Један дан

Четвртак 11. jул. Године 2013. био jе несумњиво jедан обичан дан. Но, ако сте пратили jавни информативни сервис (ХТВ) наjновиjе чланице Европске униjе, извесно jе да тога дана ништа ниjе обично. За политичко вођство хрватског народа 11. jул jе jедан од неколико дана отворене мржње према Србима. Уопште ниjе спорно да jе у Сребреници извршен велики злочин. Србиjа га jе признала, судила, казнила или изручила броjне његове стварне и наводне починиоце. Само jе спорно то што у Хрватскоj никада нико на сличан начин ниjе обележио Јасеновац, Јадовно или „Олуjу“… Јер у Хрватскоj jе данас неспорно да наjмање пола милиона Срба (они тврде да их ниjе страдало више од стотину хиљада) коjи су убиjени од 1941. до 1945. нису били жртве геноцида, баш као што jе несумњиво да су Бошњаци/Муслимани у Сребреници били жртве неспорног геноцида. У тоj земљи jе опште прихваћено да jе насиље над Србима било „оправдано“ злочином Пунише Рачића у скупштини, баш као што ће Насер Орић за  хрватску jавност увек бити на суду ослобођени невини босански бранитељ. Српске жртве у ратовима из деведесетих година увек ће бити оправдане српским злочинима, али ће зато Блаjбург увек бити ексклузивно хрватски (као да маjа 1945 нико други ниjе страдао у тим краjевима) и увек ће бити изjедначен са Јасеновцем. Наравно, док jе Олуjа разлог за славље, шири се болесно и фашистичко уверење да су Срби, доследни у завери против прелепе хрватске државе, сами напустили Краjину. За разлику од Срба из Краjине, Албанце са Косова су Срби протерали баш онда када су им можда наjвише били потребни као заштита од бомбардовања НАТО.  У овакве парадоксалне и недоследне тврдње заиста може да веруjе само неко ко више година гледа само ХТВ.

Затим jе дошла вест да су спектакуларно, двадесет и две године после  рата, у оштини Трпиња ухапшени наводни српски злочинци. И осрамоћени, тужни Хашки трибунал, та брука правосуђа, постарао се да хрватска телевизиjа добиjе своjе теме. На данашњи дан jе преиначена одлука суда да одбаци оптужницу против Радована Караџића за злочин геноцида у седам градова у Републици Српскоj/БиХ. Код Хашког трибунала ништа ниjе случаjно, ни оваj датум, ни чињеница да служи уским интересима Сjедињених Држава, ни искуство да jе неправедан чиме jе траjно оштетио управо жртве, и то оне несумњиве, у коjе сада више нико у потпуности не веруjе.

У БиХ су прилике jош горе. У Хрватскоj само видаjу комплексе из времена реформациjе, националног препорода, поразе у два светска рата, чињеницу да су им државу направили управо они хрватски комунисти и домољуби коjи су извршили злочин у Блаjбургу, као и сумњу, коjа jе недавно изнесена на програму ХТВ, да jе приватизациjа у овоj држави изазвала веће штете него што их jе непосредно проузроковао недавни рат. У БиХ су разни немачки, аустриjски и амерички шовинисти међу Бошњацима/Муслиманима створили опште уверење да jе модерна, европска држава она у коjоj Срби немаjу она права због коjих су  – када су им била делимично угрожена – Словенци, Хрвати и Бошњаци/Муслимани ишли у рат. Треба само читати Слободну Босну и БХ Дане, два утицаjна тамошња недељника. Судећи по садржаjу ниjе извесно да ли ови часописи излазе у Сараjеву или у замишљеном, окупираном Београду.  РТС jе са правом био озлоглашен током девдесетеих. Ипак, однос какав током протеклих осамнаест година има већина хрватских и бошњачких медиjа према Србима, РТС jе према другим народима имао можда током укупно две године.

Када просечан бошњачко-муслимански  нво-активиста преко скаjпа грди за Глас Америке или Доjче веле, он се уствари не жали против бирократиjе и лоших (демократски изабраних) политичара о коjима наводно искључиво говори. Борба против бирократиjе увек посредно, слабо прикривено, значи укидање Републике Српске. Када не буде Републике Српске, када буде постоjала jедна и недељива „босанска нациjа“, онда ће на тим медиjима бити дозвољено плакање само онима коjи се жале на радиклани ислам или могућност да Срби поново добиjу пуна права, осталима неће. Иначе би и из Србиjе многи имали шта да кажу о влади коjа jе изабрана са jедним програмом, а данас, благо Вестервелеу, спроводи други. О бирократама коjе су обећале да ће укинути већину агенциjа, а данас само на приjем у запослење у jедну велику београдску болницу чека 400 немедицинског, свакако напредног,  особља. Шта ћемо: гладни су, немаjу пара, лењи су, не знаjу ништа да раде, али Европљани су, сарађуjу, послушни су…

У Београд jе допутовао Ранко Кривокапић, шпиjекер (енглески jезик jе из дукљанског позаjмио ову именицу, али наравно искварену – спикер /speaker/) црногорског парламента. Дошао jе баш 11. jула. Споменуо jе и Сребреницу, Ђинђића…  Каже да су решени спорови из прошлости (између Београда и Подгорице)… Реч jе о непристоjности. Кривокапић jе у Србиjу дошао и као председник Парламентарне скуштине ОЕБС, он jе међутим изгледа наступао само као представник Црне Горе. Затим, Истина – важан фактор у политици. Како смо то решили спорове? Тако што jе Србиjа клекла. Тако што Срби у ЦГ немаjу ни права националне мањине? Тако што толеришемо фалсификовање избора и верски прогон у непосредном суседству. Тако што су Србима оспорени jезик и идентитет? Нисмо ми неки тамо немачки или амерички бирократи, империjалисти и шовинисти да нам ниjе важно да ли jе нека суседна држава одана демократским вредностима.  Коначно, Кривокапић спомиње Јужне Словене. Од кад су то национални Црногорци Јужни Словени? Каква jе то ревизиjа историjе? Не могу више ту дивљу, безобалну машту да пратим: зар нису оно Црногорци – културни Дукљани, потомци римских легионара, коjе окупираше дивљи Словени (да не кажем Срби)?

Чедомир Антић

Извор: НАПРЕДНИ КЛУБ