Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Јован Б. Душанић: Српско-руски храм у Бањалуци или Стогодишња идеја се остварује

Датум објаве: понедељак, септембар 17, 2018
Величина слова: A- A+

Почела изградња српско–руског храма и духовно–културног центра у Бања Луци.

Макета будућег храма

У Бањалуци је данас у току свечаност када ће се, у насељу Алеја центар, обавити освећење темеља српско-руског храма и културног центра. На централном тргу (кружног облика, површине 6.500 квадратних метара) налазиће се српско-руски храм, а наспрам трга поред олтарског дела храма гради се духовно-културни центар. Сада су се стекли услови да наша генерација, напокон, може да оствари идеју која је у нашем народу спонтано настала пре стотину година и трајала све до наших дана.

Убрзо после мученичке смрти руског цара Николаја II Романова (1918) у народу се појавило масовно убеђење да Срби не смеју да забораве како је руски цар због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године – рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и сопствени живот. Када је Краљевина Србија добила ултиматум из Беча, било је јасно да ће Аустроугарска напасти Србију. Мада Русија у том тренутку није била спремна за рат, цар Николај II је одмах стао на страну мале, братске Србије.

После два неуспела покушаја аустроугарске војске да освоји Србију (Церска и Колубарска битка) уследиће нови напад, у јесен 1915. године. Србија бива, са три стране, нападнута од Централних сила – Немачке, Аустроугарске и Бугарске и наша војска бива присиљена да се пред вишеструко бројнијом армијом, са избеглим народом на челу са краљем и владом, повлачи јединим могућим правцем – преко завејаних планина Албаније ка морској обали. Када је део Српске војске који је преживео „албанску Голготу” стигао на албанску морску обалу, где им је због изнемоглости, болести и глади претила смрт, западни савезници из Антанте одбијају да их бродовима пребаце на грчку територију.

Изглед будућег храма

У тој ситуацији председник српске владе Никола Пашић моли за помоћ руског цара. Истога дана (18.01.1916.) када добија ову молбу, цар Николај II се телеграмом обраћа савезницима (краљу Британије Џорџу Петом и председнику Француске Рејмону Поенкареу). Смисао обраћања био је: уколико српска војска хитно не буде пребачена са албанске обале на грчко острво Крф, Русија излази из Антанте и потписаће сепаратни мир са Немачком. После оштрог ултиматума руског цара, савезници пребацују на грчко острво Крф 160.000 преживелих, од око 400.000 који су кренули у повлачење преко Албаније.

Након опоравка на Крфу српска војска одлази на Солунски фронт. Тамо им се прикључују и војници Српске добровољачке дивизије која је пребачена из Русије. Наиме, по избијању Првог светског рата, велики број Срба из Босне и Херцеговине који су живели под влашћу Аустроугарске бива мобилисан и упућен на руски фронт, на коме су масовно (на десетине хиљада) прелазили на страну руске армије. На њихове захтеве и уз сагласност српске владе формирана је Српска добровољачка дивизија чију смотру је (23.05.1916.) у Одеси извршио цар Николај II, поздрављајући их са: „Помоз Бог, јунаци! …Срећан сам што у Вама видим онај део храбре српске војске, чијој се храбрости диви цео свет. Бићу још срећнији да по свршетку рата видим Србију велику и снажну!“ Српска добровољачка дивизија касније бива пребачена у Грчку и учествује у пробоју Солунског фронта и ослобођењу отаџбине.

Због свега тога, одмах после мученичке смрти цара Николаја II, у српском народу се спонтано појавила  идеја о подизању руског храма. Та идеја била је масовно примљена од српског народа и њу су једнодушно заговарали преживели борци Добровољачке дивизије, а нарочито српски свештеници који су школовани у Русији (бањалучки владика Платон Јовановић, протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић, протојереј-ставрофор Светислав Давидовић, архимандрит Константин Чавић и други), те интелектуалаца тога доба без обзира да ли су студирали у Русији или на Западу.

Владика Николај Велимировић је (у Београду, на дан Светог Равноапостолског Кнеза Владимира Руског, 1932. године) на најбољи начин исказао осећање дуга српског народа према Русији и њеном последњем цару:

То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти… Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.

Протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић (1866-1957)

Цар Николај II је био изузетно омиљен у нашем народу, а после његове смрти Срби су га обожавали и сматрали светим. За Србе је он био свети много пре него што је дошло до његове званичне канонизације, 2000. године. Тако, протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић – који је, после школовања у Бањалуци, завршио Београдску богословију, а потом у Русији Духовну академију и 1901. године стекао звање кандидата богословских наука – у писму које је званично упутио (19. 10. 1956) Преосвећеном епископу бањалучко-бихаћком др Василију (Костићу), предлаже да се у Бањалуци у знак захвалности српског народа према Русији и њеном последњем цару „подигне црква – манастир на Бањалучком пољу покрај извора Богославчева врела у име светих славјанских мученика Николаја Другог и његове породице Романов, који 1914. године ступише у рат, те у граду Јекатеринбургу дадоше своје мученичке животе за спас и слободу српског народа“. Била је то и прва конкретизација идеје која је деценијама пре тога постојала у српском народу, а која се у наше време остварује. Српско-руски храм се гради управо на Бањалучком пољу покрај извора Богославчева врела и имаће олтар посвећен Светом Николају II Романову и његовој породици. То је могло бити остварено тек у наше време када је са Бањалучког поља уклоњена војна касарна и други објекти и настао велики слободан простор за изградњу у срцу Бањалуке, извршена канонизација цара Николаја II Романова и његове породице, те усвојен урбанистички план и решена имовинско-правна питања око локације храма.

Духовно–културни центар

Бањалучки српско-руски храм је реплика храма Чуда Архангела Михаила изграђеног средином XIV века (1358.) у Московском Кремљу – срцу Руске Империје. У току своје вишевековне историје, овај московски храм је неколико пута мењао свој изглед, због дотрајалости, елементарних непогода (пожара), и ратних разарања, да би за време комунистичке власти (1929.) био потпуно разрушен. За основу бањалучког храма је узет изглед храма Чуда Архангела Михаила који је имао крајем XVII века петокуполни храм (пет руских купола – луковица) са звоником у виду шатора. Храм ће имати три олтара: централни (посвећен Преображењу Господњем) и два бочна (један посвећен Светом Симеону Мироточивом и Светом Сави, а други Светом Николају II Романову и његовој породици).

Изградња српско-руског духовног и културног центра у Бањалуци представља реализацију давне идеје наших предака, која ће допринети даљем учвршћивању везе два братска народа и две сестринске цркве и бити залог бољитку наших потомака. Поред тога, када буде завршена изградња, Бањалуку ће красити један од најлепших храмова урађен у стилу древноруског црквеног неимарства који је вековима украшавао московски Кремљ. Биће то, уједно, и најзападнији храм саграђен у руском стилу, а у средини где живи већински православни народ.

Текст је објављен у бањалучким дневним новинама „Глас Српске“ 14.09. 2018. године.

Извор: Стање ствари




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top