Jasenovac – Mislimo uvek na to i govorimo uvek o tome (1)

Datum objave: subota, maj 25, 2019
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/jasenovac-da-li-pamtimo.jpg

Arčibald Rajs je poručivao Srbima da ne smeju zaboraviti zločine koji su im se dogodili, naglašavajući: “Mislimo uvek na to i govorimo uvek o tome”.

Tek što je moj tekstić Jasenovac – najčuvenija hrvatska “pobeda” u 20. veku objavljen na sajtu Srbel, kao lični stav, više mojih prijatelja blago mi je zamerilo zbog toga što sam o hrvatskim zločinima u Jasenovcu od avgusta 1941. do kraja aprila 1945. godine pisaopremaloskoro stidljivo, šturo,nedovoljno, a jedno nepoznato lice telefonom me je pitalo da li je pozivanje na svega trojicu autora dovoljna potvrda za sve ono što se priča o jasenovačkim žrtvama.

Sledeći redovi, ne samo zbog toga što se neće baviti “tehnologijom” hrvatskih zločina, ne mogu biti potpun odgovor ni na zamerke ni na postavljeno pitanje, ali  mogu biti preskroman pokušaj da se ukaže na jedno davno započeto, na brzinu prekinuto i nasilno odbačeno naučno istraživanje o jasenovačkom logoru i hrvatskom genocidu nad srpskim narodom.

Naučno istraživanje jasenovačkog genocida iz 1964.

Naime, 1964. godine formirana je tročlana komisija (Vida Brodar, stručni saradnik Instituta za biologiju Univerziteta u Ljubljani, Anton Pogačnik, asistent Antropološkog odseka Biotehničkog fakulteta u Ljubljani i dr Srboljub Živanović, asistent Zavoda za anatomiju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu), čiji je osnovni zadatak bio “da rukovodi otkopavanjem izvesnog broja sondi, koje bi mogle da pruže približno karakterističnu sliku i uvid o sadržaju masovnih grobnica” na području ustaškog logorskog kompleksa Jasenovac (ustanovljenog na celih 240 km2, za koji je Artur Hefner, nemački oficir zadužen za slanje radne snage u Nemačku, zapisao da, “bez obzira na javnu propagandu, ovo je jedan od najstrašnijih logora, koji bi se mogao porediti jedino sa Danteovim Paklom”), da, po mogućnosti, ustanovi na kojim se lokalitetima nalaze masovne grobnice, te da utvrdi “približan broj žrtava sahranjenih u grobnicama, njihov pol, uzrast, životno doba i eventualni uzrok smrti, odnosno način na koji su žrtve pogubljene”.

Ključna je činjenica da su se u toj komisiji našli isključivo mladi antropolozi, pošto su iskusni univerzitetski profesori iz tadašnjih jugoslovenskih republika, malo pravdajući se starošću, a više u strahu od onoga što bi ih moglo snaći ako otkriju previše, izbegli da se u nju uključe.

Nije bez značaja ni podatak da je ceo istraživački posao morao biti završen u jednom izuzetno kratkom roku, budući da je već naredne godine trebalo da se započne s izgradnjom Spomen-obeležja Jasenovac.

Istraživanje u Gradini

I tako, komisija se 22. juna 1964. godine našla u Gradini, na najvećem jasenovačkom gubilištu, ili stratištu (osamljenom i teško pristupačnom lokalitetu na kome je zakopano preko 360.000 ljudi, uglavnom Srba), i odmah pristupila poslu: otvorena je prva sonda (broj 112 B) veličine šest puta dva i po metra, na zemljištu Čalinka, uz nasip.

Narednog dana otvorene su još dve sonde (broj 126 B i broj 59), obe veličine tri puta četiri metra. U sondi 126 B  došlo se toga dana do dubine od 140 centimetara, a u sondi 59 do dubine od jednog metra i u njima, na tim dubinama, nije bilo tragova koji bi ukazivali na ukopavanje leševa.

