Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Јевросима је једина преживела масакр у селу код Смедеревске Паланке, а онда открила ГНУСНУ ЛАЖ НЕМАЧКОГ ГЕНЕРАЛА

Датум објаве: уторак, јануар 22, 2019
Величина слова: A- A+

Приликом одступања наше војске, 21. октобра 1915. године, један топ се био заглавио у блату у близини породичне задруге Јакшића, у Селевцу. 

Споменик палим борцима Селевца / Фото: Урош Арсић, РАС Србија
Споменик палим борцима Селевца / Фото: Урош Арсић, РАС Србија

Сељаци из околних кућа притекли су у помоћ, али како су Немци припуцали, наша војска се повукла, а сељани се разбежали кућама. Освета која је уследила била је страшна.

Немачки војници су ишли од куће до куће и убијали све на које су наишли, а наилазили су само на децу, жене и старце. У тој сулудој оргији коју је немачки генерал Фон Галвиц, командант 11. немачке армије, описао у својим мемоарима као „прави герилски рат и дуготрајне уличне борбе и борбе око кућа у којима су учествовале нарочито жене“ и да се „није могло проћи без убијања“ – масакрирано је њих 89. Најмлађи „герилац“ била је десетогодишња девојчица Милосава Савић, а најстарији 88-годишњи Живан Властић. И остало би да се о том догађају суди по фалсификату немачког генерала да стрељање 18 чланова породице Јакшић, испред чије задруге се заглавио топ, случајно није преживела једна девојчица.

Јевросима Јакшић (потоња Игњатовић) је под старост то страшно сведочење испричала у перо свом рођаку Радисаву Јакшићу, а пренеће га у својим књигама Драгутин – Драго Паунић, новинар и публициста овдашњи.

Цела породица је, бележи Паунић, стајала пред пушчаним цевима, једино је на столици седела Јевросимина баба, непокретна старица од 92 године, немоћна да стојећи прими куршуме. Јевросима је била иза ње и баба јој је тихо рекла: „Кад припуцају, ти падај одма’, а мене повуци на себе.“ Кад су Немци отворили ватру, Јевросима тргне бабу, која је била већ мртва од првих метака, а девојчици су меци пробили кожух на шест места, али је преживела. Погођена у руке, којима је била с леђа загрлила старицу, она је ћутала, сва крвава, једина жива међу члановима своје породице. Када су немачки војници отишли, мештани су је извукли из хрпе лешева. Како је касније сведочила Јевросима, сахрањивање мртвих је трајало три дана.

Ћутали су о овоме, ваљда из државних разлога, и краљ Петар и Маршал Тито, а ови касније су тек имали преча посла.

– Стрељање недужних цивила у Селевцу је чист геноцид о коме се у српској националној историографији 20. века, сем једне недоречене реченице савесног и истинољубивог генерала Живка Павловића у његовој књизи „Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском“, ништа не зна. Ја сам обилазио јасеничка гробља да бих написао причу о старим споменицима и тако дођем и на једно селевачко гробље и нађем шест споменика, а на њима сви умрли истог месеца и године, сви страдали од непријатеља, и ту ми нешто сине у глави. Питао сам се како нико за то не зна – каже Паунић.

– Војник и човек је интересантан држави док је рат и док је жив. После га сви забораве. Борац из Баничине, носилац две Карађорђеве звезде, завршио је као општински пандур – каже Драгољуб Јанојлић, потомак једног од стрељаних тог дана у Селевцу.

Драгомиру Јанојлићу је у масакру страдао чукундеда Андреја Шишић / Фото: Урош Арсић, РАС Србија
Драгомиру Јанојлићу је у масакру страдао чукундеда Андреја Шишић / Фото: Урош Арсић, РАС Србија

– Мој чукундеда по мајци Андреја Шишић је убијен у својој кући. Кад сам као мали био код деде и бабе, сећам се како нам је баба стално понављала да ако нас случајно нужда притера, да то не радимо под оближњим дреном. „Ту вам је сахрањен чукундеда, убиле га Швабе.“ Тада то нисам разумео. Кад је Драго Паунић отворио целу причу, све ми се то вратило и онда сам се распитивао.

