Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Јадовно у књизи: Фрањо Здунић Лав: “Котар Госпић и котар Перучић у НОБ“

Датум објаве: среда, мај 31, 2017
Величина слова: A- A+

Спомен подручје Јадовно -1988 ЈАДОВНО У КЊИЗИ:

Фрањо Здунић Лав: “КОТАР ГОСПИЋ И КОТАР ПЕРУШИЋ У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ 1941-1945“, КАРЛОВАЦ 1989.

Усташки злочини на Јадовном и у неким другим логорима смрти уз осврт на њихове кориjене

»Они коjи не памте прошлост, осуђени су да jе поново проживе.« Сантаyана

Када се говори о усташким злочинима и звjерствима коjе су починили на Јадовном средином 1941. године (jуни-аугуст) над нашим народима: Србима, Јевреjима и Хрватима, сваком се намеће питање: гдjе су клице и кориjени тих монструма, побjешњелих звиjери и крволока; како су настали и тко их jе одгаjао за убице; како jе настала њихова терористичка организациjа – Усташки покрет и тзв. Независна Држава Хрватска (НДХ) за коjу наш пjесник Владимир Назор рече: »Нити jе била независна, нити држава, а наjмање Хрватска«.

Хисторичари су на ова и друга питања, углавном, одговорили. Међутим, да би се добила што потпуниjа и цjеловитиjа слика о Јадовном, као jедном од првих и наjстрашниjих губилишта – стратишта нашега народа, потребно се укратко осврнути унатраг, на прошлост.

I

У Хрватскоj jе за вриjеме Аустро-Угарске Монархиjе, другом половином XIX ст. дjеловала Хрватска странка права (ХСП).[1]

Њени оснивачи др Анте Старчевић (1823-1896) и Еуген Кватерник (убиjен 1871. године) били су истакнути неприjатељи Аустриjе и Мађарске. Аустриjу и династиjу Хабсбурговаца сматрали су виновником свих невоља хрватског народа. За циjелога живота радили су на рушењу Аустриjе борећи се против Хабсбурговаца. Заступали су становиште, да Хрватима нема живота, а нити будућности докле се год не ослободе Аустро-Угарске и не створе своjу самосталну државу.

Павелић. Према документу у Воjноисториjском институту у Београду (сигнатура: кут. 229, бр. 46/4-1) лички партизани су од Талиjана тражили замjену заточеника, међу њима и Злате Шегвић (допис Велике жупе Гацка и Лика Т бр. 1275 од 16.XI 1942).

Старчевићева идеологиjа почивала jе на концепциjама расистичког национализма. Границе »Велике Хрватске«, какву jе он замишљао, биле су на западу код Триглава, а на истоку на данашњим границама с Бугарском. У тоj држави осим Хрвата, по њему, других народности (Срба, Словенаца, Црногораца итд.) ниjе било, нити их jе он признавао. Био jе нетрпељив према свим осталим именима (националним) и искључиво jе инзистирао на хрватском имену: »… цело пучанство међу Мацедониом и Њемачком, међу Дунаjем и адристичким морем, има само jедну народност, само jедну домовину, само jе jедан живот херватски … Илиро-Сербиjа ниjе друго него Херватска, кроз векове у повести и у праву, а и данас у народности… У Србиjи jе пучанство херватско, коjе некоjи у новиjе време зову сербским«.[2] Насупрот Старчевићу, Кватерник jе у почетку признавао српску националност, али изван Хрватске и Босне и Херцеговине. Касниjе под његовим (Старчевићевим) утjецаjем и он jе потпуно негирао.

Овакав сепаратистички национализам (растистички) кога jе касниjе jош екстремниjе проповиjедао и проводио његов насљедник Јосип Франк, био jе агресиван, нетрпељив, антисрпски и антиjугославенски. Присталице странке права (СП) иступали су и служили се паролама: »У хрватским земљама само jе jедан политички народ«, »У Хрватскоj се не признаjе никаква српска народност на српско име«, »Хрватска, Хрватима« и слично.

Неколико година приjе смрти Старчевић jе своj став према другим народностима ублажио и у извjесноj мjери коригирао.

За живота Старчевић jе био критикован и нападан од клерикализма ради односа према цркви и антиклерикалног става. Он jе указивао на негативну улогу цркве и клера у односу на хрватски народ и разобличавао их. Истицао jе да црква материjално израбљуjе народ и културно уназадњава, те да jе увиjек служила туђину за угњетавање хрватског народа, а различиту вjерску припадност искоришћавала за сиjање раздора међу народом.

Послиjе смрти Старчевића у СП пеузео jе водство дотадашњи таjник Јосип Франк (1844-1911) адвокат и политичар из Загреба. Неко вриjеме био jе уредник »Аграмер Прессе«, а касниjе »Кроатисцхе Пост«.[3]

У своjоj бити (пориjеклом аустриjски Јевреj) Франк jе био аустрофил и антиславен, посебно антисрпски расположен. Борио се за спасавање Аустриjе, њезино jачање и jачање бечког централизма и династиjе Хабсбурговаца.

Касниjе, по Франку, СП се прозва »франковлук«, а њене присталице франковци. Под његовим водством дошло jе до симбиозе СП и клерикализма. Вjештим макинациjама он jе СП подвео у службу Беча и Аустриjе, против коjих се раниjе борила. У оваквоj своjоj работи Франк jе имао врло велику подршку и доброг савезника у католичкоj цркви и клерикализму.

Католичка црква и клерикализам зазирали су од ослобођења и уjедињења jужнославенских народа. Сматрали су да би били ограничени у своjим експанзионистичким стремљењима према Истоку, а с друге стране да би тиме била

омогућена пенетрациjа православља на Запад. Полазили су са становишта, да док jе год хрватски народ у оквиру Аустриjе, до тада су интереси католицизма заштићени. Због тога jе клерикализам здушно помагао Франка (изузев jедног мањег броjа клера) и био наjвећи поборник Аустриjе. У вези с таквом концепциjом дjеловали су и ширили пропаганду великих размjера – антиправославну, антисрпску, а посебно пропаганду против уjедињења jужнославенских народа.

Франково служење бечком централизму посебно jе дошло до изражаjа од 1908. до 1910. године за бана Рауцха. Он jе са своjим легиjама, финансираним и наоружаним од Беча и Пеште, спроводио терор и хаjку против Срба и коалиционе опозициjе у Хрватскоj. »Те су легиjе носиле знакове са натписом ‘за краља и Хрватску’ коjе знакове су носили и неки чланови Рауцхове владе, вичући, особито у припиту стању, да су и они легионаши… Српска застава, ћирилица, српски патриjаршиjски грб, српско име, српске школе, српске земљорадничке задруге, српске штедионице, у jедну риjеч; све што jе српско, нашло се проскрибирано као велеиздаjа, а у народ српски у Хрватскоj … пуштена хаjка истражних судаца да хапсе.«

Антун Радић даjе ово свjедочанство о томе, како су Франкове легиjе уз асистенциjу Рауцхове полициjе жариле и палиле по Хрватскоj премлаћуjући све противнике аустро-мађарског режима, од вође хрватско-српске коалициjе Супила, до прваша Миле Старчевића: »Легиjа на послу. Прошле недjеље, навалило у Загреб jедно двадесет младића од тако зване франкове легиjе на заступника Супила… те га стали лупати батинама … Франкови легионаши покушали су (како смо укратко jавили), уморити Милу Старчевића и његове другове. Др. Петричић рањен jе револвером у горњи дио ноге, а jедан младић испод срца… То већ ниjе шала, jер су Франкови присташе ето под заштитом власти господара живота и смрти у Хрватскоj.«[4]

Управо у оваквоj СП спрегнутоj са клерикализмом, под водством Франка, а израслоj на Старчевићевом екстремном национализму, налазе се клице и кориjени, као и идеологиjа касниjег усташтва.

Спрега франковаца и клерикализма у свом формирању и организирању jе дошла до изражаjа на Свехрватском католичком конгресу, одржаном септембра 1900. године у Загребу под водством сараjевског надбискупа Стадлера. У говору коjега jе одржао на конгресу он jе истакао: »Ми смо Хрвати и католици и то хоћемо да будемо. И зато се састадосмо, да то пред циjелим свиjетом изjавимо, од коjега нам многи не даjу, да се зовемо Хрвати, а други нам хоће да крате, да смо католици. Ми смо и jедно и друго«.[5]

Без сваке сумње, Стадлер jе хрватство поистовиjетио са католичанством и обратно, католичанство са хрватском.

Ову клеронационалистичку концепциjу, касниjе jе потврдио као идеологиjу усташтва познати усташа Миле Будак у свом говору, одржаном 13.VII 1941. године у Карловцу: »Браћо и ссестре! На нашоj оданости цркви и католичкоj вjери темељи се наш циjели рад, jер нас jе повиjест научила да кад овдjе не бисмо били католици, да би нас давно нестало. Ето, браћо и сестре на те светиње, на цркву, вjеру и обитељ, наjвише наваљиваху наши наjвећи неприjатељи, а то су православци свих класа и бољшевици. Прорачунати неприjатељи траже увиjек наjосjетљивиjе мjесто и кушаjу на њ ударити. Али баш се ту намjерио на наjвећи отпор, jер jе на тим темељима базирана идеологиjа усташког покрета«.[6]

Послиjе наведеног конгреса франковци и клерикалци отпочели су са невиђеном жестином распламсавање вjерске и националне нетрпељивости, шовинизма, антисрпства и слично. Жестину ове пропаганде наjбоље илустрираjу написи у тадашњоj њиховоj штампи. Тако поводом убиства Фердинанда у Сараjеву загребачки франковачки лист »Хрватска« од 29. IV 1914. пише: »У нашем кругу, на нашем тиjелу налази се сва сила крпуша у сподоби Срба и славосрба, коjи нам продаjу груду и море, а ето и краља убиjаjу. Са њима морамо jедном за свагда обрачунати и уништити их. То нек нам од данас буде циљ… Убоjицо име ти jе Србин! И jеси Србин, проклето ти сjеме и племе, што га jе вjетар натрунио по нашем хрватском тлу, да рађа злочин и злобу, сиjе неслогу и разбоjнички прољева крв«, Исти лист 3. VII 1914. године пише: »Народ навjешћуjе Србима борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине«.[7] За оваквим франковачким написима ниjе заостаjала ни тадашња клерикална штампа: »Хрватска католичка задруга«, »Хрватска народна заjедница« итд.

Међусобно повезани клерикалци и франковци дочекали су и први свjетски рат ширећи и распламсаваjући пропаганду националне мржње, антисрпства и антиjугославенства. У таквом ратнохушкачком дивљању затекао их jе и слом Аустро-Угарске 1918. године и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

II

Падом Аустро-Угарске Монархиjе клеронационализам jе и у новоj држави наставио своjу дjелатност кроз обновљену СП, октобра 1918. године. Управо из редова припадника обновљене СП рађаjу се прве усташе и усташка организациjа иза коjих стоjи већи дио католичког клера коjи jе одувиjек био одбоjан према уjедињењу наших народа.

Обновљена СП ниjе се слагала са jугославенском политиком новооснованога Народног виjећа у Загребу о уjедињењу Срба, Хрвата и Словенаца. Формирала jе и своj програм, коjега jе уз тадашњег предсjедника Владимира Пребега потписао и адвокат Анте Павелић, као таjник. Он jе 1919. године био изабран за градског заступника на листи СП, а 1927. и у Народну скупштину у Београду. Иначе малоброjни чланови СП били су екстремни националисти – националистички орjентирани интелектуалци, чиновници аустрофили, те бивши аустроугарски официри, коjи су стварањем нове државе били незадовољни због губљења раниjих привилегиjа и повластица.

Руководство обновљене СП убрзо jе (новембра 1922. године) дошло у колизиjу са наjвећом и наjутjецаjниjом политичком странком у Хрватскоj – Хрватском републиканском сељачком странком (ХРСС) на челу са Стjепаном Радићем. Ускоро међу њима избиjа сукоб због настоjања руководства ХРСС да се споразуми с политичким странкама у Србиjи. Франковци су сматрали да jе то напуштање борбе за ослобођење хрватског народа и сл. С друге стране Радић jе оптуживао франковце због веза са емиграциjом и наводио, да они »не воде хрватску него туђу политику« и да хрватском народу »смета франковштина и она не смиjе имати риjеч у хрватском народу«. И даље: »Хрватски народ има своjу главу коjа jе у његовоj средини, а не у Пешти, Бечу и Риму«.[8]Из овога времена почиње интензивниjе дjеловање и политичко ангажирање Павелића, па и фаза његова потаjног пактирања (1922-1925) са радикалима као носиоцима режима у бившоj Југославиjи, а у циљу дискредитирања Радића.

Године 1926. у оквиру СП основана jе и омладинска организациjа под именом; Хрватска републиканска правашка омладина (ХРПО). Након свог Другог сабора (септембар 1928. године) ова организациjа jе приступила организирању терористичких група. Наjпознатиjа jе била »Хрватски домобран«. По овлашћењу СП Павелић jе краjем октобра 1928. године основао илегалну усташку организациjу коjа jе 7. jануара 1929. на састанку у Загребу, jедан дан послиjе увођења шестоjануарске диктатуре краља Александра, добила назив »Хрватски усташки покрет« (називан и Усташа – хрватска револуционарна организациjа). У њему су се окупљали малоброjни, наjреакционарниjи клерофашистички елементи, углавном, из редова универзитетске омладине.[9]Циљ организациjе био jе рушење Југославиjе као државе.

Из страха и боjазни од хапшења Павелић jе 1929. године побjегао у Аустриjу, а затим у Италиjу гдjе се ставио у службу фашизма и Мусолиниjа, коjи су водили реваншистичку политику према Југославиjи. У емиграциjи он jе отпочео окупљање малоброjних емигрантских скупина у Италиjи, Аустриjи, Мађарскоj и Њемачкоj, те тако постао идеjни и организациони зачетник усташтва. Успоставио jе илегалне везе и контакте (канале комуницирања одржавали су поморци, шверцери, поjедини католички свећеници итд.) са истомишљеницима у земљи: Милом Будаком, Славком Кватерником, браћом Матом и Ивицом Фрковић и другима. Успоставио jе и контакте са представницима македонске сепаратистичке организациjе ВМРО (Внатрешна македонска револуционарна организациjа).

Павелић jе 1932. године обjавио Устав усташе хрватског ослободилачког покрета, коjи jе дониjет на поменутом састанку 7. jануара 1929. године, а 1933. прописао jе и НАЧЕЛА хрватског усташког покрета. У овим документима, посебно у Начелима зацртани су задаци методе и средства политичког дjеловања – акциjе. Окосница свега jе расизам, екстремни национализам, сепаратизам, антикомунизам, фашизам и тероризам.

У фебруару 1932. године усташки лист »Усташа« писао jе: »Револуциом крвљу и оружjем треба срушити туђинску тираниjу и успоставити независну државу Хрватску.« и »Нож, револвер и паклени строj, то су идоли…«[10] У мjесецу jулу 1932. године у чланку »Треба клати« пише: »Оно што пиjе крв хрватског народа треба поклати, да се више никада то зло у хрватскоj средини не поjави«.[11]

Приjетећа и осветничка пропаганда усташке организациjе била jе попраћена (уз финансиjску помоћ фашизма – Мусолиниjа) диверзантским терористичким акциjама, а служила jе Мусолиниjу и за прикупљање обавjештаjних података о Југославиjи. Из Италиjе jе 1932. године убачена у Велебит петорка усташких емиграната (Иван Девчић, Рафаел Бобан и др.) коjа jе уз судjеловање неколицине истомишљеника у Лици (Марко Дошен, Андриjа Артуковић, Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић и др. коjи су сачињавали усташко jезгро) извршила диверзиjу на жандармериjску зграду у селу Брушане.[12] У октобру 1934. године извршено jе и убиство краља Александра у Марсеиллеу у Францускоj.

Скоро незапажени и непознати, без икаквог утjецаjа и подршке у народу, усташе су овим акциjама, у извjесном смислу, скренули на себе пажњу. Реакциjа тадашњег монархо-буржоаског режима била jе страшна. Већ раниjе уведена шестоjануарска диктатура (у ствари, била намиjењена КПЈ и сузбиjању њене дjелатности) jош више jе поjачана терором и насиљем полициjе и жандарма. Хрватски народ у Лици био jе обесправљен, немилосрдно угњетаван и малтретиран. Године 1935. недалеко Госпића, код Смиљанске плантаже, жандарми су пуцали на групу сељака из Пазаришта, и неке од њих убили. Послиjе се препричавало да jе то била делегациjа (или слично) коjа jе пошла код котарског предстоjника, али да jе оваj био претходно обавиjештен како се ради о побуни и да сељаци намjераваjу напасти Госпић. Године 1936. убиjен jе у селу Трновцу Карло Бркљачић Кацан, посланик ХСС-а, коjа jе као ХСС-овац био познат и утjецаjан. Убио га jе Стjепан Пеjновић Пеина. Тада су по Госпићу кружиле приче да су убиство организирали четници. Послиjе убиства Бркљачића у његову селу настала jе пjесма (вjероватно потекла из редова ХСС-а): »Црна земљо и зелена траво, и теби jе Бркљачића жао«. Половином 1937. године жандарми су у Сењу побили 6-7 госпићких излетника, а неке и ранили, пуцаjући у аутомобил коjим су се возили. Истини за вољу треба истаћи, да су ови излетници (изузев незнатног броjа) били франковци. Они су националистичким пjесмама, повицима и испадима испровоцирали и изазвали тамошњу жандармериjу већ унапред припремљену за своj поступак.