Sonda 112 B

Istovremeno, nastavljeno je iskopavanje sonde broj 112 B, i to do dubine 180 centimetara. Već posle dvadeset centimetara naišlo se na sitne komade kreča, koji su u dubini bili sve krupniji. “Na dubini od 74 cm pojavile su se stvari koje su žrtve imale sa sobom…

Na osnovu nalaza pojedinih predmeta, kao npr., većeg broja kišobrana, ostataka šalova, cokula i sandala, štrumpandli (podvezica za čarape) itd.”, zaključeno je “da su žrtve dovedene verovatno u prohladno i kišovito doba godine, najverovatnije u jesen”.

S otkopavanjem ove sonde nastavljeno je 23. juna a svi zemljani radovi na iskopu okončani su 24. juna. “Prvi ostaci skeleta nađeni su na dubini od 1,05 m, i to nekoliko ženskih skeleta. Ispod tog nivoa nalazi se opet materijal – lične stvari. Nadalje od 1,40 m do 1,80 m nalazi se sloj kostiju debljine 40 cm.

Skeleti su ležali pretežno potrbuške, ređe bočno, a samo je jedan skelet nađen da leži na leđima, i to onaj koji je nađen na samom vrhu. Ukupno je nađeno 197 skeleta na površini od 15 m2 sonde. Pošto je sloj iznosio oko 40 cm u proseku, to znači da je bilo ukupno 22 skeleta na 1 m2”.

S obradom nađenih skeleta nastavljeno je i 25. juna, tako da se, na kraju, moglo konstatovati da su od ukupnog broja nađenih skeleta, 123 bili ženski, 14 muški, a za preostalih 61 (od čega 51 dečji, do četrnaest godina) pol se nije mogao odrediti.

Po starosnoj strukturi, najviše skeleta (58) nalazilo se u grupi do dvadeset godina, od toga 51 do četrnaest! U grupi od dvadest do dvadeset pet godina, od 33 skeleta samo je jedan bio muški, u grupi od dvadeset pet do trideset pet godina 56 skeleta (pet muških), a od trideset pet do pedeset godina 28 (samo tri muška).

Iznad pedeset godina bilo je šest ženskih skeleta, a isto toliko bilo ih je neodređene starosti. “Na osnovu boje kose i oblika dlaka, može se zaključiti da se radi o stanovništvu koje je nosilac svetle komponente”, što znači da “tu nije bilo Jevreja ni Cigana.

Ostaci tekstila i stvari govore da se radilo o našem seoskom življu, a velika količina materijala koji su nosili, pokazuje da su žrtve dovedene direktno do mesta pogubljenja i da nisu bili prethodno u logoru. S obzirom da su skeleti ležali potrbuške, a uzrok smrti su bile povrede nanesene tupim predmetom… (jasno je da su) žrtve ubijane na ivici jame”.

Najveći deo obrađenog materijala predat je muzejskoj zbirci u Jasenovcu, a pet lobanja (odabranih po neobrazloženim antropološkim merilima) poslato je u Zavod za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Sarajevu.

Dvadeset četvrtog juna nastavljeno je otkopavanje već otvorenih sondi, a tokom tog i narednog dana (25. juna) u sondi broj 126 B, na dubini od 1,60 m nađeno je četrdeset osam skeleta, (svi u jednom nivou),od čega jedan ženski, četiri dečja i dva neodređenog pola. Dvadeset ih je bilo između dvadest pet i trideset pet, a petnaest između trideset pet i pedeset godina. I ovi su skeleti ležali potrbuške ili bočno, osim jednog koji je ležao na leđima.

Skeleti i u drugim sondama

Istoga dana otvorena je još jedna sonda, i ona dimenzija tri puta četiri metra; u njoj je nađeno dvadeset šest skeleta, sve muških i sve starijih od dvadeset godina; najbrojnija grupa bila je između dvadeset pet i trideset pet godina, sa svega pet skeleta starijih od pedeset godina.

