fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Јања

ЈАЊА ЛАЛИЋ-ШУЊКА: најтеже ми је било слушати и гледати како ми браћа умиру од жеђи и глади…
Јања Лалић – Шуњка

Јања Шуњка је превалила седамдесету, али се још не да животу и годинама – записао сам у прољеће 1990. Онако крупна и стасита, још сигурно и кротко корача и, сем по неколико грдних ожијака по тијелу, ни по чем се не би дало закључити да је судбина и према њој била тако окрутна, да је и она искусила немилосрђе усташко.
Ведра, говорљива, очито задовољна са три кћери и сином и њиховом срећом, нерадо збори о ономе што је прије безмало педесет година преживјела у родним Рујанима. Све би, каже, некако то да заборави и сметне с ума, али се не да, снови је изнова враћају у Равни долац и мира јој не дају:
„Било ми двадес година, рано моја. Отац ми Перо Лалић и мати Анђа имали нас петеро. Сестра Рушка већ била удата у Чапразлије, а Дара ту у Рујане, за шокца, Стипу Плазанића. Браћа ми Миле и Бошко били мали, мешчини ниједан преко десет година није имао — баш ки два близанца.
Видило се, брате, да ће бити зло. Повело мушкиће, зборе да ће и’ у Србију. Јес ђавла, знаде свако да Србије неће ни гледат. Ја пошла сестри Дари и велим јој: ено ти кућа, ено ти све, нас ће поклат. Она јадна само плаче, прите каже и њој, џабе што је узела Шокца.
Вратим се ја јадна и чемерна кући. Ето усташе: ајде, каже, спремај се, иђемо.
Ма, ди иђемо, на зли пут, збори им мати.
Иђете у Србију, тамо ди су вам и мушки, веле они.
Ма, црна ђавла у Србију, иђемо у јаму, ви ћете нас побити, не попушта мати, баш ки да јој је неко казао шта ће бит.
Џаба прича. Покупи нас, сво село ђе год се српско уво затекло и потрпа у куће. Нас у кућу Филипа Пашалића. Држало нас ту док је све искупило и пописало.
Е, онда нас потјераше пут планине, баш како је моја мати рекла. Видимо сви да су нас наумили у Равни долац. Знамо сви за јаму. Безданком је звали. Нисмо јој смили прић. Бацимо камен, а оно орља, орља, ми одошмо од ње, а оно још у њој орља као да нема дна. Ето, ми јој дно нађосмо…
Воде фамилију по фамилију. Ћушкају живе. Не ударају и не убијају, ван ако се неко не да убацит. Причало послим како једну малу, унуку Мићуле нашега Лалића, није дало убацити. Трипут је бацало и стално се враћало. Некакав витар, некаква сила божја дизала дите и враћала га. Причало се како је некакав од ониг крвника зборио да је оставе. И он се уплашио: не да Бог да дите умре.
Џаба било. Други потегни из пушке те дите уби и онда га мртво баци.
Кад мене доведе над јаму, ја се почела крстити:
— Ма, зар ти се мили крстити, јебо те крст — вели ми један Кечо, боже убрани, а мој комшија Миле Ћурквић ме рину у јаму. Тужила сам га послим, отишо је и он…
Мили боже, ја свисна, летим, оне аљине, да простиш, витлају око мене — баш ки падобран. А јама, бог је клео кад је наку и створи — баш ко каца. Гори уска, доли широка, нако, има она ждрла и ћошкове.
Кад треснуг доли, нестаде ми свита, али нисам задуго била у несвисти. Отризнили ме болови.
Боли нога, да простиш ево овдинак на бутину изнад кољена и сад ожиљак, шаку да уложиш. Како сам падала стина издрла месо. Боли раме, кости шкргућу, нешто сломљено, али опет пусти живот и младост, не дам да ме лешеви затрпају…
Ајме, јаук се до бога чује. Дозивање, запомагање, нико ником помоћ не море, свак се својом муком забавио.
Други или трећи дан чујем Бошка и Милу, живи и они, ране моје, освистили се и зову ме: дај воде, дај крува…
Ма, откуд воде и откуд крува кад смо у јами, жалости моја.
Они несретници, не вирују — дај, па дај, имаш, а не даш…
Тако три-четири дана. Слушам им и гледам муке, а помоћи, грдна рано, не могу. Помријеше ми и жедни и гладни. Не дао бог то ни крвнику…
Мнозина данас не вирује да је тако било. А јес! Један стари Рват, Јозо Ћурак, вели нам кад нас извадило:
‘Несриће божје, знате ли да сте под земљом били шес неђеља и три дана…’
А они што су нас вадили одма рекли да је јама дубока четрдес и пет метара — конопе мјерили…