Терор и насиље бившег режима над народом франковци су пропагандистички користили у циљу придобивања истомишљеника. Неке мање успjехе су и получивали. Унаточ томе народ их ниjе прихватио, иако jе био огорчен и озлоjеђен поступцима режима. Овакав однос према франковцима поизлазио jе из чињенице што jе наjвећи дио хрватског народа у Лици био под утjецаjем ХСС-а, усташе су му биле непознате и туђе. То наjбоље илустрира у своjоj изjави сељак Рукавина, бивши припадник ХСС-а и радићевац, риjечима: »За усташе сам чуо први пут 1932. године када су напали жандарме у Брушанима. До тада нитко о њима ниjе ништа знао. Касниjе се чуло и знало за госпићке франковце и говорило да су то присташе усташа. Морам напоменути да су сви ти франковци или усташе, како су их називали, био такав соj људи коjи нису ништа радили, били су склони тучи и свему другом, само не поштеном раду. Због тога ми њих нисмо вољели нити им одобравали. То jе био олош склон крађи и пљачки. Свако поштен се њих клонио. Са њима нити jедан поштен Хрват ниjе имао посла«.

Послиjе убиства краља Александра, а у циљу да заташка читав случаj, Мусолиниj jе изjавио да ће Павелића изручити Југославиjи. Усташе су се тада у Италиjи нашле у неповољноj ситуациjи. Око 500 емиграната било jе интернирано на отоку Липари. Сам Павелић био jе ухапшен и затворен у Торину, гдjе се налазио до 1936. године, а затим интерниран у Сиени до 1939. године када jе пуштен на слободу.

Током 1935. године дошло jе до извjесног побољшања односа између Југославиjе и Италиjе. Био jе потписан и политичко-трговински уговор, марта 1937. године. Влада Милана Стоjадиновића сматрала jе да ће овим потезом, тj. споразумом, учврстити своj положаj, риjешити се усташке емиграциjе и ослабити унутрашњу опозициjу коjу jе водила Хрватска сељачка странка на челу са Мачеком. Након поменутог споразум, од новембра 1937. до половине 1939. године, у Југославиjу се вратило око 250 усташа. Међу повратницима налазиле су се истакнутиjе усташе: Миле Будак, Младен Лорковић, Јуре Францетић и други. Треба истаћи да су управо Стоjадиновић и његова влада они, коjи су отворили врата бивше Југославиjе и дозволили улазак фашистичкоj идеологиjи и организациjама. Такав став задржала jе касниjе и влада Цветковић – Мачек.

Комбинациjе коjе jе Мусолини имао са Мачеком (за Павелићеве интернациjе) у циљу разбиjања Југославиjе, отпале су споразумом Цветковић – Мачек 1939. године. У насталоj ситуациjи Павелић jе пуштен из интернациjе и поново ангажиран од Мусолиниjа. Од тада се у Југославиjи развиjа врло активна и интензивна усташка дjелатност и пропаганда. У тоj своjоj дjелатности усташе су нарочиту пажњу поклањале организационом учвршћивању и инфилтрирању своjих људи у редове ХСС-а и разне државне и друге институциjе. О томе jе усташа Миле Будак у истражном поступку послиjе рата изjавио: »С обзиром на околност, да jош нисмо могли спровести jавну организациjу усташа, то смо тражили од своjих приjатеља и присташа да не иступе из Сељачке странке, већ смо напротив савjетовали да сарађуjу и судjелуjу у jавном и страначком животу ХСС под водством дра Мачека. Наши су људи заузимали и у Бановини више положаjе па и у другим гранама државне управе. Тако на примjер усташа Круно Батушић био jе заповjедник особне гарде Мачекове и то jош од 1938.г.«

Слично Будаку изjавио jе и Свjежић Октавиjан, усташа, члан усташког преког суда у Сриjему. Он jе навео да jе Звонко Ковачевић, пуковник и заповjедник Мачекове Заштите, био уско везан за Кватерника и одиграо пресудну улогу у оснивању тзв. НДХ; те да су, поред Ковачевића, у Мачековоj Заштити пуковник Прибанић и Батушић биле усташе jош за Бановине Хрватске. Оваквим илегалним усташким радом руководили су Будак, Кватерник, С. Лорковић и други. Издавали су и листове: »Хрватски народ«, »Хрватска груда« и др.

У то вриjеме jезгро госпићких, а уjедно и личких усташа, сачињавало jе неколико трговаца: Јурица Фрковић, Иван Павичић, Ловро Дуић, Нико Ковачевић и др, те студенти – браћа Стjепан и Иван Томљеновић, Анте Бркљачић, Јосица Самарџиjа и др.

Спрега франковаца и клерикализма за бивше Југославиjе кроз усташки покрет доживjела jе своjу кулминациjу. Путем своjих организациjа: »Крижарско братство«, »Мариjина конгрегациjа«, »Домагоj« и др. Клерикализам jе у духу екстремног национализма, расизма, националне и вjерске мржње, сепаратизма и освете, одгаjао усташке кадрове.

За усташе jе била наjзначаjниjа организациjа »Крижарско братство« (основана 1929. године) jер jе имала полувоjнички карактер. Она jе, у ствари, наставила рад раниjе клеро-политичке организациjе »Орлова«, коjа jе била забрањена шестоjануарском диктатуром, а служила jе клерикалном ексклузивизму и политичком сепаратизму.

Са каквом jе перфидношћу клер организирао »крижарска братства«, илустрира инструктивно писмо њеног руководиоца дра И. Протулипца jедном жупнику из околице Сплита у ком jе, поред осталог, писало: »Морате пазити, да превише информациjа не даjете ван, да гг сениори не учине друк, као што су га у Загребу учинили. Организациjа ће се дати спровести. Држат ћемо се, као да се ради о црквеноj организациjи, а ради ће се као до сада… (тj. орловско политички). Чим добиjете одобрена правила од бискупа, можете почети радити у Сплиту… Размислите и договорите се с оо. Исусовцима и нађите наjпаметниjи начин, како ће се то питање потврде за Сплит риjешити…[13]

Овако формирана и организирана »крижарска братства« диљем циjеле Хрватске, под руководством католичког клера, утирала су пут усташтву и за њега одгаjала кадрове омладине. То наjбоље илустрира, познати по своме раду међу крижарима, усташа – свећеник Фрањо Кралик, уредник »Католичког тjедника« коjи 27. IV 1941. године у чланку »У знаку жртве – Уз повратак усташа« пише:

»Крижари и Крижарице! Приликом задњих догађаjа видjело се, како jе важну улогу вршила та организациjа духовно припављаjући ‘нову младу Божjу Хрватску’. Одгоj крижарске омладине, захваљуjући пок. др. Ивану Мерзу и живому др Иви Протулипцу, био jе радикално Хрватски. Духовни програм њезин с духовним програмом усташа слагао се jе и износио га jе безброj пута, на разним великим крижарским манифестациjама др. Иво Протулипац, а и други крижарски говорници. Нека, ето крижарска жртва у будућности дође до jачега изражаjа. Али не толико риjечима, колико дjелима.«[14]

Припадници организациjе »крижара« нису могли другим путем нити поћи када су њихови учитељи и душебрижници носили у себи своjства расизма, вjерске и националне нетрпељивости и сл, што jе касниjе, за НДХ, у пуноj мjери дошло до изражаjа. Изразити примjер оваквих учитеља и душебрижника jе фра Мирослав Филиповић – Маjсторовић[15], командант логора Јасеновац, коjи jе дао побити око 35 000 људи, жена и дjеце у чиjим ликвидациjама jе и сам учествовао. Фра Дионизиjе Јуричев, капелан Павелићева двора и катехета, ни по чему ниjе изостаjао иза Маjсторовића. Овога монструма наjбоље илустрира његов говор, одржан у Стази за рата, приликом покрштавања Срба у ком jе, поред осталог, рекао: »У овоj земљи не може да живи нитко осим Хрвата, jер ово jе земља Хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куд ћемо с њим. Ја сам у овим горе краjевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потреба, учинити ћу и овдjе, jер данас ниjе грехота убити ни мало диjете до 7 година, а коjе смета нашем усташком покрету. Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо, а кад се проширимо и оjачамо, ако нам буде потребно, jош ћемо да одузимамо од других. Немоjте мислити што сам jа у свећеничкоj одори, али да знате да jа, када jе потребно узмем строjницу у своjе руке и таманим све до колиjевке, све оно што jе против усташке државе и власти«.[16]

Католички свећеник – жупник и усташки таборник на Удбини Мате Могуш у своjоj клеронационалистичкоj нетрпељивости и мржњи према Србима иницира њихово уништење и истребљење риjечима: »Досад смо за католичку вjеру радили молитвеником и крстом, а сада jе дошло вриjеме да радимо пушком и револвером. Па ако будете тако радили, уживат ћемо плодност мутилачких бара«.[17]

За Маjсторовићем, Јуричевим, Могушом и другима ништа ниjе заостаjао поп Јоле Буjановић, усташки боjник, организатор и вођа »крижара«, а за НДХ оснивач усташке jуришне боjне и воjне полициjе у Госпићу. Као велики жупан Лике у фебруару 1945. године дао jе повjешати 60, а у марту 30 мушкараца и жена, већином Срба из Госпића. Оваквих и сличних свећеника – душебрижника, заклетих усташа приjе и у току рата, коjи су обављали воjне и друге усташке функциjе, ниjе био мали броj.[18]

Када и тко jе основао »Крижарско братство« у Госпићу нема поузданих података. Познато jе да jе са истим 1937. године руководио Стjепан Томљеновић Патак, студент (за НДХ усташки стожерник у Госпићу) и Анте Бркљачић Пић, студент. У овоj организациjи дjеловао jе и гимназиjски катехета, усташа Владимир Каргачин. Организациjа jе окупљала омладину, ђаке гимназиjе, учитељске школе, студенте итд. и одгаjала их у клеронационалистичком, фашистичком духу. Из њених редова потекле су наjзлогласниjе усташке убице и кољачи, коjи су 1941. године сачињавали тзв. Помоћни усташки одред (ПУО) и вршили масовне покоље. У логорима Слано, Јадовно, Јасеновац и на другим стратиштима они су своjим бестиjалностима и крволоштвима потврђивали да су достоjни своjих учитеља. Још приjе рата за Бановине Хрватске, jавно су по Госпићу пjевали: »Врати се, врати, Анте Павелићу«, или »Кад се Мачек из Женеве врати, дjелит ће се Срби и Хрвати«. Поред ових и сличних пjесама, међусобно су се поздрављали фашистичким поздравом (уздигнутом десном руком) уз повик ЖАП (Живио А. Павелић), »Бог живи« и »Бог и Хрвати«, а као знак распознавања носили су на реверима капута мали хрватски грб у облику трокута.

Нису били риjетки ни случаjеви физичког напада госпићких франковаца на оне за коjе су сматрали да им сметаjу, или су за њих били непоћудни. Управо по узору на Хитлеров Стурмабтеилунг. Тако су jедне ноћи 1939. године сачекали Николу Францетића, агронома, познатога комунисту из Личког Новог и претукли га. У госпићком парку Колаковац, уз пуцњаву из пиштоља, каменицама су напали познате госпићке комунисте: Јакова Блажевића, Милу Почучу, Ђуру Станковића, Недељка Жакулу, Иву Чачића, Анту Рукавину Буру, Николу Рупчића, Јуру Наглића и др. За овакве и сличне испаде (изгреде) тадашњи органи власти Бановине Хрватске у Госпићу, франковце нису позивали на одговорност. Прећутно се прелазило преко свега jер су у редовима ХСС-а, посебно у Грађанскоj заштити имали инфилтриране своjе људе, коjи су их штитили и њихове поступке заташкавали. Једино, када су изазвали неред за прославе Мачекова рођендана (1940. године) онда их jе неколицина истакнутиjих интернирана у Шид и Лепоглаву.

»Мариjину конгрегациjу« организирао jе и водио поп катехета Никола Машић, профашистички и усташки ориjентиран. То jе била клерофашистичка организациjа коjа jе обухватала средњошколску женску омладину. Чланство у овоj организациjи за ученице било jе обавезно. Из њених редова потекле су познате усташкиње, коjе су руководиле женским усташким организациjама.

Негдjе 1939/40. године основана jе у Госпићу уз учешће гимназиjског професора Даниjела Црљана, клерофашисте, »Хрватска усташка револуционарна акциjа« – ХУРА) коjом су руководили Јосип Самарџиjа (студент), Марко Фрковић, Анте Пихлер (аустроугарски официр) и други. Нешто касниjе основана jе и женска усташка организациjа »Револуционарна усташка женска акциjа« (РУЖА) под руководством Јосипа Шабана, Зденке Јањић, Ђурђице Хуњет и других. Осим студената, шака учитељске школе и гимназиjе, ове организациjе окупљале су и jедан броj трговачких помоћника, пропалих и недовршених средњошколаца.

III

Слом Краљевине Југославиjе и проглашење НДХ (10. ИВ 1941.) госпићке усташе – франковци дочекали су врло припремљени. По узору на фашизам, коjи их jе као квислинге и довео на власт, интенциjа им jе била уклонити све, што их jе могло у било коjем виду ометати у њиховоj владавини. За Србе jе било планирано потпуно истребљење. Поред физичког уништавања, jедан дио српског народа намjеравали су кроатизирати (похрватити) путем прекрштавања, уз ангажирање католичке цркве.[19] У ту сврху Павелић jе већ 3. маjа 1941. године издао законску одредбу о прелазу с jедне вjере на другу, а 30. jуна 1941. године издана jе и Инструкциjа под бр. 48468/41. у коjоj jе, уз остало, стаjало:

точ. 2) Грчко источњаци, коjи долазе у католичке и жупне уреде да буду примљени, мораjу дониjети од котарских и опћинских поглаварстава потврду о личноj честитости. Та се потврда издаjе у споразуму с усташким логорима и таборима. О томе требаjу опћине и котарске области да извjесте Министарство правосуђа и богоштовља.

точ. 3) Код издавања тих потврда треба пазити на грчкоисточне житеље попове, тргвоце, богате обртнике, сељаке и уопће на интелигенциjу да им се не издаjу потврде осим у случаjевима када се доиста докаже њихова лична честитост, jер jе начелно становиште владе да се оваковим особама не издаjу потврде«.[20]

Ову »Инструкциjу« усташки министар Миле Будак доставио jе 14. VII 1941. године под бр. 42687-Б, 1941. године бискупским ординариjатима НДХ. У Окружници надбискупске канцелариjе каноник унив. проф. др С. Башић, »Инструкциjу« jе протумачио овим риjечима: »Молимо преузвишени Ординариjат, да би у повjерљивоj форми обавиjестио све жупске уреде у погледу примања православних у католичку цркву. Православнима се неће ни у коjем случаjу допустити да прелазе у грко-католичку цркву. Интенциjе хрватске владе, да се у католичку цркву не примаjу православни попови, учитељи, затим уопће интелигенциjа и напокон богати слоj трговаца, обртника и сељака ради касниjих евентуалних одредаба с обзиром на њих да се не би извргавала неугодностима вjера и углед католицизма… Ниже и сиромаштво православно пучанство допуштено jе примати уз претходну поуку у католичким истинама. У колико би горе споменути наваљивали да буду примљени, треба их у згодноj форми задржавати у катекуменату или их на други начин отклонити.«[21]

Нема сумње, католичкоj цркви jе било познато што се припрема српском народу, посебно његовоj интелигенциjи, свештеницима, учитељима, трговцима и богатиjим сељацима. Предвиђено кроатизирање путем прекрштавања била jе само илузиjа. Покољ у глинскоj цркви (29.7.1941.) и у другим мjестима, логори: Слано, Јадовно, Јасеновац, Стара Градишка итд. гдjе jе поклано и побиjено на хиљаде и хиљаде људи, жена и дjеце, свjедоци су како се »ниже и сиромаштво православно пучанство« кроатизирало и прелазило на католицизам.

Упоредно са Србима, усташе су припремале смишљено и систематско уништавање Јевреjа и комуниста. Став према овима произлазио jе из нацистичко-расистичког става Њемачке. Осим тога однос према комунистима био jе садржан у самоj усташкоj идеологиjи коjа jе почивала на клеронационализму и као таква била антикомунистичка. Припремано jе и уништење непоћудних Хрвата и свих оних коjе су сматрали опаснима и неприjатељима. У духу овакве концепциjе усташе су у свим краjевима отпочеле хапшењем и ликвидирањем виђениjих Срба и комуниста.

