Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНО, СЛАНА И МЕТАЈНА

Датум објаве: уторак, август 23, 2011
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+

  English

jadovno_djuro_zatezalo_v

ЈАДОВНО, СЛАНА И МЕТАЈНА

 

Јадовно

Приредио: Јован Мирковић, виши кустос Музеjа жртава геноцида, Београд

(Музеj жртава геноцида вршећи своjу мисиjу траjног сећања на жртве геноцида и Холокауста бави се прикупљањем, обрадом, чувањем, изучавањем и презентациjом података и грађе о геноциду над српским народом на његовим етничким и државним просторима, о Холокаусту Јевреjа и геноциду над Ромима, као и људским губицима и страдањима у ратовима 20. века припадника свих народа на jугословенским просторима).

Уз одобрење аутора, пренесено из књиге:

Др Ђуро Затезало: „ЈАДОВНО Комплекс усташких логора 1941. године“

ЈАДОВНО

Комплекс усташких логора 1941. године | На врх документа

Независна Држава Хрватска (1941–1945) настала jе на идеолошким основама усташког покрета – екстремном крилу хрватског национализма, коjи jе представљао доста лошу копиjу фашизма и нацизма, са jаким набоjем клерикализма. Идеолошке основе стварања Независне Државе Хрватске (НДХ) претпостављале су стварање “чистог хрватског животног простора” коjи ће омогућити егзистенциjу “чисте хрватске нациjе”, а предуслов за то jе биолошко уништење Срба, Јевреjа и Рома, коjи су проглашени “наjвећим неприjатељима хрватског народа” и уништење идеолошких и политичких противника из редова властите нациjе. Реализациjа овог програма вршена jе масовним погромима и на основу читавог низа “расних закона”, коjима су Роми и Јевреjи као неариjевци, али и Срби, коjи су чинили трећину становништва, као “реметилачки фактор”, стављени изван закона.

Хрватска усташка држава, све њене структуре, од усташке организациjе, политичких и воjно-полициjских органа, до државних административно-управних, судских и др. органа, врши организовани геноцид. Наjбољи пример представља госпићка група логора (Госпић, Јадовно, Паг), позната у историографиjи и под називом Јадовно, по логору и наjвећем стратишту, формирана од стране државног органа – полициjске управе, у коjи се са читавог простора НДХ допремаjу Срби и Јевреjи ради уништења, уз сарадњу државних, воjних, полициjских, партиjских органа. Ови логори нису имали, као неки касниjи, нити одредницу “радни”. Били су искључиво у функциjи уништења. Они су формирани и обавили већи део своjе функциjе и пре било каквог отпора “нелоjалног” становништва, што jе очигледна потврда намере да се униште одређене етничке или верске заjеднице, што и представља битан елеменат из дефинициjе геноцида. Оваj систем логора и стратишта, на самом почетку постоjања НДХ, док jош ниjе било оружаног отпора, представља почетак планираног и спроведеног геноцида над српским народом и Холокауста Јевреjа.

Јадовно jе претеча jасеновачког система логора уништења, наjвећег на jугословенским просторима. Ликвидациjа логора, због реокупациjе ИИ италиjанске окупационе зоне, подразумевала jе и ликвидациjу заточеника. Због краткоће времена и интервенциjа окупационе власти, известан броj заточеника ниjе ликвидиран, већ jе упућен у друге логоре, наjвише у Јасеновац, и они управо чине његове прве заточенике.

О систему логора Госпић–Јадовно–Паг не постоjи монографска обрада и мало jе радова на ову тему. Рад Ђуре Затезала Јадовно, комплекс усташких логора 1941. jе први научни рад коjи систематски, на основу истраживања, обрађуjе оваj сегмент страдања српског и jевреjског народа у jедном релативно кратком периоду, али огромном по броjу, начинима и разлозима страдања.

Рад др Ђуре Затезала о систему хрватских усташких логора Јадовно 1941. године, представља резултат дугогодишњег истраживачког рада аутора до 1991. године, а састоjи се од: Студиjе са Пописом идентификованих жртава и Зборника докумената. Аутор у студиjи документуjе, на основу истраживања, 40.123 уморених лица у овим логорима за четири месеца постоjања. Скоро 95% жртава су Срби, близу 5% су Јевреjи, и нешто мање од 0,3% су Хрвати и други антифашисти. Саставни део студиjе jе и поименични попис са идентификационим подацима 10.502 жртве коjе jе аутор успео идентификовати до 1990. године Срби чине 92%, од чега преко 10% су деца, преко 7% су Јевреjи, међу коjима jе око 2% деце, нешто испод 0,8% су Хрвати и остали антифашисти. Међу уморенима jе и поименично наведено 72 свештеника Српске православне цркве (међу коjима и 2 владике). Наjвећи броj уморених бачен jе у крашке jаме.

Зборник докумената фактички потврђуjе податке из Студиjе. Аутор доноси документе о озакоњењу злочина, логорисању и извршењу злочина, коjи документуjу намеру хрватске усташке државе да уништи део свог становништва због националне, расне или верске припадности, изjаве и сведочења дата у Комесариjату за избеглице у Београду 1941. и 1942. године, изjаве и сведочења дата комисиjама за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 1944–1946. године, те групу докумената италиjанске провениjенциjе

Проблеми истраживања | На врх документа

Основни проблеми у истраживању усташких злочина на Велебиту и Пагу 1941. године произлазе из: времена проучавања (1982–1991), времена извршења злочина (април–август 1941), распрострањености териториjе одакле су жртве допремане, расположиве изворне документациjе и осетљивости проблематике.

Логор Јадовно представља почетак а Јасеновац наставак програма уништења Срба, Јевреjа и Рома у Независноj Држави Хрватскоj. Основан jе већ у априлу 1941. године и додељена му jе улога масовне ликвидациjе Срба и Јевреjа, у jамама Велебита и стратиштима на отоку Пагу. Логор Јадовно jе по монструозности злочина и по броjу жртава немjерљив с било коjим другим у НДХ, осим с логорима смрти „Јасеновац“, а траjао jе само четири прва мjесеца тек успостављене Независне Државе Хрватске.

Аутор датира време истраживања у периоду 1982-1991. година, а време дешавања jе април до краjа августа 1941. године.

У протеклих 50 година (време завршетка рукописа 1991, оп.Ј.М), о злочинима се ниjе отворено говорило, jош мање писало. Још у време рата, онаj коjи би их спомињао, а поготово писао у партизанскоj штампи, био би, у наjблажем, упозораван од водећих људи из Комунистичке партиjе Хрватске да о томе не говори и не пише, jер то може штетно деловати на ширење народноослободилачког покрета, будући да изношење података о усташким злочинима „смета осjећаjима хрватског народа“ и изазива ширење мржње између српског и хрватског братског народа. Познат jе примjер Срба из Кордуна, комуниста и интелектуалаца, чланова Агит-пропа и Проп-одjела Окружног комитета КПХ за Карловац, коjи су у партизанскоj штампи писали о покољима Срба и коjи су изведени пред партизански воjни суд 13. и 14. jула 1944. године и осуђени на смрт.

Због наведених, али и других разлога, проблематика злочина протеклих 50 година ниjе организовано и систематски проучавана, како jе то због историjске истине требало, нити jе документациjа организовано прикупљана, сређивана и обрађивана.

Трагови злочина су уништавани већ у време њиховог извођења. Усташе су Србе и Јевреjе убиjали без оптужбе, суда, записника и без пописа усмрћених, а и где су их водили, уништили су их. Поред уништавања докумената, затрпали су и забетонирали jедан део jама на Велебиту већ средином августа 1941. године, док су Италиjани мртве Србе и Јевреjе вадили из масовних гробница и лешеве спаљивали. Тако се прикривао броj жртава на овим стратиштима, с циљем, коjи се и данас одражава у поjединим публикациjама, у коjима се свесно умањуjе броj побиjених. Ни после ослобођења од фашизма па све до данашњих дана људски костури у jамама нису поброjани, а оне су чак и необележене.

Стратегиjа организованог заборава, децениjама jе онемогућавала истину о геноциду хрватских усташа над српским и jевреjским народом. Од ове шутње ниjе далеко до негирања постоjање масовних злочина. Чињеницу да СФР Југославиjа као држава, ниjе документарно и истински утврдила броj људских губитака, жртава рата и геноцида 1941–1945, искористили су фалсификатори истине. Заступник „ревизионистичке“ школе, Фрањо Туђман, и његови блиски сарадници, свесно су умањивали броj жртава, негираjући их и тамо гдjе су именично пописане, као на пример у српскоj православноj цркви у Глини, у Хрватском Благаjу, у српскоj православноj цркви у Коларићу код Воjнића, у српскоj православноj цркви у Садиловцу, у Ивановић jарку, у Банском Грабовцу, у селу Пркосу и на броjним другим стратиштима. За Туђманова Беспућа, масовних жртава ниjе ни било на Велебиту, у логору Јадовно, а jедва нешто у логору Јасеновац.

Данас jе веома тешко, након пола века, реконструисати све масовне злочине и све што се догађало, тим више што су истраживачи коjи се овом проблематиком баве изложени психичком притиску, па чак и приjетњама по живот.

Други проблем jе пространа териториjа с коjе су жртве свакодневно транспортоване железничким композициjама, камионима, запрежним колима и пешице у правцу Госпића и даље, на Велебит и на Паг. Чак и да jе архивска грађа сачувана у целости, с обзиром на пространу териториjу тешко би било описати све страхоте.

У архивским установама широм бивше Југославиjе могу се наћи документа, па и понеки спискови жртава упућених у логор Јадовно. Међутим, проблем jе што jе грађа разбацана на много места, у разним институциjама, а уз то у већини и несређена.

Ипак, сачувана грађа истраживачу даjе довољно могућности да се прикажу злочини. То су фондови грађе НДХ: Равнатељства за jавни ред и сигурност, великих жупа, котарских области, разних заповедништава, усташких, домобранских и оружничких jединица и других. Из ових докумената сазнаjу се планови о истребљењу Срба и Јевреjа, начин на коjи jе то организовано и вршено, поступци са ухапшенима, места где су жртве убиjане, броj похапшених, а у неким документима, и именични попис похватаних, као и време њиховог транспортовања из поjединих места, чак и броjеви железничких композициjа и вагона коjима су упућивани у логор. У овим документима се наводе и имена усташа коjе су хватале жртве, тукли их и били њихови пратиоци у транспортима према Госпићу.

Прецизне податке дознаjемо из докумената комисиjа за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Ту се налазе детаљи о хапшењу, мучењу, патњама при довођењу до стратишта и убиjању. Сазнаjемо места, градове и села из коjих су и када жртве транспортоване, те упоређуjући их с документима усташке провениjенциjе долазимо до сигурних извора. Податке нам пружаjу и преживели, коjи као сведоци у своjим изjавама говоре о овим страхотама. У случаjевима где таквих сведока нема, jер су уништена читава села, у документима Комисиjе се не могу наћи подаци о нестанку мештана.

У грађи земаљских, покраjинских, окружних, котарских и опћинских комисиjа за ратне злочине налазимо и реферате састављене краjем рата и одмах по његовом завршетку, коjи су писани на основу изjава сведока побеглих са стратишта, из логора, из вагона, камиона, запрежних кола, затим изjаве очевидаца и изjаве злочинаца коjе су дате jош у време рата или у судским процесима, чиjа се документациjа jош и данас чува у многим судским и полициjским архивима.

Значаjне податке налазимо у фондовима пописане ратне штете, као податке о људима одведеним из одређених села, места или градова у правцу Госпића и Велебита, а у некима од њих су наведена имена и презимена, са краћим биографским подацима.

Поред ових докумената, драгоцени су записници састављени у Комесариjату за избjеглице и пресељенике у Београду 1941. и 1942. године. То су изjаве Срба коjи су успели побећи из НДХ, а били су очевици злочина у своjим селима и местима. Из њихових изjава, провераваних на терену, сазнаjемо о времену хапшења њихових очева, сестара, браће и мештана, о поступању усташа с похватанима и отпремљенима, са њиховим именима и презименима и краћим биографским подацима.