Видли смо и сами, брате, по курузима. Кад нас бацило таман смо курузе били окопали у другу мотику, а кад нас извадило — ваља иг скоро жети. Боже ти сачувај, толико дана нијесмо видли сунца ни мисеца, ни воде, ни крува сам што смо росу по зиду скупљали и дваред,триред кад би киша ударила, па вода проври у јами…
И колико то људи и свита сад не вирује. Што би ја лагала да сам нешто јела. Мора вировати, нисам била сама, четрнаестеро нас је издржало…
Док не узмиљеше црви још и како. Онда муке жестоке надођоше. Ране од њиг одбранит не мореш ни кап воде прождрти — боже ти сачувај, неки су саме црве повраћали кад нас је извадило.
А живот, бог га клео, опет мио и нечему се надамо. Нада нас не остави ни кад нас приварише и рекоше да су нас дошли вадит те нам измамише два моја стричевића и Саву Стојић. Зборисмо им да не иду, несретници, ама не послушаше…
И кашње, кад су нас дошли из праве вадити није нам било свеједно. Нико неће први. Свак вирује да су опет усташе и да ће нас побити и вратит натраг у јаму.
Љуба Лалић прва крену.
Ти ајде али ја не би смила, велим јој ја и учим је да бар скрикне и неки знак нам дадне ако су усташе.
Ма, ђавла ће црна скрикнути, чим је видла сунце она у несвист. Мртва, мртва и бог! Нас све извадило, а она још лежи мртва и не долази свисти.
И било би нами таман како смо и мислили да се ту нису задесила два жендара, Далматинца – Винко и неки Јуре, заборавила сам им презимена, бог им дао сваку срићу, и њима ако су живи и свакоме њиовоме.
Ми, чемерни, попадали онуда око јаме. Кумимо за кап воде, али нам они жандари не дају — паметни људи, знају да би нас то убило. Усташе, они што су нас вадили, измакли се мало подаље и нешто се договарају. По прилици, да нас побију и поново баце у јаму па да кажу да никог живог није ни било у јами — знају злотвори да није добро да остају свидоци:
— Ма, кога бацити, божју вам мајку — викну одједном Винко и запе пушку. Ма, да нећу ја вас бацити. Њима је Бог рекао живити и само преко мене мртвога можете учинит то што сте наумили…
Преко тога не би поговора. Ко може пишке, ко не може — на магарад — поведоше нас пут села. Иду живи костури, да се престравиш од нас. Испадају зуби, побигле очи у глави, мртваци па то ти је. Мени презебле ноге, не знам да су моје, идем нако ки на дрвеним, али се не дам, нећу на магаре, нас три-четири пишке сиђосмо до куће Бошковића…
Рано моја, и данас се ја бојим. Чудим се како ми је памети и зере остало, како нијесам потпуно пресврнула. Најтеже ми откад ми покојни дида умро. Дица отишла за својом срићом а ја сама — ноћ не прође а да се не обретем у јами. Заболи ме на ужичицу, боже ти помози, не знам куд ћу прије, али на врата, али на прозор. Још кад ми се у сну мати јави. Казала она тада људима: ма биште, мајка ви кукала, ни кашика српска остати неће а не глава…
А нису то ни усташе криле. Отворено су зборили тиг дана да ће сваку српску душу која дочека Божић златном кашиком причестити.
Ето, жеља им се не испуни…“

*   *   *

Страхови Јање Лалић-Шуњке од свега што је преживјела те 1941, од оних злослутних усташких пријетњи да ће сваку српску душу која дочека Божић златном кашиком причестити, потрајали су цијелог живота. Горко сазнање да у Челебићу и у ливањском крају уопште више нема Срба, да их је ипак помела још једна крвава усташка олуја 1995. године, дочекала је далеко од родног прага – под кровом своје дјеце у Бањалуци. Ту је над својом и судбином Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској, јадиковала још десетак година, а потоња, предсмртна жеља јој је била  да вјечно ипак почива и нађе мира у Челебићу, ако га за живота ту није могла наћи. Дјеца су јој испунила жељу…

budo-ognjena_marija_livanjska.jpgЗахваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:

Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци

 

ПОКОЉ - Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.
ПОКОЉ – Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: