Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Jugoslavija bila kamen o vratu Srbiji

Datum objave: ponedeljak, jun 18, 2018
Veličina slova: A- A+

Koliko je koštalo stvaranje zajedničke države južnih Slovena. Država izgubila 13 milijardi zlatnih franaka, zbog oprosta ratne štete

KONFERENCIJA Predsednici Italije Orlando, Velike Britanije Lojd Džordž, Francuske Klemanso i Sad Vilson (sede)
KONFERENCIJA Predsednici Italije Orlando, Velike Britanije Lojd Džordž, Francuske Klemanso i Sad Vilson (sede)

Kada je regent Aleksandar Karđorđević 1. decembra 1918. godine, u kući trgovca Alekse Krsmanovića na Terazijama, proglasio da je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, malo ko od prisutnih je mogao i da pomisli da će novonastala država imati problema oko priznavanja. Najmanje su to očekivali srpski političari od svojih ratnih saveznika.

Na zahtev prvog predsednika vlade nove države Stojana Protića za međunarodno priznavanje, odgovor je vrlo brzo stigao iz Pariza. Francusko ministarstvo spoljnih poslova, koje je pripremalo Mirovnu konferenciju, planiranu za 18. januar 1919. godine, u ime savezničkih vlada je poslalo telegram sledeće sadržine:

„Savezničke vlade, primivši do znanja učinjenu im notifikaciju o ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom Karađorđevića, prisiljene su da jave srpskoj vladi da ne mogu priznati političku promenu izvršenu uoči Kongresa mira, koji je jedino pozvan da odluči o konačnoj sudbini teritorija i stvaranju novih država.“

Ovakav odbojan stav vlada Francuske, Velike Britanije, Sjedinjenih Američkih Država, Italije i drugih zemalja imao je samo jedan razlog: svet je znao samo za Kraljevinu Srbiju i kraljevinu Crnu Goru, i saveznici su priznavali samo te države. Za njih su Hrvati i Slovenci bili podanici jedne poražene države, protiv koje su se oni borili. Doduše, trebalo bi reći da je Italija pretendovala na teritoriju Istre i dela Dalmacije, pa je zbog toga Hrvate i Slovence svrstala među svoje i „savezničke neprijatelje“.

Srpski političari, koji su se zdušno zalagali za stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i pored rezervisanog stava zemalja Antante, donose odluku da na Mirovnu konferenciju u Pariz pošalju državnu delegaciju, koja će predstavljati Kraljevinu SHS. Da bi se pred međunarodnom javnošću demonstriralo zajedništvo, i sastav delegacije je bio na jugoslovenskoj osnovi.

Nikola Pašić, kao šef delegacije, i Milenko Vesnić, poslanik u Parizu, bili su srpski predstavnici, Ante Trumbić, novi jugoslovenski ministar inostranih poslova, i Josip Smodlaka, bivši dalmatinski poslanik u Bečkom parlamentu, zastupali su Hrvate, a Ivan Žolger, profesor univerziteta i bivši ministar u austrougarskoj vladi, bio je slovenački predstavnik.

PREGOVARAČI Nikola Pašić i Ante Trumbić / Foto Dokumentacija "Novosti" i foto-arhiv "Borba"
PREGOVARAČI Nikola Pašić i Ante Trumbić / Foto Dokumentacija „Novosti“ i foto-arhiv „Borba“

Međutim, ovaj trud vladajućih krugova u Beogradu da u Pariz pošalju najuglednije predstavnike sva tri naroda – bio je uzaludan. Učesnici Mirovne konferencije ovu delegaciju nisu tretirali kao jugoslovensku, nego kao srpsku, iz prostog razloga što su diplomatske odnose imali samo sa Kraljevinom Srbijom. Posledice takvog odnosa saveznika odmah je osetio Ante Trumbić. On je po dolasku u Pariz uputio dopis svim ministrima spoljnih poslova, učesnicima Mirovne konferencije, u kojem ih je obavestio da će na ovom skupu učestvovati kao ministar inostranih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

LICEMERJE TRUMBIĆA

Dok su srpski političari velikodušno oprostili materijalne obaveze svoje „hrvatsko-slovenačke braće“, takav odnos hrvatski i slovenački politički prvaci nisu imali prema finansijskim obavezama Srbije. Njihovo licemerje se najbolje osetilo 1921. godine, kada je dospela otplata državnog duga Kraljevine Srbije Francuskoj, za kredite uzete u toku Prvog svetskog rata, radi zbrinjavanja srpske vojske i ranjenika na Krfu. Dr Ante Trumbić je za skupštinskom govornicom postavio pitanje: „Da li se te obaveze odnose i na Hrvate i Slovence, pošto oni tada nisu živeli u Kraljevini Srbiji?“

Svi šefovi diplomatija savezničkih zemalja odmah su mu odgovorili da će sa zadovoljstvom kontaktirati i sarađivati sa njim. Ali odgovor je bio adresiran na „Njegovu ekselenciju Antu Trumbića, ministra inostranih poslova Kraljevine Srbije“. Trumbić je bio ogorčen, nikako nije želeo da nosi titulu srpskog ministra.