У изjавама датим пред Комисиjом за ратне злочине налази се и одређени броj логораша из Јадовног и Слане, коjи су имали срећу да преживе ликвидациjу комплекса логора Јадовно и голготу других логора у НДХ. У њима налазимо имена похватаних и убиjених, затим броjчане податке о похватаним Србима и Јевреjима у одређеном месту, граду и селу, сазнаjемо броj доведених и убиjених у време њиховог боравка у логору, што се наравно заснива на личним проценама. Дакле, њихова казивања даjу одговор не само на питање колико jе дневно убиjено људи, него и како су мучени и убиjани.

Када се ове процене компарираjу с документима, другим изjавама, датим и од самих усташа, те многоброjним проценама изнетим у расположивоj литератури, затим с документима насталим у организациjама бораца (ратних ветерана), можемо, сумираjући све, доћи до броjа жртава страдалих у комплексу усташког логора Јадовно за непуна четири и по месеца његовог постоjања.

Значаj свjедочанства о усташким злочинима имаjу и броjне jаме на Велебиту, иако неистражене, осим Шаранове jаме, коjу су истражили загребачки, а затим београдски спелеолози, те jаме Јамине, коjу су испитали задарски спелеолози, могу се повезати с постоjећим документима коjи свjедоче о масовности и свирепости извршених злочина.

Поjедини документи о логору Јадовно могу се наћи у Зборницима докумената и података о народноослободилачком рату jугословенских народа, у томовима II, III, IV и V као и у зборницима грађе о логору Јасеновац, коjе jе обjавио Антун Милетић. Постоjи неколико италиjанских докумената у коjима се детаљно описуjе, „санитарна акциjа“ италиjанске воjске, коjи су, након ликвидациjе логора на Пагу, вршили ископавања жртава из масовних гробница и спаљивали лешеве на ломачама. У неким немачким документима говори се о злочинима на Велебиту.

Данас jе немогуће, и због наведених проблема у истраживању, израдити целовити именични попис жртава овога логора. Немогуће jе установити сва имена људи коjи су бачени у jедну од 32 jаме. Исто тако jе немогуће разграничити жртве са Пага, од оних из Велебита и околице Госпића. Много jе проблема код навођења имена коjа се налазе у списковима упућених на стратишта Велебита, jер се не може за сваког утврдити да jе баш тамо убиjен, пошто су понеки од отпремљених у Госпић, ликвидациjом ових логора, остали живи и упућени у друге логоре и тамо убиjени.

Расположива архивска грађа, уз помоћ других сведочанстава, као што су изjаве побеглих са стратишта и досад обjављени радови, омогућава да се процени броj убиjених у комплексу логора Јадовно, а на основу именичног пописа у прилогу ове књиге, састављеног консултирањем многоброjних извора, може се утврдити да jе међу убиjеним у овом логору било наjвише Срба, затим Јевреjа и нешто Хрвата.

Независна Држава Хрватска – држава геноцида и концентрационих логора | На врх документа

Усташка организациjа, радикално крило хрватског национализма, идеолошке корене вуче из Старчевићеве Странке права и Франкове Чисте странке права. Анте Павелић у емиграциjи у Италиjи, уз подршку Мусолиниjевог режима, оснива “Усташку хрватску револуционарну организациjу”, формира центре у Италиjи, Мађарскоj, Белгиjи, Северноj и Јужноj Америци и Немачкоj, те логоре за обуку у Италиjи и Мађарскоj. Циљеви, начин организовања и извођења активности усташке организациjе показуjу њен терористички карактер. Наjпознатиjа терористичка акциjа у коjоj суделуjу усташе jе атентат на краља Александра И Карађорђевића у Марсеjу 1934, када jе убиjен и француски министар спољних послова Барту (Бартхоу).

Велику улогу у омасовљавању и jачању усташке организациjе у Хрватскоj имала jе спрега са клерикализмом, нарочито у „Католичкоj акциjи“ и њеним организациjама “Крижари” и др. коjи су одгаjали младеж у духу екстремног национализма, шовинизма, расизма, националне и верске мржње, сепаратизма и освете, а инфилтрирањем у Грађанску и Сељачку заштиту, полувоjне организациjе Мачекове ХСС, добили су снагу коjа ће у данима окупациjе бити, уз “Крижаре”, основни извор за стварање оружаних снага НДХ – усташке воjнице, домобранства и оружништва, а посебно значаjну улогу ће одиграти у разоружавању Југословенске воjске и успостави усташке власти.

Независна Држава Хрватска (1941–1945) проглашена jе 10. априла 1941. године, након уласка окупационих сила у Загреб. Немачку 14. оклопну дивизиjу Загреб jе дочекао са одушевљењем. Немачки ратни дописник Герхард Емскефер описуjе: „Немачке трупе улазе у Загреб… (коjи) нам jе приредио такав дочек каквим раниjе никад воjници у страним земљама нису били поздрављени…“.

Читаву акциjу отцепљења Хрватске и проглашења независне државе водили су Немци, коjи нису били убеђени да ће Владко Мачек, неоспорни политички лидер наjснажниjе политичке групациjе у Хрватскоj, Хрватске сељачке странке, одговарати њиховим захтевима, док према Павелићу постоjала jе одређена резерва с обзиром на блиске везе усташа са фашистичком Италиjом и обавезе коjе jе преузео према Италиjи. Струjа коjа jе протежирала усташе jе превагнула и настоjање да се приволи Мачека на одступање уродило jе плодом, те jе истог дана, након што jе Славко Кватерник у име поглавника усташке организациjе Павелића, коjи се jош налазио у Италиjи, преко загребачке радио станице прогласио Хрватску Државу, прочитана и Мачекова изjава коjом се позива народ да се покорава новоj власти и ставља читава инфраструктура Бановине Хрватске на располагање усташкоj власти.

Католичка црква у Хрватскоj поздравила jе стварање усташке државе. Значаjан броj католичких свећеника активно jе учествовао у усташком покрету и покољима српског народа. Надбискуп Алоjзиjе Степинац jе 28. априла 1941. године обjавио Окружницу коjом jе поздравио НДХ, не само као „син хрватског народа, него jош више као представник свете цркве“, и позвао католичко свећенство „на узвишени рад око чувања и унапређења НДХ“.

Степинац свакако ниjе био необавештен да су jош пре него што jе послао окружницу поводом успоставе НДХ своjим бискупима, истакавши да се ради „о давно сањаном и жељкованом идеалу“, већ били основани усташки логори и да усташе масовно хапсе Србе и Јевреjе. Тако су 504 Србина из Грубишног Поља потрпана у 30 вагона за стоку и отпремљена у Загреб, затим у Копривницу, да би потом била убиjена у логору Јадовно на Велебиту. Од 11. априла 1941. године почињу хапшења по Загребу, затварања у загребачке затворе и упућивања у Копривницу и Керестинец. Руше се српске цркве и jевреjске синагоге (већ 14. априла уништена jе синагога у Осиjеку). У Гудовцу, селу краj Бjеловара, 27. априла извршен jе масовни покољ 195 Срба. До краjа априла 1941, с подручjа Кордуна, Баниjе и Лике побиjено jе 429 Срба, следе масовни покољи од 6. до 9. маjа у Хрватском Благаjу на Кордуну, где усташе без употребе ватреног оружjа, убиjаjу 525 Срба, затим, 10/11. маjа у селу Прекопа на Баниjи убиjаjу 340 Срба из Глине и њене ближе околице.

Усташки покрет тежио jе стварању “чистог хрватског животног простора” коjи ће омогућити егзистенциjу “чисте хрватске нациjе”, а предуслов за то jе биолошко уништење Срба и Јевреjа, коjи су проглашени “наjвећим неприjатељима хрватског народа” и да њима “нема мjеста у Хрватскоj”, а њима су придружени и Роми као неариjевска – нижа раса. За остварење ових циљева требало jе извршити и “унутрашње прочишћење”, тj. уништити све оне хрватске и муслиманске елементе коjи због свог “нехрватског понашања” чине “љагу на тиjелу чисте хрватске нациjе”. Јевреjи су морали носити ознаку “Ж” (Жидов), а у неким местима Срби су били обавезни око руке носити плаву траку са латиничним словом “П” (Православац). Редарство у Загребу 7. маjа 1941. године наређуjе да Срби и Јевреjи мораjу се иселити из елитниjих делова града, ограничено им jе кретање, од 8 сати уjутро до 6 сати навечер, „улаз на подручjе града Загреба као и излаз са подручjа града Загреба jе за особе православне вjере забрањен“, забрањено jе да се возе jавним средствима превоза, да се купаjу у jавним купатилима итд.

Власти су читавим низом законских аката настоjале легализовати практичну проведбу терора. У прва три месеца постоjања НДХ донето jе двадесетак законских одредби коjима се озакоњуjе расна и верска неjеднакост и терор над властитим грађанима, а основно jе и више преких судова: десет “изванредних народних судова”, десет “приjеких судова”, дванаест “покретних приjеких судова” и два “велика изванредна народна суда”. У низу прописа посебно место има наредба о називу вере од 18. jула. коjом се укида назив „српско-православна вjера” и замењуjе са „грчко-источна вjера“, за Србе се службено употребљава назив „грко-источњаци“. Забрањене су ћирилица и вера, одузето име народа, jезика и вере, што jе представљало карике у процесу уништења српског народа у НДХ.

Пропагандна кампања у функциjи усташких ставова о „српском и jевреjском питању” у штампи, на радиjу, са проповедаоница у црквама, као и у говорима броjних функционера, резултира све масовниjим хапшењима, злостављањима, затварањима и убиjањима Срба и Јевреjа. Упоредо с масовним убиствима, проводе се покрштавање и исељавање српског живља. У акциjи преверавања православног становништва активно jе суделовао и Надбискупски стол у Загребу, коjи jе издао посебне одредбе и упутства о поступању свећеницима римокатоличке цркве у НДХ (обjављено у гласилу „Католички лист“ 15. маjа 1941. године). Покољи оних коjи су се одазвали покрсту показуjу како jе то „добровољно покрштавање“ изгледало. Тако су, под изговором покрштавања, усташе краjем jула покупиле 1.564 човjека с подручjа котара Вргинмоста, Глине и Босанске Дубице, сабрале их у Глини, и у времену од 27. jула до 3. августа 1941. године поклали их у српскоj православноj цркви. Исту судбину су Срби доживели у селу Садиловац код Слуња, у Шибуљини код Карлобага, Коларићу код Воjнића и у више других места у НДХ. Злочини се претвараjу у организовани систем власти. Због броjности српског народа у Хрватскоj, злочини усташке државе попримаjу масовна обележjа. „Српски народ под влашћу НДХ био jе претворен у дивљач за слободан лов“, записао jе специjални изасланик њемачког Министарства иностраних послова за jугоисток Херман Ноjбахер (Херманн Неубацхер).

Ниjе Госпић случаjно одабран да постане центар масовног уништења Срба. Усташка организациjа у Госпићу jе своj рад зачела тридесетих година, а путем легалних друштава (“Крижарско братство”, спортско друштво “Викториjа”, гимнастичке организациjе “Хрватски jунак”, организациjе “Мариjина конгрегациjа”) шири се усташка идеологиjа, коjа jе до 1941. године снажно утицала на средњошколску и студентску омладину. Госпић jе постао значаjан центар организовања усташа. Из редова “Крижарског братства” потекле су наjзлогласниjе усташе, убице и кољачи коjи су 1941. године сачињавали Помоћни усташки одред (ПУО) и вршили масовне покоље Срба и Јевреjа у логору Јадовно на Велебиту, логору Слана на отоку Пагу и другим стратиштима широм Хрватске.

Усташка власт у Госпићу jе успостављена 10. априла 1941. године у 17 сати. Исто вече су почела хапшења Срба и комуниста. Помоћни усташки одред, уз помоћ Грађанске заштите, започео jе са унаприjед осмишљеним организованим злочинима над Србима.

