Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Је ли истина да уџбеници из историје уче дјецу мржњи према сусједним народима?

Датум објаве: понедељак, јануар 8, 2018
Величина слова: A- A+

Што смо научили из двије медијске теме у прва два дана 2018.; иступа Милијана Бркића и њемачке анализе наставе историје у Хрватској

Драган Марковина
Драган Марковина

Темељни проблем наставе историје је у томе што промјеном друштвеног уређења 1990. године новим властима није било потребно мијењати ништа све до половице 20. вијека. Одувијек је у њима био присутан наратив нашег малог и херојског народа или народа у множини, који стоји на вјетрометини историје, нападан са свих страна и од свих могућих завојевача. Увијек освајан, а никад покорен и сл. У таквој, базично националистичкој, а самим тим и глупој визији прошлости, она се оцјењивала из перспективе данашњих друштвених вриједности, а не из перспективе ондашњег друштвеног контекста.

У прва два дана нове 2018. године појавиле су се двије вијести или медијске теме, из којих се доста тога може ишчитати везано за однос према прошлости. Једна је новогодишња честитка другог човјека ХДЗ-а, Милијана Бркића у којој он, поред тога што пада с Марса и открива свеопће расуло које је управо његова странка произвела, као формулу успјеха нуди духовни повратак у 1990. годину.

С друге пак стране, њемачка новинска агенција (Deutsche Presse Agentur) позабавила се наставом историје у Хрватској и Србији, закључивши како обје државе одгајају младе у мржњи према комшијама народима, јер ратове из деведесетих година проматрају искључиво кроз призму једне од зараћених страна.

РАТНИ МИТОЛОШКИ НАРАТИВ ОДРЖАВА ХДЗ НА ВЛАСТИ

Прије него се уопште упустимо у анализу ових двају вијести, занимљиво је примијетити колики расцјеп се налази између хадезеовског доживљаја свијета и онога пристојних људи из иноземства. Док би први вјечно оживљавали рат и атмосферу нетрпељивости према мањинама, ону исту коју сам Бркић и даље шири својим изјавама о томе јесу ли Новости српске новине и о томе како неће мањине одлучивати о Хрватској, рационалан поглед из иноземства се наивно чуди због чега ратни наративи још увијек нису превладани.

Овдје се ради о потпуно идентичном неразумијевању какво је између свијета и овдашње све бројније националистичке јавности, забиљежено након изрицања пресуде у случају Херцег-Босна. Добро, то да је ХДЗ у правилу био мимо свијета смо одувијек знали, но та чињеница постаје проблем у моменту кад се читаво друштво, на челу с државним институцијама, увуче у такав наратив.

О томе због чега ХДЗ и њему блиске организације и покрети не желе напустити рат и његову митологију нити 22 године по његовом крају најисцрпније је писао Дејан Јовић у својој новој књизи ‘Рат и мит’, коју смо представили и на Телеграму. Поједностављено говорећи, једино одржавање ратног митолошког наратива, одржава њих на власти.

НАРАТИВ МАЛОГ, ХЕРОЈСКОГ НАРОДА КОЈЕГ СВИ НАПАДАЈУ

С тим у вези је занимљива, сад већ заборављена Пленковићева изјава, коју је дао одмах по освајању власти, о томе како је његова задаћа борба против популизма и за умјерену политику. Та борба се на крају свела на празну фразу, коју премијер није нити покренуо, док му други човјек странке заговара изворни, дубински штетан популизам.

Вратимо ли се сад на тему уџбеника из историје, тешко можемо побјећи од њихове структуралне мањкавости, која је присутна кроз читавих протеклих сто година, неовисно о јасним побољшањима неких уџбеника након 2000. године, кад је о Хрватској ријеч. Темељни проблем наставе историје је у томе што промјеном друштвеног уређења 1990. године новим властима није било потребно мијењати ништа све до половице 20. стољећа.

Одувијек је у њима био присутан наратив нашег малог и херојског народа или народа у множини, који стоји на вјетрометини историје, нападан са свих страна и од свих могућих завојевача. Увијек освајан, а никад покорен и сл. У таквој, базично националистичкој, а самим тим и глупој визији прошлости, она се оцјењивала из перспективе данашњих друштвених вриједности, а не из перспективе ондашњег друштвеног контекста.

ПРОДАВАЊЕ ТИСУЋЉЕТНОГ СНА О НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ

Тако се Османско Царство одувијек сматрало за освајачку империјалну силу, која је представљала страно тијело на овим просторима, дочим је рецимо Хабсбуршка Монархија сматрана неупитном. Све из разлога што је Монархија била католичка, а Османско Царство исламска сила.

Овакво виђење историје било је присутно и у социјалистичком раздобљу, и то упркос томе што у раном новом вијеку нема ни трагова развијене националне свијести, што су на свим странама границе, на овдашњем Триплеx цонфимиуму сарађивали, али и међусобно ратовали људи из истих породица, па чак и браћа и што је кључни увјет за избор земље чији ће нетко бити поданик, био искључиво материјални интерес.

Све ове ноторне ствари овдашња историографија никад није жељела видјети, иако их је наравно била свјесна, јер јој се нису уклапали у утилитарну потребу да историографија не буде аутономна знаност, него идеолошки апарат државне власти. Само захваљујући таквом приступу било је могуће озбиљно продати бесмислице о тисућљетном сну о независној држави и слично, у чему је Туђман као типичан повјесничар таквог кова, био мајстор.

НАСТАВА ИСТОРИЈЕ ПРОИЗВОДИ МИРНЕ ПОДАНИКЕ

Како се још прије стотину година почело, тако се данас и наставило. Настава историје самој држави, као и претежној већини историчара, не служи да би код ученика развијала критичку свијест, развијала мултиперспективност и заувијек их цијепила од подложности било каквих митовима, него управо супротно. Њезина интенција је у пропагирању једине митолошке истине и у производњи мирних поданика.

Прецизније говорећи, добар дио наставе историје иде за изградњом идеалнотипског грађанина опортуниста, у чему, као што се можемо освједочити, итекако успијева. Ријетки гласови, додуше успјешних и читаних историчара који историју виде сасвим супротно од било какве митологизације и као аутономну знаност усмјерену ка развијању аналитичког апарата и критичке свијести, проглашавају се издајничкима и непријатељскима те им се покушава онемогућити било какав професионални рад и приступ јавности.

Разлози због којих то до краја не успијева је у квалитети тих појединаца и у немогућности да се у савременом дигиталном добу бројних медија и друштвених мрежа успостави тотална цензура. Само та чињеница држи демократску и озбиљну хисториографску јавност на животу.

Аутор: Драган Марковина

Извор: telegram.hr

Везане вијести:

Скандал у Хрватској у лектири за четврти разред песмица о „парању дечијих утроба и сакаћењу гениталија“

Линта: Лектира у Хрватској промовише лажи и шовинизам

Франкфуртер рундшау: Хрватско фалсификовање историје на …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top