У Госпићу jе за преузимање власти на подручjу Лике била формирана група од 6 чланова под називом »Ослобођење«: Јосип Самарџиjа, Иван Томљеновић, Марко Фрковић, Анте Бркљачић, Ловро Дуић и Фране Милетић, као и Помоћни усташки одред (ПУО) за вршење патрола, стража, хапшења, ликвидациjа и слично. ПУО jе имао око 80-100 припадника, а сачињавали су га студенти, ђаци, недовршени средњошколци, трговачки помоћници и шегрти. Са задацима, за коjе су се раниjе, низ година, фанатично и систематски припремали, били су упознати скоро сви чланови.

Исти дан по проглашењу тзв. НДХ »усташки стан« (сачињавали га чланови групе »Ослобођење« и др), смjештен у староj опћини, око 18 сати приступио jе хапшењима виђениjих Срба. Хапшење jе вршио ПУО, уз помоћ jедног броjа припадника Мачекове Грађанске заштите, у групама коjе су броjиле 6-8 чланова. У бившем Дому »Југосокола«, у jедноj мањоj просториjи, била jе смjештена група за ликвидациjе: Миле Стилиновић (Маjинкин) Штука, Нико Јелача Штакор, Звоне Наглић, Марко Марас Циго, Јосо Матиjевић, Јопа Сукнаић, Владо Левар, Браjа Жумберац и други. Још приjе избиjања рата они су сачињавали неку врсту франковачке ударне групе коjа се физички обрачунавала са поjединцима – њима непожељним. Касниjе jе ова група употпуњена Стипом Бркљачићем (Лињаков), Крешом Рукавином, Франом Светићем, Блажом Дошеном и другим ноторним убицама – кољачима, те прозвана »десетина смрти« због ликвидациjе у Шарановоj jами на Јадовном. Како се овим убицама дошло до назива »десетина смрти«, ниjе познато. За претпоставити jе да jе у самом почетку група за ликвидациjе броjила 10 чланова и по томе добила назив. Чињеница jе да jе броj ликвидатора на Јадовном више него двострук. Познато jе да су чланови ПУО одлазили на Јадовно и учествовали у ликвидациjама.

Два до три дана послиjе 10. ИВ 1941. године у Госпић се из интернациjе вратио Јурица Фрковић. Тада jе по његовом наређењу ПУО распоређен и у групама послан на терен у српска мjеста и села ради успостављања усташке власти, хапшења и ликвидациjа. Групе су биле распоређене овако: Лапац – Милан Матаиjа, око 10 чланова, Удбина – Томо Дуић, 7-8 чланова, Грачац – Никола Јапунчић и Милан Алић, око 15 чланова, Плоча – Анте Чанић, око 5 чланова, Кореница – Јуцо Угарковић, око 15 чланова, Врховине – Звонко Верзон (Анте), око 10 чланова, Вребац – Звонко Пезељ, 7-8 чланова, Отрић – Габре Шикић, 3-4 члана итд.[22]

Званични називи ових група ниjесу познати. Негдjе су називане »усташки стан«, а понегдjе jе вођа групе називан »усташки повjереник«.[23] Чињеница jе да су ове групе на терену вршиле хапшења и уопће терор над народом, те починиле наjсвирепиjе злочине – масакрирања, убиства и пљачке. Надзор над њима су водили усташки емигранти Фране Шарић Франић и Јосо Томљеновић, коjи су у ту сврху дошли из Загреба.

Међу првим Србима у Госпићу били су ухапшени и затворени: Илиjа Опачић, директор учитељске школе: Богдан Бруић, адвокат; Михаjло Поткоњак Мићок, професор; Илиjа и Бошко Плећаш, Миливоj Зец и Богдан Новковић, чиновници; Никола Михић, Милан Максимовић, Никола Дукић, Милан Кнежевић и Богде Станић, трговци; Милан Обрадовић, столар; Илиjа Жегарац, пекар; Петар Станић, гостионичар; Јово Краjновић, бриjач; Јанко Обрадовић, подузетник; Александар Опачић Саша и Бранко Басарић студенти; те ученици Богде Почуча Мачек (члан СКОЈ-а), Ђорђе Раjчевић и други. Треба истаћи, да jе велики броj студената и ђака Срба био напредан и лиjево ориjентиран.

Од жена прва jе била ухапшена Јела Почуча Зариjинка. Убиjена и бачена у jаму на Јадовном.

Госпићки Срби били су затворени у казнионицу (називана од грађана и »Герицхт«) гдjе су свакодневно злостављани, тучени и мрцварени. Послиjе говора усташког доглавника Миле Будака у Госпићу (2. маjа 1941. године) поменути су изведени у двориште казнионице, затим повезани и одведени на губилиште. Тада се препричавало, а то су потврдиле и поjедине усташе своjим изjавама, да су побиjени и бачени у Мацолину jаму на Јанчу. Истинитост ове верзиjе у извjесном смислу потврђуjе и случаj Миле Вуjновића Пучана, коjи jе нађен мртав код Будачког моста. Вуjновић jе вожен у истом правцу и ниjе искључено да jе искочио из камиона и покушао биjег, или jе већ раниjе био убиjен у казнионици, па jе на том мjесту његов леш избачен. Адвокат Богдан Бруић био jе у казнионици одвоjено затворен и под конац маjа убиjен.

Упоредо са Србима похватан jе и похапшен jедан броj госпићких комуниста: Анте Рукавина Бура и Динко Томичић – студенти, Никола Старчевић – шуштер, Томо Баленовић – чиновник, Фрањо Здунић Лав – гимназиjалац (члан СКОЈ-а), те лиjево ориjентирани Јуре Чорак, Милан Стопић, Драго Прпић Карло и др. Затим jе ухапшен Иван Мурковић, предсjедник организациjе ХСС са jош четири члана ХСС-а. Читава ова група, затворених у казнионицу, броjила jе око 22-23 затвореника. Међу њима су се налазили и чланови КПЈ и СКОЈ-а из Перушића: браћа Јосо и Мартин Дасовић, Јука Колан, Дане Баленовић, Мића Кулаш и други. Нешто касниjе су ухапшени Милан Светић Мишо, гимназиjалац (члан СКОЈ-а), Иван Алар, сестре Текла и Ана Фаjдић, Ката Бевандић – познати као наклоњени комунистима и симпатизери.

У току априла и маjа 1941. године усташе су радиле на учвршћивању и консолидирању преузете власти уз хапшење истакнутиjих Срба, комуниста и Хрвата коjе су сматрали непоћуднима. Ова хапшења и ликвидациjе по свом обиму нису била таквих размjера, као хапшења, прогони и покољи коjи су услиjедили наредних мjесеци.

Масовна хапшења, убиства, покољи, пљачке и уопће терор над Србима, Јевреjима и комунистима отпочели су почетком jуна 1941. године. Усташе су приступиле оваквим мjерама, без обзира на планирано систематско уништавање Срба, иницирани све већим народним отпором против њихове власти, ширењем устанка и НОП-а, те нападном њемачког Реицха на Совjетски Савез 22. VI 1941. године.

Да би своjим поступцима дали и законску форму, усташко Равнатељство за jавни ред и сигурност (РАВСИГУР) накнадно jе издало (15. 7. 1941. године) и званичну наредбу: »Ваља одмах отпочети са притвором свих Срба и Жидова, коjи су имало познати као комунисти. Ваља почети постепено и фактички притварати и отпремати у збирне логоре »Госпић« Србе из поjединих такозваних православних отока, тj. специjално пазити на то да буду финанциjално jачи и интелектуално«.[24]

Управо тих мjесеци (jуни-jули) размиљели су се по терену усташки функционери (Будак, Артуковић, Лорковић, Жанић и др.) да би своjим говорима подстакли и охрабрили подручне усташе на масовне истребљивачке покоље. Миле Будак међу првима, већ 2. маjа 1941. године, држи своj познати говор у Госпићу (говорио jе са балкона бившег Среза) у коjем узвикуjе: »Бjежите псине преко Дрине« и »Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остали ћемо превести у католичку вjеру и тако претопити.« Шестога jуна држи говор у Крижевцима, а 8. jула у Вуковару, гдjе иступа с паролом: »Или се поклони или се уклони«. У Пакрацу jе 20. jула рекао и ово: »Једног Влаха посади и угости за столом, а другога свежи и сjеди на њега. Што ти мисли онаj за столом, исто ти мисли онаj под столом. Зато запамти и ово: с Влахом (Србином) jеди само пола здjеле убиj га здjелом по глави, jер ће и он тебе«.[25] Слично Будаку говоре и остале усташке главешине. Тако jе, на примjер, усташки стожерник из Бања Луке др Гутић у Санском Мосту рекао и ово: »И код нас, ускоро, друмови ће пожељети Србаља, ал Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиjеде нове за потпуно истребљење. Не будите слаби на спрам jеднога. Држите увиjек на уму да су то били гробари и уништаваjте их гдjе стигнете, а благослов нашега поглавника и моj неће вам узмањкати«.

За вриjеме кулминациjе покоља у Лици, Јурица Фрковић (велики жупан) послиjе покоља у Широкоj Кули држи говор придадницима ПУО, називаjући их »Жутим орловима«, у коjем истиче: »Фундамент на Јадовном jе од Срба и Жидова, а глазура ће бити од покварених Хрвата«.

Подстрекивања, коjа су тих дана долазила од усташких врхова, имала су своjу jезиву примjену. Отпочео jе свеопћи истребљивачки и уништаваjући покољ Срба, Јевреjа, комуниста и за усташе непоћудних Хрвата. Немилице су убиjани мушкарци, жене и дjеца. Пљачкана jе имовина, а куће и читава села спаљивани. Усташке клерофашистичке групе, формиране од типова за изразито патолошким своjствима, вршиле су неописив терор над читавим народом. Заскочен усташким злочинцима и крволоштвима народ jе био ужаснут и обезумљен. Колико jе у Лици у тим покољима и страдањима угашено живота ради илустрациjе наводимо да jе:

– у Дивоселу побиjено и поклано преко 977 мушкараца, жена и дjеце;

– у Смиљану око 550 претежно жена и дjеце;

– у Широкоj Кули убиjено jе 433 жена, дjеце и стараца;

– у Коси и Млакви код Косиња у jедноj кући спаљено 275 жена, дjеце;

– у засеоцима код Перушића пробито и поклано мушкараца, жена и дjеце; Томашевићи – 50, Пеjновићи, Ситвуци и Глуичићи – 46, Борчићи – 65;

– у Бунићу И 98 кућа спаљено и 125 лица убиjено;

– у Суваjи и Србу 306 мушкараца, жена и дjеце побиjено и заклано;

– у Бубњу код Лапца неколико стотина мушкараца, жена и дjеце убиjено и поклано, као и у Мељиновцу код Лапца;

– Штикади код Грачаца убиjено и поклано око 250 мушкараца, жена и дjеце;

– у Грачацу убиjено 70 младића коjи су се на воjни позив одазвали и, тако преварени, побиjени;[26]

– у Швици код Оточца поклано 30 лица и

– у Брлогу код Оточца убиjено 50 лица.

За вриjеме ових покоља пуниле су се личке крашке jаме, понори и бездани тиjелима људи, жена и дjеце. На подручjу Перушића бачено jе у jаме: Нездравка – 13 лица из Крша, Думан – 20 лица из Липова Поља, Павкуша – 20 лица из засеока Пеjновићи и Узелци; код Пазаришта у jаму Шевићи око 1500 мушкараца, жена и дjеце, допремљених из других краjева земље; у Горњем Косињу код Св. Ане (цркве) бачено jе у jаму око 200 људи жена и дjеце; на Јанчи у Мацолину jаму неколико стотина мушкараца, жена и дjеце, допремљених са подручjа Лике и из других краjева возом, камионима и другим превозним средствима; у 6 jама на западним падинама Велебита (подручjе Карлобага) бачено jе преко 4200 мушкараца, жена и дjеце, углавном Срба и Јевреjа, допреманих из других краjева земље. У котару Грачац у 4 jаме (jедна на Куку) бачено jе и убиjено више хиљада људи, жена и дjеце. [27] Неке преживjеле и похватане у овим покољима усташе су одводиле у Госпић у казнионицу, а затим у логоре, или изравно на друга губилишта.

IV

За истребљење и уништавање Срба, Јевреjа и комуниста усташе су се смишљено и плански припремале. У циљу остварења своjих планова, приjе него су отпочели масовним терором и покољем формирали су сабирне (збирне) и концентрационе логоре. Сабирни логори имали су прихватно-транзитни карактер, за разлику од концентрационих коjима jе била намjена физичко уништавање интернираних. Упућивање у логоре била jе слободна воља великих жупана, стожерника, логорника, таборника, шефора радарства (полициjе) заповjедника воjних формациjа, специjалних Павелићевих изасланика и сл. Према упутствима ових вршене су ликвидациjе заточеника, допуњаване самовољом команданата логора и посаде коjа jе вршила обезбjеђење.

Први сабирни логор на териториjи НДХ основан jе 29. априла 1941. године у Дрњу код Копривнице, у зграда творнице »Даница по коjоj jе и добио име.[28] Одлука о његову формирању донесена jе 20. априла 1941. година. Први заточеници у њему били су Срби и комунисти (469) са подручjа Грубишног Поља, Крижеваца и Пакраца. Кроз логор jе прошло око 5000 интернираца, од чега око 4500 Срба, 300-400 Јевреjа, а остало су били комунисти и Хрвати. Због глади, злостављања и убистава живот jе у логору изгубило око 200 затвореника. Интернирани су били из свих краjева Хрватске и Босне и Херцеговине. У групи Јевреjа налазило се 175 младића Јевреjа из Загреба, од коjих су многи били лиjево ориjентирани. Међу њима jе било чланова КПЈ и СКОЈ-а.[29] Ови младићи Јевреjи 30. 6. 1941. године отпремљени су возом у Госпић.

»Даница« jе као логор расформирана првом половином jуна 1941. године (датум ниjе познат), а посљедњих 1600 заточеника транспортирано jе у Госпић и Стару Градишку.

У jуну 1941. године формиран jе у непосредноj близини Госпића сабирни логор коjег су усташе званично назвале »Збирни логор Госпић«. Точан датум његова оснивања ниjе познат. Почетком друге половине jуна већ jе постоjао. Заповjедник му jе био усташки поручник – кољач Драган Пудић Парализа, а обезбjеђење су вршиле усташе из 17. и 23. усташке полубоjне. Налазио се око 3-3.5 км источно од Госпића, на лиjевоj обали риjеке Новчице, удаљен од воде 250-300 м. Био jе смjештен у 3 велике господарске зграде (штале) опасане оградним зидом висине 2.5 м. Ови господарски обjекти, коjе jе jош приjе рата саградила угледна госпићка породица Максимовић, били су познати под именом »Максимовића штале«. Када су их усташе претвориле у логор, заточеници га прозваше »Овчара«, по овцама коjе су се ту некада налазиле.

У логору »Овчара« били су интернирани Јевреjи, (мушкарци, жене и дjеца), жене Српкиње и њихова дjеца и jедан мањи броj жена, комуниста хрватске националности. Потjецали су из свих краjева Хрватске – Загреба, Лудберга, Вараждина, Копривнице, Дубровника итд; те из Босне и Херцеговине – Сараjева, Завидовића, Брчког итд. Колики jе броj заточеника прошао кроз логор ниjе познато. Интернирани су из логора транспортирани камионима за Карлобаг, а затим бродицама на оток Паг у »Слано« гдjе су на врло свиреп начин убиjени.

У току аугуста 1941. године у логору се налазило око 1500 мушкараца и жена и око 100 дjеце. Познато jе да су првом половином аугуста отпремљена 4 камиона заточеница на оток Паг у »Слано« гдjе су одмах по искрцавању на обали, на наjзвjерскиjи начин побитне.

Глад, психичко и физичко изнуривање, малтретирање и злостављање у »Овчари« били су свакодневна поjава. За сада се не располаже подацима да су у логору вршена убиства – ликвидациjе. Међутим, у jедноj ували, недалеко логора, налазио се у то вриjеме гроб младе жене или дjевоjке. Наводно jе била Јевреjка. На комаду дрва (забитог у гроб) била jе причвршћена фотографиjа. Да ли jе ова дjевоjка извршила самоубиство, умрла своjом смрћу или убиjена од усташа, остаjе неразjашњено.

»Овчара« jе као логор укинута под сам конац аугуста 1941. године. Претходно (19. 8. 1941. године) допремљено jе из логора »Слано« око 450 (?) Јевреjа и 360 Срба из госпићке казнионице. Обjе ове групе заjедно са заточеницима из »Овчаре« су 21. 8. 1941. године отпремљене возом за Јастребарско, а затим мушкарци у Јасеновац, – а жене у Крушчицу код Травника.

Казнионица у Госпићу, код стариjих грађана позната и по именом »Герицхт«, била jе велика четверокрилна зграда цца 130 x 130 м на 2 спрата. Крила зграде међусобно су повезана и затвараjу дворишни простор са бунаром на средини. У предњем западном крилу зграде, за Краљевине Југославиjе били су смjештени: суд, jавно тужилаштво и грунтовница. Остала три крила сачињавала су казнионица у коjу се улазило са источне стране.