Након говора Миле Будака 2. маjа у Госпићу, изведено jе 4. маjа из казнионице 35 свакодневно злостављаних, тучених и мрцварених госпићких Срба, повезано жицом и утоварено у камион и одвезено према Личком Лешћу на губилиште у Јањче, до тзв. Мацолине jаме. Од 4. маjа jе готово свакодневно из госпићке казнионице одлазио jедан или више камиона, возећи по 30 до 40 Срба на стратишта, углавном крашке jаме. У казнионицу су свакодневно довођени Срби, не само из Госпића него и из других краjева Лике, поjединачно, групно или масовно, камионима, запрежним колима или пjешице, а из ње одвођени на губилишта. Временски период од средине маjа до краjа августа 1941. године карактеристичан jе по броjности усташких злочина у Лици, Горском котару и другим краjевима НДХ, и масовно транспортовању у логор Госпић, а затим на стратишта. Казнионица Окружног суда у Госпићу, унаточ пространом дворишту и ходницима, постала jе премалена, па су усташе формирали логор Јадовно на Велебиту и логор Слана на отоку Пагу, чиме су, уз jош многа стратишта, осигурали довољно простора за дневни прихват 700 па и 1000 ухапшеника.

Колоне свезаних људи, жена и дjеце вођени су уз малтретирање кроз Госпић на ликвидациjу на очиглед италиjанских официра и воjних власти. Они су чак слали своjе комисиjе, коjе су службено сликале и утврђивале те злочине. Док Италиjани у првим месецима окупациjе помажу усташе и не реагуjу на њихове злочине над српским народом, краjем jула и почетком августа, заплашени и угрожени устанком Срба, коjи jе почео у Лици краjем jула 1941. године, у другоj половини августа реокупирали су тзв. другу зону. Усташе су морали напустити ово подручjе, па jе уследила и ликвидациjа логора.

Усташка власт организуjе разна сабиралишта и логоре коjи су у надлежности жупских редарствених области, локалних усташких структура, надаље пресељеничке логоре и логоре у надлежности Усташке надзорне службе (УНС) односно од 21.1.1943. Главног равнатељства за jавни ред и сигурности. Прва сабиралишта била су у двориштима затвора, котарских (среских) поглаварстава, бившим соколским домовима, основним школама и под ведрим небом. Посебно их jе много било 1941, а и касниjе за време или после већих воjних операциjа и чишћења терена. Међу наjпознатиjим су: “Даница” у Копривници (формирана већ 15. априла 1941, дакле 5 дана након проглашења НДХ, први логораши стигли су у њега трећи дан по оснивању, 18. априла), Керестинец (19. априла дворац бана Миховиловића претворен jе у логор), Крушчица код Травника, госпићка група (казниона у Госпићу, Овчара; сабиралиште на железничкоj станици, Јадовно на Велебиту, Слана и Метаjна на Пагу, Ступачиново код Башких Оштариjа), Сисак – Цапраг, Јастребарско, Тења, Ђаково, Горња Риjека, Река, Лоборград, исељенички логори: Винковци, Славонска Пожега, Бjеловар, и посебно место заузима систем jасеновачких логора: Крапjе, Брочице, Циглана, Логор Кожара, укључуjући и Стару Градишку, са своjим филиjалама, економиjама и стратиштима: Доња Градина, Уштица, Млака, Феричанци, Бистрица, Јабланац.

Први организовани ликвидациони логор намењен искључиво за уништење читавих националних, верских, расних и етничких група био jе систем госпићке групе логора, познатиjи у историографиjи по логору и наjвећем стратишту као логор Јадовно.

Комплекс усташког логора Јадовно | На врх документа

Одмах по проглашењу НДХ усташе су запоселе и казнионицу Окружног суда у Госпићу, познату и под именом „Герицхт”, и у њу већ од 11. априла 1941. године почеле затварати и Србе с подручjа Госпића и његове околине. После 20. маjа, након одласка Италиjана, усташе су целокупни простор преузеле и користиле мањим делом као казнионицу а у већем као логор кога у документима називаjу “Концентрациони логор Госпић”. Овде се у почетку допремаjу Срби, Јевреjи и комунисти с подручjа Лике, а од почетка jуна и из свих краjева НДХ. Заточеници су били смештени по 25 до 30 у ћелиjама и ходницима казнионице и затворском дворишту где се могло дневно сместити 2500-3000 људи. Оваj капацитет био jе недовољан за намере усташке државе и зато се формираjу логори Јадовно на Велебиту, Слана и Метаjна на отоку Пагу, збирни логор Овчара, сабиралиште на железничкоj станици Госпић, помоћни логор Ступачиново код Башких Оштариjа. Према подацима и изjавама неколико преживелих логораша, само у времену од 20. jула до 19. августа из госпићке казнионице упућено на Велебит око 25000 затвореника.

Заповедник логора у Госпићу био jе равнатељ Жупског редарственог Равнатељства у Госпићу Стjепан Рубинић, управитељ казнионице био jе Милан Старачек, док jе управитељ казнионице за политичке затворенике био усташки натпоручник Јанко Михаиловић. Логор су осигуравали делови 17. и 22. усташке боjне под командом Јуце Рукавине, коjи су вршили и злостављања и масовна убиства. Логор у Госпићу, као сабирни логор Жупског редарственог равнатељства, организовало jе Министарство унутрашњих послова НДХ, уз помоћ госпићких усташа, добрих познавалаца Велебита и одабрало његове jаме као наjпогодниjа мjеста за масовна уморства.

Срби и Јевреjи упућивани су у логоре и убиjани без доказа да су комунисти или четници. У Окружници Равнатељства за jавни ред и сигурност НДХ од 30. jула 1941. наређуjе се: „У интересу jавне сигурности имаду се сви Жидови (покрштени или не) и Срби (прешли на католицизам или не), затворити под сумњом комунизма, а ако се против њих иначе не предложи никакав доказни материjал да би се могли ставити под приjеки суд, отпремити их у сабирни логор Жупског редарственог Равнатељства у Госпић.” Током априла и маjа 1941. године усташе су убиjале истакнутиjе Србе. Почетком jуна 1941. године уследила су масовна хапшења и убиjања након френетичних говора широм НДХ државних функционера Миле Будака, Андриjе Артуковића, Милована Жанића, Младена Лорковића, Мирка Пука, Виктора Гутића и броjних других, коjима се потицало на истребљење Срба и Јевреjа. Велики жупан у Госпићу Јурица Фрковић jе припадницима Помоћног усташког одреда, своjим „Жутим орловима”, рекао: „Фундамент на Јадовном jе од Срба и Јевреjа, а глазура ће бити од покварених Хрвата.”

Краjем маjа и током jуна 1941. године простор казнионице постао jе премален. Због тога Министарство унутрашњих послова НДХ и Жупско редарство у Госпићу осниваjу у првоj половини маjа, у велебитскоj забити, логор Јадовно, коjем се додељуjе улога губилишта и према њему ће госпићка група логора постати позната као Логор Јадовно.

Логор Јадовно био jе подређен Редарственоj усташкоj боjни под заповедништвом боjника Стjепана Рубинића у Госпићу. У њеном саставу била jе посебна jединица за ликвидациjу заточеника под заповедништвом усташких официра коjима су биле подређене усташке и домобранске страже око логора. Заповедник и управник логора био jе Руде Риц, те усташки натпоручник Бешлић, а његов заменик усташки поручник Драгутин Пудић Парализа.

Логор Јадовно био jе смештен око 22 километара северозападно од Госпића, дубоко у шуми велебитског масива, на 1.200 метара надморске висине, на простору званом Чачић-долац или Чачић-драга, неколико километара удаљеном од села Јадовно по коjем jе и добио име. Сами заточеници морали су оградити jедан мањи простор на пропланку у Чачић-долцу jош у маjу 1941. године, да би га почетком jуна проширили на површину 90×70 метара а затим 24. jуна на површину 180×90 м, осигуравши га 4 м високом бодљикавом жицом када jе добио своj коначни облик, па се таj дан узима и као дан оснивања логора. „О Јадовну jе и помислити болно. Оно и именом своjим казуjе много. Јадовно – jад и jадиковка наша… Јадовно jе и неизмjерна туга и вечита опомена”, записао jе jеромонах Атанасиjе (Јевтић).

Жичана ограда логора била jе двострука с међупростором од jедног метра у коме се такође налазила спирално испреплетена бодљикава жица. За логораше ниjе било никаквих просториjа за смештаj. Они су се налазили под ведрим небом. Средином jула 1941. логораши су подигли надстрешнице, коjе су биле покривене гранама и папрати а под сваку се могло смjестити 20-30 људи. Заточеници нису смели прићи жици ближе од 2 метра, нису смели међусобно да разговараjу, били су готово необучени и без хране. Само jедном на дан знали би добити чорбу од граха. У логору jе дневно било 2500-3500 људи, али се понекад затекло и близу 4000 људи. У безнађу су очекивали сваког часа позив и одвођење на губилиште.

Свакодневно од 24. jуна до 21. августа, пуних 57 дана, усташе су, два до три пута групе од 40 до 60 а некад и до 80 заточеника, одводиле, убиjале и бацале у оближње jаме, на Гргином бриjегу и Шаранову jаму.

На путу од села Јадовно до логора налази се Шаранова jама промера отвора око 3,5×2 м до дубине од 12 м где се шири да би на на дубини од 47,5 метара, износила 6×7 м. Данас њена дубина износи 42 м jер jе остали простор од 5,5 метара испуњен људским костима. Јама се спушта вертикално и из ње нико ниjе могао изићи иако су многи у њу бачени живи. Од Шаранове jаме пут води уз планинску падину до jаме на Гргину бриjегу, те jош неколико jама. Још увиjек су ове као и броjне друге на северозападном делу, код Башких Оштариjа и села Ступачинова, неиспитане. Због тога jе Велебит аветна планина с неистраженом људском трагедиjом.

Краjем маjа и почетком jуна 1941. године припремани су логори Слана и Метаjна на Пагу, коjи су прву већу скупину заточеника примили 25. jуна. Логори на Пагу били су организационо везани за логор у Госпићу и налазили се у надлежности Жупског редарственог равнатељства Госпић, тако да се у изворним усташким докуменатима нигде не наводи да се ухапшеници упућуjу у логор на Пагу, него у Госпић.

Миjо Бабић – Ђовани, jедан од наjближих Павелићевих сарадника у емиграциjи, задужен за формирање и организациjу логора у НДХ, изабрао на рту св. Христофора увалу Слана за логор, 6 км удаљено од града Пага.

Логор Слана смештен jе у пределу где ниjе било ни трага било какве вегетациjе, на коме ни у нормалним приликама ниjе било услова за живот због великих врућина и jаке буре и коjи из тих разлога као и недостатка воде никад ниjе био насељен. Логор jе био подељен на jевреjски и српски. Јевреjски део имао jе 3 дрвене бараке, ограђене бодљикавом жицом. Ту jе просjечно било 600-1000 људи. У српском делу налазило се 10 дрвених барака. У овоме далеко већем простору, ограђеном троструком испреплетеном жицом, били су смештени Срби и мањи броj Хрвата комуниста. Ту се могло сместити и до 5000 људи, али се само мањи део могао склонити под кров.

Воде су заточеници под пратњом усташа доносили са jедног извора на обали у коме се мешала с морском водом. Југоисточно од логора простире се кршевита висораван Фурнаже удаљена од Пага пола сата вожње моторним чамцем. Ту су вршена масовна уморства. Свакодневним убиjањем jедних и довођењем других, логор се празнио, допуњавао и поново смањивао. Неки су поубиjани и бачени у море током превожења из Карлобага, а више група jе одведено директно на Фурнажу.

На Пагу у исто време успостављен jе и женски логор у селу Метаjна – Барбат, назван по њему Метаjна, око 3 км од Слане. Српкиње и Јевреjке с децом биле су смештене у две куће ван села.

Управу логора на Пагу организовао jе Миjо Бабић и његов заменик Иван Девчић Пивац, уjедно и заповедник 13. усташке боjне, чиjи су делови осигуравали логор. Женским логором Метаjна управљао jе усташа Макс Очић. Поред њих, главну реч су имали часници: Ивица Бркљачић, Антун Ременар, Јосо Матиjевић, Иван Рапо, Анте Марић, Мате Мандушић, Миле Барешић и Славко Баљак – Вентура, све имена касниjе позната као водећи злочинци у систему jасеновачког логора. Посаду овог логора чинило jе око 130-180 усташа, а у Метаjни око стотину.