Швабе су тог дана ишле од куће до куће и убијале редом. Сељаци су толико били уплашени после тог масакра да су своје страдале сахрањивали по двориштима, а тек касније су их преносили на гробља, кад је дошла слобода. О томе се ћутало деценијама и први пут се проговорило када је у Селевац 1981. године из Холандије дошао вајар Славомир Милетић да направи споменик Селевчанима палим у ослободилачким ратовима. Тражио је да му уз борце НОБ-а доведу и неколико старих солунских ратника. Под липом у школском дворишту, где је имао импровизовани атеље, они су му данима причали о догађајима из Првог светског рата. Један од њих је испричао и причу о злочину у Селевцу, кад је у једном дану убијено скоро 90 људи, међу којима и много жена. Та прича је Милетићу послужила да дође до идеје за споменик у чијем средишту је жена са пушком у подигнутом рукама – каже Јанојлић.

Монументално здање у дворишту селевачке школе заклоњено је мобилијаром импровизованог дечјег игралишта, а на сукњи жене јунакиње и на ратнику солунцу графити. На таблама код споменика десетине мртвих из оба светска рата – ћуте помирени. Кажу да су у оној антикомунистичкој помами с краја прошлог века неки млади, не знајући ништа о страшном догађају, зајахивали фигуру, мислећи да представља партизанку Кику, то јест Божидарку Дамјановић, народног хероја и супругу Драже Марковића. Захваљујући стогодишњици обележавања краја Првог светског рата и ентузијазму хроничара Јасенице Драга Паунића, изронила је и прича о невиним жртвама Селевца. Кад прође и ово, поново ће доћи заборав.

Страдале целе породице

Имена убијених тог дана идентификовао је др Зоран Вацић из Одсека за историју медицине Српског лекарског друштва у матичној књизи умрлих селевачког храма, и утврдио да су страдале целе породице. Поред поменутих Јакшића, он наводи као пример породицу Николе Петровића, где су, поред њега, стрељани и његови: жена Милена (53), син Драгољуб (16), кћери Јевросима (18) и Јелена (21) и снаха Косара (30). Сличну судбину доживела је и породица српског војника Спасоја Савића, коме су стрељани супруга Јована, син Живојин (16) и кћери Милосава (10) и Милојка (18).

Хроничар „Србијице“

Драгутин – Драго Паунић написао је три књиге о догађајима из Великог рата / Фото: Урош Арсић, РАС Србија
Драгутин – Драго Паунић написао је три књиге о догађајима из Великог рата / Фото: Урош Арсић, РАС Србија

Драгутин – Драго Паунић је три деценије живота потрошио на истраживање прошлости Јасеничког округа и, осим вредних бележака о старим споменицима, снимио је и причу педесетак солунских ратника, јединствено сведочанство сабрано у три његове књиге чији наслови су, заправо, речи његових саговорника: „Три силе притисле Србијицу“, „Србијице, душо горка“ и „Кад су војске пролазиле“.

– То су књиге које нису написане, оне су се догодиле. Нема их ниједна земља у свету ни међу победницама ни међу пораженима, а ми их прећуткујемо. Оне су по изласку 80-их година прошлог века распродате за три месеца и када сам после обијао прагове издавачких кућа и обраћао се за финансијску помоћ да их поново штампамо, нисам наишао на разумевање. Негде 2013, знајући да наилази јубиларна година, писао сам писма на разне адресе, између осталих и престолонаследнику Александру, али одговора није било. На срећу, за њих се заинтересовао Зоран Колунџија из „Прометеја“ и обећао да ће их идуће године штампати – каже Паунић.

Извор: Ранко Пивљанин, БЛИЦ


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top