У априлу 1941. године Талиjани су, jедно краће вриjеме, у сjеверном крилу зграде држали заробљене официре Југославенске воjске. Послиjе њихова одласка усташе су jе у потпуности преузеле и користиле, мањим диjелом као казнионицу, а у већини као центар (логор) сабирно-транзитног карактера. У њу су затварани Срби, комунисти (мушкарци и жене) и непоћудни Хрвати. Заточеници су били из свих краjева Хрватске, Босне, Херцеговине и Сриjема. Допремани су возом, камионима, а понекад и запрежним колима (случаj Срба из Двора на Уни и околице Бихаћа). За транспортирања, нарочито возом (жељезницом), заточеници су били згрувани у марвинске вагоне по 50-60 људи и, без обзира колико jе дуго транспорт траjао, нису добивали нити хране, нити воде.

На жељезничкоj станици у Госпићу, гдjе се вршио утовар стоке, усташе су оградиле простор дрвеним плотом у висини 2 м и ту истоварале транспортиране. На овом простору вршио се и попис приспjелих, само у прво вриjеме. Приспjеле jе прихватио усташки надпоручник Јанко Михаловић, управник казнионице за политичке затворенике. Након пописа, тj. прихвата, жене, дjеца, Јевреjи и Хрвати одважани су камионима; а Срби у дворедима и четвероредима, везани жицом два по два или четири по четири, у колони, коjа jе jош и уздужно била повезана ланцем или конопом, одвођени су пjешице. Врло често били су тако густи повезани да су морали ићу укорак, jер у противном не би могли ходати. Колоне повезаних броjиле су 100, 150, 200, 250 и 300 људи, према томе колики jе броj био допремљен. Срби су са жељезничке станице отпремани у казнионицу, а затим на губилиштима, или у логор на Пагу или Јадовном; или су, што jе било у већини случаjева, изравно одвођени на губилиште. Исти поступак jе био и са мушкарцима Јевреjима и Хрватима, с тим што Јевреjи нису допремани у казнионицу. Жене Јевреjке и Српкиње са дjецом отпремане су у логор »Овчару«, а затим на оток Паг. Исти поступак jе био и према женама комунистима хрватске националности, с разликом што jе jедан дио њих смjештен у казнионицу. У случаjевима када су транспорти били врло велики, а у недостатку простора, усташе су Јевреjе смjештали привремено у двориште и кино-салу старе опћине. Било их jе смjештених и у дворишту хотела »Лика«.

Половином jула 1941. у казнионицу jе из Лепоглаве допремљена jедна већа група комуниста, старих чланова КПЈ, на челу са Кавурићем, Краjачићем, Буковцем, Анком Буторац и др. Тко jе све од комуниста Срба, Хрвата и Јевреjа био отпремљен на Јадовно или ликвидиран, подацима се не располаже. Познато jе само да jе у групи од 175 младих Јевреjа, доведених из логора »Даница«, било чланова КПЈ и СКОЈ-а, али њихова имена за сада нису позната.

У мjесецима jуни, jули и аугуст 1941. године, за вриjеме наjжешћих покоља, казнионица jе била толико пуна да jе у ћелиjе (затворске) било нагрувано и 25-30 људи. У овако набиjеним ћелиjама не само да се ниjе могло сjедити, напротив, ниjе се могло нити стаjати. Врло велики броj затвореника налазио се и у затворском дворишту. Колики jе броj, посебно Срба, прошао кроз ову казнионицу ниjе познато, а нити се располаже подацима. Тешко да ће се то било када и утврдити. Према оцjени неких очевидаца у дворишту казнионице знало jе дневно бити и до 5000 људи, у а времену од 20. 7, ди 19. 8. 1941. године око 25000 људи прошло jе кроз казнионицу.

Услови затвореника и оних коjи су довођени и одвођени даље из казнионице били су jезиви. Храна се састоjала од нешто мало граха или каше, а у наjвише случаjева ниjе ни добивана. Поступак jе био звjерски. Усташе су упадале у ћелиjе, тукле штаповима, боле ножевима и убиjале. Такав поступак са затвореницима био jе за читаво вриjеме постоjања усташа. Злочини коjи су се овдjе чинили несхватљиви су и неописиви. Тако, на примjер, Стевица Дукић (син трговца Дукића) младић гимназиjалац, у то вриjеме (1941) имао jе 16 година, био jе у казнионици измасакриран. Нос и оба уха су му одрезали, а затим jе ликвидиран у Медачкоj плантажи. Сва његова кривица састоjала се у томе што jе био син трговца Дукића. Иначе, Стевица jе материjално и финансиjски потпомагао ногометни клуб ГОШК и дружио се са његовим играчима, те jе пред слом Краљевине искључен из »Југосокола«. Према jедноj верзиjи (непровjереноj) слично jе завршио и проф. Михаjло Поткоњак Мићок. Њега jе усташки емигрант Шарић Франић у ћелиjи распорио ножем »од учкура од биjела грла«. Касниjе jе банковни чиновник Иван Здунић из Жабице убиjен у ћелиjи из револвера, а затим су му пререзане жиле на рукама итд.

Терка Фрање Гоjмерац, рођена 1901. у Загребу, приватна чиновница, говорећи о усташким злочинима у логорима, за збивања и злочиначке поступке усташа у госпићкоj казнионици jе навела: »У казнионицу Госпић стигла сам 20. VII1941. Ту сам видjела како се даномице одважаваjу људи, на хиљаде, везани жицом, на Јадовно и оток Паг. Стално су долазили велики транспорти из читаве Босне. Ти људи су путовали неколико дана у затвореним марвинским вагонима, без хране и воде, у српањскоj врућини. Онако жедни, гурали су се око бунара у казнионичком дворишту. Чекали су у дугим редовима да дођу до воде. Један од њих био jе мало нестрпљив и то га jе одмах коштало главе. Убиjен jе од усташе Николе из револвера и остао jе на мjесту мртав.

Често смо чули запомагање из ћелиjа, гдjе су усташе тукли и мучили људе. У тим ћелиjама били су они осуђени на смрт гладовањем и батинањем. У ноћи кад се гасило свjетло, знали смо што то значи: извлачили су мртве из ћелиjа, видjели смо то са прозора. То су хтjели обављати тихо и непримjетно. Држим да jе у оно вриjеме што сам била у казнионици Госпић (од 20. VII до 19. VIII 1941.) прошло кроз њу око 25.000 људи. Име заповjедника казнионице не знам. За нас политичке заточенике био jе логорник Михаjловић, а много jе обилазио казниону и усташа Пудић…«[30]

Ана Фаjдић (Миле и Кате), ухапшена од усташа у Госпићу 26. VII 1941. године, између осталог, jе за усташке злочине вршене у госпићкоj казнионици навела: »Кроз оно вриjеме док сам jа била у казнионици вршена су масовна злочинства као убиjање, батинање и слично, те сам тако гледала људе чак и одрезаних уши и на сваке муке мучених. Осим тога било jе скоро свакодневно допремање и отпремање транспорта људи коjи су отпремани на клање, а то су нам баш говорили да ови људи иду на клање, вакмани из казнионе. Ових случаjева не могу наброjити, jер их jе било толико много, а колоне би биле од прилике од 100-200 људи, како коjа, а били би везани…«[31]

За вриjеме батињања, масакрирања и убиjања по затворским ћелиjама усташе су на дворишту затвора стварале буку ударањем у разне металне предмете, како се не би чули jауци и крици запомагања. Ноћу су износили на двориште измасакриране и убиjене настоjећи то прикрити гашењем свjетла. Затим се вршио утовар, при чему су се чули повици: »улази« и »пењи се«. Они коjи су остаjали у ћелиjама, знали су да су то њихова браћа, рођаци, сељани и другови одвођени на стратиште.

Свакодневно приjеподне у затворском дворишту формиране су колоне (дворедне и четвероредне) затвореника повезаних жицом међусобно и уздуж колоне. Ове колоне одвођене се пjешке на Јадовно. Упоредо с њима, врло велики броj заточеника пребациван jе на стратиште jедним аутобусом и с 2 камиона. У току ноћи жртве су одвозили само камионима. Тих мjесеци то се понављало из дана у дан, из ноћи у ноћ.

Паралелно са формирањем сабирних логора усташе су, уз инструкциjе и учешће Ниjемаца и Талиjана, приступиле оснивању концентрационих логора. Логори су били предвиђени за масовну интернациjу Срба, Јевреjа, комуниста и непожељних Хрвата. Оснивачи логора били су Дидо Кватерник, Миjо Бабић и Андриjа Артуковић.

У склопу Усташке надзорне службе (УНС) 1941. године формирани су Уред III и Усташка обрана (УО). Уред III имао jе, углавном, организациjу и управу над логорима, а УО као воjно-полициjска jединица обезбjеђења логора и подручjа на коjем се он налазио. За формрање и успоставу логора био jе задужен и одговоран Миjо Бабић, усташки емигрант, коjи jе и раниjе, приjе формирања Уреда III, приступио организациjи логора, хапшењима, прогонима и ликвидациjама. Послиjе његове погибиjе, jуна 1941. године, ову његову функциjу преузео jе познати злочинац Вjекослав Лубурић Макс. Треба истаћи да jе и Лубурић, као раниjе и Бабић, био изравно подређен и одговоран Павелићу.[32]

Не располаже се подацима, нити jе познато, чиjа jе уопће била замисао да се први концентрациони логори, називани и »логори смрти«, оснуjу на отоку Пагу и у Лици – на Јадовном. Да ли су оток Паг и Лика због свог положаjа и конфигурациjе тла били наjподесниjи, или jе усташка организациjа у Госпићу и Лици сматрана наjпоузданиjом, остаjе неразjашњено. Ниjе искључено, да су код одлучивања пресудну улогу одиграли Артуковић, Будак и браћа Мате и Ивица Фрковић, чиjи jе брат Јурица (усташки велики жупан) руководио усташком организациjом у Лици (у Госпићу) и као такав улиjевао наjвише повjерења у остваривање њихових замисли и циљева.

Концентрациони логор на отоку Пагу jе био први концентрациони логор коjега су основале усташе, а званично jе носио име »Логор Паг«. Састоjао се из два диjела: »Метаjне« – логора за жене и дjецу и »Слана« – логора за мушкарце. За све вриjеме постоjања, до његове ликвидациjе, њиме jе руководио усташки емигрант, кољач Иван Девчић Пивац, а уjедно jе био и заповjедник 13. усташке боjне, коjа jе обезбjеђивала логор. Њему су били подређени: Макс Очић, заповjедник у »Метаjни«, и Славко Баљак Вентура, заповjедник у »Сланом«.

Подаци о оснивању логора на Пагу међусобно су контрадикторни. Према jеднима, непосредно иза проглашења НДХ на Паг су дошли усташки емигранти: Миjо Бабић, Миjо Бзик, Иван Девчић и други у сврху одабирања локациjе и оснивања логора. Познато jе да су усташки емигранти дошли у земљу 19. IV 1941. године и, према томе, њихов долазак и посjет Пагу могао jе услиjедити наjраниjе концем априла, или почетком маjа 1941. године. С обзиром на чињеницу да jе одлука о оснивању првог сабирног логора »Даница« донесена 20. ИВ 1941. нема сумње да су усташе паралелно с тиме ужурбано радиле и на оснивању концентрационих логора. Свакако у вези с тим услиjедио jе долазак Бабића и групе усташа на Паг. За претпоставити jе да jе тада одређена локациjа логора и донесена одлука о његовом оснивању. Према подацима, прве радове око подизања логора изводиле су саме усташе. Наjвjероjатниjе да су усташе изводиле радове на »Метаjни«.

Тачан датум формирања »Метаjне« – логора за жене и дjецу, ниjе познат. Званичних података нема. Ипак, може се прихватити претпоставка да jе у току мjесеца маjа 1941. године био оспособљен за смjештаj заточеника. Налазио се на источноj обали Пашког залива, у непосредноj близини мjесташца Метаjна. Састоjао се од 3 дрвене бараке. Према подацима, први заточеници логора били су жене Јевреjке и дjеца, допремљени из Загреба преко Госпића, коjи су у логор стигли 24. jуна 1941. године. Управник логора био jе усташки кољач Макс Очић, коjи jе припадао 13. усташкоj боjни, чиjи су диjелови вршили обезбjеђење логора.

У логору »Метаjна« биле су смjештене жене Јевреjке и Српкиње, њихова дjеца, те жене комунисти хрватске националности. Капацитет логора ниjе познат, а нити се располаже подацима о томе. Не зна се ни колики jе броj жена и дjеце доведен у логор и побиjено. На основу ексхумациjе лешева – 293 жене и 81 дjетета – на простору логора »Слано«, гдjе су били доведени и побиjени, долази се до закључка да jе логору посљедњих дана боравило, тj. било заточено, цца 350 до 400 жена и дjеце. Ова цифра би се могла узети и као капацитет логора.

Чињеница jе да jе врло велик броj жена Српкиња, Јевреjки и њихове дjеце, као и жена комуниста хрватске националности, коjи су довођени из свих краjева Хрватске, Босне и Херцеговине, те са самог подручjа Лике, с интенциjом да их се интернира у »Метаjни«, већ за самог спровођења био ликвидиран. Побиjени су и бачени у jаме на западним падинама Велебита, или у море уз источну обалу отока Пага. Познато jе да су почетком аугуста 1941. године четири камиона заточених жена из логора »Овчара« (у Госпићу) упућена у »Метаjну« и на источноj обали Пага, у непосредноj близини логора »Слано«, жене су искрцане и одмах побиjене.

»Метаjна« jе за несретне жене, маjке са дjецом, дjевоjке и старице, била право мучилиште и пакао. Злочини и звjерства коjе су над њима усташе чиниле, непоjмљиви су и несхватљиви. Глад и жеђ чему су извргаване по више дана (у масакрирањима (женама су резане доjке, трбуси и сл.) и другим садистичким поступцима. За илустрациjу треба навести да су католички свећеници: дон Крсто Јелинић, жупник из Барбата, Љубо Магаш и Мартин Марас долазили су jеданпут недjељно у логор ради задовољавања своjих сексуалних порива. Силовали су младе жене и дjевоjке, коjе су послиjе тога биле измасакриране и убиjене. Заповjедник логора, кољач Девчић, своjе патолошко-садистичке пориве задовољавао jе на таj начин што jе построjавао голе жене – заточенице и из пиштоља их гађао у груди.

Ликвидациjа логора »Метаjна« извршена jе између 15. и 19. аугуста 1941. године на таj начин што су заточенице и дjеца у том периоду пребачени у логор »Слано« гдjе су побиjени. Том приликом ликвидирано jе: 293 жене и 81 диjете. Талиjани су 11. 9. 1941. године извршили ексхумациjу и пронађене лешеве спалили. Ликвидациjа заточеница од усташа, што jе утврђено на откопаним лешевима, извршена jе на наjбестиjалниjи начин. Жртве су усмрћиване тупим предметима или клањем. Незнатан броj ликвидиран jе ватреним оружjем.[33]

Ни званичним подацима о датуму оснивања логора »Слано«, за мушкарце – Србе, Јевреjе и Хрвате – се не располаже. Према изjавама поjединих бивших заточеника произлази да су први радови на подизање логора отпочели 25. jуна 1941. године, а изводила их jе група од 200 Јевреjа доведених из Загреба преко Госпића. Логор се налазио на источноj обали отока Пага, насупрот Карлобагу, на голети и кршу увалице Слано по коjоj jе и добио име. За претпоставити jе да су усташе оваj пусти и неприступачниjи краj користили као губилиште и приjе оснивања и подизања логора. Оваj логор jе био ограђен бодљикавом жицом, а састоjао се из два диjела – jужног и сjеверног – коjи су међусобно били одвоjени жицом. У jужном диjелу налазили су се заточеници Јевреjи, смjештени у 3 дрвене бараке; а у сjеверном Срби и Хрвати, смjештени у 10 дрвених барака.[34] Да ли jе Славко Баљак Вентура, кољач, био циjело вриjеме управник логора, ниjе познато. Према неким подацима управници логора су се често миjењали. Ни капацитет логора ниjе познат, а не располаже се ни подацима о броjу Срба, Јевреjа и Хрвата коjи су у њега доведени и побиjени. За сада то остаjе неразjашњено.

Треба истаћи да врло велик броj Срба, Јевреjа и Хрвата, упућених у логор »Слано«, тамо никада ниjе стигао. Познато jе да су их усташе, приликом спровођења преко Велебита, ликвидирале и бацале у 6 jама на западним падинама Велебита. Само у jаму на Попртњаку (брдо Бадањ) код Башких Оштариjа бачено jе више стотина лица. Осим тога, врло велик броj jе побиjен и бачен у море надомак источноj обали отока Пага.