Простор казнионице у Госпићу, током jуна и почетком jула, ниjе могао прихватати све транспорте, иако су жртве отпремане свакодневно на Велебит или на Паг. Због тога jе основан jош jедан логор, свега 3,5 км удаљен од казнионице. То су тзв. “Максимовића штале” или “Овчара”, коjи се састоjао од три велике стаjе димензиjа 30×10 м. Из Овчаре жртве су упућиване на Велебит у правцу Башких Оштариjа, гдjе су усмрћиване у jамама логора Ступачиново или су отпремане на Паг. Ови логори постоjали су све до 19. августа 1941. године када су последњи заточеници погубљени или транспортовани у логоре Јастребарско и Јасеновац.

На железничкоj станици у Госпићу, простор где се вршио утовар и истовар стоке ограђен jе дрвеним плотом и бодљикавом жицом у висини два метра и претворен у сабиралиште, у коме jе за краће време могло бити 500-700 људи, чекаjући на транспортовање у логоре или на губилишта. Када су транспорти били броjчано велики, усташе су Јевреjе и жене Српкиње смештали са децом у двориште кина и киносалу, зграду старе општине, или у двориште хотела „Лика”, а по потреби и у неке куће поубиjаних Срба.

Комплекс логора усташе су почетком jула 1941. године допуниле помоћним логором Ступачиново, назван по истоименом селу код Башких Оштариjа недалеко од саобраћаjнице Госпић–Карлобаг. Логор jе био ограђен бодљикавом жицом високом 4 метра на jедноj ледини под ведрим небом. Логором jе управљао усташки боjник Иван Девчић Пивац, заповедник логора Слана, а заменик jе био католички жупник из Брушана, Ивица Бркљачић. На самом простору логора и његовоj близини налазиле су се jаме: Бадањ, Дулиба, Близница, Киjевац, jама на Плочама и Вранзина jама. Недалеко од логора била jе jедна штала с двиjе просториjе у коjима би краће вриjеме чекало на ред за смрт и по више десетина жртава.

Комплекс логора Госпић, Овчара, Јадовно, Ступачиново, Слана, Метаjна ниjе био наменски грађен као логори за дужи боравак заточеника, већ су то углавном били ограђени отворени простори, осим зграде казнионице у Госпићу.

Логор Јадовно и његови помоћни логори били су смештени у пределима Велебита са многим крашким jамама. У комплексу логора, на основу изворних архивских докумената и изjава низа људи добрих познавалаца Велебита, установљено jе до сада постоjање 32 бездануше – бездане jаме, стратишта Срба и Јевреjа. То су: Шаранова jама, jама на Гргином бриjегу, Јарчjа jама код Рисове греде, jама Бадањ, jама Близница, jама Киjевац, jама на Плочама, Вранзина jама, jама Јасеновац, jама Јамина, Шевић jама, jама на Кулашевоj страни, jама Орешковић станови, Мацолина jама, jама Угљенача, jама у Ператовим драгама, jама Думан код Личког Лешћа, jама Света Ана код Горњег Косиња, jама Нездравка код Доњег Косиња, jама Ошпороча код Широке Куле, jама Голубњача, jама Сњежњача код Кузмановаче, jама Кварте код Перушића, jама Руњевац, jама Паукуша, jама Дулиба, jама Дупчан код Рибника, Чошић jама код Коњског Брда, jама Крижаново брдо у Дражици и две jаме 40 метара удаљене од самога логора Јадовно.

Наведене jаме нису jедине гробнице Срба и Јевреjа у логору Јадовно. Постоjи их, на жалост, jош неколико. Но, током истраживања због низа тешкоћа, неугодности на терену и просто немоћи да се о њима више сазна, нису лоциране. Осим Шаранове, jаме Јамина и jаме Света Ана, остале нису ни од стране спелеолога истражене, а нити jедна ниjе ничим обележена. Жртве нису ексхумиране и достоjано сахрањене.

Довођење похватаних људи у логоре и на стратишта | На врх документа

У казнионицу Окружног суда Госпић, коjу ће претворити у логор, усташе су почеле да доводе похапшене Србе из Госпића и читаве Лике већ 11. априла 1941. Прилив похапшених и допремљених у Госпић током маjа и jуна био jе сваким даном све већи, а изградњом комплекса усташког логора Јадовно, транспорти са похапшеним Србима, Јевреjима и “непоћудним” Хрватима стизали су у Госпић из свих краjева Независне Државе Хрватске.

Свакодневно довођење великог броjа људи на губилишта логора Јадовно почело jе почетком jуна и траjало све до 21. августа 1941. године. Почетком jула концентрациони логор у Госпићу оспособљен jе да дневно прихвати и до 1000 заточеника. То потврђуjе и Налог Равнатељства за jавни ред и сигурност НДХ од 8. jула 1941, жупским редарственим равнатељствима, да све „гркоисточњаке” (Србе), па и оне коjи су прешли на католичку веру после 10. априла 1941. године, шаљу у Госпић на диспозициjу Жупског редарственог равнатељства у Госпићу. Равнатељ усташког редарства НДХ Божидар Церовски издао jе 23. jула 1941. окружницу свим великим жупама и усташком повереништву за Босну и Херецеговину, коjом наређуjе притварање Срба, Јевреjа и комунистички настроjених лица и њихово отпремање у концентрациони логор Госпић, а у другоj захтева да се у року од 15 дана изврши попис свих Срба, као и оних коjи су некад били православне вjере.

Упућивани су броjни апели у коjима се тражило да се прекине с злочинима над Србима: апел краља Петра ИИ Карађорђевића од 6. jуна Папи Пиjу XИИ и председнику САД Франклину Д. Рузвелту (Роосевелт), представка Синода Српске православне цркве 24. jула главном немачком воjном заповеднику у Србиjи, генералу фон Шредеру (вон Сцхрöдер) у коjоj се износе злодела над српским народом, с молбом да се подузме било што како би се стало на краj злочинству, протест мостарских муслимана од 22. септембра и бањалучких од 12. новембра 1941. тражећи заштиту српског народа, молба словеначких свећеника из Србиjе од 1. марта 1942. године београдском надбискупу Уjачићу да учини све што jе могуће против злочина над српским народом у НДХ. Ниjедан од ових апела ниjе дао резултата.

У овом поглављу аутор детаљно, по местима и датумима, наводи случаjеве масовних хапшења и отпремања у логоре по регионима, документуjући то изворном архивском грађом, изjавама и сведочењима, као и карактеристичне случаjеве малтретирања, масовних ликвидациjа на “кућном прагу”, по црквама, школама, сталним и привременим затворима, именуjући злочинце и жртве.

Окрутности коjима су подвргнути заточеници наjбоље илуструjе пример наведен у елаборату о злочинима над Јевреjима кад jе „jедна маjка утрпана у камион за жељезничку станицу замолила jедног усташу да jоj подигне у камион њезино двогодишње диjете, а оваj jе у то jадно недужно диjете забио баjонету своjе пушке и овако набиjено на баjонету, пружио маjци у камиону.”

У свим краjевима НДХ у априлу, маjу и jуну 1941. године почиње “лов” на Србе и Јевреjе и комунистички и jугословенски опредељене Хрвате и муслимане, хватаjу се, затвараjу у локалне затворе или импровизирана сабиралишта, малтретираjу се, многе убиjаjу у затворима или на стратиштима у околини, а многе отпремаjу у затворе и сабиралишта у већим местима одакле се упућуjу у логоре, или их отпремаjу директно у логор “Даница” код Копривнице, одакле су касниjе пребачени у Госпић. Од почетка jула транспорти иду углавном директно у Госпић.

У Лици котару хапшења и затварања у госпићкоj казнионици су почела већ у априлу 1941. Са ових подручjа подручjа у логор jе отпремљено, између осталих, око 200 Срба из Огулина, 35 из села Отока, 70 из Гомирjа (међу њима и игумани Теофан Косановић и Методиjе Суботин), око 100 из Српских Моравица, 200 из Плашког (међу њима епископ горњокарловачки Сава Трлаjић са преко 30 свештеника). Из Карловца и са Кордуна полазе транспорти 26. априла, 6. jуна, 25/26. jула са 60 Срба и 30 Јевреjа, 14 Срба из села Чемерница у време масовног покоља 530 лица с подручjа Вељуна у Хрватском Благаjу, из Топуског 28. jуна 46 лица и 1. августа више жена и деце. Једном пратиоцу транспорта у логор, на упит госпићким усташама шта ће радити са толиким похапшеницима, одговорено jе да ће сви у Велебиту „гноjити букве”. Са Баниjе, истовремено са масовним злочином у глинскоj цркви, отпремљено jе 27. jула више од 800 Срба, из Сиска средином jула више од 150 људи, 24. jула 30 Срба и 26 Јевреjа, а 26. jула 47 Срба.

Из Загреба транспортовано jе почетком маjа 319 Јевреjа, 1. jуна Нови лист обjавио jе: „Обвезници радне службе кренули су на рад у покраjину…”, а у ствари њих 165 отпремљено jе у Копривницу, па затим у Госпић, 21. jуна отпремљено jе 800 Срба и Јевреjа, почетком jула jош 700, група од 800 Јевреjа и Срба 20/21. jуна, краjем jуна друга група од 700 мушкараца, жена и деце и трећа група од 150, следе транспорти 5. jула 190, 2. августа 400, а последњи транспорт из Загреба са 730 Срба и Јевреjа упућен у Јадовно 13/14. августа. Са подручjа Грубишног Поља ухапшено jе 26. и 27. априла 504 Србина и отпремљено у логор Даница, а затим Јадовно, где их jе убиjено jе 487. На бjеловарском подручjу извршен jе покољ 195 људи 27. априла у селу Гудовцу, а у логор jе отпремљено: 22. априла 70 лица, 25. априла на православни Ускрс 25 Срба из села Ласовац, краjем jула 200 Јевреjа и Срба и неколико Хрвата комунистичке и jугословенске ориjентациjе. Са подручjа Крижеваца отпремљено jе 27. априла око 200 лица. На подручjу Пакраца 2. маjа ухапшено jе 25, а током маjа више од 200, а у jуну 300 лица и отпремљено у логоре. Усташе су током маjа, jуна и jула похапсиле око 350 Срба и убиле у логору Јадовно са подручjа Вировитице, Врбовца, Лудбрега, Кутине, Ђурђевца, Славонске Пожеге, Новске и Нашица.

Са подручjа Славонског Брода 2-4. августа отпремљено jе у Госпић око 200 лица. У Новоj Градишци 11. априла извршено jе масовно хапшење 120 Срба, 9. августа 800 Срба и 20 Јевреjа транспортовани су у Госпић. Током априла и маjа покупљено jе у Осиjеку 700 Срба и девет Хрвата. У згради Сокола 12 Срба jе убиjено, 16 изведено jе из гарнизонског затвора и убиjено на обали Драве, остали су након тортуре 21, 22. и 23. jула транспортовани у логор, њих 345 завшило jе живот на Велебиту а остали су отпремљени друге логоре.

Из Винковаца краjем априла и у првоj половини маjа отпремљен jе 101 Србин, од коjих jе на животу остало само петорица. Из Винковаца, Вуковара, Шида, Сремске Митровице и околних насеља током jуна и jула отпремљено jе у Госпић више од 800 лица.

Прва група jе из Сараjева упућена jе 17. маjа, а од краjа маjа до 14. августа у 9 транспорта у логор Јадовно отпремљено 1778 људи, жена и деце. Из Завидовића транспорт jе отпремљен краjем jула и 1. августа, из Високог су 1. августа транспортована 44 Србина коjима су се у Зеници прикључила два вагона са по 80 Срба и у Добоjу два вагона са похапшеним из Биjељине и Тузле. Из Добоjа 1. августа отпремљено jе 28 Срба, а на сам Илиндан 2.августа 25, из Дервенте 1. августа 25 Срба и Јевреjа, а 16. августа 73, из Босанског Брода више од стотину људи у jулу, а средином августа отпремљено jе око 800 Срба у логор у Славонскоj Пожеги гдjе су их већину побили. Током jуна и jула из Јаjца у три транспорта отпремљено jе око 550 Срба. Почетком августа похватано jе 720 Срба, већином из Новог Травника и његове околице, од коjих су 43, с другима из Турбета и Травника 3. августа одведени у Јадовно, а остали су побиjени на месту Смрике код села Стоjковићи.

