Jedno (ne)prijatno sećanje na 1982. i „Golubnjaču“

Datum objave: ponedeljak, mart 19, 2018
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Samo dve godine posle Titove smrti, kada je mirna površina bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda tek počela da se blago talasa, dva mlada književnika razbila su svojim delima debeli zid ćutanja nad onim što se Srbima dogodilo u vreme Drugog svetskog rata

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Odrastao sam na četrdesetak kilometara od Jasenovca, na 15 kilometara udaljenosti od Bajića jama, lokaliteta kod Kostajnice na kojem su ustaše iz okolnih hrvatskih sela, na samom početku rata, u leto 1941. godine, ubile oko hiljadu Srba; svojih komšija, prijatelja, kumova, poznanika, ali nikada za vreme tog odrastanja, formiranja moje buduće ličnosti, u porodici nisam čuo nijednu reč o Jasenovcu, Bajića jamama, pokolju u mojoj rodnoj Komogovini. Nikada neću saznati zašto je bilo tako. Samo jednom, a tada sam već bio momak, pitao sam roditelje šta je značilo to ćutanje. Otac, koji je u gotovo neverovatnom razvoju događaja, 1942. godine izbegao ustaško klanje, tek je slegao ramenima: „Bilo, pa prošlo.“ Nažalost, dočekao je da se to prošlo vrati. To ga je i ubilo, 1994. godine.

Prvo pravo saznanje o užasima koje su Srbi proživeli u Drugom svetskom ratu imao sam kroz knjigu Egona Bergera: „44 mjeseca u Jasenovcu“. Ne znam kako je to strašno svedočanstvo uopšte došlo do mene, tada sam imao 15-ak godina, ali sadržaj te knjige, svedočenje jednog zagrebačkog Jevrejina o užasima koncentracionog logora „Jasenovac“, ostavilo je u meni zrnce semena iz kojeg se kroz vreme razgranala ogromna potreba istraživanja te bliske i strašne prošlosti naroda kojem pripadam.

Krajem šezdesetih zateknem se u Dalmatinskoj Zagori. Tada sam imao 10-ak godina. Moja tetka Dragica, majčina sestra – udata u Beogradu za Simu Kablara, iz Golubića, kod Knina – vodila je tada restoran „Trojka“ na Voždovcu, kultno ugostiteljsko ime tog vremena, danas je tamo nekakav salon automobila, a Simo je bio šef smene u putujućim poštama Srbije. Živeli su solidno, prostran stan u tek podignutom bloku 45, na Novom Beogradu, vikendica u Zabranu kod Obrenovca i novi „tristać“, „fijat 1300“, limuzina socijalističke društvene proizvodnje. Odličan porodični auto. Tim „tristaćem“ krenemo u leto 1968. godine, biće da je tako, Simo, Dragica, baba Điđa i ja, sa Banije u Golubić. Pečeno pile, paradajz, domaći hleb, sve je bilo tu.

U Golubić smo došli sa prvim sumrakom. Putem sam u jednu zelenu svesku, sa belim linijama po sredini, zapisivao mesta kroz koja smo prolazili. Među poslednjima zapisana su sela oko Knina, čiji su mi nazivi tada bili i čudni i smešni: Varivode, Brgud, Pliskovo, Biskupija, Potkonje, Polača…Ovo poslednje, podeljeno na Gornju i Donju Polaču, javlja se u mom životu godinama kasnije u okolnostima i priči koja se tada već uveliko razvijala u glavi jednog novinara početnika.

KADA JE ZATALASANO – PROKLjUČALO

Bila je 1982. godina, popuštale su stega titoizma i republički šavovi na Titovoj državi, govorilo se otvorenije o temama zbog kojih su pre toga neki i robijali, ali sve je to još bilo upola glasa, zamotano u strahove od posledica. Onda su te blago zatalasane vode proključale, u njih su sa velike visine tresnule dve ogromne stene, jedna knjiga i jedna predstava. Knjiga je „Nož“ Vuka Draškovića, a predstava „Golubnjača“ Jovana Radulovića. Bez dogovora, odvojeni jedan od drugog, potpuno različiti kao ljudi i kao pisci, Drašković i Radulović iznose na javnu scenu tadašnje Jugoslavije temu na čijem je prećutkivanju ta Jugoslavija, podignuta na antisrpskom konceptu i opstajala, temu zločina počinjenih nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Drašković uzima taj rat kao tačku sa koje se vraća u prošlost, pokušavajući da na primeru iz Istočne Hercegovine ukaže na fenomen konvertitstva, verskog, a onda i nacionalnog presvlačenja koje na Balkanu, uvek i bez izuzetka, vodi u sukobe, ratove, strašne zločine. U Vukovom centru pažnje, kao dramaturška matrica je sudbina dve srpske porodice, od kojih je jedna prihvatila islam. Radulović se, suštinski, bavi istom temom, sukobom stanovnika Dalmatinske Zagore, podeljenih pre svega na verskoj osnovi, ali ne insistira na činjenici da su i njegovi junaci nekada bili iste vere i da ih je baš to odvojilo jedne od drugih. Prokletstvo, strašni usud Dalmatinske Zagore, isto kao i u Hercegovini gde se vekovima bivši Srbi, novi katolici i muslimani, bore protiv onih kojima su po verskom određenju nekada pripadali.