Први заточеници логора били су ангажирани на нивелирању терена, постављању оградне жице, градњи jедне двоспратне дрвене бараке и изградњи пута (цесте) Башка Слана – Сушац. Заточеници су у логор постизали скоро свакодневно у већим и мањим скупинама. У прво вриjеме боравили су под ведрим небом, на земљи и камену, ноћу и дању, изложени временским непогодама. Радови коjе су обављали били су тешки и изнураваjући. Радило се 10-12 сати дневно. Исхрана jе била више него слаба: порциjа топле воде са неколико зрна граха или с отпацима купуса. Крух jе добиван нередовито, у размаку од 10 дана по 80 грама. Касниjе уопће ниjе ни добиван. Вода за пиће и кухање узимана jе из вруља код обале и била jе слана.

Дана 3. jула. 1941. године логор jе посjетио непознати усташки официр. Ниjе искључено да jе то био Лубурић jер, према подацима,он jе у то вриjеме боравио у Госпићу. Тада jе издвоjена група од 55 стариjих Јевреjа, с образлоћењем да иду у други логор, и ликвидирана. Некако у то вриjеме, невриjеме jе срушило бараку, коjа jе била у изградњи, и под рушевинама смрт су нашла 3 заточеника, а 10 их jе било озлиjеђено. Ова десеторица идућег дана изнесена су, с мотивациjом да иду у болницу, и ликвидирана. Непосредно иза тога извршено jе прво jавно стриjељање у логору, коjем су присуствовали сви заточеници из jевреjског и српског диjела. Стриjељан jе Вилхелм Кеисер с образложењем да jе покушао биjег. Идућег дана стриjељана су и два Србина (имена непозната) с инсинуациjом да су напали стражара.

У српском диjелу логора поступак jе био jош гори и свирепиjи, него у jевреjском. Заточеници нису смjели сjедити, а нити лежати – морали су чучати. Међусобно нису смjели разговарати. Уколико би нетко био ухваћен у разговору, одмах jе био убиjен. Као Јевреjи, и Срби су извођени на радове и за рада били злостављани и убиjани. Такав поступак примjењиван jе и према заточеним Хрватима. Како су пристизали нови заточеници, тако су редовно из логора одвођене групе раниjе доведених заточеника. Одвођење ових и њихово ликвидирање усташе су прикривале образложењем да су премjештени у други логор.

Другом половином jула 1941. године дио логора, у коjем су се налазили Срби и Хрвати, био jе потпуно испражњен. У њему jе владала дизентериjа и када су у таj простор пресељени Јевреjи, затекли су само два заточеника коjи су умирали.

Ликвидациjе заточеника логора »Слано« већим диjелом су вршене бацањем жртава у море. Претходно би за жртву био привезан камен да би потонула. Извjестан броj заточеника ликвидиран jе недаклеко логора – на предjелу званом Фурнажа. Жртве су бацане, и у jаме, и у ископане ровове. На том предjелу налазе се 3 веће масовне гробнице. Наjвећа се састоjи од 6 уздужних ровова дугачких 7 м, дубоких 2 м, коjи су на врху повезани попречним ровом дугачким 56 м, дубоким 2-3 м и широким 3 м. На чиатавом простору налази се jош низ мањих и поjединачних гробова.

Усташе су жртве убиjале тупим предметима, ножевима и, наjмање, ватреним оружjем. Претходно су им везане руке жицом, а у неким случаjевима и ноге. То jе потврдила ексхумациjа коjу су начинили Талиjани (11. 9. 1941.) петнаестак дана након ликвидациjе логора и одласка усташа са отока Пага. Тада jе из ровова извађен 781 леш: 407 мушкараца, 293 жена и 81 дjетета. Уз поjедине женске лешеве пронађени су и дjечиjи, коjи су били заjедно везани. Очито да се ради о дjеци коjа су заjедно с маjкама жива бачена у ров, jер на њиховим лешевима нису пронођени трагови усмрћења.[35]

Приjе него су отпочеле ликвидациjом логора »Слано«, усташе су 12. аугуста 1941. године jедну групу заточеника бродицама пребациле у Барић Драгу, а затим их одвеле у Велебит гдjе су их ликвидирале. Истим путем одведена jе 15. аугуста и друга група. Колики jе броj заточеника био у овим групама ниjе познато. У то вриjеме, можда и нешто раниjе, према неким подацима, одведена jе и jедна група од око 3000 (?) Срба, наводно у правцу логора »Јадовно«.[36]Наjвjероватниjе да jе овом групом испражњен дио српског и хрватског логора »Слано«. Међутим, како се у подацима о логору »Јадовно« нигдjе не спомиње долазак овако велике групе, долази се до закључка да jе наведена група заточеника путем, негдjе у Велебиту, ликвидирана.

У ноћи између 19. и 20. аугуста 1941. године усташе су у потпуности ликвидирале логор »Слано« и напустиле оток Паг. Са собом су повеле око 450 преосталих заточеника Јевреjа (према неким подацима само 100). Оваj остатак заточеника отпремљен jе у Госпић, а затим 21. аугуста 1941. године транспортиран, преко Јастребарског, за Јасеновац.

V

Концентрациони логор смрти »Јадовно« налазио се сjеверозападно од Госпића – на удаљености од 23.5 км – дубоко у шуми велебитског масива. Цеста коjа води од Госпића на запад према Карлобагу на завршетку 7-ог км, иза села Подоштре, рачва се и jедан крак се одваjа на сjевер према селима Трновац и Јадовно. Пут до Трновца (3.6 км) пролази равничарским тереном, а од трновачке цркве пење се у серпентинама западном страном брда и након 3.5 км избиjа на зараванак (висораван) надморске висине 805 м. Зараванак jе дугуљаста облика и протеже се од jуга ка сjеверу у дужин од 2 км. Јужна половина зараванка jе широка око 1000, а сjеверна око 500 м. Јадовно, по коjем jе логор и добио име, jе мало село коjе се налази на овом платоу. Приjе рата имало jе око 25, а данас свега 9 кућа. Од Јадовног пута наставља у шуму и води подножjем источне стране брда Метла, преко Мурjановице, Човнице и Бужимског била према сjеверу. Управо на мjесту гдjе завршава 8-ми и почине 9-ти км овога шумског пута са десне његове стране одваjа се стаза (дугао око 450 м) коjом се силази у увалу – Чачић-драгу, називану и Чачић-долац. То jе мали шумски пропланак (раниjе имао димензиjе око 70-90 м) са благим падом од сjевера према jугу, обрастао старом буквом и jеловом шумом. Управо у том пропланку усташе су подигле логор »Јадовно«.

Према подацима логор су основале познате усташе: Јурица Фрковић, велики жупан жупе Лика и Гацка, Јуцо Рукавина, усташки пуковник, Стjепан Рубинић, шеф усташког редарства у Госпићу и Руде Ритз. Обезбjеђење логора вршиле су 17. и 22. или 23. усташка полубоjна. Непосредни руководилац обезбjеђења логора био jе усташки поручник Бешлић, студент из Сплита.[37]

Први радови на подизању на подизању логора почели су 24. jуна 1941. године. Изводила их jе група од 25 младих Јевреjа издвоjених из скупине око 200 Јевреjа коjи су 23. jуна 1941. допремљени возом из Загреба у Госпић. Ових 25 Јевреjа, са бодљикавом жицом за ограду логора, пребачени су камионом у Чачић-драгу. У први мах они су, под надзором усташа, оградили пропланак причвршћивањем жице (у висини од 1 м) за околна стабла букава и извjестан броj стубова коjе су поставили. Непосредно иза тога почеле су стизати веће групе од по 150-200 Јевреjа и Срба.

Ограђени простор логора имао jе овалан облик цца 90 x 60 м и константно jе прошириван, па су средином аугуста, када jе логор ликвидиран, његове димензиjе износиле 170-180 x 90 метара. Оградна жица (у то вриjеме висока 2.5 м) била jе двострука и густо испреплетена са међупростором од 1 м у коjем се налазила спирално испреплетена бодљикава жица. Улазна врата логора налазила су се на сjеверозападноj страни, а била су широка око 3 м и начињена такођер од бодљикаве жице. Са сваке стране испред врата налазио се по jедан усташа – стражар.

У прво вриjеме око логора су биле подигнуте 4 дрвене стражарске осматрачнице, коjе су касниjе, наjвjероватниjе проширивањем логора, срушене. Послиjе тога, када jе ограда довршена, с вањске стране оградне жице била су постављена стражарска мjеста у размаку 30-40 метара. Према неким подацима у чувању логора учествовали су и домобрани. Нешто даље, сjеверниjе од улазних врата, а изван логорске жице, налазиле су се двиjе брвнаре (бараке), jедна мања за управника и већа (око 8 м дуга) за посаду обезбjеђења коjа jе броjила 30-ак усташа. Већа брвнара имала jе по дужини (испред себе) повишени дрвени плато на коjем су се налазила 2 митраљеза (1 тешки и 1 пушкомитраљез). Плато jе доминирао над логором и усташе су свакодневно из митраљеза пушкарали изнад глава заточеника.

За читаво вриjеме постоjања логора заточеници су били ангажирани на нивелирању терена и на другим пословима око уређења логора. Рушили су стабла коjа су се налазила унутар оградне жице, чистили камен и копали повишени дио пропланка. Радови су били тешки и изнураваjући jер се радило од jутра до ноћи.

Унутар логора, за смjештаj заточеника, ниjе било никаквих обjеката – барака. Заточеници су се налазили под ведрим небом, дању и ноћу изложени временским непогодама. Ноћи су посебно биле несношљиве због ниских температура и влажности шуме. Сjедило се и лежало на голоj земљи. Понеки од заточеника имао jе испод себе комад коре од дрва или нешто гранчица и буjади (папрати) сакупљених у околини логора под надзором усташа.

У почетку, ради рушење стабала и прикупљања грана и буjади, усташе су изводиле групице од 8-10 људи у непосредну близину логора. Нештко касниjе почела jе изградња »соjеница« што су обављани заточеници. То су биле од грања направљене надстрешнице чиjа jе кровна конструкциjа с предње стране лежала на 2 стуба (висине 2 м) коjима су врхови били повезани пречком, а са стражње стране прислањала се на земљу. Међусобна удаљеност потпорних стубова износила jе 2.5-3 метра. Кров су сачињавале гране, букве, jеле и папрат. Под jедну овакву соjеницу могло jе стати 10-15 људи.

Броj соjеница jе растао пристизањем нових заточеника. Првом половином аугуста 1941. године оне су чиниле поткову (полукруг), отворену према jугоисточноj страни логора. Испред поткове био jе саграђен ред соjеница у равници и оне су затварале поткову. У соjеницама су заточеници били смjештени према националности и међусобно одвоjени – посебно Срби, посебно Јевреjи, и посебно Хрвати. Јевреjи су били смjештени у западном краjу поткове дугом око 50 м. У размаку 3-4 м настављале су се соjенице за Србе и оне су чиниле источни крак поткове. Дужина им jе била око 80 метара. У соjеницама испред поткове, у дужини од 20 м, налазили су се Хрвати, а на ове су се надовезивале опет соjенице за Србе у дужини од 50 метара. Размак између соjеница за Хрвате и оних за Србе износио jе 1.5-2 м. Удаљеност соjенице од оградне жице била jе око 25 м. Таj простор jе био очишћен од растиња, ради прегледности. Заточеници се нису смjели приближавати огради ближе од 2 м. У противном, усташка стража jе пуцала.

Храна у логору jе била мизерна нешто граха и вруће каше. У прво вриjеме логораши су сами кухали унутар логора у лименкама и порциjама. Касниjе се кухало под надстрешницом изван жице, у близини брвнара. Јевреjи су били снабjдевениjи посуђем од осталих. Њима jе дозвољено да га приликом доласка у логор унесу. Остали су заточеници сами себи правили мала корита, издубљена у комаду дрва помоћу сjекире коjима су обарали стабла. Касниjе jе код излазних врата логора jедан заточеник правио ова мала корита по налогу усташа. И храна се издавала код улазних врата тако да су по њу долазили у реду, jедан по jедан заточеник – посебно Јевреjи, посебно Срби, и посебно Хрвати. Воду за кухање и пиће доносили су заточеници у 5 казана, под усташком стражом са извора Црни потоци. Оваj извор налазио се jужно од логора око 500-600 м.

Међусобно комуницирање и разговор у самом почетку су дозвољавани, али касниjе jе то било забрањено. И сами логораши зазирали су од разговора и избjегавали контактирања, боjећи се денунцирања. Сви су живjели у jедноj безнадности, очекуjући да сваке секунде, сваког часа, буду прозвани и одведени на губилиште.

Први заточеници логора »Јадовно« били су Јевреjи. Осим оних 25 Јевреjа, коjи су извели почетне радове, већ идућих дана доведена jе већа група Јевреjа из разних краjева са подручjа Хрватске и Босне и Херцеговине. Ови Јевреjи довођени су у логор изравно са жељезничке станице. Упоредо с њима почело jе довођење и Срба коjи су се налазили у госпићкоj казнионици. Они су потjецали са подручjа Лике, Баниjе, Кордуна и Босне и Херцеговине. Концем мjесеца jуна доведена jе већа група Срба (око 400?) с подручjа Бjеловара, Грубишног Поља и Пакраца. Касниjе, након укидања логора »Даница«, доведени су и други Срби с овога подручjа, тако да jе, према подацима, с овога подручjа ликвидирано 1486 лица. Сви су они отпремани из госпићке казнионице за Јадовно у 2 камиона и jедним аутобусом, коjима су управљали (шофирали): Миле Стилиновић Штука, Лука Полић и Иван Халупа Пуба. Заточеници у камионима били су повезани жицом, за разлику од оних у аутобусу. За вриjеме превожење цркве у у Трновцу гдjе су истоварани (искрцавани) и затим, повезани два по два у колону, коjа jе jош и уздужно била повезана ланцем, одатле настављали пjешке пут за логор. На улазу у логор, за импровизованим столом, приспjеле колоне прихватао jе Руде Ритз, управник, и пописивао. Касниjе, током jула па надаље, пописивање се ниjе вршило.

Првих десет до петнаест дана у логор су допремане колоне заточеника коjе су броjиле 150-200 људи. Касниjе jе то престало и довођене су свакодневно мање групе по 8-10 људи jутром, а 10-20 предвечер. Ово су наjвjероватниjе били остаци претходно ликвидираних колона. Понекад су у логор допремане и током дана групе од 30-40 људи, довезених камионом.

Из логора jе пред вечер усташа Ритз, на основу некаква списа у виду цедуље, издваjао мање групе од 8 до 10 људи, и то два до три пута – укупно око 30-40 заточеника. Они су невезани одвођени стазом коjом се долазило у логор. Да ли су ови заточеници, након што су се удаљили од логора, били повезани ниjе познато, али 1-1.5 сат послиjе њихова одласка зачула би се пуцњава, на основу чега се може закључити да су били ликвидирани. Међу затвореницима (логорашима) владало jе мишљење, да су сви они коjи су у то вриjеме одвођени одлазили у смрт.

Капацитет логора ниjе био велик. На то указуjе и површина коjу jе запремао. На основу расположивих података долази се до закључка да jе у њему дневно просjечно било 1500 до 2500 људи. Колико jе уопће доведено заточеника у логор и побиjено ниjе познато – то остаjе неразjашњено. Познато jе само то да jе из логора за његова постоjања изашло живих око 50-55 заточеника. На основу анализе података за претпоставити jе, да jе, за 55 дана његова постоjања, у њему боравило око 4500 до 5000 људи, и то: Срба преко 4500, Јевреjа око 250-300 и око 100 Хрвата.

Тачних података о мjесту гдjе су заточеници логора ликвидирани нема. Премниjева се да су ликвидациjе вршене на jами испод Гргина брега. На то упућуjу изjаве преживjелих заточеника коjи тврде да се предвечер, након одвођења поменутих група заточеника, из тог правца, чула пуцњава. Назначена jама (испод Гргина брега) налази се на завршетку 7-ок км, уз пут коjи води к логору, а око 1.5 км приjе самога логора. Ова jама до данас jе остала неиспитана од спелеолога.

Злочиначки поступак усташа према заточеницима, посебно Србима, у логору »Јадовно« илустрира реферат Б. М. од септембра 1942. године, рађен у Београду, коjи говори о страховитим злочинима усташа и католичких свећеника над српским живљем у НДХ. Реферат обухвата и логор »Даницу« код Копривнице. На његовоj 7. страни jе наведено: »Далеко већи логор био jе основан код Копривнице уа простору напуштене фабрике »Даница«. То jе скуп старих дотраjалих зграда и барака. Режим jе био усташки и према томе страховито оштар и суров. Броjно стање се кретало обично од 6-10.000. Дневно су jедне групе отпремане у Госпић, а друге пристизале, па се може рећи да jе кроз Копривницу прошло и више од 30.000 Срба. А било jе и нешто Хрвата, комуниста и Јевреjа. Поступак jе био суров, злостављање и мучење свакодневно. Било jе и убистава. Нарочито су били злостављани и мучени српски свештеници. Усташе су са уживањем чупали браде старим честитим свећеницима, избиjали зубе с кундацима и онако измалтретиране тjерали на наjтеже физичке иначе потпуно бесциљне радове. Храна jе била до зла бога хрђава, спавало се на голоj земљи, можда мало сламе, хигиjенски услови страховити. Пакети од куће су стизали, али су их усташе пљачкале. Ко jе успио прокриjумчарити нешто новца, таj jе могао да дође до залогаjа хлеба. Ухапшени Срби били су интелектуалци покупљени и доведени из целе Хрватске, грађани, трговци, занатлиjе, разни службеници и сељаци, квалитативно наш наjбољи елеменат. У току мjесеца jуна почели су транспорти за Госпић у теретним затвореним вагонима густо набиjени тако, да су ти jадници трпили од неподносиве запаре и жеђи. У Госпићу су те групе сабирали у просториjама затвора Окружног суда и казненог завода. И осим из Копривнице стизали су транспорти и са других страна. Дневно jе у Госпић долазило од половне jуна па до 20. аугуста по 1000 ухапшеника, мушких и женских. У том затвору биле су неописиве прилике. Све пренатрпано и собе и ходници и двориште. Храна никаква. На толике хиљаде свега jедан бунар. А усташе немилосрдно дан и ноћ туку, муче и убиjаjу. Помоћи ни одакле.