Одмах након убиства епископа бањалучког Платона Јовановића и протоjереjа Душана Суботића 24. маjа, почео jе прогон Срба на подручjу Бањалуке. У рудник Масловаре 31. маjа долази усташки стожерник Велике жупе Сана и Лука Виктор Гутић и издаjе наредбу да сви Срби, из овог чисто српског краjа, „мораjу прећи на католичку вjеру или ће бити поубиjани и њихова имања конфискована.”

Из западне Босне наjвећи броj Срба и Јевреjа био jе транспортиран у логор Јадовно из Бањалуке, Кључа, Кулен Вакуфа, Горњег Вакуфа, Босанске Крупе, Босанског Новог, Бихаћа, Велике Кладуше и Врнограча. Ноћу између 10. и 11. jула, као и дан касниjе похапшен jе на подручjу Бањалуке већи броj лица, међу коjима и више православних свештеника. Из Бањалуке у Јадовно упућено jе 71 Јевреj и 28 Срба, а са подручjа Кључа 2. августа jе 60 Срба, половицом jула 150 Срба из Отоке и других села на подручjу Босанске Крупе. Од 300 људи похватаних 31. jула у Босанском Новом већина jе побиjена и бачена у Уну или Сану, а у затвору jе заклано 40, тек 15 особа одведено jе Госпић. Средином jула с подручjа опћине Врнограч, из села Босанске Боjне и Руjнице отпремљено jе 45 људи, а 21. jула с подручjа Велике Кладуше око 50. Само пет дана након овог одвођења почела су масовна хапшења и убиjања коjа су траjала непрекидно од 25. jула до 8. августа 1941. године. На месту званом Мехино стање гдjе су били ископани протутенковски ровови под брдом Ичунгаром убиjено jе тада око 4700 људи, жена и деце из Велике Кладуше, Слуња и Воjнића.

Из Биjељине у Госпић отпремљено jе неколико десетака Срба 23. jуна, друга група, међу коjима jе било и 25 православних свештеника 15. jула, а група од 45 лица на Илиндан 2. августа. Након хапшења 2. августа Срба на подручjу Брчког и отпремања у Госпић, котарски предстоjник у допису од 5. августа упућеног Великоj жупи Посавjе тражи да се „сприjечи непланско упућивање Срба у концентрациони логор Госпић”, jер мисли да се таквим хапшењем неће постићи циљ jер да нема довољно капацитета коjи би му омогућили да упути свих 40.000 Срба „у концентрациони логор Госпић и на таj начин риjеши, српско питање у овоме краjу”, зато предлаже да jе боље извршити исељавање, па тек онда, ако нешто преостане, похватати и послати у концентрациони логор. Из Модриче похватане Србе, спровеле су усташе у jулу у логор Јадовно. Из котара Зворник отпремљено jе у августу 31 лице из села Осмаци и Гоjчина, 9. августа 111 лица из српских села Међаши, Дубица, Сарач и Миљеновац и 13 Срба из села Раjинаца. У jулу jе у логор упућено из Рогатице 60, а из Власенице око 200 лица.

С подручjа Херцеговине транспортирани су Срби преко Мостара, Сараjева, Славонског Брода, Загреба и Карловца у логоре Госпић, Јадовно и Слана. Овим правцем превезен jе велики броj Срба и Јевреjа из Мостара, Љубиња, Требиња, Стоца, Љубушког, Коњица и других херцеговачких места. Усташко редарство из Загреба упутило jе 19. jула 1941. године наређење Великоj жупи Хум у Мостару да упућивање Срба у логор Госпић треба бити свакодневно. Тешко jе утврдити колико jе композициjа из Мостара упућено у правцу Госпића, ипак на основу извора, могу се идентификовати транспорти: након масовног хапшења у Мостару 19. и 20. jула упућена jе композициjа са 186 Срба коjи су у Госпић стигли везани набиjени у три теретна вагона након пуна четири дана путовања без хране и воде, 22. jула jош 174 Србина и 23. jула око 700 заточеника. Из Мостара отпремљени су транспорти 1, 2. и 3.августа у Јабланицу и jедна група директно у Јадовно. У Јабланицу jе отпремљено 750 Срба међу коjима су били људи из Мостара, Љубиња, Стоца, Требиња, Дубровника, Коњица и неких других насеља. У четири транспорта у Госпић из Јабланице упућено jе 700 људи, жена и дjеце. Из Фоче у Госпић jе одведено 56 Срба, из Љубиња 145 углавном жена и деце 31. jула, ухапшени у Стоцу 2. августа стигли су у Госпић 9. августа. Срби из Требиња отпремљени су у Мостар, затим у Јабланицу, а одатле са другима у Госпић. Исто се догодила са 56 Срба из Коњица и Дрниша, као и са већим броjем Срба православне вере и Срба римокатолика из Дубровника и околине.

Из прегледа хапшења и транспортовања људи у логор Јадовно с подручjа НДХ, може се закључити да хрватска усташка држава од свог успостављања свакодневно jе проводила план истребљења српског и jевреjског народа. Комплекс логора Јадовно са своjим помоћним логорим и велебитским jамама био jе место систематског уништења људи због њихове националне, верске и расне припадности. Срби су хапшени свакодневно, ипак наjмасовниjе су их усташе хватали и убиjали у вриjеме српско-православних празника: на Ускрс коjи jе 1941. био 25. априла, на Ђурђевдан, 6. маjа, на Видовдан, 28. jуна, на Петровдан 12. jула, на Илиндан, 2. августа.

Мучење и ликвидациjа заточеника | На врх документа

Када се има у виду броj жртава у Јадовном и његовим логорима од средине априла до половице августа 1941, дакле само четири мjесеца, онда се може jасно предочити намера хрватске усташке државе да уништи Србе и Јевреjе.

Из докумената, изjава преживелих и изjава самих злочинаца сазнаjемо о средствима и методама мучења коjе су усташе примењивали над људима, женама и децом од момента њиховог хапшења, боравка у логорима и на самим губилиштима, али све ове изjаве су само бледе слике страшне збиље, jер немогуће jе описати што су све чинили над недужним народом. Ови злочини по своjоj бруталности превазилазе све оно што познавалац људске психе може претпоставити да ће људска jединка моћи направити.

Усташама jе наjомиљениjи начин убиjања био изгледа маљем, тзв. мацолом. Мацолу, тежине око 3 кг, су користили код усмрћивања већине, без обзира на узраст и пол, али наjчешће за уморство жена и дjеце, ако их не би живе побацали у jаме. Мушкарце су поред убиjања мацолом убиjали ножевима, а, приликом превожења из Карлобага на Паг, жртве би ударале каменом у главу, пошто би им претходно свезале камен како би потонули у море. Кад би се из jама на Велебиту чули jауци, полуживих или живих, усташе су их убиjале бацањем бомби на њихова полумртва и изнакажена тела.

Свакодневне су биле поjаве премлаћивања свезаних и немоћних да се бране, затим одсецања поjединих делова тела, откидање ноката, забиjање чавала под нокте, у главу, полевање врелом водом, стављање соли у разрезане диjелове тела, копање очиjу, ломљење ногу и руку, везање конопцима жртава за клупе и растезање ногу на разне стране, некима су на главу стављали трнову „круну” и по њоj тукли па се трње забадало у главу. Наређивали су да брат брата туче, да син мучи оца и убиjе га, отац сина. Запаљеном цигаретом су пекли лица и пржили очи, неке загриjаном пеглом пеглали по телу, жилетима резали табане и… ко да све изопачености садиста наброjи! Ретки су били случаjеви да се убиства врше без претходног малтретирања, премлаћивања и мучења. Жене би пре уморства силовали, резали им доjке и из утробе вадили децу. У тим злочинима и задовољавању своjих сексуално настраних порива учествовали су и неки католички свећеници (дон Љубо Магаш, дон Крсто Јелинић и други). Жртве логора „Јадовно” убиjане су наjмање ватреним оружjем. Пре ликвидациjе су им везали руке а некоме и ноге жицом.. Обично су децу везали уз маjке и усмрћивали их прве како би маjке доводили у што болниjе стање психичке патње.

Са посебном суровошћу малтретирани су, мучени и убиjани православни свештеници. На стратиштима Јадовног идентификована су 72 убиjена православна свештеника, међу њима и митрополит сараjевски Петар Зимоњић и епископ горњокарловачки Сава Трлаjић.

Митрополита Петра малтретирали су и мучили од дана хапшења 12. маjа 1941. године, затим приликом спровођења у Загреб, у затвору загребачке полициjе, у логору Керестинец, где му jе обриjана брада, а затим 15. jула за време превожења до логора Госпић, гдjе jе био и врхунац усташког иживљавања. Морао jе носити цепанице на голим леђима, чистити двориште и клозете уз понижавање наjвулгарниjим речима. Морао jе уз батине држати заточеницима проповеди као у цркви, што jе додатно мотивисало усташе да га удараjу по телу и глави. Њега и владику Саву из Плашкога изводили су у логору Јадовно неколико пута до Шаранове jаме да гледаjу масакрирање њихових верника, да би и њих на краjу усмртили изнад исте jаме маљем у потиљак.

Димитриjу Јерковићу, свештенику из Широке Куле, код Госпића, одрезали су кожу заjедно с косом на глави, почупали му браду и убили над Мацолином jамом. Свештеника из Смиљана Матиjу Стиjачића су након страховитог мучења, полумртва бацили у Шаранову jаму заjедно са свештеником из Радуча, Грозданићем, коjему су пре тога откинули поjедине делове тела. Свештенику Николи Богуновићу из Доњег Лапца усташе су чупале длаке из браде и бркова и усиjаном иглом боли по носу и читавом телу. Свештеника Стевана Стеву Ћурчића из Огулина усташе су мучиле у огулинскоj кули, потом одвезли у Вргинмост где су га везаног наизмjенично тукли, чупали му браду и тако измрцвареног одвели на полициjу у Загреб одакле jе спроведен у логор „Даницу”, а затим у Госпић, да би након мучења полумртав био одвезен на Велебит и бачен у Шаранову jаму. Свештеника Спасу Лаврњу из Суваjе код Доњег Лапца, ухватили су усташе на спроводу и пред целом поворком народа мучили а онда одвеле у логор Јадовно где су га убили. У његовоj кући заклали су му супругу Љубицу коjа jе била пред самим порођаjем, претходно jоj распоривши трбух и извадивши дете из утробе. Поред ње мртве оставиле су четворогодишњег синчића. Дете jе три дана плакало уз мртву маjку, а четвртог дана дошли су усташе па су и дете заклали.

Оваква мучења нису вршили само у логорима. Свештеника Ђорђа Богића из Нашица, родом из Субоцке, везали су за jедно дрво, одсекли му уши, jезик, нос и браду заjедно са кожом, затим су му ископали очи и када су видели да jе jош приjе свести, распорили су му прсни кош. Проко Пеjновић, скривен у грмљу, чуо jе усташу како каже: „Маjку му влашку jош му куца срце, jош jе жив.” Затим су пуцали у њега из пушке.

О свирепостима мучитеља сазнаjемо и од њих самих. Пред суд су доспели, након пуних дванаест година, 1953. године, седморица усташких злочинаца, коjи су у изjавама говорили о своjим злоделима на Велебиту, логорима Јадовно и Слана. Пресудом Окружног суда у Задру, изреченоj 30. jуна 1953, суђени су: Лука Барjашић на доживотну робиjу; Славко Баљак и Иван Кеврић на казну смрти; те на доживотну робиjу Јандре Стрика, Јерко Фратровић и Бене Барић, али им jе казна убрзо замењена на 20 година; Миле Дудулица на 20 година робиjе. Врховни суд jе потврдио ову пресуду 24. августа 1953. Славко Баљак био jе у партизанима и у ЈНА од 15. септембра 1944. до 5. децембра 1953. Јерко Фратровић био jе у ЈНА од 30. маjа 1945 до 1. jуна 1946. и Стрика Јандре био jе у ЈНА. Сви су они до 1952. били запослени и без грижње савести живели у миру.

