Kada sahranismo ono – nije srpski ćutati?

Datum objave: utorak, novembar 20, 2018
Objavljeno u Jasenovac, Prebilovci
Veličina slova: A- A+

1918. godine smo ćutali o „Vražijoj diviziji“, pa nam se dogodiše Jasenovac, Jadovno i Prebilovci o kojima smo ćutali 1945, pa nam se dogodila 1995.

Boško Kozarski
Boško Kozarski

Između ostalih beskorisnih,a kadkad i veoma štetnih, vesti koje se nađu na naslovnicama tabloida skoro je bila jedna koja prenosi šokantnu situaciju jedne žene koja je živa sahranjena, pa je lupala i vikala iz sanduka, nesretnica, dok su je već oplakivali i polagali u grob. Na njenu sreću, čuli su je i „spasili“ pre nego je postalo kasno.

Međutim, u vestima nikako da se nađe priča o jednom narodu koji ćuti i ne lupa, iako mu zapališe sveću na uzglavlju, već nepomičan tiho govori – ćuti, može i gore.

Možda, može, ali, brate, ne sme!

I ne da ne sme gore, nego mora bolje, daleeeko bolje! Zar su samo seljaci iz Rakite u stanju da kažu da je dosta? Da možda mogu šta hoće, ali ne i dokle hoće. Zar je samo dvadesetak ljudi u stanju da nešto promeni ako umesto „ćuti“ kaže „dosta“? I da se odmah razumemo, ne pričam ovde o stanju na političkoj sceni, neee. Ovde je reč o stanju naroda, o tome kada u tramvaju na sedištu ispred vas neko napadne dete, a vi umesto da skočite i makar zubima odbranite tvrdnju da ste čovek, vi samo procedite kroz zube – ćuti, mogao je mene da napadne… Napašće te, samo ne može odmah, ali znaj da ćeš i ti doći na red, kao i svi mi ostali koji kao deca mislimo da smo nevidljivi ako ćutimo i žmurimo.

Taj sistem samoubeđivanja da je dobro ćutati, jer bolje sigurno neće biti, a gore smo srećom izbegli, doveo nas je do tačke u kojoj smo, do prihvatanja deset batina kao blagoslov, jer moglo je da ih bude jedanaest.

Ćutanje nas je uvek mnogo koštalo. 1918. godine smo ćutali o „Vražijoj diviziji“, pa nam se dogodiše Jasenovac i Prebilovci o kojima smo ćutali 1945, pa nam se dogodila 1995. Ćutanje nam je istorijska crta, pa ne čudi što i danas najbolje što umemo je da – ćutimo.

Aman Srbi!

Ćuti se samo tokom Liturgije i u biblioteci, mada tamo najređe i svraćamo, pa smo zato i zaboravili gde se ne diže glas. Na sve ostalo što te ugožava, što ti otima, što ti preti i kezi se, čekajući trenutak da ti uzme sve, pa i golo dostojanstvo , vikni – dosta! Ne može! Ne dam! Vrati! Marš! Ako ne znate kako, neka vam seljaci iz Rakite budu primer! Jer zamislite da su oni rekli – ćuti, može i gore, šta je gore kada ti unište reku, izvor? Šta je gore nego kad ti uzmu ono što garantuje život – vodu? Možda ono da te kao onu ženu živu sahrane, mada se plašim da ćemo i tada naći izgovor da ćutimo, jer nekako uvek može gore, zar ne?

Kada sahranismo ono – nije srpski ćutati?!

Izvor: IN4S portal


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top