Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Još jednu grupu gone na likvidaciju

Datum objave: ponedeljak, maj 31, 2010
Veličina slova: A- A+

Susrećemo kumu Milku Pricinu i njenu svekrvu, Anđu Mljakovića, njenu mamu i oca, koji vodi dva dječačića Kozarčana, svakog za jednu ruku. Tu je i Tina Gruberova i njena mama Milka, Soka Vranješova i još neki kojih se ne sjećam.

Tina Gruber

Tina Gruber

Uporedo sa ovom grupom ide dosta ustaških familija, Hercegovaca i Zagoraca. Ustaša Martinjak nosi u desnoj ruci dugački nož, kao bajonet, ali narezan sa velikim „zubovima”.

Negdje oko Singera i Amidžića se puca. Ova grupa svijeta prođe mimo ustaše i mene. Prođoše i ustaše koje ih gone, a ustaša mene pripita koliko još ima. Pokušam mu pokazati, objašnjavajući gdje su Ringlove kuće, kad on reče: „Idi ti sam, pa dovedi mamu ovamo. Požuri”. Idem ja, potrčavam samo da odem što dalje. Konačno pređem preko puta i uđem u dvorište Vendela Ringla i Nane. Tu malo zastanem. Vidim da ustaša šeta do puta, pa opet do plota. Na kraju ode. Na putu se više nigdje nitko ne vidi.

Pođem dalje u dvorište, kad iz štale izlazi teta Nana. Pitam je: „Je l’ tu mama”? Ona me gleda i odgovara da nije. Odmah pomislim da je valjda ubijena sa onom grupom koju su otjerali u Subotov sokak. Onda se čula pucnjava. Kažem da mi je rekla Marija Kramarića da se mama tu sakrila. Onda me ona uvede u prostoriju-ostavu iz koje vode jake i široke drvene stepenice na tavan. „Gore je, na tavanu”, reče teta Nana. Popnem se do vrha stepenica. Gledam po tavanu, nema nikoga. Idem prema dimnjaku, nema nikoga. Odozdo se javi teta Nana: „Evice, nema nikoga. Ajd’ dolje”. Mama se pojavi iza dimnjaka i odmah upita: „Je l’ živa Jovanka”? „Je, je, živa je. Marijan nas spasio”. Siđoh niz stepenice, a ona, jadna, kao da nema nogu, svuza se niz stepenice. Postojasmo tu u toj ostavi pa sam joj ispričao što se malo prije događalo kod kuće. Teta Nana nas je zadržavala i govorila da još ne idemo, a onda nas je uputila da idemo preko ograda, kroz voćnjake. Tako dođosmo do Tregnerove ograde. Uđemo u njihovo dvorište i pređemo preko ceste u naše dvorište. U dvorištu nema nikoga, u kući su Jovanka i Marijan.

Mama plače i Marijanu zahvaljuje što nas je spasio. On odmah reče: „Gospođo Evice, ja vam savjetujem da ne spavate kod kuće. Treba sa djecom da odete, da se sklonite kod nekih katolika. Ovdje su vas ustaše već tražile. Nikako nemojte spavati kod kuće”. Mama ode Tregnerovima da ih zamoli, ako može, da se sklonimo na njihov tavan.

Marijan me pozva da odvežemo onu kobilu od kola i da je odvedemo gazdi, ustaši u kući Srbina Mitra Popare. Dan je sunčan, vruć. Kad, u jednom času, prolomi se oblak. Krupna kiša ubija, a sunce sja. Pustimo kobilu u štalu, a Marijanu rekoše da su gazdu noćas odveli partizani. (Kasnije doznajemo – izašao iz kuće na stepenice, puca se, a on pita: „Je l’ se to Srbi bune, majku im jebem”?! „Da, da. Silazi”, doviknu mu partizan koji je čučao u zaklonu stepenica). Dodaše da je odveden i ustaša Kisela. On je rodom iz Zdenaca. U puškaranju te noći sakrio se na tavan nedovršene kuće Milana Preradovića, nedaleko od pravoslavne crkve. Partizani su imali lozinku „cipela”. Kisela je tu riječ razumio kao „kisela“, pa se, valjda sretan da ga netko njegov zove, odazvao i sišao niz lotru, u ruke partizanima. Marijan i ja se vratismo kući, prokisli do kože.

Mama priča da su ustaše pustile sve one što su otjerani dolje u varoš na strijeljanje. To su svi oni koje sam nabrojio u susretu, kao i oni koji stanuju niže prema centru. To su Dragana, Jula i Pero Amidžić (Dušanov), njegov očuh Tošo, Jela i Zorka Amidžić, Šandor Amidžić, stari Janjić, njegova supruga, zatim snaja Ana i njeno dvoje ženske djece, Pava Kovačević i njezine dvije kćeri, te Danka Preradovića i njezin maloljetni sin i kći. Njih je zaštitio, tražio je da ih puste kući, Pepa Moćnik, ustaša kokošar. Eto koliko je malo trebalo da se nevini ljudi spase. Eto, Pepa je u jednom stravičnom momentu imao snage i savjesti za dobro djelo. Mnogi „viđeniji”, uvaženi domaćini i „uzorne komšije” nisu tada slovili kao takvi. Bili su bez duše, bez srama, kao što su bili i 26/27. aprila 1941. godine. Moj komšija preko puta Slavko Tregner, u času kad moja sestra Jovanka i ja bježimo ispred uperenih ustaških pušaka, kad zastajemo u dvorištu jer sa ceste ulaze ustaše i žandari, toči, nagnut na svoj plot, ustašama rakiju (valjda da bi bolje radili svoj posao). I danas se sjećam te zelene bočice – pljoske. Kao da ih sada gledam.

 

< Grupna likvidacija žena i djece                                        Sadržaj                                    Krvavi Amidžića pragovi >




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top