Они су са више од 180 припадника И сатниjе 5. усташке боjне, коjом jе у логору Слана на отоку Пагу заповедао Иван Девчић Пивац, током два месеца (од 25. jуна до 25. августа) учествовали у масовном злостављању, мучењу и убиствима Срба и Јевреjа, у логору Слана, у логору Јадовно, над jамама код Карлобага, Башких Оштариjа и села Ступачиново на обронцима Велебита. У своjим изjавама они говоре о хиљадама усмрћених на Велебиту у пределу Фурнажа на отоку Пагу. Наjвећи масовни покољ у логору Слана између 14. и 15. августа 1941. био jе поклон Великоj Госпи на Пагу, коjоj су се кољачи са крвавим ножевима клањали након што су зверски усмртили 800 жена и деце. Обавивши оваj зликовачки посао, прича злочинац Лука Барjашић и очевидац Јаков Докозић, усташе су се вратиле у логор заденутих ножева за поjасом и с весељем прославили Велику Госпу. Тог дана, њих 60, предвођени Франком Шљиваром, дошло jе у место Паг да учествуjу у процесиjи – великоj црквеноj поворци и да понесу Госпин кип од сланоградске цркве до Пага.

На Велебиту и Пагу усташе су убиjале свагдjе гдjе им се прохтело, тако да jе данас немогуће утврдити где све нема српских и jевреjских гробница. Убиjање jе извршавано углавном без употребе ватреног оружjа: ножевима, батовима, разним другим предметима и бацањем живих у бездане или ископане jаме.

О злочинима у комплексу логора Јадовно, вршеним све до 15. августа, сазнаjемо и из извештаjа италиjанских воjних санитараца, из изjава накланих и бачених у jаме, а невероватним случаjем осталих у животу, из описа људи коjи су присуствовали код ископавања и спаљивања њихових измрцварених тела и других сведочења.

Унаточ ригорозним мерама осигурања логора Јадовно и логора Слана, било jе покушаjа бекства из жице и спасавања од сигурне смрти.

Неки су успели побећи усташама већ приликом самог хапшења или у току одвођења, затварања, транспортовања, па и из самих логора, чак извући се и из jама. Захваљуjући поjединцима и њиховом успешном бегу из усташких канџи, спашено jе на хиљаде других невиних живота jер људи више нису веровали усташама ни њиховоj власти. И све до данас (1991, нап.Ј.М), 50 година после, jош увиjек има тих коjи су остали наjверодостоjниjи сведоци о геноциду коjег су извршиле хрватске усташе над српским и jевреjским народом.

Из комплекса логора Јадовно покушало jе бег седамнаест заточених Срба. Но успели су само: Серђо Пољак из Шибуљине, Бранко Цетина из Врепца код Госпића, Саво Зороjа и Мане Чанак из Кузмановаче код Широке Куле, Богдан Лемаjић из Смиљана код Госпића, Радослав Грубор из Турбета код Травника и jош троjица чиjа имена нису позната.

Богдан Лемаjић jе успео побећи, иако рањен, из покоља изнад Шаранове jаме. Дошао jе у своjе село и скривао се краће време, међутим, 2. августа затукао га jе усташа Фрањо Девчић коjи jе с другим усташама учествовао у масовном покољу Срба у Смиљану и Смиљанском Пољу. Саво Зороjа, коjи jе 1. jула побегао из логора Јадовно, погинуо jе као партизан у борби 1943. године. Своjе записе о масовним уморствима Срба у логору Јадовно оставили су Мане Чанак, Бранко Цетина и Радослав Грубор.

Серђо Пољак у маjу 1941, иако рањен, успио jе из jаме изаћи и побећи. Бег jе успио 1. jула Бранку Цетини и његовом другу Сави Зороjи. Бранко jе данас jедини живи сведок коjи jе о свом хапшењу, затварању, одвођењу у госпићки затвор, транспортирању у логор Јадовно и свом бегу из логора, испричао аутору 17. jуна 1990. године, управо на месту самог логора на Велебиту. Иза њега, само пет дана касниjе, бег jе успешно извео и Мане Чанак.

Из Јарчиjе jаме почетком августа 1941. године успело се извући 11 живих. Међу њима jе била и Јања Поткоњак, коjа jе жива бачена у jаму из коjе се извукла и након 30 дана од исцрпљености, глади и преживелих траума умрла.

Дмитра Цвиjановића, Јању Трешњић и Јању Вуjновић, након изласка из jаме ухватиле су усташе и убиле их. Боље среће биле су Сава Јерковић, Јела Станић, Мара Воjновић, Милева Цвиjановић, Миле Поткоњак, дете, Мариjа Почуча и Пера Цвиjановић. У Јарчиjу jаму, на средњем Велебиту, изнад села Аланка, усташе су 6. августа 1941. бациле 78 Срба из Дивосела код Госпића. У jаму jе бачена и Мариjа Почуча са своjе троjе дjеце. Иако рањена, извукла се из jаме као и Јела Станић. Клани, а недоклани, изишли из jама и са броjних стратишта оставили су истинска свjедочанства о организованом и смишљеном злочину.

Осим масовних убистава у логору Јадовно, усташе проводе геноцид на целом териториjу своjе државе, нарочито у време српских православних празника, на Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан и Илиндан: на Ђурђевдан покољ Срба у Хрватском Благаjу (Вељунски покољ), пре било каквог оружаног отпора, покољ на Илиндан 1941. у Српскоj православноj цркви Рођења Богородице у Глини, на Илиндан 1941. у селу Богданићу код Госпића поклано jе 113, у Липама 48, у Острвици 39, у Барлетама 27, у Медаку (заселак Папуче) 25, у Смиљану 178 Срба, како мушкараца, тако жена и деце.

На подручjу општине Вргинмост, на Кордуну, усташе су само 1941. године на наjстравичниjи начин усмртиле 4263 српска цивила на масовним стратиштима: у црквама, на њивама и кућама, од коjих 925 дjеце у старости до 15 година. У пролеће и лето 1941. убиjено jе: у котаревима Госпић и Перушић од 20. jула – августа 735, а до краjа 1941. године 3217 лица; у котару Кореница и котару Удбина од 28.маjа до 3. августа 735, а до краjа године 1492 лица; у котару Грачац од маjа до августа 684, а до краjа године 903 лица; у котару Доњи Лапац од jуна до 5.августа 775, а до краjа године 890; у котару Слуњ од 6. маjа до 19. августа 1987, а до краjа године 2065 лица.

Ликвидациjа комплекса усташког логора Јадовно | На врх документа

Од окупациjе, 14. априла, па до Римских уговора између Краљевине Италиjе и НДХ, 18. маjа 1941, Италиjани су у Лици вршили воjну и цивилну власт. Под њиховим покровитељством и заштитом брзо jе успостављена усташка власт. Од Римских уговора па до 26. августа 1941. Лика jе била обухваћена тзв. другом демилитаризованом зоном италиjанског окупационог подручjа у НДХ, са jасно одређеним правима сваке потписнице уговора. У тоj зони цивилна власт jе била у надлежности Независне Државе Хрватске.

Због процене Италиjе да су jоj угрожени интереси и да jе хрватска држава немоћна да спречи развоj устанка српског народа, изазван практичном проведбом њених намера да их уништи као национални корпус, на подручjу Кордуна, Баниjе, Лике и Книнске краjине, уз истовремени вал устанка у Србиjи, Црноj Гори и Босанскоj краjини, краjем jула и почетком августа 1941. године, наређењем од 15. августа 2. армиjи да запоседне ИИ зону, започела jе реокупациjа и италиjанске трупе поново преузимаjу воjну и цивилну власт у другоj зони и забрањуjу хрватским построjбама деловање на овом подручjу, што доводи до ликвидациjе комплекса логора Јадовно. Павелић jе оваj задатак поверио усташком допуковнику Вjекославу Лубурићу – Максу. Ужурбано се приступило ликвидациjи логора и уклањању трагова злочина. Ликвидирање се сводило на масовно убиjање хиљада заточеника да их што мање затекну Италиjани, што jе траjало свакодневно од 10. до 25. августа. О овоме сазнаjемо и из извештаjа Заповjедништва 1. хрватске оружничке пуковниjе од 22. августа упућеног Равнатељству за jавни ред и сигурност НДХ, у коме се каже да су усташе због доласка италиjанске воjске биле присиљене ликвидирати комплекс логора Јадовно. О другом начину ликвидациjе логора осим убиjања заточеника, његовом премjештању у унутрашњост или упућивањем заточеника у друге логоре или затворе, ниjе се ни помишљало. У времену до 18. августа заточеници су упућивани у логор Јадовно и убиjани над успутним jамама или у самоме логору. Посљедња група од 1.200 Срба и 300 Јевреjа побиjена jе у самом логору од 15. до 20. августа. Они су сами себи морали ископати jаме на простору логора изнад коjих су усмрћени и затрпани док jе jедан део побиjен у непосредноj близини логора а лешеви побацани у jаму удаљену 30-40 метара jужно од логора. На те последње побиjене Србе и Јевреjе усташе су набацали камење, стабла и грање. Средином августа побиjено jе у Јадовном и 3000 Срба допремљених из логора Слана. Логор Јадовно на Велебиту ликвидиран jе 20. августа. Тога дана усташе су у сабирни логор Овчара довезли лопате, пиjуке, казане и други прибор с Велебита.

Истовремено с ликвидациjом логора Јадовно усташе врше и ликвидациjу заточеника логора Слана. Обезбеђење логора распоређено jе у три групе: jедни су убиjали на отоку, други на мору, а трећи одвозили затворенике у Карлобаг и даље на Велебит где су их бацали у jаме. Поред наведених 3000 Срба упућених у Јадовно, у jош два наврата превезено jе с отока 800 мушкараца, жена и дjеце, те три пута по 150 коjе су побили над jамама логора Ступачиново у времену од 12. до 20. августа. О ликвидациjи посљедњих заточеника на Пагу, сазнала jе и команда италиjанске дивизиjе „Ре“ коjа jе стигла у Карлобаг. Упућен jе jедан вод воjника у два моторна чамца да оде на оток и да установи шта се то дешава. Тога дана ови италиjански воjници су у чамце укрцали око 120 жена и дjеце и отпремили их за Карлобаг. Усташама су наредили да с три камиона превезу заточенике у Госпић, међутим они су их побили у Ступачинову. Италиjанска команда превезла jе jош око 250 заточеника на железничку станицу Госпић 21. августа, одакле су их усташе са осталима заточеницима доведеним из Овчаре упутили за Јастребарско.

Из казнионице Окружног суда у четири наврата 17. августа отпремљено jе 700 Срба у правцу логора Јадовно. Били су то последњи заточеници коjи су одведени из казнионице и бачени у Шаранову jаму. Око 1100 заточеника логора Госпић, смештених у просториjама казнионице 18. августа рано уjутро повезано jе жицом и уздужним ланцем чекаjући да крену пут Јадовног. Управо када су кренули око jедан сат поподне, одjедном им jе наређено да се врате назад. Задржани су у казнионици само до пред jутро следећег дана, када су повезивани и одвожени на железничку станицу, где су у сабиралишту железничке станице држани до ноћи, затим укрцани у 13 теретних вагона. У извjештаjу 1. хрватске оружничке пуковниjе од 22. августа, поред осталог пише: „Дана 19. овог мjесеца од 3 до 6 сати на 36 теретних самовоза одвежени су четници из сабирног логора из Госпића на овдашњу жељезничку постаjу, гдjе су утоварени у вагоне и одвежени у правцу Загреба. Точно одредиште се ниjе могло утврдити.”