Svi su imali kratku kostu, pretežno smeđu, što govori da se radilo o srpskom življu; to isto govore i dimenzije kostiju karakteristične za taj živalj. Doda li se tome da su u ovoj sondi nađene i čizme (u većem broju), te da su u mnogim lobanjama nađeni popravljani zubi, sa zlatnim krunicama ili od paladora, van svake sumnje mora biti zaključak da se radilo o gradskom življu. Svi oni stradali su od udaraca nanesenih tvrdim i tupim predmetima. Ova se sonda nalazila na ivice neke grobnice (veće ili manje), ali se nije izlazilo izvan dimenzija započetog iskopa.

Tih dana otvorene su i još neke sonde, ali je u njima nađen manji broj skeleta.

Poslednjeg istraživačkog dana u Gradini (27. juna) zatrpane su sve obrađene sonde, uređen teren i formulisana neka ključna zapažanja. Jedno od najinteresantnijih jeste da uvid u otvarane sonde ne može predstaviti “celokupno stanje stvari, jer je poznato da postoji oko 200 grobnica na raznim mestima međusobno udaljenim i par kilometara.

Bušotine su pokazale da je način sahranjivanja bio različit, i da ima grobova sa spaljivanjem, kuvanjem itd. Mi smo ovog puta otvarali sonde samo tamo gde su bušotine pokazale da ima skeletnog materijala, i zbog nedostatka vremena i mogućnosti, proučavali smo samo jedan mali deo terena… Mi ni u jednom slučaju nismo našli grobnice u kojima su sahranjivani leševi koji su doveženi, ili pak grobove sa sagorelim leševima. Svi znaci govore da su žrtve čije smo skelete proučavali bile ubijene tu, na licu mesta, i da su odmah padale u grobnicu”.

Istraživanje u Jasenovcu

Iste jeseni, od 22. do 27. septembra 1964. godine, ekipa u istom sastavu nastavila je s istraživanjem u Jasenovcu, tako da su otvorene ukupno dvadeset četiri sonde (birane po nesigurnim sećanjima pojedinih meštana), od kojih devet naprazno, bez rezultata. U ostalih petnaest sondi  nađeno je ukupno 193 skeleta (96 ženskih, 69 muških, 6 dečjih i 22 neodređena), najveći broj (102) između dvadeset i pedeset godina.

Teškoće istražne komisije

U uvodnom, metodološkom delu tada sačinjenog komisijskog zapisnika jasno je naznačeno da je “već na početku rada ekipa naišla na izvanredne teškoće, jer nije posedovala nikakvu kartu ili skicu terena, i jer nije bila poznata čak ni najosnovnija lokalizacija grobnica…

Zato smo se prilikom izbora mesta za otvaranje sondi rukovodili jedino približno postavljenim oznakama-tablama, koje su postavljene mestimično po terenu logora, i koje označavaju pojedine objekte logora i lokacije grobnica po sećanju pojedinih bivših logoraša. Odmah smo utvrdili da su izvesne oznake postavljene proizvoljno, jer se pokazalo da na tim mestim nema nikakvih nalaza. Zbog toga smo observirali teren na osnovu izjava bivših vlasnika zemljišta… kao i na osnovu nađenih ulegnuća i nepravilnosti konfiguracije zemljišta birali mesta za otvaranje sondi”.

Mimo toga, komisija nije imala fotografa koji bi “uzimao foto dokumentaciju”, nije joj dodeljen geometar koji bi “tačno odredio lokaciju sondi”, nije joj data ni jedna jedina karta niti skica pretraživanog terena, nisu joj obezbeđena “materijalna sredstva, kao šator, alat, i sl.”, nije joj dato terensko vozilo, a nije joj dodeljeno bar jedno lice koje bi obavljalo “organizacione poslove”.

Zaključci

Na kraju, komisija je izvela i desetak zaključaka, od kojih ovde valja istaći da je obeležavanje masovnih grobnica obavljeno prilično proizvoljno, da mnoge masovne grobnice nisu obeležene, da ispitane grobnice ne mogu pružiti ni približnu sliku o broju pokopanih žrtava, da su grobnice nejednake dubine (od 33 do 180 cm), te da se uglavnom (pošto je nađena kosa pretežno smeđa i svetlo smeđa, a lobanje su pretežno brahikefalne i mezokefalne) radi o srpskom življu.

