Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Како је Душан Бркић сачувао Срем у Србији

Датум објаве: четвртак, децембар 7, 2017
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Висило jе о концу, Хрватска jе била одлучна да узме Срем, са Земуном, комунисти у Београду су ћутали, и данас би ушће Саве у Дунав вероватно била погранична зона да се у ту причу, у Загребу, ниjе умешао jедан Србин из Обровца

Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Кад су оно комунисти, дошавши на власт, цртали „административне линиjе“ између шест тек успостављених република, упакованих у Федеративну Народну Републику Југославиjу, Србиjа jе добро и прошла, имаjући у виду ко jе бранио њене интересе. Осим што су jоj натоварили два тега у виду аутономних покраjина – Воjводина и Косово и Метохиjа – Србиjа jе замало остала без jедног дела данашње Воjводине, упркос томе што jе већ било припремљено додељивање Барање Хрватскоj, Барање коjа jе до 1945. године административно, географски и животно саставни део Воjводине. Али, хрватске интересе бранили су мозгови са далекосежним плановима, мозгови коjи су знали да ће тада исцртане линиjе кад-тад постати државне, међународно признате границе. Комунисти су тих година делимично – у целости jе било неизводљиво – остварили програмске смернице са Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену, али су припремили терен да се таj застрашуjући, антисрпски Програм, jеднога дана оствари.

СРПСКОЈ ЈАВНОСТИ НИЈЕ ПОЗНАТО…

Догодило се то 1991. године. Остали су jош само радови на проjекту осамостаљења Воjводине, а ту се ствари убрзаваjу, игранка jе почела, а све ће, у виду ултимативног испуњења захтева за стварање „републике Воjводине“ осванути на столу Владе Србиjе, пошто Србиjа добиjе датум отпочињања преговора за чланство у ЕУ.
Српскоj jавности ниjе познато, чак ни неким историчарима, да су Срем и делови Бачке, териториjеданашње Воjводине и Србиjе, за мало ушли у састав Републике Хрватске. То би се и догодило да ниjе било Душана Бркића, Србина из Хрватске.
По окончању ратних операциjа, док су поражени, гладни, потпуно изгубљени воjници Вермахта лутали друмовима Европе или у сабирним логорима за ратне заробљенике чекали да виде шта им доноси судбина, jугословенски комунисти, победници у грађанском рату, утврђивали су власт и делили тек освоjену државу. У Београду се гнездила елита КПЈ, са своjим „папом“ на челу. Знали су да им главна опасност прети од памети и традициjе са српским предзнаком, па jе грађански слоj српског друштва тих првих месеци по завршетку рата, уништаван систематски, педантно, све док посао ниjе окончан. Они коjи су реално могли, а било их jе више десетина хиљада, да засметаjу новоj идеологиjи и новим владарима, да стану на пут остварењу давно зацртаних планова, завршили су у гробу. Нешто мало jе претекло у иностранство, али jе многе од њих стигла удбашка рука.
За то време хрватски комунисти радили су исти посао у своjоj авлиjи. И тамо, у Хрватскоj, требало jе изоловати и држати под контролом „српски вирус“. Тито jе у Београду, ту се ломи српска кичма, а у Хрватскоj, где су српске ране jош биле отворене и крваве, давно утврђене послове преузима Владимир Бакарић. Одлуке ЗАВНОХ-а гурнуте су у орман и закључане, Србима се дозвољава само да буду Срби, али се одбацуjе свака могућност озакоњења њихових институциjа, териториjална заокруженост простора где су у већини или где су у већини били пре геноцида проведеног од стране Независне Државе Хрватске. Повремена окупљања су дозвољена, ћирилица у срединама са српском већином такође, али све остало се лагано потапа и гура испод прекривача на коjем пише „братство и jединство“.

РЕШЕЊЕ ЗА „МУКУ“

Српски краjеви; Баниjа, Кордун, Лика, Далматинска Загора, Славониjа… падаjу у други план у вези са питањем електрификациjе, подизања индустриjских капацитета, путева. Морамо, говорио jе Бакарић, да подигнемо она места где jе усташки покрет био снажан, да таj народ не осети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бес. Срби су ионако на нашоj Страни – умиривао jе Бакарић, звани Свилени, повремене гласове упозорења, коjи су долазили са терена.

Ратни хероjи Срба из Хрватске, генерали, пуковници, сагињу главе и ћуте. Почетак пропасти сопственог народа гледаjу из тек добиjених станова у Загребу и Сплиту. Интерес народа бацили су под ноге зарад сопствене користи и приземних уживања. Неке од њих Бакарић и Стево Краjачић, само да би ослабили српску компактност у Хрватскоj, шаљу у Београд где су их дочекале туђе виле по Дедињу, београдском брду на коjем су се већ угнездили црногорски и босански генерали.
Тако jе за веома кратко време у Хрватскоj створена клима повољна да се активираjу нека додатна териториjална питања. Свесни да српско становиште не постоjи, да интересе Срба и Србиjе нико не брани, хрватски комунисти и партизани излазе са ставом да jе ионако масакрирана Србиjа териториjално превелика (самим тим и опасна), па излазе са „решењем“ за ту муку.
Владимир Назор, песник и председник ЗАВНОХ-а износи у Загребу мишљење да би цео Срем, заjедно са Земуном, морао да припадне Републици Хрватскоj. Баш као што jе било за време траjања Павелићеве НДХ. Отворено га подржава Андриjа Хебранг, у то време код Хрвата омиљениjи него Бакарић. На jедном од сусрета са наjвишим партиjским руководиоцима Тито изjављуjе да на тим питањима нова власт мора да буде опрезна, али нема дилеме око ширења Хрватске на рачун Србиjе. Ниjе баш за то да се Хрватскоj додели цео Срем, већ само његов западни део, али Барања, тврдио jе, никако не сме териториjално да припадне Србиjи, с тим што би Сомборски и Суботички округ морао да уђе у састав Хрватске – казао jе Тито.