Прва композициjа упућена из Госпића са заточеницима стигла jе у Јастребарско уjутро 20. августа 1941. године. Мртве су сами заточеници изниjели из вагона и убацили на запрежна кола, коjима су одвезени на jедно поље краj Јастребарског и ондjе покопани. Из ове композициjе усташе су издвоjиле 170 Срба и одвели их у затвор дворца грофа Ердедиjа. У дворцу било jе смjештено више стотина Јевреjа и нешто Хрвата. У вечерње сате кренула jе композициjа с 900 Срба у правцу новооснованог логора Јасеновац, где су стигли 21. августа уjутро и где су их преузеле усташе из састава 17. усташке сатниjе. Ово су били први заточеници у логору Јасеновац. Три сата након упућивања првог транспорта у правцу Јасеновца, из Госпића jе кренуо други транспорт с око 400 заточеника, већином Јевреjа. Из овог транспорта у Јастребарском jе издвоjено неколико Хрвата, жена Српкиња и Јевреjки. Сместили су их у затвору дворца Ердеди. Из госпићке казнионе изведени су 20. августа последњи Срби и преостали Хрвати. Они су одвезени до Јастребарског и затворени у просториjама тамошњег логора.

У логору Јастребарско руководили су заповедници логора из Госпића: Стjепан Рубинић, Драгутин Пудић Парализа и Јанко Михаиловић. Они су са своjим усташама с првом композициjом из Госпића стигли у Јастребарско и преузели сву организациjу у овом логору. У то време у логору Јастребарско било укупно 2.200 заточеника међу коjима и око 140 комуниста допремљених из казнионице у Лепоглави и неколико из Госпића.

У транспорту, коjи jе из Госпића упућен 20. августа било jе око 60 жена Српкиња с децом, коjе усташе због наиласка италиjанске воjске нису доспjеле побити у логору Ступачиново на Велебиту. Последњи транспорт упућен jе из Госпића 21. августа с око 900 углавном Јевреjа, Јевреjки и Српкиња с децом из логора Овчара. На железничкоj станици у Госпићу њима су придружили 250 Јевреjки и Српкиња с децом коjе су италиjански воjници из логора Слана преко Карлобага своjим камионима довезли у Госпић. Заточеници довезени 22. августа у логор Јастребарско, остали су у овом логору до 1. септембра када су спроведени у Јасеновац, гдjе су стигли 2. септембра уjутро.

Након одвођења мушкараца Срба и Јевреjа у Јасеновац из логора Јастребарско, Српкиње и Јевреjке с децом транспортоване су у логор Крушчицу код Травника. У логору Јастребарско остало jе око 250 мушкараца и жена, углавном Хрвата, коjи су отпремљени 14. септембра у Копривницу, где су затекли око око 3000 интернираца. Из Копривнице су углавном транспортовани у Јасеновац, а неки и у Загреб.

У току извршења злочина над Србима и Јевреjима од априла 1941. године усташки органи власти и њихове воjне формациjе на разне су начине прикривале убиjања, масовне покоље и масакрирање цивилног становништва, у документима су прикривали истину о злочинима, а многа документа су и унишена, међутим, због масовности и поред разних видова прикривања, ова дела нису могла остати неоткривена. Усташе су у многе од jама убацивали бомбе, затрпавали их и маскирали грањем и камењем, а неке и забетонирали. И месно становништво на разне jе начине сакривало места злочина тако да су она временом толико обрасла раслињем да се многима заметнуо сваки траг.

И службени органи власти после рата су на одређени начин спречавали да се аутентични извори о масовним злочинима хрватске државе над српским и jевреjским народом сакупљаjу и обjављуjу. Настоjало се да се о њима конкретно што мање говори и пише, да се забораве, правдаjући заборав миром, братством и jединством.

Допринос уништавању трагова злочина дале су и италиjанске окупационе снаге. Након ликвидациjе логора Јадовно и Слана, краjем августа 1941, по доласку италиjанске воjске, цивилну власт у Хрватском приморjу и Лици, преузела jе 6. септембра Команда 2. италиjанске армиjе. Наређено jе да се заплене сва документа о логорима на подручjу Лике, да би их се касниjе у наjвећем броjу уништило. Ипак jе сачувано неколико докумената 5. корпуса 2. италиjанске армиjе коjи нам даjу податке о уништавању трагова масовних усташких злочина, jер у управо воjници из ове италиjанске jединице добили такав задатак. Из извjештаjа др Финдерлеа од 6. септембра, види се да га jе Дирекциjа за здравство 5. армиjског корпуса 2. италиjанске армиjе задужила да с jедном екипом воjника пронађе масовне гробнице и изврши дезинфекциjу, како би се спречиле евентуалне заразе. У извештаjу jе обавестио своjе претпостављене шта jе све на терену пронашао: jаме са лешевима поубиjаних на Велебиту, масовне гробнице у пределу Фурнажа и неким другим местима на Пагу, где су лешеви били врло плитко сахрањени тако да представљаjу „интоксикациону и инфекциону опасност.” На основу његовог извjештаjа Воjно-здравствена дирекциjа италиjанског 5. армиjског корпуса наредила jе 6. септембра 1941. године да се „лешине сахрањене у Слани на Пагу откопаjу и сакупљене на ломачама да се натопе запаљивим и сагорљивим текућинама, те под хитно изврши њихово спаљивање.” Таj посао обавио jе специjални воjни санитетски одред уз помоћ jош око 50 воjника у септембру 1941. током пуних 10 дана, од раног jутра до касних вечерњих сати.

Више не постоjе масовне гробнице до коjих су дошли италиjански санитарци. Нестало jе и фотографиjа коjе су направили Италиjани за време откопавања и спаљивања лешева. Према извештаjу др Стациjа од 22. септембра, фотографиjе у албумима заjедно с његовим извештаjем упућене су италиjанском министарству рата у Риму. За њима jе трагао Анте Земљар и обратио се министарству обране Републике Италиjе на што му jе шеф Уреда одговорио да му не може доставити фотографиjе jер су се негдjе загубиле. И сам аутор jе покушао наћи ова сведочанства, као и друга документа, за коjа jе сазнао да их jош увиjек чуваjу поjедине породице родом са отока Пага, али без успеха. Тако су и ови извори о усташким злочинима остали за сад jавности непознати.

Логори и масовна стратишта: Јадовно на Велебиту, Слана и Метаjна Пагу, Ступачиново, Овчара и концентрациони логор Госпић, броjне jаме и друга стратишта остали су све до данашњих дана углавном необележени или тек деломично означени.

Од обележjа на овим локалитетима постављени су: 1961. ограђена jе дрвеном оградом jедна хумка на месту логора Јадовно, коjа jе с временом иструнула и нестала, а Шаранова jама каменим зидом и означена jедном малом спомен плочом уз пут удаљен од ње око 70 метара. Пут до логора остао jе непроходан и стаза до њега зарасла тако да jе ретко ко могао и пронаћи место самог логора. Између 1951. и 1961. постављено jе на ограду или покраj ограде Шаранове jаме неколико спомен плоча: 1961. спомен-плоча жртвама из Сремских Карловаца, спомен-плоча Савеза удружења православних свештеника Хрватске на коjоj jе уклесано 51 име свештеника православне цркве мађу коjима и имена митрополита Петра Зимоњића и епископа Саве Трлаjића (према истраживању аутора идентификовано jе више имена); године 1961. подигнуто jе над jамом удаљеном од логора око 40 метара спомен-обележjе коjе jе данас у потпуно рушевном стању; 1975. подигнуто jе скромно спомен-обележjе на jедноj стени у Сухоj, на почетку логора Слана.

Место помоћног логора Ступачиново, збирног логора Овчара, казнионице Окружног суда у Госпићу и Прихватног логора на железничкоj станици Госпић никад ниjе обележено. Броjне jаме у коjе jе бачено хиљаде и хиљаде жртава, не само да су остале необележене него се до њих не може ни доћи. Ове jаме, изузев Шаранове и jаме Јамине, нису ни спелеолошки истражене. Места усташких злочина данас су неприступачна, зарасла, недоступна, а хумке може пронаћи само добар познавалац терена.

Завршна разматрања о броjу жртава | На врх документа

Први логор масовне смрти на подручjу Независне Државе Хрватске Јадовно на Велебиту постоjао jе од средине априла до поткраj августа, а његове испоставе на Пагу од 25. jуна до 20. августа 1941. године. Ови логори су временски претходили познатим великим концентрационим логорима смрти у Немачкоj. Чим jе успостављен, уз помоћ Немаца и Италиjана, усташки режим подузео jе све да истребљењем српског и jевреjског становништва створи етнички чисту Хрватску. И док jе у логорима на Велебиту и Пагу вршено масакрирање Срба и Јевреjа без обзира на пол и узраст, нацисти су у то време тек припремали грађење своjих наjвећих концентрационих логора смрти (преуређење старе касарне код Аушвица у логор отпочело jе у октобру 1941, док jе масовно убиjање дотераних Јевреjа у његовим гасним коморама почело 4. jула 1942, а у концентрационом логору Треблинка 23. jула исте године).

За Србе и Јевреjе у НДХ ниjе било ни суда ни судских пресуда, довођени су са целог подручjа НДХ већ првих мjесеци њеног постоjања у Концентрациони логор Госпић из ког jе свакодневно између 300 и 350 заточеника упућивано у логор Јадовно, његове помоћне логоре и стратишта гдjе их jе дневно убиjано готово онолико колико их jе и довођено. Усташе су искористили природне jаме и њих употриjебили као места масовне смрти. Изнад гротла jама колоне и колоне повезаних, изнакажених и измучених људи ударали би маљем или ножевима, углавном неколико првих беспомоћних, да би ову повукли целу колону, односно групу, коjа би се, како су сами злочинци причали, стропоштавала у таму jаме. Друге су пак убиjали над ископаним jамама или их с бродова, с привезаним каменом о тело, бацали у морске дубине. О свему томе сведоче архивски извори, изjаве преживелих и изjаве извршилаца злочина.

Због небриге власти СФР Југославиjе пуних се 50 година (рукопис jе довршен 1991, оп. Ј.М) ниjе посвећивала дужна пажња људским губицима из времена Другог светског рата, нити се систематски бавило радом на именичном попису усташког злочина геноцида на целом териториjу НДХ. Све то под изговором стварања и развиjања братства и jединства и неподсећања потомака оних чиjи су очеви или браћа извршили ово организовано и планско усмрћивање мушкараца, жена и деце, само зато што су били Срби и Јевреjи. С друге стране, потомци жртава хрватских усташких злочина геноцида учени су да у циљу тога истог братства и jединства, опросте, не причаjу, не пишу о своjим побиjеним дедовима, бакама, родитељима, браћи и сестрама, па да и забораве све што jе било, да би се у миру и слози радило, стварало и живело. Тога су се они држали са жељом да се никада и никоме не догоди оно што jе задесило њихове наjмилиjе у Независноj Држави Хрватскоj 1941–1945. године. Данас готово да и ниjе више могуће направити именични попис свих жртава геноцида и рећи тачну броjку побиjених у систему усташких логора Јадовно и другим усташким логорима.

Вишегодишњи рад на истраживању злочина у логору Јадовно, уз коришћење мноштва докумената у коjима се износе детаљи о масовности жртава, методама мучења и убиjања не даjе могућност истраживачу да са потпуном сигурношћу изнесе броj укупно убиjених људи. Сачувана документациjа не може нам дати тачан одговор колико jе мушкараца, жена и деце бачено у поjедину велебитску провалиjу, ископану jаму и морске дубине, а jош мање се може рећи ко jе од жртава на коjем од ових стратишта уморен.

Тако нам остаjе да о броjу убиjених говоримо само на бази претпоставке користећи податке коjи се износе у сачуваним изворима и обjављеним публикациjама.

У обjављеним подацима броjке убиjених крећу у распону од 1.794 до 120.000.

Милан Љуштина, коjи jе казнионици у Госпићу провео од 22. априла до ликвидациjе логора и његових последњих заточеника 21. августа 1941, у своjоj изjави процењуjе, да jе из Госпића, Јадовног и других логора и стратишта упућено 120.000 људи од коjих 118.080 Срба и 1.800 Јевреjа и 120 Хрвата.