Zbog mogućnosti da na osnovu izvesnih fizičkih osobina uoče razlike između pripadnika pojedinih narodnosnih grupa, antropolozi su u komunističkom vremenu, počev od Rusije pa dalje, bili nepoželjna naučnička vrsta, tako da u drugom izdanju hrvatske Enciklopedije Jugoslavije (1990) nema ni odrednice ANTROPOLOGIJA.

Prema kazivanju Srboljuba Živanovića, kada je početkom šezdesetih godina prošloga veka jedna tročlana delegacija antropologa došla kod predsednika Srpske akademije nauka, on ih je dočekao pitanjem “zar vas još ima, ja sam mislio da smo vas u ratu istrebili”.

Uzme li se sve to u obzir, postaje nesumnjivo da jugoslovenskoj (i hrvatskoj) vlasti nije ni bilo stalo da se sazna istina koja se nalazila pod zemljom; o žrtvama bačenim u reku Savu nije se moglo saznati ni toliko.

Od rezultata do kojih je trebalo da dođe pomenuta komisija nije se mogla ni očekivati “apsolutizovana tačnost o broju žrtava”, ali ono što se dešavalo u pozadini svih tih aktivnosti svedoči “o društvenoj licemernosti posleratnih vlastodržaca prema genocidu nad Srbim, vršenom u Nezavisnoj državi Hrvata, kao što pokazuju svojevrsnu opštejugoslovensku amoralnost pred suočenjem sa tragičnim istorijskim istinama”.

Rezultati do kojih je komisija došla u Gradini (kod Jasenovca) i u Jasenovcu nisu zbog svega toga ni mogli biti tada objavljeni; njih je profesor Živanović stavio na uvid javnosti tek pre nekoliko godina, u knjizi Antropologija i paleopatologija, Beograd 2006, 133-187.

Još se nešto može učiniti

Ipak, može ohrabrujuće delovati konstatacija dr Živanovića da “kada je Jasenovac u pitanju, utvrđivanje broja postradalih moguće je ustanoviti detaljnim sondiranjem, odnosno otvaranjem grobnica. Iako su prošle tolike godine upornog političkog ćutanja… započeti radovi antropologa pokazuju na put kojim nauka čoveku ne prašta, ali i koji potomcima pomaže za iskupljenje.

Veliki broj unesrećenih je reka Sava davno progutala, tih ratnih godina – ali najveći broj grobnica je ostao u celosti usled močvarnog terena jasenovačkog koncentracionog logora. Utoliko pre treba pribaviti verodostojne snimke zemljišta…

U ovakvim, ili sličnim ispitivanjima, pristupa se aviosnimcima, ili satelitskim snimcima terena, i tako najtačnije određuje položaj grobnica… Takođe, treba izvršiti i hemijsku analizu zemljišta gde su ostaci spaljenih žrtvi”.

I profesor Živanović, kao i svako od nas ko iskreno čezne za istinom o Jasenovcu, dobro zna da iza takvog opsežnog poduhvata treba da stane srpska država. “Iako se iz tame zla ne mogu vratiti jasenovačke žrtve, koje je ustaški zamajac nepovratno zadesio, trebalo je – u ime sećanja na nevino postradale, u ime pamćenja posledica nacionalnog i verskog varvarstva, u ime srpskog naroda – braniti dostojanstvo i moć života nad svim porivima haosa.

Prikrivanje zločina nije samo anticivilizacijsko ogrešenje nad genocidnim stradanjima Srba, Jevreja i Cigana”, već čin koji vodi zaboravu i uspostavlja ideologiju kojom se ljudsko biće obeščovečuje, odnosno lišava osećanja i razuma i pretvara u ostrašćenog, bezobzirnog i hladnokrvnog dželata.

