Јадовно 2012: За крст часни и слободу на платну

Ми, и ове године на Јадовну. Све jе, на први поглед, изгледало да неће превазићи моделе 2010. и 2011. Но, ипак на томе ради Душан Басташић…

Пише: Дани(j)ел Симић

На Јадовно сам ишао два пута. Прошле, и претпрошле године. Више jе него jедан разлог зашто би то требали учинити и ви. Оваj текст ће пробати бити трећи.

Мени се ове године баш нешто узнедало. Умало да не одем. И поред свих отежаваjућих емотивно-пословних околности, будилник на телефону jе пропустио да звони, али сам се сам пробудио неких двадесетак минута до 4:00.

Тачно у то доба (+20 минута) имао сам рандеву под тврђавом Кастел, са аутобусом на линиjи Бања Лука – Јадовно.

Поломио сам се да стигнем, успут пропуштаjући да диваним са масама познаника коjи су се у jатима враћали са обимног електронскомузичког дернека на Кастелу. Ја сам имао неку другу журку у плану.

Задихан и потпуно сљепљене одjеће од зноjа, сjео сам у аутобус коме jе фалило jедно пет сjедишта да буде попуњен. Унутра, сасвим чудна братиjа. И сестричиjа. Наравно да сам одмах помислио због чега сад не идем супиjан кући? Помислио сам на све оне људе, коjи би се згрозили или наљутили на ову моjу врсту грађанског активизма. Мислим, ишао бих и jа можда на Кастел, али баш у том неразумиjевању мотива због чега ниjесам, срж jе нашег национално-државног проблема.

Зашто сам одустао од плана да будем на Кастелу до четири, па спавам у аутобусу… сазнаћете доцниjе.

Издувна грана

На граничном прелазу Изачић обимне колоне чекаjу контролу. Штраjк граничне полициjе с федералне стране ниjе нешто пуно задржао конвоj нам. Но, ту су колеге из некада сусjедног ентитета СФРЈ.

Преглед се ниjе састоjао од већ фолклорног извођења свих присутних на контролу докумената, како то иначе практикуjе хрватска гранична полициjа кад смо ми у питању, већ су полицаjци након ње утjерали све путнике у аутобусе. Затим су ушли и детаљно прегледали ручни пртљаг. Путника по путника.

То, у пракси, изгледа тако да краj вас сjеди човjек од пуне седамдесет и двиjе године, коjем се отвара и посљедња преграда на ранцу, у коjем на очиглед нема ништа. Његова физиономиjа одражава вишедецениjског играча по правилима, коjи би само да га оставите на миру, пошто му се тресу зглобови и тешко распертлава раjфершлусе.

Но, када му се однекуд нађе и кеса са сандалама, онда се кеса вади, размотава, ваде се обе сандале, те се прегледа да ниjе jош нешто остало у унутар ПВЦ омотача, што ниjе регистровао хрватски државни апарат.

Да ниjесам раниjе прелазио исти таj гранични прелаз, што идући на Јадовно, што аутомобилом у сопственоj режиjи, могао бих и помислити да jе у питању редован поступак.

Овако знамо да су аутобусе са поклоницима сjенима жртава геноцида са епицентром у Јадовну, хрватски граничари третирали као шверцерску банду. Надати се да они знаjу коjа jе сврха таквих поступака, након коjих према истима можете осjећати само сажаљење.

Мислили смо.

Онда смо се, по природи ствари, срели са људима коjи су на Јадовно дошли из Београда. Три аутобуса, на исти начин претресана, дала су одговор на питање граничне тортуре. У том, београдском конвоjу, пронађена су два примjерка забрањене материjе. (Вау!)

Један jе био Т-маjица са натписом Косово jе срце Србиjе, док jе други предмет био приближно jеднаких тактичко-техничких перформанси и садржавао максиму За краља и отаџбину.

Посjедик првог илегалног одjевног предмета, приведен jе на информативни разговор, након коjег му jе допуштено да га задржи. Посjедник другог артикла ћириличног стаjлинга, био jе приморан да отрчи до кућице са граничарима Србиjе, те ту остави на чување маjицу.

Да ли jе била 100% памук или не, то вам не бих знао рећи, али можда jе то утицало на то да се од стране гараната суверенитета РХ, третира као психотропна супстанциjа.

Ми из РС, имали смо само проблем са великим дрвеним крстом у пртљажном простору. Ипак jе испреговарано да га понесемо даље, на помињање ручне израде, саборских заступника и протокола. Александра Чавић, предсjедник Удружења српско-руског приjатељства „Косовско огњиште“, била jе jедина коjоj jе од свих путника, у два аутобуса пристигла на Јадовно из Бање Луке, пало на памет да понесе српску заставу.

Уколико вам кажем да jе постоjала озбиљна забринутост у случаjу да jе у тоj работи обjелодањена (има цура ситно диjете), обзиром да jе приjе двиjе године дjевоjка ухапшена, осуђена и новчано кажњена; да ли ће вам све то дjеловати нормално или већ помало почињете да косите своj мозак по овоj оси?

Тоj оси, коjа уопште ниjе далеко од партиjа на Кастелу у Бањоj Луци или Зрћа на Пагу? Зато jе Александра, када jе нека будала узела њену заставу и развила jе преко крста, постала несумњиви jунак дана.

Сви су хтjели да се фотографишу са заставом, као што то раде тинеjџерке са скупим аутомобилима, коjе су среле паркиране негдjе на екскурзиjи. То jе покрило тужну чињеницу, како jе то била jедина српска застава коjа се пробила до стварне локациjе на коjоj jе 1941. обитавао логор Јадовно.