Nešto slično se desilo i Slovencu Ivanu Žolgeru. Predsednik italijanske vlade Vitorio Orlando odbio je bilo kakav kontakt sa njim, izjavivši „da ne želi da razgovara sa delegacijom u kojoj sedi jedan ministar bivšeg austrougarskog cara Karla“.

Predstavnici velikih sila, za razliku od većine hrvatskih i slovenačkih, ali i srpskih političara, nisu pristajali da se zaboravi ratna prošlost. Kada je Ante Trumbić otvorio pitanje da se Hrvatima prizna status ratnih saveznika, predsednik Francuske republike Žorž Klemanso je rekao:

„Mi smo obavezni da vodimo računa samo o tome da je Srbija od prvog dana bila na strani Antante i da je podnela neizmerne žrtve, a da je Hrvatska bila angažovana protiv nas, s one strane barikade. Sve što Srbija ima, stekla je svojom krvlju, hrvatska krv više se prolivala na drugoj strani. Ovo je vrlo neprijatna konstatacija koju moram da vam saopštim.“

Posledice ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima nisu se manifestovale samo na političkom planu. Ekonomske su bile još rigoroznije. Cena koju je srpski narod morao da plati zbog stvaranja zajedničke države bila je previsoka.

U pripremama za Mirovnu konferenciju, sačinjen je detaljan elaborat o ratnim štetama koje je pretrpela Srbija. Izgubila je više od milion ljudi, svaki četvrti stanovnik bio je ubijen, iz rata je izašlo 264.000 invalida i ratne siročadi. Više od 70 odsto privrede bilo je uništeno. Kompletan železnički saobraćaj je razoren, a ukupna ratna šteta iznosila je 13 milijardi francuskih franaka u zlatu.

Nikola Pašić, koji je bio na čelu jugoslovenske delegacije, očekivao je da će zahtev za isplatu ratne štete biti povoljno i brzo rešen. Umesto toga, čekalo ih je ogromno razočaranje. Učesnici Mirovne konferencije bili su spremni da priznaju ratnu štetu Srbiji, zbog podnetih ljudskih žrtava i materijalnog razaranja, ali su istovremeno zahtevali da Hrvatska i Slovenija plate ratnu štetu, jer su bile na strani poražene Austrougarske.

Predsedavajući Mirovne konferencije i tadašnji predsednik Francuske republike Žorž Klemanso, to je otvoreno rekao:

„Buknuo je veliki rat, jedna se jugoslovenska država (Srbija) borila na našoj strani i sada žanje slavu i čast, koju joj istorija ne može poreći. Nasuprot tome, vidimo Jugoslovene (Hrvate i Slovence), koji su se u redovima austrijske vojske sve do poslednjeg časa borili protiv nas.“

Kralj Aleksandar, Žorž Klemanso i Josip Smodlaka
Kralj Aleksandar, Žorž Klemanso i Josip Smodlaka

Članovi jugoslovenske delegacije su se i na zvaničnim sesijama i u kuloarima zalagali za to da se Hrvatima i Slovencima oprosti ratna šteta. Srpski predstavnici, očito, nisu znali koliko taj oprost može da našteti srpskom narodu. Dr Ante Trumbić je na svakom koraku isticao da bi bilo „politički štetno i nepopularno da Hrvati i Slovenci plate ratnu štetu svojoj braći Srbima, sa kojima su se tek ujedinili.

Ovim problemom se lično bavio i regent Aleksandar Karađorđević, insistirajući da ne treba raspinjati narode novog kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i „da se pitanje o ratnoj šteti treba da reši pravednije za nas“.

Na kraju, predstavnici velikih sila su prihvatili zahtev jugoslovenskog regenta da se Hrvatima i Slovencima oproste sva ratna dugovanja. Ali to je istovremeno značilo i uskraćivanje prava Srbiji za ratnu štetu. Dr Velizar Janković, koji je kao finansijski ekspert bio u jugoslovenskoj delegacije u Parizu, svedočiće docnije da je od 13 milijardi francuskih franaka, koliko je iznosila ratna šteta Srbije, nova jugoslovenska država, posle velikodušnih materijalnih opraštanja „svojoj braći preko Drine“, mogla da očekuje nešto malo više od 500 miliona franaka.

Velike sile na pariskoj konferenciji, otpisujući ratnu štetu Hrvatima i Slovencima, nisu nimalo bile popustljive kada su u pitanju bili državni dugovi Austrougarske. Sve oblasti koje su se posle završetka Prvog svetskog rata izdvojile iz Habzburške monarhije, a to znači i Hrvatska i Slovenija, morale su paritetno da plate ova dugovanja. Materijalno opterećenje koje je po ovom osnovu obračunato za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca iznosilo je više od tri milijarde dinara. Da bi paradoks bio veći, srpski narod je morao da otplati austrougarske državne zajmove, koji su, između ostalog, podignuti i radi nabavke oružja i municije sa kojima je 1914. godine napadnuta Srbija.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Pavlović: Jugoslavija je mogla da opstane… | Jadovno 1941.

I Kraljevina SHS i Titova Jugoslavija bile su za Srbe …

Englezi nam podmeću novu Jugoslaviju | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top