Наjнижа броjка од 1.794 жртве изнета jе у попису из 1964. године. Необjективност и непотпуност овог податка jе очита и показуjу сву неорганизованост тога пописа, очиту небригу о жртвама и истини, а говори много и о људима и органима власти коjи су га проводили. Организатори пописа су могли само на подручjу бившег котара Госпић и Перушић поименично установити имена 3.217 мушкараца, жена и дjеце српске националности, од коjих 3.063 у масовним стратиштима логора Јадовно. убиjених у етничком чишћењу jош пре устанка 1941. године. Успоређуjући процену логораша Милана Љуштине и службени попис жртава, а познаваjући расположиву изворну архивску документациjу и све што jе сам сазнао у току вишегодишњег истраживања и проучавања, аутор истиче да не може прихватити ни процену Милана Љуштине, али ни службени попис.

У вези с проценом броjа убиjених у комплексу логора Јадовно, уз ове две броjке, наjвишу и наjнижу, наводе се и друге броjчане процене коjе се крећу између ових краjности. Фрањо Здунић Лав, коjи jе живио у Госпићу 1941. године и касниjе и истраживао усташке злочине, на основу личне спознаjе и процене износи да jе убиjено укупно 37.660 људи. До ове броjке каже да jе дошао упрошћеном анализом свакодневних транспортовања кроз Госпић према стратиштима и да jе она приближна – ни потпуно тачна, ни коначна. За период од 20. jула до 19. августа 1941. године према оцени очевица, Терке Гоjмерац, само кроз казнионицу у Госпићу (без оних коjи су са жељезничке станице изравно одведени) прошло jе око 25.000 људи. У прорачуну Фрање Здунића узет jе у обзир период од 1. jуна до 19. августа, међутим, хапшења и затварање у казнионицу Окружног суда Госпић и извођења на стратишта Срба у Госпићу почела су већ 11. априла 1941. Према томе сигурно се може устврдити да jе броj жртава свакако већи од Здунићеве процене.

Фикрета Јелић Бутић наводи да у jедноj процени од jула 1942. године пише да jе само у августу 1941. у логору Јадовно убиjено 18.000 логораша, а да у изjави из истог периода, али са усташке стране, стоjи да jе логор Јадовно прогутао 28.500 душа. Она закључуjе да се према изjавама преживелих логораша датих 1942. године, према послератним публикациjама, броj убиjених креће од 30.000 до 48.000. Љубо Бобан у „Енциклопедиjи Југославиjе” пренио jе навод из „Воjне енциклопедиjе” да jе у Јадовну убиjено око 72.000 лица и „да jе само Шаранова jама прогутала 35.000 жртава.”

Бивши заточеник Ђуро Медић наводи у своjоj изjави да jе у времену од 3. до 20. августа 1941. кроз казнионицу прошло 35.000 људи, а Драго Свjетличић да jе у 16 дана августа одведено на Велебит 18.000 Срба. Усташки извори, за исти мjесец август, говоре о 28.500 Срба, што поткрепљуjе и усташа Марковић, водник jедне усташке jединице.

У многим другим документима и изjавама, извршилаца злочина и преживелих логораша, броj убиjених Срба и Јевреjа креће се од 30.000 до 48.000 лица, оваj броj наводи и Антун Милетић.

Исто тако износе се и различите броjке убиjених у логорима на отоку Пагу, у времену од 25. jуна до 21. августа 1941. године. Све су оне засноване на проценама очевидаца, мештана отока Пага, те документима италиjанске провениjенциjе и изjавама већег броjа самих извршилаца злочина.

Павле Ловрић и већи броj других мештана отока Пага, тврди, да jе на отоку било заточено 18.600 мушкараца, жена и деце. Емерик Блум, коjи jе у логору провео 30 од укупно 57 дана колико jе логор траjао, у своjоj изjави износи да jе у логору Слана било 10.000 људи од коjих 9.000 Срба и 1.000 Јевреjа, што поткрепљуjе горњи навод.

Растислав Петровић у књизи Завера против Срба наводи да jе на Пагу убиjено 4.500 Срба, 2.500 Јевреjа и око 1.500 Хрвата. Ове броjке, по мишљењу Ђуре Затезала, су нетачне jер се не могу поткрепити ни са jедним архивским извором или сведочанством.

Жупник Јосип Фелициновић се не слаже с податком о броjу жртава италиjанске воjне комисиjе коjа jе неколико дана иза одласка усташа с Пага у логору Слана спаљивала лешеве. Он тврди, да jе по ономе што jе он лично видио и што су му италиjански официри причали о жртвама у Слани односно у пределу Фурнажа, нађено више од 8.000 лешева, док се у извjештаjу др Стациjа од 22. септембра 1941. каже да jе само 791 леш спаљен.

Један од извршилаца злочина Лука Барjашић, изjављуjе да су на Пагу усташе побиле углавном „чекићима или камама 6.500 мушкараца, жена и дjеце”, док Иво Билић и Томо Додоjа, добри познаваоци прилика у логору Слана, истичу да према њиховим и спознаjама jош неколицине Пажана бачено jе у море око 6.000 мушкараца, жена и дjеце.

Користећи се свима овим проценама, изjавама и сведочанствима, изjавама извршилаца злочина, те изjавама неколико преживелих логораша, као и ослоном на властито вишегодишње проучавање низа архивских извора, литературе, обjављених прилога у штампи и часописима, Затезало jе дошао до закључка да jе у комплексу логора Јадовно, у времену од 11. априла до 21. августа 1941. године, дакле у 132 дана његовог постоjања, доведено укупно 42.246 мушкараца, жена и деце. До овог броjа допремљених дошао jе углавном на основу изворних архивских докумената НДХ, у коjима се наводе датуми и броj транспортованих Срба и Јевреjа у Госпић. То су налози управе полициjе НДХ, дописи полициjских управа широм управи полициjе у Госпићу, признанице железничких станица о транспортовању и композициjама у коjима се наводе датуми и броj упућених Срба и Јевреjа, извjештаjи котарских области упућених управи за jавни ред и безбедност НДХ, у коjима се наводе броjке похапшених и отпремљених у Госпић.

Узимаjући у обзир броjеве из ових и других докумената у коjима jе наведен и национално означен броj ухапшених и отпремљених у Госпић, аутор jе дошао до броjа од 42.246 похапшених и одведених мушкараца, жена и деце у 132 дана постоjања комплекса логора Јадовно и то: у времену од 11. априла до 24. jуна 1941, дакле у 74 дана, 13.346, што значи просечно 180 људи дневно, а у времену од 24. jуна до 21. августа 1941. значи у преосталих 58 дана траjања смакнућа у логору и његовим стратиштима, укупно 28.900 заточеника, што jе просечно 498 допремљених Срба и Јевреjа. Од броjа 42.246 допремљених одузет jе броj од 2.123 заточеника, коjе усташе нису доспеле усмртити пре доласка италиjанске воjске, па се тако дошло до броjке од 40.123 убиjена на стратиштима на Велебиту (32.103) и Пагу (8.020). Из ових података произлази да jе просечно дневно у Госпић довођено 320 заточеника и убиjано у просjеку 304.

Усташе су, пре наиласка Италиjана у сам Госпић, потрпале 2.123 заточеника у вагоне за стоку и транспортовали 19, 20. и 21. августа 1941. у логор Јастребарско. У посљедњем транспорту, 21. августа 1941. године, било jе 900 Срба коjи су истога дана из Јастребарског отпремљени у Јасеновац, те су они били и његови први заточеници.

Друге допремљене из Госпића одвезли су из Јастребарског током неколико следећих дана у логор Крушчицу, Лепоглаву, а наjвише у Јасеновац. Око 200 су убили у самом логору Јастребарско. Наjвећи броj отпремљених у друге логоре доживио jе исту судбину, били су на наjокрутниjи начин погубљени.

Аутор jе до краjа 1990. године прикупио именичне податке за 10.502 лица. Распад заjедничке државе Југославиjе 1991. године онемогућио jе даљњи рад на прикупљању и изради потпуниjег именичног пописа.

Пет децениjа вапила су стратишта Јадовног за истином, за научним истраживањем, обрадом и публиковањем резултата обраде. Али, дошла jе 1991. година. Српском народу одузета jе конститутивност и државотворност у његовоj домовини. Претворен jе у националну мањину, те jе од 12,16% укупног становништва према попису становништва из 1991, сведен на 4,54% према попису 2001. године. Порушени су споменици антифашистичким борцима и жртвама геноцида из времена Другог свjетског рата. Разбиjени су и споменици на Велебиту и спомен плоче код Шаранове jаме, наjвеће гробнице Срба и Јевреjа у комплексу логора Јадовно.

Зборник документа | На врх документа

Законима, одредбама, наредбама, одлукама и разним упутствима Независна Држава Хрватска и њени органи озакоњуjу 1941. године масовни злочин по расноj и вjерскоj основи, као и злочин по политичкоj припадности, против комуниста, антифашистички опредиjељених Хрвата, муслимана као и других људи, без обзира на националну и вjерску припадност.

Тако утемељеним законодавством, органи и организациjе усташке државе, групе и поjединци, уз благослов цркве и закона, када хоће, гдjе хоће, и колико хоће, проводе поjединачна, групна и масовна убиства, мушкараца, жена и дjеце у основи само зато што су Срби, Жидови, Роми.

Усташке власти проводе масовна уморства у кућама, на њивама, у шумама, школама, црквама, на путевима, гдjе стигну и увиjек у име Бога и закона за „чистоћу хрватског народа”. Истовремено отвараjу и низ концентрационих логора у коjима врше мучења и масовна злочинства и ликвидациjу непоћудних.

Независна Држава Хрватска постала jе фабриком смрти Срба, Јевреjа и Рома. у коjоj се врше поjединачне, групне и масовне ликвидациjе недужних мушкараца, жена и деце.

Управо таква фабрика смрти био jе усташки логор Јадовно на Велебиту и логор Слана на отоку Пагу 1941. године. Ту су и њихова броjна губилишта на коjима jе свакодневно нестаjало по неколико стотина људских живота већ од средине маjа па до краjа августа 1941. године, када су ти логори ликвидирани.

Масовно хапсе, довозе влаковима, камионима, запрежним колима или доводе пjешице Србе и Јевреjе из читаве НДХ. Превозе их железничким теретним композициjама натисканим по 70 до 90 мушкараца, жена и деце у сточним бломбираним вагонима, без воде и хране, на коjима jе писало „Покварено воће”.

Документа се чуваjу у многоброjним архивама на подручjу бивше Југославиjе, а у наjвећем обиму у Хрватском државном архиву у Загребу, Архиву Југославиjе, Архиву Србиjе, Воjноисториjском архиву у Београду, Архиву Босне и Херцеговине у Сараjеву, Историjском архиву у Мостару, Историjском архиву у Бањалуци, Покраjинском архиву у Новом Саду, Државном архиву у Карловцу, Државном архиву у Задру, Државном архиву у Карловцу, Државном архиву у Риму и у више музеjа и библиотека.

Документи су настали 1941. и 1942. године и непосредно по завршетку рата, дакле jош у вриjеме извршења злочина. Дали су их људи коjи су хапшени, злостављани, коjи су били у логорима Госпић, Јадовно, Слана, Јасеновац, а понеки и на самом стратишту од куда су успели побећи.

Њихова сведочења – изjаве су прецизне у навођењу имена и презимена похапшених и одведених као и убиjених у логорима, jер преживjели наводе само она имена и презимена жртава коjе су добро познавали и запамтили их док друге похапшене и транспортоване с њима, износе само броjком. За разлику од конкретног навођења имена и презимена, кад сведоци износе броj убиjених у логорима или говоре о логорским капацитетима, тада броjке засниваjу на своjим властитим процjенама.

Посебну вредност имаjу изjаве преживелих, дате одмах након изласка из логора или првих дана по завршетку рата. Из њих се врло упечатљиво сагледава сва трагедиjа српског и jевреjског народа, трагика деловања режима хрватске усташке државе у коjоj су владале страсти и нагони наjнижег ступња произашле из идеолошке основе и погромашког политичког програма усташке организациjе.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top