ВИСОКА ЦЕНА ЈЕДНОГ УСПЕХА

То би се, нема сумње и догодило да ниjе било jедног човека коjи ће касниjе за своjе ставове из тих дана платити високу цену. У питању jе Душан Бркић. Рођен 1913. године у Обровцу, Бркић пре Другог светског рата уписуjе и завршава Правни факултет у Београду. Прихвата идеjу комунизма и са првим данима немачке окупациjе одлази на простор НДХ, где се ставља на располагање партиjском врху и партизанском покрету. Ради на подизању устанка у Славониjи, обављао jе и дужност политичког комесара Првог славонског корпуса. Био jе већник АВНОЈ-а и члан Извршног одбора ЗАВНОХ-а.
После рата, у првоj влади Социjалистичке Републике Хрватске, министар правосуђа jе Душан Бркић. У трагању за новим знањима, а гоњен унутрашњим уметничким потребама, Бркић наставља да се школуjе, па на Филолошком факултету наjпре завршава енглески jезик, а потом на Педагошкоj академиjи у Београду сликарство и ваjарство. За разлику од других Срба из Хрватске, интелектуалаца и оних коjи то нису били, а рат их jе избацио на површину друштвених и политичких догађања, Бркић одбиjа да ћути пред антисрпским тенденциjама нове државе. Улази у отворени сукоб са Владимиром Бакарићем. Чувши неке од гореспоменутих изjава о повлачењу „административних линиjа“ између република и народа, Бркић одлази на разговор са Бакарићем и тражи да му оваj обjасни на основу чега, коjих историjских и других права, Хрватска хоће Срем, све до последње стопе Земуна.
У данашњим историjским архивима нове Југославиjе, загребачким и београдским, податак о овом разговору тешко ћете пронаћи, чак и то да jе одржан, али његов значаj jе такав да обjашњава управо ово игнорисање.
Наиме, Бркић jе успео да неутралише амбициjе Хрватске да Срем и делове Бачке (Сомборски и Суботички округ) укњижи у своjе катастарске књиге. Како jе то постигао? Нема материjалних доказа, али из сећања савременика – са jедним од њих управо о томе разговарао сам 1990. године у Загребу – може се закључити да jе Бркић Владимиру Бакарићу наговестио могућност тражења политичко-териториjалне аутономиjе за Србе у Хрватскоj уколико Хрватска настави да инсистира на припаjању Срема.
Све што се касниjе догађало са Бркићем и његовим jединим саборцима из корпуса угледних Срба из Хрватске, Радетом Жигићем и Станком Ћаницом Опачићем, било jе одређено разговорима о унутрашњим териториjалним питањима тадашње Југославиjе, пре свега односима Хрватске и Србиjе. За разлику од других Срба комуниста, Бркић схвата и одбацуjе антисрпску линиjу jугословенског комунизма и тражи за своj народ оно што су Хрвати комунисти тражили за своj. Доживљава да њега, Жигића и Опачића издаjу њихови сународници у врху режима тадашње Хрватске, леђа им окрећу готово сви, српски народ jе уплашен и повучен, не схвата ни шта се догађа, ни због чега се његови представници, интелектуалци и високи официри, бивши ратни хероjи, понашаjу како се понашаjу и таj први и jедини послератни покушаj Срба да се изборе за стварну равноправност у Хрватскоj, бива поражен.
Сва троjица – Душан Бркић, Раде Жигић и Станко Опачић завршаваjу на Голом отоку. Жигић тамо окончава живот, а Бркић се по изласку из затвора сели у Београд. Ту су га, ни крива, ни дужна, 1975. године оптужили за „контрареволуционарно деловање“ и осудили на казну затвора у траjању од осам година. Бркић jе умро 2000. године. Као jедан од моjих наjвећих пропуста у професионалноj кариjери бележим то што нисам успео да га наговорим на велики интервjу, исповест. Покушао сам, краjем деведесетих, неколико пута, али без резултата. Што би народ казао, нека ми бог опрости ако грешим, али мислим да су ти покушаjи пропали зато што jе Бркић све до смрти био уплашен човек. Са разлогом.
Не знам треба ли Србиjа само Душану Бркићу да захвали што се данас са Хрватском не граничи ту испод Калемегдана, али да би име овог човека у Београду требало чешће да се спомиње, у то нема никакве сумње.

ПишеРатко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top