao veliku muslimansku zabludu.

A što se tiče njegovih gostiju iz Beograda to je zaista privatna stvar, pa ne bi da ulazim u motive, ni njihove da budu prijatelji Emira Hadžihafizbegovića, ni njegove da ih za svoje prijatelje uzme.

Sve je to, i Bosnu i mržnju, i begove i fukaru, davno opisao veliki Ivo Andrić.

Izvor: http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/baneri/pecat-baner.JPG




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top