Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Јаме пуне поклане дјеце у Доњој Градини нису дјечије гробље

Датум објаве: петак, мај 21, 2010
Величина слова: A- A+

Простор овог локалитета захвата у ужој зони 116 ха површине, са 125 откривених и заштићених огромних масовних гробница. Постоје гробна поља са идентифицираним гробницама. У том великом Меморијалу масовних гробница има и велики број оних у које су бачена поклана дјеца. На проспекту “СПОМЕН-ПОДРУЧЈЕ ДОЊА ГРАДИНА” испод тих идентифицираних масовних гробница пише “ДЈЕЧИЈЕ ГРОБЉЕ”. Осим ове двије ријечи на проспекту, нигдје на томе локалитету нема ничега што би посјетиоца обавјештавало да се у тим масовним гробницама налазе лешеви страдале дјеце. Донедавно то нисам знао нити ја, кога је игра случаја или судбине спасила негдје у новембру 1942. године да се не нађем међу њима. Мислим да се ове масовне гробнице поклане српске дјеце не могу звати гробљем. Да ли је тај, у сваком случају неадекватан, назив прихваћен чином освештења, не знам, али то није једини критериј да се овај локалитет тако назове. Појам гробља везан је за смрт и уклањање мртваца, везан је за тај један од најсудбоноснијих догађаја човјечијег живота. За одлагање мртваца у гробље постоје разни начини погреба, сјај погребне свечаности. Леш се сахрањује, закопава у посебни гроб. Гробље настаје и траје по стотину година. Исто тако, гробље није само намјенско мјесто за одлагање лешева, гробље подразумијева и укључује пијетет. У правилу и по обичају, гробље је мјесто гдје се доносе или довозе мртваци. Разматрајући све ово, да не наводим још извјестан број критерија о гробљу и гробним пољима, закључио сам да актуални локалитет није гробље.
Поред свега наведеног, треба кратко изнијети како је то “ДЈЕЧИЈЕ ГРОБЉЕ” настало.
Ту нису донесени или довезени мртваци. То “гробље“ настало је у једном кратком времену и ту више нема сахране. Цитирам др Николу Николића, многомјесечног заточеника логора Јасеновац, лијечника, интелектуалца, човјека зрелих година, Хрвата, који говори о томе како је то што се назива „дјечијим гробљем“ настало: “Било је то 13. листопада 1942. године. Наређено је да сва дјеца сутра буду пред заповједништвом заједно са својим стварима. Зашто? Камо? Са стварима? – запитали су уплашени учитељи. Говоре да ће дјеца бити додјељена сељацима за рад. Наредили су учитељима да изведу дјецу и поведу је пред заповједништво. Тражили су 200 дјеце укључујући у тај ужасан број и ону болесну. Пред заповједништвом је поворка нашла на окупу читав усташки сат (чету). Из заповједништва се помолише Слишковић и Капетановић и прођоше с рукама у џеповима испред колоне дјеце подсмјехујући се цинички и лукаво климајући главом један другоме. ’Смјеста да сте се удаљили’, наредише учитељима. Покуњени учитељи повукоше се до умјетне браварије Јурице Пандића и Драгеца Плечка и стадоше из ње вирити, потресени сазнањем што ће се даље догађати са дјецом. Мало затим опколио је усташки сат дјецу и почео им жицом везивати руке иза леђа. Тада се збио један од неописивих и најпотреснијих догађаја у логору. Дјеца су почела вриштати, викати, дозивати учитеље, Бога, врага, оца. Кроз ту ужасну вику, плач и вриску чула се исто тако вика и псовке усташа и шамарање избезумљене дјеце. Точно у 17 х, у сам сумрак 15. листопада 1942. године, сат је повео дјецу већ напол мртву од страха према Сави, на скелу за Градину.

Gaj slutnje - put kojim su logoraši sprovođeni prema skeli, a zatim na likvidaciju u Donju Gradinu, jun 1945.

Гај слутње – пут којим су логораши спровођени према скели, а затим на ликвидацију у Доњу Градину, јун 1945.

Gradina,

Градина, „дјечије гробље“

Поворка дјеце свезане жицом прошла је уз ужасну кукњаву, запомагање, преклињање и псовање кроз врата логора, оставивши шест дјечијих лешева пред заповједништвом које су брзо покупили логорашки гробари. Сутрадан, 16. листопада 1942 године, око 11 х прије подне стигло је пред бараку 15 празних кола. Усташе су успјели ухватити више од 50 дјеце, потрпати их усред бијела дана у кола и одвести на скелу, превести преко Саве у Градину и ту уз страховит врисак и јаук стријељати. Око поднева 29. листопада опет се понавља исти призор као и при првом одвођењу дјеце преко у Градину – до небеса продорни врисци, падање у несвијест, дозивање оца, проклињања. Тога су дана усташе скупиле око 70 дјеце и превезли их у Градину гдје су сва побијена”.

Умјесто коментара треба рећи да се ово понављало тко зна колико пута од јесени 1941. године до прољећа 1945. године.

Ово је, дакле, мјесто поклане, убијене или на неки монструознији начин уморене дјеце. Гробље је у правилу мјесто умрлих, а ово овдје је монструозна посљедица дјела, чина хрватских усташа над српском дјецом (по многим свједоцима и подацима, жидовска и ромска дјеца клана су и убијана или спаљивана заједно и истовремено са својим породицама, јер су ови долазили у транспортима, мањим од оних којима су довођени Срби). Та поклана дјеца загрнута су са више или мање земље, овисно о томе колико је намјенски ископана јама била напуњена. И овај критериј не иде у прилог називу „гробље“. Коначно, све је то овдје урађено без икаквог пијетета, а пијетет се при покапању у гробљу подразумијева. Овдје је први пијетет био (а то није пијетет), покошена трава по престанку Другог свјетског рата.

Гробља се у временским турнусима прекопавају, ово се није прекопавало, занемарајући неколико прошлих турнуса – ваљда и неће. И то не иде у прилог насловљеном термину „гробље“. Не смије се испустити из вида ни чињеница да су догађања у Доњој Градини од 1941. до 1945. године нешто јединствено и необично у историји људске цивилизације. То је локалитет стратума дијела популације, етноса, дјеце, уморених грубом силом. Рецимо да постоје војничка гробља, такођер стратума популације, али то су гробља, са свим карактеристикама гробља, за разлику од овог изузетног комплекса.

Будући да је у разматраном садржају толико изузетности и специфичности, вјеројатно отуда и питање адекватног приступа обиљежавању овог локалитета. То адекватно обиљежавање и пуна информација посјетиоцу и оном тко добије проспект, није оно што је до сада на неки начин прихваћено.

Уз изнесени садржај, молим да се озбиљно узме као обавеза превод књиге др Николе Николића Козарачка дјеца на један од свјетских језика. На тај начин би ова истина лакше пропутовала свијетом и можда привукла и неког од донатора за пројекат и изградњу спомен-обиљежја умореној дјеци.

 

< Оружани прогон Срба са Билогоре                       Садржај                           Мој разговор с књигом Вила билогорска >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top