Jevreji u novijoj istoriji Srba i Hrvata

Datum objave: ponedeljak, februar 27, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Od brojnih fenomena koje nalazimo u političkom i društvenom životu ovih prostora, odnos zagrebačkih Jevreja prema novoj Tuđmanovoj državi svakako spada među najinteresantnije, tim pre što takav odnos nije zabeležen u Beogradu

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

U prošlom broju „Pečata“ je Jaša Almuli uradio, bar delimično, ono od čega srpska inteligencija evo već dvadeset godina beži kao nečastivi od tamjana; progovorio je javno o aktuelnim odnosima Srba i Jevreja, odnosno o ubeđenju nekih Srba da im Jevreji rade o glavi i ubeđenju nekih Jevreja da kod Srba ima antisemitizma. Dobro je da je to uradio Almuli, čovek čiji životni put daje legitimitet svakom njegovom stavu, izgovorenoj reči, oceni.
Objašnjavajući činjenicu da se u srpskoj drami poslednje dve decenije, kao žestoki srpski protivnici, pojavljuju i neki Jevreji, Almuli od Srba traži da Jevreje i njihove stavove ne doživljavaju kao jevrejske, već, na primer, američke. U tom smislu spomenuo je Madlen Olbrajt, Ričarda Holbruka, Viljema Koena, Samjuela Bergera… objašnjavajući da se ne radi o antisrpskim zaverenicima sa pozicije jevrejstva, nego o gorljivim predstavnicima jednog krila američke administracije, ljudima kojima samo jevrejstvo ne znači gotovo ništa.

KRVAVE GODINE

Široko je ovo polje, vrlo inspirativno za raspravu, svakako osetljivo i povezano sa besmislenim srpskim strahom da je svaka kritika na račun Jevrejina automatski antisemitizam. Ali, da ne ulazimo ovoga puta u tu duboku i široku priču o ponašanju Jevreja (američkih i francuskih pre svega) u događanjima na prostoru bivše velike Jugoslavije, od Cimermana do francuskog filozofskog kruga Bernara Anri Levija. Neko će se time već pozabaviti; studiozno, na mnogo širem prostoru, krajnje realno i bez strahova. Trebalo bi. I zbog Srba, i zbog Jevreja.
Ovde ćemo o ponašanju „srpskih“ i „hrvatskih“ Jevreja u burnim, smutnim i krvavim godinama raspada Jugoslavije i stvaranja novih država.
Osnovu višestranačja u Hrvatskoj, bar u praktičnom smislu, postavio je jedan Jevrejin – Slavko Goldštajn. On je bio idejni tvorac i osnivač „Hrvatske socijalno liberalne stranke“ koja se pojavila pre HDZ-a. Bio sam prisutan prvom javnom predstavljanju te političke organizacije u Zagrebu, krajem 1989. godine. Konferenciju za novinare vodio je Goldštajn, a pored njega je sedeo poznati glumac Relja Bašić. Proklamovani ciljevi bili su: demokratizacija društva, višestranački izbori, sloboda javnog mišljenja, razgovori o novom „ustrojstvu“ Jugoslavije.
Kada je nekoliko novinara zatražilo da se pojasne određeni stavovi, za reč se javio čovek koji je sedeo u poslednjem redu. Rekao je: „Ja sam Dražen Budiša i želim da kažem da je Hrvatska ugrožena od velikosrpskog programa koji predvode Milošević i SANU“.
Samo nekoliko meseci kasnije, ako se ne varam, Budiša je izabran za predsednika Hrvatske socijalno liberalne stranke i ta politička organizacija zaoštrava nacionalnu retoriku pretvarajući programske odrednice u antisrpsku histeriju.
Goldštajn izlazi iz stranačke priče, ali se ne povlači iz javnosti, već nalazi novac za pokretanje nedeljnika „Globus“. To je danas ugledan list, nema sumnje, politički uravnotežen, sa često interesantnim analitičkim tekstovima, ali ne bi trebalo zaboraviti da je ratnih godina u Hrvatskoj „Globus“ sistematski i vrlo osmišljeno radio na stvaranju i širenju antisrpske histerije prema Srbima u Hrvatskoj i Srbiji.

ANTISEMITSKI ISPADI

U to vreme Tuđman je imao desetak savetnika – stalnih, specijalnih i povremenih – a jedan od njih, sa velikim ugledom u Kabinetu, bio je Slobodan Lang, Jevrejin poreklom iz Slavonije. On je tada bio, a i danas je, veliki hrvatski nacionalista (što se za Goldštajna ne može reći), borac za očuvanje suvereniteta hrvatske nacionalne države, zaštitnik u Hagu zatočenih hrvatskih generala, borac za prava Marka Perkovića Tompsona.
Jedan od ministara u prvoj Tuđmanovoj vladi bio je Nenad Porges, iz ugledne zagrebačke jevrejske porodice. Njegovi roditelji su poreklom iz Beča, odnosno Bratislave. Inače, Tuđman je u to prvo vreme postojanja samostalne Hrvatske imao nekoliko antisemitskih ispada, ali su Lang, Porges i pre svega veliki novac u zapadnim medijima, američkim pre svega, od Franje Tuđmana, proustaškog predsednika, antisemite i šoviniste uspeli da naprave „borca za slobodnu, demokratsku Hrvatsku“, velikog protivnika „balkanskog kasapina Slobodana Miloševića“.
Velike probleme sa američkim Jevrejima Tuđman je imao zbog knjige „Bespuća povijesne zbiljnosti“. U prvom izdanju našlo se bezbroj tvrdnji da su Jevreji u koncentracionom logoru Jasenovac bili upravnici na nižim nivoima komandovanja, šefovi raznih radionica, povlašćeni sloj. Čim je knjiga dospela u javnost usledile su munjevite i žestoke reakcije uticajnih Jevreja iz sveta i Tuđman je za drugo izdanje svoj tekst očistio od svih delova za koje su Jevreji tvrdili da predstavljaju groznu izmišljotinu i falsifikovanje istine.
Ovde mi se, ne znam ni sam zbog čega, nameće pitanje kako bi svet reagovao da je Slobodan Milošević 1990. godine napisao takvu knjigu?
Uz Gojka Šuška najbliži i najodaniji Tuđmanov saradnik, čovek od apsolutnog poverenja, bio je Andrija Hebrang, Jevrejin, čiji je rođeni brat, sa još devet članova porodice njegove majke, zverski ubijen u Jasenovcu. Uprkos toga Hebrang i danas, kao i devedesetih, ima blagonaklon stav prema ustaštvu, NDH, Paveliću, a posebno je bolećiv na Maksa Luburića, osnivača i prvog upravnika logora „Jasenovac“. Redovno odlazi do Blajburga, na poklonjenje senima poražene ustaške vojske.
Žarko Puhovski, liberalni zagrebački intelektualac, takođe ima jevrejske korene, ali njemu to, bezbroj puta se pokazalo, ništa ne znači, a mislim da ni formalno nije povezan sa Jevrejskom opštinom u Zagrebu.

ANTISRPSKO RASPOLOŽENjE

Spomenuću ovde i Mladena Švarca, ekstremnu političko-socijalnu pojavu, osobu koja je u veličanju ustaštva za nekoliko koplja iznad svih u Hrvatskoj. On otvoreno zagovara nacionalno čistu hrvatsku državu, sa diktaturom i „vrednostima“ koje su vladale u NDH. Iako je Jevrejin, ne propušta priliku da Jevreje naziva imenima koja ne trpi ni novinski papir, tražeći da se svi oni deportuju u Izrael. Švarc je predsednik političkog pokreta koji predstavlja, tako on kaže, jedinu pravu hrvatsku desnicu.
Jevreja u političkom životu Srbije, u poslednjih dvadeset godina, nije bilo ni približno kao u Hrvatskoj. Bilo je političkog i društvenog delovanja, ali učešća u vlasti nije bilo. Neko će se ovde sigurno setiti Klare Mandić, žene zapanjujuće energije, jednog od osnivača Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva, osobe koja je mogla, tako kažu, bez najave da dođe do najviših državnih funkcionera, žene čiji je privatni život – brojni kontakti sa ljudima čudnih biografija, način na koji je otišla sa ovoga sveta – savršen predložak za film. Bila je član Demokratske stranke, ali gotovo neaktivna, te jedan od osnivača Srpske demokratske stranke u Srbiji. Ljudi su je doživljavali kao srpskog nacionalistu. Ubijena je 2001. godine u Beogradu iz koristoljublja.
Srbi sa posebnim osećanjima pamte kompozitora Enrika Josifa, beogradskog Jevrejina koji je teških godina znao da izgovori reči koje su Srbima značile više od utehe i leka. Verovatno zato što su dolazile od čoveka čiji su sunarodnici već tada u svetu, ali i na prostoru bivše Jugoslavije pokazivali antisrpsko raspoloženje. Za one koji su zaboravili, Enriko Josif je prvi izgovorio sada već večnu krilaticu „Srbi su nebeski narod“.
Politički aktivan bio je prof. dr Leon Koen. Član Demokratske stranke, jedno vreme savetnik predsednika Tadića, čovek iz porodice solunskih ratnika „Srba Mojsijeve vere“. Njegovi politički stavovi u jednom delu beogradske čaršije doživljavani su kao odbrana srpskog nacionalizma, što Koen nije osporavao.
Za razliku od gorespomenutih beogradskih Jevreja, jedan od njih, društveno i politički aktivnih svih ovih godina, Filip David, vodi upornu borbu protiv „srpskog nacionalizma“. Nikada se nije oglasio, bar meni nije poznato, u zaštitu ugroženih Srba, čak ni ovih na današnjem Kosovu. Pripada tzv. „drugoj Srbiji“. Drugi svetski rat njegova uža porodica (majka, on i brat) preživela je zahvaljujući Srbima sela Manđelos, u Sremu, koji su ih skrivali pod izmišljenim imenima i prezimenima.
Ni danas, skoro dvadeset godina posle tog događaja, nije jasno zbog čega je 1992. godine dirigent i kompozitor Oskar Danon napustio Beograd. Istina, on je kasnije ponavljao da se na taj korak odlučio zbog velike eskalacije srpskog nacionalizma u Beogradu i celoj Srbiji, što može da bude razumno objašnjenje, ali samo ako se zanemari činjenica da se Danon iz Srbije odselio u Hrvatsku. Tamo, naizgled nije bilo nacionalizma. Inače, Danon je tzv. „sarajevski Jevrejin“, iz vrlo ugledne porodice, a u Beograd je došao da živi odmah po okončanju Drugog svetskog rata. Umro je u decembru 2009. godine.
Beograđani, bar oni koji su preživeli NATO bombardovanje, zauvek će da pamte Avrama Izraela i njegova svakodnevna upozorenja na vazdušnu opasnost. Čuveno: „Pažnja, pažnja“ i „Gotovo“. Bio je na čelu beogradskog Centra za obaveštavanje. Danas se bavi privatnim biznisom i tvrdi kako ne može da razume toliku snishodljivost službenog Beograda prema NATO-u.

Izvor: pecat

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top