Koliko je u Jasenovcu bilo žrtava

A dok se ne otkrije stvarni obim hrvatskih genocidnih radnji u Jasenovcu, na raznim stranama sretaćemo se sa najrazličitijim brojevima kojima se iskazuju jasenovačke žrtve:

– Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača – zločini u logoru Jasenovac, godine 1946. izvestila je Međunarodni vojni sud u Nirnbergu da broj žrtava iznosi između 500.000 i 700.000;

– Državna komisija Jugoslavije, 500.000-600.000;

– Izraelski Jad-Vašem 700.000;

– Vladimir Dedijer 700.000-1,000.000;

– Međunarodna komisija za utvrđivanje istine o Jasenovcu (u kojoj sa područja nekadašnje Jugoslavije deluje, kao njen predsednik, samo dr Srboljub Živanović) smatra da je u Jasenovcu stradalo više od 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i oko 80.000 Cigana, bez obzira na podatak koji nam dr Živanović saopštava u intervjuu za beogradsku Politiku (16. mart 2012), da je “i štampa u Hrvatskoj pisala da je u Jasenovcu ubijeno 1,400.000 Srba”;

– Četvrta knjiga hrvatske Enciklopedije Jugoslavije, prvo izdanje Zagreb 1960,  467, u nepotpisanom tekstu (mada su, po pravilu, svi tekstovi potpisivani) tvrdi da “prema procjeni koja se oslanja na iskaze preživjelih, sačuvane dokumente i priznanja uhvaćenih ustaških zločinaca iz Jasenovačkog logora (kurziv: IP), broj jasenovačkih žrtava premašuje 700.000”;

– Šesta knjiga drugog izdanja hrvatske Enciklopedije Jugoslavije, Zagreb 1990, 5, u prilično informativnom tekstu pukovnika Antuna Miletića (1931) kaže da “Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača 15. XI 1945, u svom izvještaju Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu, konstatira da je broj žrtava u logoru Jasenovac oko 500 000 – 600 000, a u literaturi se najčešće spominje oko 700 000, iako ima i ekstremnih procjena: svođenje broja umorenih u Jasenovcu na oko pedesetak tisuća ili uvećavanjem broja žrtava u Jasenovcu na milijun, pa i više i to isključivo Srba”.

Zanemarimo li Miletićevo domišljanje da je “dio logoraša, uglavnom komunisti, antifašisti i simpatizeri NOP-a (Narodno-oslobodilačkog pokreta), pokušao organizirati i pružiti otpor u logoru”, te da je “zbog sastava logoraša i kratka boravka u logoru, rad partijskih komiteta, logorske partijske organizacije, ekonomske zajednice, ekonoma ili kolektiva bio vrlo otežan, a veze s vanjskim svijetom gotovo nemoguće”, enciklopedijski tekst iz 1990. godine saopštava i sledeće: “Tačan broj žrtava još nije utvrđen, jer su dokumenti uglavnom uništeni. Kartoteka logoraša dva puta je uništavana (početkom 1943. i u aprilu 1945).

Međutim, da je i sačuvana, bilo bi teško na osnovi nje i dokumenata ustanoviti broj ubijenih, jer su ustaše često likvidirale masovno pridošle logoraše i ne uvodeći ih u kartoteku i dokumente logora. To se posebno odnosi na masovna transportiranja iz Slavonije i Srema te iz područja Kozare”. Ako se ima u vidu svedočenje partizanskog poručnika Isidora Levija da je, krajem aprila 1945. godine, Komandi u Novskoj predao spiskove sa preko milion imena jasenovačkih žrtava, dobija na težini Živanovićev navod da je “i štampa u Hrvatskoj pisala da je u Jasenovcu ubijeno 1,400.000 Srba”.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Nastaviće se:  Jasenovac – Mislimo uvek na to i govorimo uvek o tome (2)

Izvor: SRBEL.NET

Vezane vijesti:

Jasenovac – najčuvenija hrvatska „pobeda“ u 20. veku

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top