Свако jутро формирала се управо погребна поворка. По два и два везана за руке жицама, а поjедини парови повезани споjеним ланцем сачињавали су ту тужну поворку у jачини од 500 људи, jер таj ланац ниjе био дужи… Уз пратњу усташа кундачени и биjени кретали су се ти jадни наши Срби на своj последњи пут. На Јадовно.

Јадовно jе мали пропланак испод Велебита, далеко до Госпића, 16 км на висини од 1400 м. Ту jе формиран логор у наjсуровиjем облику. Никакве зграде ни бараке. Дотjерани Срби смjештени су у jедан простор добро ограђен жицом. Да бар донекле склоне главу импровизовали су сjенице од грања. Патили су од глади и хладноће, jер у ноћи на тоj висини биле необично хладне, а људи слабо обучени без покривача. И опет малтретирање са тешким радовима потпуно бескорисним. Храна никаква. Тако испаћене, физички и духовно, усташе су дневно Србе звjерски убиjали. Тамо jе био jедан понор, карактеристична формациjа краса чиjу дубину ниjе нитко измjерио са кратером од метар и по пречника. На руб тог кратера доводиле су усташе пар по пар везаних Срба, jедног од њих или пушком или ножем или маљем млатили, таj се срушио у jаму, поневши собом неповратно свог друга живога. И тако jе то ишло jезовито прецизно. Сваки дан као на летећоj врпци у фабрици. Колико jе Срба нашло своj гроб у тоj безданоj jами? Кад се зна да jе дневно у Госпић на Јадовно долазило испрва по 500, а касниjе и по два пута дневно толико, и да jе то траjало све до 20. аугуста онда ниjе тешко израчунати броj невиних жртава. Преко 30.000 хиљада на жалост ни jедан живи свjедок ниjе остао. Тек се посредним путем од усташа могло сазнати колико jе на таj начин Срба ликвидирано. 20. аугуста jе таj логор хитно евакуисан због талиjанске окупациjе. Све што jе преостало живо у Госпићу, укрцано jе у неколико влакова страховито набиjено у затвореним вагонима и превезено у Јастребарско. Путем jе неколико десетина умрло од изнемоглости и страховите запаре у вагонима. Из Јастребарског су мушки били пребачени у логор Јасеновац, а женске у Крушћицу код Травника у Босни. Тих пара дана у Јастребарском иначе jош jедну тешку етапу тих наших страдалника на њиховом калвариjском путу. Нова мучења и патње. Јасеновац. Наjстрашниjе мучилиште и губилиште. У Јасеновцу су се слегли остаци логора Госпић и Копривница…«[38]

Унаточ ригорозним мjерама коjе су усташе спроводиле у циљу обезбjеђења логора и настоjања да га одрже у таjности, заточеници су покушавали биjег. Два су биjега завршила успjешно, а jедан ниjе. Мане Чанак из Кузмановаче код Широке Куле (данас пензионирани капетан ЈНА) jедан jе од првих заточеника коjи jе успио побjећи из логора »Јадовно«. Други дан, након што jе доведен у логор, био jе прикључен групи коjа jе ишла побирати грање и буjад око логора. Он jе то искористио и побjегао. Биjег jе извршио негдjе око 6. jула 1941. године. Други биjег су остварили Бранко Цетина из Врепца (данас пензионирани пуковник ЈНА) и Саво Зороjа (погинуо у НОВ) из Павловца код Врепца. Из логора су побjегли четвртога дана након боравка у њему. Обоjицу су усташе, са jедном групом заточеника, извеле да сиjеку стабла у непосредноj близини логора. Искористили су непажњу страже и побjегли. Биjег су извршили око 10. jула 1941. године.

Концем jула 1941. године биjег су покушали заjедно jош 4 заточеника. Њихова имена нису позната. Пресjекли су оградну жицу, али су их усташке страже примиjетиле и троjицу убиле, а четврти jе нестао. Тиjела убиjених унесена су унутар логора и стављена уз оградну жицу у циљу застрашивања осталих заточеника. Што се догодило са четвртим: да ли jе успио побjећи, или jе подлегао ранама, остаjе неразjашњено.

Првом половином аугуста 1941. године, усташе су jедан броj заточеника из логора спровеле у госпићку казнионицу. То су била десеторица Јевреjа: Иван Волнер, Борис и Виктор Розенвасер, Драго Маутнер, др Саша Бливаjс, др Емил Фроjндлих, Ервин Гутман, Срећко Ткалчић, Александар (презиме непознато), и Божо Швирц. Свих 10 припадали су групи од 175 младих Јевреjа допремљених из логора »Даница«. Рат су преживjели Шварц и Бливаjс. Нешто касниjе враћен jе у казнионицу и др Бела Хохстетнер, лиjечник. Он jе такођер преживио рат и данас се налази у иностранству.

Тих дана jе враћена натраг у казнионицу и jедна група (42-45) заточеника, коjу су претежно сачинињавали Хрвати. О њиховим именима и презименима врло се мало зна. Познато jе само да су у њоj били: Катић, биљежник из Смиљана, Анте Рукавина, земљорадник, Ратковић, лугар, Ханжек, Мечеков министар, предстоjник котара Карловац (име се не зна) Стево Ћирић из Србиjе, предратни министар. По повратку у казнионицу ова група jе задржана у њоj око 2 мjесеца, а затим jе jедан броj пуштен на слободу.

Логор »Јадовно« неколико пута су посjетили усташки велики жупан за Лику и Гацку, стожерник и таборник из Госпића. Половином jула логор су посjетили и непознати усташки официри. Како су у то вриjеме долазили у Госпић Дидо Кватерник и Вjекослав Лубурић, вjероватно су то они били. Осим тога и други подаци говоре да су њих двоjица посjећивали логоре у Лици.

Ликвидациjа логора »Јадовно« извршена jе између 15. и 20. аугуста 1941. године. Усташе су на уклањање и ликвидациjу логора били присиљени поступком Талиjана. Фашистичка Италиjа jе због своjих претензиjа и аспирациjа на западно и jужно подручjе НДХ и реокупациjе тог териториjа, коjега су чиниле тзв. ИИ и ИИИ зона, издала 15. аугуста 1941. године налог 2. армиjи за њихову окупациjу. Талиjани су своj поступак правдали ширењем народног устанка коjи се из дана у дан разбуктавао и попримио све шире размjере. Усташе и Павелић су стављени пред готов чин. Због тога су ужурбано приступили ликвидациjи логора »Слано« и »Јадовно« и уклањању трагова своjих злочина.

Кад су усташе отпочеле ликвидациjом логора »Јадовно« у њему се приближно налазило око 1200 заточеника – око 900 Срба, и 250 – 300 Јевреjа. Сви ови заточеници већином су диjелом побиjени у непосредноj близини логора и бачени у крашку вртачу. Ова вртача, промjера око 20 м, налази се на jужноj страни и удаљена jе од логора 40 – 50 метара. На побиjене жртве усташе су набацале камење, дебла и грање.

Поставља се питање, шта се догодило и куда су нестале хиљаде и хиљаде полуголих и босих, гладних и жедних, обесправљених и без кривње кривих несретника, повезаних у дворедне и четвороредне колоне, коjи су вођени према логору »Јадовно«, а у њега никада нису стигли. Ове колоне jула – аугуста 1941. године ишле су свакодневно 3 – 4 приjе и 2 -3 послиjе подне, а биле су дуге 100 до 150 метара и броjиле по 200 – 300 људи. Ради илустрациjе како су очевици видjели те колоне ево изjава двоjице од њих.

Сjећаjући се догађаjа из љета 1941. године Стjепан Николе Косовић из Личког Новог jе испричао: »У љето 1941. године, негдjе концем мjесеца српња и почетком коловоза, jа сам као дjечак од 12 година са осталим чобанима чувао благо на предjелу коjи ми зовемо Новосело, а то jе управо мjесто гдjе се цеста за село Трновац одваjа од главне цесте Госпић – Карлобаг. Тада сам видио скоро сваки дан да су усташе водиле колоне ухапшених и повезаних људи у правцу села Трновац. Тих колона било jе и приjе и послиjе подне. Знало jе бити 3 до 4 колоне приjе подне а 2 до 3 послиjе подне. Колоне су биле дуге, по прилици, 40 до 50 метара. Ишле су у размаку jедна од друге, по прилици, око 50 метара. Уз колоне су ишле усташе. Људи у колони били су повезани два по два и jош уздужно између себе. Ови људи коjи су били повезани у колони били су обучени различито. Видjело се да jе било врло добро обучених коjи су носили кофере са собом. Изгледали су као господа. Међутим, у селу се причало да су то Срби и Жидови, и да их гоне бацати у jаме, у Јадовно. Жена и дjеце међу овим људима ниjе било. Остало им jе врло добро у сjећању када су нас неки из ове колоне, нас чобане, док смо их проматрали у пролазу краj цесте, питали: »Да ли jе далеко град Јадовно?« Ми дjеца смо тада показивали руком да jе у том правцу, али нисмо говорили колико jе далеко jер ни сами нисмо знали колико jе далеко Јадовно«.[39]

Иван (Јосо) Фаjдић из Госпића, данас пензионер, jе изjавио: »Године 1941. имао сам непуних 14 година старости. Био сам ђак нижих разреда госпићке гимназиjе. Живио сам у Личком Осику. У Госпић сам долазио повремено. Сjећам се да сам jеднога дана у љети, већ су биле школске фериjе, дошао у Госпић. Стаjао сам пред хотелом »Лика« и тада сам видио када су усташе гониле колону Срба у правцу Карлобага. То jе било приjе подне. Колона jе била дуга од центра, тj. од хотела »Лика« до данашњег Опћинског комитета СКХ. Колона jе била свезана и то тако да су два по два била везана, а поред тога читава колона уздужно. Људи коjи су сачињавали колону били су различито обучени. Видjело се да су то били сељаци, али jе било и грађана, што закључуjем по начину одиjевања. Колону су са стране пратиле усташе. Напомињем да у овоj колони ниjе било жена и дjеце. «[40]

За све ове нестале хиљаде и хиљаде људи, одвођених у колонама у »Јадовно«, даjу одговор Водена или Шаранова jама и друга губилишта – првенствено Шаранова jама. Од пута коjи од Јадовног води у шуму, на удаљености од 1,8 км, одваjа се удесно стаза 20 м дуга, на надморскоj висини од 890 м, коjом се долази до Шаранове jаме. Ова jе jама раниjе, у народу, називна Водена jама. Године 1939. прозвана jе Шаранова по младићу Бубашу чиjа jе породица носила надимак Шарани. Бубаш jе ишао у сjечу дрва и врзмао се око jаме (по причању, он jу jе хтио прескочити) и у њу се сурвао. Његов стариjи брат помоћу конопца се спустио у дубину и извукао га мртва. Од тада jама носи назив Шаранова.

Из казнионице и са жељезничке станице у Госпићу, несретни људи, жртве, довођени су у колонама или камионима управо ту над ову jаму – губилиште. (Према подацима, ликвидациjе у овоj jами отпочеле су концем маjа или почетком jуна 1941. године. ) На руб jаме привођени су у паровима два по два, како су били свезани, и убиjани, односно ликвидирани, тупим предметима, ножевина, а у мањоj мjери и ватреним оружjем. Усташе су знале jеднога, од свезаних жртава, усмртили да би се други жив са њим суновратио у дубину. Након ликвидациjе ликвидатори су за жртвама бацали у jаму ручне бомбе. Ликвидирање jе , углавном, вршила група од 10 крволока, патолошких типова, називаних »десетина смрти«. За вриjеме ликвидирања друге усташке звиjери чувале су колону несретника, коjи су чекали док на њих дође ред.

Шаранову jаму – jаму и уопште логор »Јадовно« као губилиште – усташе су користиле читаво вриjеме током jуна и jула па све до 20. аугуста 1941. године, док ниjе ликвидиран логор у Чачић-драги. Укупно око 80 дана. Према неким изjавама (усменим) jош под конац мjесеца маjа почела су два камиона возити на Јадовно и пред зору се враћати. То се понављало из ноћи у ноћ све до оснивања логора (24.06.1941. године) да би се наставило до његова ликвидирања, с тим што од оснивања логора више ниjе била таjна да се на Јадовном врше ликвидациjе.

На питање: колико jе људских жртава за ово вриjеме ликвидирано на Јадовном, немогуће jе дати прецизан одогор. Броj побиjених jе без сваке сумње врло велик – огроман. Према jедним подацима: 35. 000 лица. Упрошћеном анализом долази се и до цифре од преко 37. 000 жртава. Наиме, узме ли се да су од 1-24. jуна (24 дана) два камиона просjечно свеке ноћи превезла око 40

Шаранова jама: Јама почиње отвором 1.5×4 метра и таквом ширином пружа се до дубине од 12 метара, гдjе се ширина jаме почиње незнатно повећавати да би на дну износила 4×6 м. Укупна дубина jаме износи 42.5 метара. Дно jаме покривено jе танким слоjем туцаника, коjи jе бачен у jаму вjероjатно приликом градње ограде. Оваj туцаник углавном jе прекрио кости. У сjеверном диjелу дна jаме, гдjе се оно пружа у облику jедног канала, дебљина слоjа костиjу износи 1.35 метара. Јама се пружа строго вертикално. Стиjене су голе изузев уског вертикалног канала, коjи се пружа изнад сjеверног диjела дна jаме гдjе су оне прекривене танким слоjем сиговине. НАШЕ ПЛАНИНЕ – Ревиjа Планинарског савеза Хрватске, Тихомир Паjалић

људи, то укупно износи 960 жртава. Од 24. jуна 1941. године (основан логор) па до 20. jула 1941. жртве су довожене камионима на губилиште, или у два камиона и jедним аутобусом до трновачке цркве, одакле су настављале пут пjешице. Паралелно са овима, коjи су довожени, заточеници су допремани из казнионице и изравно са жељезничке станице у колонама (3-4 приjе и 2-3 послиjе подне) коjе су броjиле 100, 200, 300, па и 400 људи. У колонама, камионима и у аутобусу у просjеку jе дневно одвођено наjмање 450 људи. (Просjек од 450 узет jе као наjнижи, а у стварности он jе био много већи). Из тога произлази да jе од 24.6.1941. до 20.7.1941. године (26 дана) на Јадовно одведено 11700 људи. За период од 20.7. до 19.8.1941. године (30 дана) према оцjени очевидаца (Терка Гоjмерац) само кроз казнионицу у Госпићу (без оних коjи су са жељезничке станице изравно одведени) прошло jе око 25000 људи. На основу изнесенога произлази да jе на Јадовно одведено и ликвидирано: од 1-24.6.1941. око 960, од 24.6. до 20.7.1941. око 11 700, а од 20.7. до 19.8.1941. године око 25 000 – што укупно износи 37 660 жртава. Оваj броj (37 660) жртава, до коjега се долази овако упрошћеном анализом, jе приближан и не може се узети потпуно тачним и коначним. Тешко да ће се било када утврдити тачан броj жртава коjе jе прогутало Јадовно. Јер, усташе су за собом уклањале све што би могло указати на обим њихових злочина.

Са сигурношћу се не може тврдити да jе само Шаранова jама гробница жртава на Јадовном. То jе и немогуће. До данас jе остала неиспитана и неистражена слична jама на Гргином брегу, као и широки локалитет Јадовног. Јама испод Гргина брега jе 5 км даље од Шаранове, тачно на завршетку 7-ог км, уза сам руб пута с лиjеве стране; а око 1.5 км приjе логора у Чачић-драги. На основу података о логору произлази да су усташе вршиле ликвидациjе и у овоj jами. На то указуjе и пуцњава, коjа се предвечер чула из тог правца, након што су прозвани заточеници и изведени из логора.

VI

Послиjе рата око Шаранове jаме jе подигнута зидана ограда од клесаног камена висине 1.5 метар. Улаз и приступ jами налази се на источноj страни. Околина jе обрасла високом буковом шумом. На оградном зиду су спомен-плоче: jедна у спомен 1486 жртава из Грубишног Поља и Бjеловара, а друга у спомен 8 жртава из Сремских Карловаца.