Dakle, te 1982. godine sam na početku karijere. U Sisku učim prve lekcije iz novinarstva, teško usklađujem posao sa svim onim što mladost podrazumeva, ali sve više osećam da svet i događanja oko sebe ne mogu da razumem bez poznavanja istorije. Posebno istorije odnos Srba i Hrvata. Čitam sve što mi iz te tematike dolazi do ruke, ali to je još uvek vreme friziranih istorijskih čitanki, vreme vladavine falsifikata i zatamnjenih stranica. Zato sam „Nož“ i „Golubnjaču“ doživeo drugačije od mnogih oko sebe.

„Nož“ čitam za jednu noć, ali ima problem sa „Golubnjačom“. Hrvatski listovi je kasape kao glavicu kupusa; ukazuju na „probuđeni srpski nacionalizam“, na opasnost za bratstvo i jedinstvo, podele među narodima. Dežurni čuvari tog zajedništva, koji ništa sačuvali nisu, traže zabrane, razapinju mladog Radulovića kao da je ratni zločinac, traže kazne, a niko od njih, kasnije su to i priznali, nije video predstavu. U zaštitu Radulovićevog prava da kao umetnik događaje prikazuje i tumači kroz sopstveno gledanje i ubeđenje staje samo jedan čovek u Hrvatskoj, Joško Čelan, kazališni kritičar iz Splita. Lavina zahvata i njega i jedva uspeva da se odbrani. Kasnije, sa početkom krize Jugoslavije, u vreme uspostave nezavisne Hrvatske, Joško Čelan završava među ustašama. Ni prvi, ni poslednji takav slučaj u Hrvatskoj.

UČINAK PARTIJSKIH KADROVA

Društvo sa kojim sam tada provodio dane, kao jedini Srbin među njima, zauzima stav da Vukov „Nož“ (a dao sam im da ga pročitaju) ima određenu vrednost, da je tematski vrlo intrigantan za razliku od „Golubnjače“ koja je, tvrdili su, „nešto drugo“. „Šta drugo?“, pitam ih. „To“, rekoše „može da bude opasno, to je nacionalizam. Vidim da svi imamo problem što sudove o predstavi možemo da izgradimo samo na osnovu pisanja štampe.“

Decembar je 1982. godine, „Golubnjača“ je krajem oktobra zabranjena u Novom Sadu; isprsili se Žika Berisavljević i Dušan Popović, partijski kadrovi, sve i svja tog vremena u Vojvodini, da brane zajedništvo naroda i narodnosti od srpskog nacionalizma, i „opasno delo“ je skinuto sa repertoara Srpskog narodnog pozorišta, ali rasprave na temu srpsko-hrvatskih odnosa ne jenjavaju. Vuk Drašković daje veliki intervju zagrebačkom „Startu“ i opominje Hrvate da je srpska zemlja tamo gde su srpski grobovi.

Dejan Mijač, reditelj „Golubnjače“, čovek koji je i nagovorio Radulovića da svoju pripovetku preoblikuje u pozorišnu dramu, uspeva da u Beogradu nađe razumevanja za „Golubnjaču“ i predstava nastavlja život u SKC-u. Zovem mog Ranka, brata od tetke, sina iste one Dragice sa kojom sam putovao u Golubić, i molim ga da mi nabavi kartu. Kako god zna. Traži me dan kasnije; kaže, sve je u redu, sedaj na voz. Tako i bude, u Sisku uđem u onaj što je u podne kretao iz Zagreba. Padao je sneg, sitan, decembarski, nošen vetrom po slavonskim ravnicama. U Vinkovcima u moj kupe uđe jedna studentkinja, duge valovite kose, lepa, stresajući sneg sa kose kao ona u pesmi „Podlugovi“ Vlade Dijaka. Diskretno pokušavam da se udvaram, ona se samo smeši i tek povremeno progovori neku. Snovi da ćemo u Beogradu zajedno bar popiti piće razleteli su se kao pahulje već na stanici gde je pala u zagrljaj nekog rmpalije u debelom zimskom kaputu.

„Golubnjaču“ sam gledao sutradan. Jedanaesti red, desno do zida. Pored mene jedna starija gospođa sve vreme komentariše ono što se odigrava gore ispred nas. Molim je da ćuti, ona obećava, ali to traje minut-dva. Ipak, uspevam da se skoncentrišem na sve što se odigravalo u dvorani SKC-a, na sceni i među publikom. Posle predstave šetam Beogradom skoro sat vremena da saberem utiske. Nisam impresioniran, možda zato što sam očekivao nešto drugo, zato što sam podlegao propagandi i medijskoj histeriji. Nikakvog tu nacionalizma nema, osim ako nacionalizam nije to što se uopšte govori o stradanju Srba Dalmatinske Zagore u Drugom svetskom ratu, njihovom skončavanju u kraškim jamama golubnjačama. Radulovićeva predstava govori o posleratnom životu Srba i Hrvata, u Dalmaciji, selima oko Knina, u Radulovićevoj rodnoj Polači, čije sam ime zapisao mnogo godina ranije u zelenoj svesci sa belim prugama na sredini, o uticaju zločina iz Drugog svetskog rata na njihov život, pokušajima srpske crkve da održi sećanje na stradanja Srba i upinjanju partijskih kadrova da se to sećanje potopi. Na svakom mestu u predstavi, a to mi je posebno palo u oči, gde se pojavi nešto što asocira na mržnju, netrpeljivost, usledi negacija istog, potiranje, obesmišljavanje te mržnje. Poštena predstava.

U Hrvatsku sam se vratio onim ponoćnim. Opet je padao sneg.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 22. oktobar 2012. godine.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top