Јама на Гргином брегу остала jе неиспитана и неистражена. Као таква остат ће и даље док jе спелеолози не истраже.

Простор некадашњега логора у Чачић-драги запуштен jе и обрастао жбуњем. Шума га све више преузима, тако да се у скороj будућности неће видjети ни обриси платоа на коjем се налазио логор. Јужно испод логора изграђено jе спомен-обиљежjе: камени плато 10×10 м, а на његовоj источноj страни се издиже споменик од клесаног камена 2x2x0.60 м са мраморном плочом и натписом у спомен палим жртвама.

Вртача, у коjу су бачени посљедњи заточеници логора, више се ни по чему не разликуjе од осталих вртача у Велебиту. Дрвени плот, коjим jе послиjе рата била ограђена, иструлио jе и ни по чему се више не види да jе и постоjао.

Цеста коjа води од Трновца до Јадовног врло jе лоша и за путничке аутомобиле jедва пролазна. Од Јадовног до Чачић-драге пут jе проходан само за теренска и теретна возила. Уколико би се нетко и упутио у том правцу, морао би ићи пjешице 8.5 км.

За истаћи jе да спомен-обиљежjа на Јадовном нису у складу са броjем жртава коjе су ту пале. Из пиjетета према свима, коjи ту оставише своjе кости као жртве усташко–фашистичког терора, требало би више пажње придати спомен-обиљежjима и подићи их на ниво достоjан палих жртава.

Мане Чанак

Како сам побjегао из усташког логора „Јадовно“

Слом и капитулациjа Краљевине Југославиjе затекла ме на одслужењу воjног рока у Шибенику. Пет дана након тога некако сам успио доћи кући – у Кузмановачу. Одмах сам сазнао да jе успостављена усташка власт, да усташе патролираjу по селима, хапсе људе и да су већ у Широкоj Кули ухапсили око десет људи. Осам до десет дана након мог доласка у моjу кућу долазе троjица усташа: Миле Рукавина Баћак, Иван Обућина Мушлиjа и неки Никола из Перушића, презиме му нисам знао. Тражили су да им предам оружjе и воjну опрему. Оружjе нисам имао, а воjну униформу им нисам хтио предати. Претресали су кућу и нашли воjничке ципеле и двиjе кошуље. Мене су свезали жицом и повели, а нађене ствари понио jе jедан од њих. Моjа супруга, коjа jе лежала у постељи послиjе порода, устала jе и кренула за нама кукаjући и молећи их да ме пусте, jер смо тада имали троjе мале дjеце. Водили су ме тако свезаног око 2 километра, а жена jе стално ишла за нама и кукаjући преклињала их да ме пусте. Наjедном су застали одвезали ме и пустили. Са супругом вратио сам се кући. Недуго послиjе тога у мом селу ухапсили су jош пет људи и такођер их брзо пустили, а касниjе сам схватио да им jе то била тактика како људи не би бjежали од куће, као и то да су троjица од ове петорице дали већу суму новца за своj откуп.

На Видовдан, 28.ВИ 1941. године, пошао сам косити свом комшиjи Станиши Човићу. Са мном jе ишао и Илиjа Вуjновић Брациjа. Срели су нас усташе: Миле Рукавина и Иван Обућина и ухапсили. Нису нас везали већ су нам рекли да смо ухапшени и да нас спроводе у Јањче. Упитали смо их зашто нас воде у Јањче, удаљено око 50 км, кад имаjу ближе усташке власти – у Перушићу. Сjећам се да нам jе тада Миле Рукавина рекао да бисмо се у Перушићу лоше провели, а да ће нас из Јањче већ сутрадан пустити кући. Јако сам се уплашио jер сам раниjе чуо да тамо има jедан бездан у коjи усташе бацаjу људе.

У Јањчи усташе су нас затворили у подрум жандармериjске станице у ком jе било тридесетак људи: Борчића, Узелаца (5), Пеjновића, Штакића и других чиjих се презимена не сjећам. Међу затвореним био jе и jедан човjек са Кордуна кога су усташе ухапсили негдjе на путу. Након 6 до 7 сати у подрум jе ушло неколико усташа коjи су нас повезали ланцима, извели из подрума и потоварили у камион коjи jе дошао из Госпића. Пратила су нас троjица усташа наредивши нам да легнемо у камиону. Тако су нас допремили у двориште казнионице у Госпићу, а затим затворили у потпуно празну ћелиjу на другом кату. Приликом затварања евидентирали су нас у неку књигу. У ћелиjу нису више никога доводили. У њоj смо провели око шеснаест дана. За то вриjеме само су нас jедан дан извели у двориште казнионице у шетњу. У ћелиjу су сваку вечер око 7 сати долазила двоjица усташа, стари око двадесет пет година и тукли нас кундацима и другим предметима коjи су им се нашли при руци.

Негдjе седамнаестог дана боравка у казнионици извели су нас у двориште у ком се налазило 200 до 250 људи. Ту сам видио неколико познаника из Врепца: Бранка Цетину, Саву Зороjу, затим морнаричког поднаредника Ђекића из Дивосела, Јову Влаисављевића, Милу Вучковића, Глишу Новковића и jош неке друге чиjих се имена више не сjећам.

Усташе су нам наредили да извучемо каишеве из хлача, а тко jе имао боље ципеле, или неки бољи комад одjеће, такођер jе морао скинути. За то вриjеме са прозора казнионице гледали су нас Талиjани и бацали нам неке мале крушке. Ту у дворишту одвоjили су jедну групу од 30 до 40 људи, међу коjима сам био и jа, невезане утоварили у jедан мањи аутобус и прозвали нас из оне књиге у коjу су нас уписали приликом затварања. Довезли су нас у село Трновац и истоварили испред трговине, подно jедног узвишења на коjем jе била црква. По изласку из аутобуса усташе су нас везали ланцима за руке, двоjицу по двоjицу, и задржали нас тако док читаву преосталу групу из дворишта казнионице нису ту допремили, поменутим аутобусом и неким мањим камионима. Везане два по два повели су нас око 13 сати цестом уз Велебит. Наишли смо на jедан извор (негдjе близу Јадовног) и усташе су нам дозволили да онако везани пиjемо воду, пошто колона ниjе била везана и уздуж. Са мном jе био везан Глишо Новковић, родом из неког села код Студенаца.

Пред логор »Јадовно« смо неком шумском стазом стигли у предвечерjе. Читаву колону пратила jе стража од пет наоружаних усташа у официрским униформама Југославенске воjске. Један од те петорице био jе Паве из Брушана (или околице) коjи jе био са мном на одслужењу воjног рока, али му нисам знао презиме нити сам му се смио jавити jер сам био уплашен кад сам видио куда нас воде.

Везане увели су нас кроз jедан ужи отвор у жици коjом jе био ограђен логор и одриjешили нас. Ту нам jе командант логора Руде Риц одржао говор. Да се он тако звао, рекао ми jе Глишо Новковић, као и то да jе приjе рата био учитељ у Подлапачи. Рекао нам jе да се у прво вриjеме за jело послужимо порциjама логораша коjе смо ту затекли и да направимо лежаjеве од маховине и лишћа у виду сова.

Логораши, коjе смо затекли, имали су нека дрвена корита из коjих су jели, а Јевреjи неке лименке и лаворе. У логору сам поново сусрео неколико познатих људи, међу коjима и Бранка Цетину из Врепца. Мене jе препознао jедан усташа коjег сам упознао приjе рата на пиjаци у Госпићу. Пришао ми jе и упитао откуда сам, а када сам му рекао, онда ме ударио неколико пута кундаком. Било jе ту људи из разних краjева, чак из босне – од Бугоjна, Петровца и Крупе. Сjећам се и jедне скупине Далматинаца (негдjе око 200 људи) одjевених у некаква плава радничка одиjела. Њима ниjе смио нико прилазити, а имали су, колико сам могао примиjетити, и неки посебан третман и праве порциjе за jело.

Логор се налазио у некоj мањоj ували и био jе ограђен бодљикавом жицом висине око 2.5 метра. Тога дана усташе су довели и неке људе, коjи нису били логораши, да поправљаjу и учвршћуjу оградну бодљикаву жицу. На средини логора налазила се jедна вртача око коjе су логораши навозили земљу. Вртача jе служила као заходска jама за логораше.

Око логора била jе постављена стража, састављена од наоружаних усташа, распоређених тако да jе отприлике на сваких десет метара био jедан стражар, а укупно их jе могло бити нешто више од jедног вода. Стража jе била распоређена изван логорске жице. На самом улазу у логор била су два стражара, а са сваке стране била jе постављена слика Анте Павелића. Недалеко од улаза била jе нека надстрешница, покривена лимом, у коjоj би одмарала смjена страже. Недалеко од ње биле су двиjе дрвене бараке: у jедноj jе била канцелариjа Руде Рица, а у другоj су спавали усташе. Како и гдjе су се усташе хранили, ниjе ми познато, а ми логораши кухали смо некакву храну (или, боље рећи, воду од пасуља) у самом логору, недалеко оградне жице.

Док сам био у логору, усташе су изводили скупине од 20 до 30 логораша да сакупљаjу грање и маховину од чега би у логору правили »сове« за спавање. Ове групе увиjек су пратила по двоjица наоружаних усташа.

Истога дана, кад су довели моjу групу у логор, навечер сам са jош jеданаесторицом ишао са неким казанима по воду. Пратила су нас двоjица наоружаних усташа, а кад смо стигли до извора, тамо су нас тукли и при повратку у логор тjерали да пjевамо четничке и комунистичке пjесме. Сjећам се да су тада усташе натjерали Саву Зороjу из Врепца да пjева: »Павелићу живила ти рука, што ти уби српскога хаjдука«.

Другог дана сам, у групи од око тридесет људи, три пута излазио из логора на сакупљање грања и маховине, а стално су нас пратила двоjица усташа. Када смо се трећи пут враћали у логор, двадесет до тридесет метара од улаза, jа сам се одлучио да побjегнем. Скочио сам у страну, прескочио неку камену плочу и потрчао. Један од усташа испалио jе два метка за мном. Наставио сам да трчим у правцу запада и избио на наjвишу чуку Велебита, одакле сам угледао море и закључио да се налазим негдjе источно од Карлобага. На томе предjелу ниjе било шуме па сам се мало повратио натраг, а затим кренуо кроз шуму и изашао негдjе између Трновца и Пазаришта. Приближио сам се jедноj кући и чуо разговор мужа и жене, коjу jе он звао Луjа. Нисам им се jављао, већ сам се поново ориjентирао према брду Оштра, прешао преко бара и три пута преко неке воде коjа jе jако виjугала. На барама сам наишао на неки тор и, пошто jе већ била близу ноћ, а и киша jе падала, увукао сам се у кућицу за пса и у њоj заспао.

Пред зору пробудио ме разговор неких људи коjи су са сjекирама ишли у правцу шуме. По њиховом разговору закључио сам да су Срби и да сам негдjе близу Дивосела. Људима се нисам jављао, већ сам дошао до неке куће пред коjом jе стаjала jедна женска. Питао сам jе како ћу наjлакше стићи у Почитељ. Она ми jе показала пут. У Почитељ jе била удата моjа сестра. Стигао сам код ње и она ми jе дала опутаре да обуjем. Убрзо jе у кућу ушла њена кћерка и рекла да су усташе дошли у село. Она ме извела из села у њиве гдjе jе косио њен отац, а он ми jе показао пут за Вребац. Када сам прешао пругу, наишао сам на Дану Драгосавца коjи ми jе показао правац за Кузмановачу. Негдjе пред ноћ дошао сам кући, наjео се, узео ћебе и отишао у шуму гдjе сам се скривао до устанка.

Бранко Цетина

Сjећања на затвор у Госпићу и биjег из логора „Јадовно“

Одмах након проглашења НДХ 12-15 усташа долази у Вребац ради успостављања нове власти. Смjестили су се у Соколски дом. Усташа из Госпића Звонко Пезељ, био им jе некакав воjни старjешина, а идеjни и духовни вођа Томо Жупан Томиша из Барлета. Убрзо по доласку у село усташе, под разним изговорима, почињу да хапсе угледниjе домаћине, интелектуалце, виђениjе младиће и раднике, коjи су се у ратном метежу вратили своjим кућама. Ухапсили су и мог оца и наводно га одвели у логор на оток Паг. Од доласка у Вребац, па све до мог хапшења, стално су пратили моjе кретање и држали ме под присмотром.

Дана хапшења тачно се не сjећам. Било jе то негдjе пред краj jуна 1941. године кад сам пошао у трговину да купим цигарете и jош неке ствари. Пред самом трговином пресрела ме усташка патрола од троjице усташа, ухапсила и одвела у затвор коjи се налазио преко пута – у подруму куће Саве Драгосавца. Истога дана затворили су и Милу Мандарића из Врепца и Саву Зороjу из Павловца, а из Могорића су дотjерали и затворили Миљу Вучковића и Јову Маљковића Мачкића. У затвору су нас држали седам дана и за то вриjеме нас нису тукли. Седми дан су по наређењу Томише Жупана пустили из затвора Милу Мандарића, а нас четворицу везали неким канапом два по два, утоварили у запрежна кола овдашњег сељака Мане Божића и одвели у Госпић. На путу до Госпића пратила су нас двоjица наоружаних усташа коjи су иначе били »на служби« у Врепцу. Приликом спровођења у Госпић, на путу између Билаjе и Госпића – на Високом брду – одвезали су нас, да бисмо погурали jедан усташки камион коjи jе ту остао у дефекту. Кад смо кренули даље према Госпићу, нису нас поново везали.

Кад смо стигли у Госпић, усташка пратња предала нас jе усташама у госпићкоj казнионици. Стрпали су нас у jедну ћелиjу на првом кату гдjе jе већ било 8-10 затвореника из околине Личког Петровог Села и Бихаћа. Након три дана премjестили су нас у другу ћелиjу, с прозором окренутим према дворишту, коjа jе била нешто пространиjа. У овоj ћелиjи смо први дан могли и да легнемо на патос, али већ други дан дотjерали су групу људи, Срба и Хрвата из Загреба. Из те групе сjећам се Стjепана Кучиша (мислим да живи у Загребу).

Слиjедећег дана усташе су дотjерали jедну групу људи од Двора (са Баниjе) и jедан дио њих нагурали у нашу ћелиjу. Ови су људи jедва стаjали на ногама, а по тиjелу и лицу имали су много крви и крвавих ожиљака по чему се видjело да су их усташе претходно много тукле и мрцвариле. Негдjе превечер истога дана у нашу ћелиjу упала су три усташе. Били су то млађи људи, негдjе између 20 и 30 година. У рукама су имали штапове дужине око пола метра и њима почели немилосрдно да млате кога су стигли, а наjвише Баниjце пошто су били први до врата. Наиме, у овоj ћелиjи било нас jе око 25. Били смо набиjени jедан на другога и морали смо стаjати и дању и ноћу jер ниjе било мjеста да сjеднемо. Сутрадан су нас извели у двориште у шетњу и док смо шетали у круг, четворица усташа нас jе млатила – некога ногом, некога шаком, а некога дрвеном палицом. Једног Баниjца ударили су по глави тако да jе пао обливен крвљу. Усташе су га одвукле под чесму у дворишту и полиле водом.Ускоро се ова крвава шетња завршила. Враћаjући се у ћелиjу носили смо оног премлаћеног Баниjца пошто ниjе могао да хода. Навечер су овога и jош jеднога Баниjца одвели из ћелиjе и више их нисмо видjели, а више нас ни у шетњу нису изводили.

У казнионици су нам давали jедном дневно jести – наизмjенично: jедан дан мало пасуља, а други дан кашу. У ћелиjи се налазила и кибла за вршење нужде тако да из ћелиjе нитко ниjе могао излазити. Свако вече су усташки батинаши улазили у ћелиjе и премлаћивали затворенике, а да се не би чули jауци и запомагање, на дворишту су усташе звониле некаквим звонима или снажно ударали по тежим металним предметима, што jе пригушивало jауке затвореника. Послиjе тих премлаћивања у двориште казнионице долазио би камион, а онда би из ћелиjе изводили групе затвореника, товарили их у камион и одвозили, за нас, у непознатом правцу. Пошто се то догађало углавном ноћу, то ми ниjе познато да ли су људе приjе уласка у камион везали или нису, али сам приликом тих одвођења увиjек чуо велику галаму и урлање усташа: »Улази!« и »Пењи се!«.

Једанаести дан боравка у госпићкоj казнионици све нас из моjе ћелиjе поново су извели у двориште, у шетњу. Тек што смо направили jедан круг, а у двориште су ушли камион и омањи аутобус. Одмах након тога усташе су почели везати двоjицу по двоjицу и гурати их у камион. Кад су напунили камион, нас остале потоварили су невезане у аутобус. Док су везали људе и гурали их у камион, jедан усташа пришао jе неком стаситом, изразито бркатом Баниjцу и исчупао му брк. Човjека jе облила крв, а када се почео брисати, усташа га jе ударио jош неколико пута шаком у нос и у стомак. Аутобус jе возио Лука Полић, син Фране Полића, трговца из Госпића, коjег сам од раниjе познавао и док сам улазио у аутобус, погледом и онако испод гласа запитао сам га куда ћемо. Међутим, он jе окренуо главу и ниjе ми ништа хтио одговорити.

У камион и аутобус утоварили су између 70 и 80 људи. У камион су одозада сjела двоjица усташа, а jедан уз возача коjег jа нисам познавао. Аутобус су пратила двоjица усташа, од коjих jе jедан био негдjе позади, а други одмах поред возача. Када смо кренули из дворишта казнионице, тешко jе било уочити у ком се правцу крећемо будући су на прозоре аутобуса биле навучене завjесе. Али, пошто сам од раниjе добро познавао Госпић, преко рамена возача видио сам да се крећемо Канишком улицом, у правцу Карлобага.

Након нешто више од пола сата вожње стигли смо у Трновац. Изнад цркве, на окуци пута коjи се пење у правцу Јадовног, усташе су нас искрцале. Ту нас jе дочекала група од осам до десет усташа коjи су одмах прискочили и обичном црном жицом повезали по двоjицу, а онда jедним ланцем читаву колону по дужини. Тако повезани ту смо чекали око два сата док нису аутобусом и камионом довезли и другу групу људи из Госпића. Тада су нас све тако везане повели цестом према Јадовном, поред коjе jе било прилично балвана и резане грађе. Испред села Јадовног смо стаjали петнаестак минута, а за то вриjеме усташе су се частили ракиjом коjу jе неки од њих носио са собом. Након овог »одмора«, кренули смо према шуми. Био сам везан са Савом Зороjом и док смо ишли у шуму, мислили смо да ће нас у њоj све побити. Некако истовремено почели смо размишљати и о бjекству. Нас двоjица смо то намjеравали учинити jош из затвора у Врепцу. Савина сестра дониjела нам jе jедна клиjешта како бисмо пресjекли решетке на прозору подрума, али их jе Сава бацио док су нас водили у Госпић, при самом улазу у град. Сада нам се чинило да овако чврсто повезани немамо никакве шансе за биjег. Чудно jе то осjећање беспомоћности.

Кроз шуму су нас водили четири до пет километара, а затим скренули шумском стазом удесно од пута. Након петсто – шесто метара хода стазом зачули смо жамор људи, а затим смо угледали логор. Био jе овалног облика и опасан са три или четири реда бодљикаве жице коjа jе дjеломично била прикована за ступове, а дjеломично за жива стабла. Улаз у логор био jе у ствари пролаз кроз бодљикаву жицу, ширине 1-1.5 метар. Испред самог улаза у логор дочекао нас jе управник логора Руде Риц с jош jедним усташом. Како jе колона прилазила, њих двоjица су нас пописивала – име и презиме, година рођења и мjесто одакле jе тко. Такав попис усташе су вршиле и онда кад су нас затвориле у казнионицу у Госпићу. Пошто су записивали податке, одриjешили су нас и пропустили у логор. Када су нас све стрпали у логор, било jе већ три сата послиjе подне. Читавог тога дана нисмо добили ништа за jести. По моjоj процjени у логору смо затекли око 500 људи, махом Јевреjа из Загреба, Карловца, Бихаћа и других мjеста Хрватске.

Изгледало ми jе да jе логор тек основан можда приjе десетак дана – пошто су jош били свjежи трагови ограђивања и других радова у њему. У први сумрак се из правца коjим смо доведени чула подужа пуцњава. Претпостављали смо тада да jе неко покушао побjећи а Сава ми jе рекао да су то, наjвjероватниjе, усташе побиле читаву групу људи што су jе послиjе нас водили из Госпића пошто тога дана више нису доводили људе у логор.

На средини логора затекли смо повећу гомилу камења коjу су, наjвjероватниjе, претходних дана по логору сакупили логораши. Лиjево од улаза у логор, изван жице, налазила се повећа вртача – удубина, а недалеко од ње била jе jедна дрвена барака у коjоj су боравили и спавали усташки злотвори. Мало даље од те бараке такођер лиjево од улаза) налазила се надстрешница, покривена углавном грањем, у коjоj се у почетку кухало за усташе, а касниjе и за нас логораше.

За вриjеме мог боравка у логору, по наређењу усташа, ми логораши смо на ограду логора додали jош неколико реда бодљикаве жице тако да jе њена висина досегла око 2 метра. У кругу логора сjекли смо стабла и износили их изван логора. Од дрва направили смо, такођер, ван жице двиjе стражарске осматрачнице: jедну на jужноj, а jедну на сjеверноj страни логора. Унутар жице ниjе било никакве бараке нити надстрешнице па смо ми логораши боравили под ведрим небом, на земљи, кори дрвета, или обичноj грани сjедили и спавали. Другог дана боравка у логору по десеторица људи добила jе од усташа jедну сjекиру и сваки од њих комад дрвета. Наредили су нам да направимо дрвена корита из коjих ћемо jести. У та корита добивали смо jедном дневно нешто мало каше, а логораши коjи су доведени приjе нас примали су кашу у некакве шерпице и лименке. Нама логорашима кашу су кухали и диjелили одређени логораши под обезбjеђењем усташа–стражара. Тко jе кухао и диjелио храну усташама, jа нисам видио.

Логор су обезбjеђивали усташки стражари, распоређени на четири стражарска мjеста и то: на свакоj осматрачници по jедан и jедан на улазу. Укупно обезбjеђење логора, док сам jа био у њему, чинило jе тридесетак усташа. Из логора су усташе свакодневно водиле по jедну групу од 10 људи у правцу сjевероистока, под пратњом стражара, по воду. Гдjе се тачно налазила вода, ниjе ми познато пошто никад нисам ишао по њу. Такођер свакодневно, из логора су усташе изводиле групу људи у шуму да сjеку дрва и тешку грађу коjу су онда доносили у логор да би од ње правили неке обjекте – бараке.

Предвечер, другог дана мог боравка у логору, усташе су прозвале око 30 људи, подиjелиле их у мање групе од 8-10 и под пратњом двоjице – троjице усташа одвеле их стазом коjом смо доведени. У групи прозваних био jе неки човjек из Перушића, стар око 30 година, плав, средњег раста, коjи jе причао да ће га пустити jер са неким има везе. Имена му не знам пошто смо се плашили с њим упознати, сумњаjући да ниjе провокатор. Након сат до сат и по времена чула се пуцњава, али из западног правца од логора, негдjе из смjера скретања шумског пута улиjево (гдjе су нас скренули на стазу коjом смо стигли у логор). Недуго послиjе престанка пуцњаве усташе су се вратили. Што jе било са оним људима коjе су отпратиле, да ли су их побиле или пустиле, jа заиста не знам. Мада jе свим заточеницима било jасно да их врло вjероватно чека смрт, нико се ниjе одлучивао ни на поjединачан ни на организован отпор, на обрачун са шачицом усташких стражара и на организован биjег.

Сваки пут кад би усташе формирале групу логораша за сjечу дрва, jа и Сава гурали смо се што ближе како бисмо успjели изаћи ван логора. Трећег дана jа сам се угурао у групу, али пошто ниjе успио Сава и jа сам се повукао из групе међу логораше. Тога дана логор jе посjетио велики жупан Лике и Гацке Јурица Фрковић с jош двоjицом усташа и jедном женом. Свих четворо били су у усташкоj униформи, а у пратњи Руде Рица, коjи им jе нешто обjашњавао, прошетали су логором. До улаза у логор с њима су дошла jош двоjица усташа и ту остали у разговору са стражаром.

У jедном тренутку, док су ови шетали логором, нешто су застали и Сава их jе замолио да му даду цигарету па jе jедан усташа извукао цигарету и бацио му jе онако цинички. Тко су били ове усташе са Јурицом Фрковићем, не знам, а и лик сам им слабо запамтио, осим што се сjећам да jе она жена, коjа jе била такођер у усташкоj униформи, била средњег раста и широке главе.

Четвртог дана мог боравка у логору уjутро су усташе поименично прозвале групу људи и као ону претходну невезане, под пратњом, некуда одвеле. Да ли их касниjе негдjе изван логора везале и шта jе с њима било, мени ниjе познато. За вриjеме док сам био заточеник у логору »Јадовно«, у њему ниjе било жена ни дjеце.

Тек четвртог дана смо Сава и jа успjели да се угурамо у групу коjа jе одређена за сjечу дрва. Повели су нас на источну страну логора и дали свакоj двоjици по jедну сjекиру па смо на смjену сjекли. Чувала су нас двоjица наоружаних усташа, а у непосредноj близини био jе и стражар коjи jе с те стране обезбjеђивао логор. Оборили смо jедно дрво и почели кресати грање. Усташе су у том часу нешто причали и припаљивали цигарете, а пошто нас jе крошња обореног дрвета заклањала од њихових погледа, бацили смо сjекиру и дали се у биjег. Било jе то негдjе око десет сати приjе подне. Трчећи кроз шуму и буjад прешли смо око 300 метара, а стражари нису примиjетили да нас нема. Тек тада смо чули иза себе велику галаму и пуцњаву на што смо убрзали трчање да се што више удаљимо од логора.

Након jедног сата трчања кроз шуму застали смо, ориjентисали се и кренули у правцу врха Велебита и Карлобага. На врх Велебита избили смо око 12 сати. Одатле смо уочили пут коjим смо дошли у логор и село Јадовно. Тако смо се поново ориjентисали. Тражили смо воду, пошто смо били jако жедни и, кад jе нигдjе нисмо нашли, гризли смо лист да бар мало ублажимо жеђ. Спуштали смо се низ Велебит, ка селу Трновцу. Испред Трновца примиjетили смо jедан извор и наизмjенично у пар наврата попили по мало воде, поквасили лице и у шуми се мало одморили. Било jе око 3 или 4 сата послиjе подне.

Пошто смо морали обићи Трновац и прећи доста дуг пут до Дивосела, наставили смо да се крећемо доњим рубом шуме, осматраjући села. Идући тако шумом наишли смо на стариjег мушкарца и млађу жену коjи су сакупљали суви лист. Ми смо се уплашили њих, а они нас. Жена jе почела дозивати човjека па смо побjегли у правцу Брушана. У први сумрак прешли смо преко бара између Личког Новог и Велебита и негдjе касно у ноћи дошли у Дивосело – у кућу Јанка Раjчевића. Испричали смо му тко смо и откуда идемо, па смо га замолили да нам даде нешто за jести и пусти нас да одспавамо код њега неколико сати, до пред зору. Јанко и његова маjка дали су нам jести, а зати нас jе он повео на шталу гдjе смо спавали док нас ниjе разбудио у прво свануће, а онда нам jе дао доручак, након чега смо продужили у правцу Рибника. Како jе била магла испод села Орница, наишли смо на кућу Паjе Циганина, усташе. Од његових паса бранили смо се камењем. У том моменту Паjо jе изашао из куће псуjући нас, а кад jе видио да смо се дали у биjег, опалио jе неколико метака за нама.

Кад се магла подигла, затекли смо се на простору између Билаjа и Рибника. Испред нас се исприjечила риjека Лика. Препливали смо jе и избили уз цесту, за тренутак сачекали док су прошли талиjански камиони, а потом jе претрчали. Остало нам jе да jош пређемо жељезничку пругу, али смо се већ били мало опустили, успорили ход и разговарали. Одjедном jе међу нас с леђа упао jедан вакман на бициклу. Не силазећи с бицикла питао нас jе тко смо и затражио од нас исправе. Сава се у том моменту брзо снашао и из окрета ударио га шаком у главу, тако да се оваj одмах стровалио на земљу, заjедно с бициклом. Покушали смо да му отмемо пиштољ. Одjедном зачула се велика галама и, кад смо се осврнули у том правцу, видjели смо групу сељака из Билаjа коjа jе пошла на косидбу. Поновно смо побjегли и у врло кратком времену претрчали пругу. Тек кад смо се удаљили од ње 1-2 км, легли смо да осмотримо шта се дешава иза нас. Сељаци су и даље били у гомили око вакмана, али нико ниjе трчао за нама. Ту смо се Сава и jа растали уз договор да се сутрадан нађемо у планини на Чардаку. Сава jе кренуо десно према Павловцу, а jа право у Вребац.

Знао сам да би ми било опасно отићи у село па сам на прилазу селу замолио jедну дjевоjку, коjа jе ту чувала стадо, да ми донесе нешто хране. Дjевоjка jе отишла и ускоро ми jе њена маjка дониjела jело. Док се она чудила откуд сам jа ту, jер jе знала да су ме одвеле усташе, у селу се зачуо звук камиона, а убрзо и пуцњава код моjе куће. Наиме, усташе су убиjали псе што су лаjали на њих. Одмах сам схватио да су подигли потjеру за мном, па сам овим двjема рекао да никоме живом не говоре да су ме видjеле, а jа сам побjегао ка риjеци Јадови гдjе сам се склонио у jедан жбун и тако провео дан. Током ноћи сам се пребацио у планину. Усташе су опколили моjу кућу и држали засjеду пуних 10 дана. Читаво то вриjеме моjим трима сестрама и баки нису дозвољавали да се удаљаваjу из куће.

До почетка устанка Сава и jа скривали смо се у планини, а усташе су расписали потjерницу за нама и понудили високу награду у Врепцу ономе тко нас ухвати или убиjе.

 

[1]Васо Богданов, Хисториjа политичких странака у Хрватскоj, Загреб 1948.

[2]Васо Богданов, исто, стр. 746.

[3]Франк jе као студент радио за таjну обавjештаjну службу аустриjских воjних кругова.

[4]Васо Богданов, исто, стр. 765 

[5]Виктор Новак, Магнум цримен, Загреб 1948, стр. 9.

[6]Виктор Новак, исто, стр. 604-605.

[7]Виктор Новак, исто, стр. 31.

[8]Фикрета Јелић Бутић, Усташе и Независна Држава Хрватска 1941-1945, Загреб 1977, стр. 14-15.

[9]Воjна енциклопедиjа, 10, друго издање, Београд, 1975, стр. 265.

[10]Усташа, издао Уред за промичбу Главног усташког стана, Загреб 1941, стр. 7-17.

[11]Фикрета Јелић Бутић, исто, стр. 26.

[12]Јаков Блажевић, Дjела И-ИВ, књ. 1, Загреб, Београд, Сараjево 1980, стр. 121-125.

[13]Виктор Новак, исто, стр. 295.

[14]Виктор Новак, исто, стр. 585

[15]Јаков Блажевић, исто, књ. 3, стр. 476-477.

[16]Виктор Новак, исто, стр. 627.

[17]Виктор Новак, исто, стр. 610

[18]Исто, стр. 756-775.

[19]Јаков Блажевић, исто, књ. 3.

[20]Виктор Новак, исто, стр. 621-622.

[21]исто

[22]Архив СУП-а СРХ.

[23]Према усташком уставу jединице организациjе су: »збир« – окупљао jе припаднике усташког покрета из jедног села или насеља, »табор« – скуп збирова са подручjа опћине, »логор« – скуп табора са jедног котара, »стожер« – скуп логора са подручjа жупаниjе. На челу читавог усташког покрета налазио се Главни усташки стан (ГУС). На челу »збира« налазио се збирник, »табора« – таборник, »логора« – логорник, »стожера« – стожерник и Главног усташког стана – поглавник.

[24]Фикрека Јелић Бутић, исто, стр. 185-186.

[25]Виктор Новак, исто, стр. 605-608.

[26]Архив СУП СРХ. Подаци су из раниjег послиjератног периода. Треба их узети као приближне. У неким случаjевима касниjе се утврдило да jе броj побитних био већи. Тако нпр. за Дивосело jе наведено 650, а касниjе jе утврђено да jе побиjено преко 670 лица од чега око 200 дjеце.

[27]Архив СУП-а СРХ.

[28]Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреjа у Југославиjи, стр. 58-59.

[29]Др Јожа Романо, Јевреjи Југославиjе 1941-1945, жртве геноцида и учесници НОР-а, стр. 105.

[30]Arhiv Jugoslavije, ZKRZ inv. br. 9284 veza F. br. 3423.

[31]Хисториjски архив Карловац, Архивски сабирни центар Госпић, к. 120/47 Ана Фаjдић дала jе писмену изjаву 13. 9. 1947. приликом суђења инициjатору усташких покоља у Лици, усташком стожернику Стjепану Томљеновићу, осуђеном на смрт 1947. године.

[32]Архив СУП-а СРХ.

[33]Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреjа у Југославиjи, стр. 124-131.

[34]Др Јожа Романо, исто, стр. 123.

[35]Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреjа у Југославиjи, стр. 124-131.

[36]Др Јожа Романо, исто, стр. 123.

[37]Архив СУП-а СРХ.

[38]Архив Југославиjе, ЗКРЗ, инв. бр. 12897.

[39]Стjепан Косовић jе изjаву дао 10.8.1981. године.

[40]Иван Фаjдић jе изjаву дао 6.8.1981. године.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top