Године су прошле

Ове године jе било далеко више редара у дречаво црвеним прслуцима, простор за посjетиоце jе био омеђен тракама, а полициjа jе, и то интервентна, додатно прегледавала документа ходочасницима на улазу у спомен подручjе. Као напредак, треба нагласити и да су постављени путокази до спомен подручjа Јадовно. Уредне, смеђе-туристичке боjе.

Ни ове године, за разлику од прве, ниjе пропуштено да се, уз хрватску, нађе и српска застава на званичним барjацима уз споменик. Изостао jе заставни вод оружаних снага РХ, а ни два додавача виjенаца у парадним униформама ниjесу церемониjално млатили сабљама, нити су силазили са платоа код споменика до Шаранове jаме, што jе претходне двиjе године необично иритирало породице и поштоваоце жртава.

Наjбитниjе – споменик ниjе срушен!

Ту стоjи, обновљен прошле и за разлику од спомен плоче на Сланоj (концентрационом логору на оству Пагу), коjа jе срушена након два дана 2010. године, а ни данас ниjе обновљена. Нити jе и ове године, као и прошле, предвиђено да тамо одемо. Туристичка jе сезона…

На самоj Шарановоj jами сада има ћирилична табла са именима ту побиjеног свештенства за вриjеме Независне Државе Хрватске из 1941. године. За све нас коjи смо прочитали имена на сjедиштима предвиђеним за говорнике и осталу церемониjалну свиту, мало jе горак утисак остављало то што jе и Петар Ђокић послао свог изасланика.

Али, онда се као изасланик предсjедника Српске поjавио, ни мање, ни више, него министар унутрашњих послова – Станислав Чађо. Као наjутицаjниjа и наjвиша присутна политичка личност – освjетлао образ српскоj држави западно од Дрине.

Свака част Станиславу, jер jе могао и да се не поjави!

Важно jе нагласити да jе амбасадор ове године исправио jадну грешку (можда зато и бившег) предсjедника Србиjе Бориса Тадића, те оваj пут натпис на виjенцу коjи се полаже у име Србиjе ниjе био исписан латиницом.

Латиницом су, нажалост, исписани и текстови на привременим плочама коjе су постављене у зидове око споменика, а коjе обjашњаваjу шта jе заправо систем усташких логора смрти Јадовно 1941. представљао.

Све jе изгледало као да ова година неће доносити ништа ново у том смислу, будући да ниjе било ни предсjедника, ни премиjера Србиjе или Хрватске; самим тим и мање медиjа и оних жељних да буду виђени. Срећом, проблемом Јадовна се бави Душан Басташић…

Након одслушаних говора, од коjих без сумње треба истаћи онаj већ два пута именованог предсjедника Удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941. из Бање Луке, те Милорада Пуповца, предсjедника Српског народног виjећа у Хрватскоj, коjи се ту налазио и у улози изасланика предсjедника Сабора, услиjедио jе jош jедан значаjан еволутивни помак.

Душан Басташић jе рекао све шта треба да се каже у образовном програму, па снимак тог говора обавезно погледаjте узводно. Пуповац не само да jе ове године прецизно идентификовао проблем Слане, него се и придружио Басташићевом позиву да кренемо у ходочашће путем до стварног логора Јадовно.

Ход части

Наиме, намjерено jе да се 6,5 км дугачком стазом узнесе велики крст, коjи сте упознали у пртљажнику аутобуса бр. 2. То jе била стварна прекретница наших одлазака на Јадовно. У име оних коjи су се мамурни будили негдjе у то доба и присjећали се шта jе и како било на Кастелу, могу рећи да смо се одлично провели.

Искрено, мало мене нервира та читава боулумента мудриjаша, коjи сви имаjу своjу визиjу како жртве треба ожалити. Они замишљаjу да дођемо тамо, одстоjимо парастос, одзиjевамо на говоранциjе, па послиjе будемо тужни, биjесни или осветни.

Глупо jе то и анахроно. Због њих сам и на брзину дохватио прву маjицу црне боjе са ћириличним натписом, па jе са мене, пригодно, циjелим путем зрачила Ноћ музеjа у организациjи Музеjа савремене умjетности РС.

Жртве не треба ожалити – већ прославити!

Мислим да jе тренутно на свим стратиштима гдjе леже заборављени, као стока поклани Србљи (поготово онима коjи се налазе у данас опет неовисноj Републици Хрватскоj) своjим присуством наjбитниjе поручити: ЏАБА СТЕ КРЕЧИЛИ! Има нас jош.

То што сте нас покушали побити да нас се друмови пожеле, а нас више нема – мало сте се зарачунали…

Мало jе рећи колико jе то пригодно изгледало када су из Београда стигла три аутобуса пуна младих људи, са наглашеним броjем дjевоjака.

Биjеле маjице на чиjим леђима пише www.Jadovno.com , донекле су сакривале разнородност коjу сте могли видjети по срцоликим наочарима, шљокичастим патикама, наруквицама… Укратко аутобуси пуни младих, али баш младих људи, коjи су дошли да виде што Срба данас нема барем 30 милиона.

Ногу пред ногу, руку пред руку

И тако, пођосмо на мjесто коjе jе било заправо бодљикавом жицом ограђен тор за људе, одакле су их изводили у групама и маљем и камом дистрибуирали по крашким jамама, баш каква jе и та jедна Шаранова, краj коjе jе социjалреалистичка власт одабрала да направи централно спомен обиљежjе.

Годинама су људе доводили ту и говорили да су ту њихови наjближи, док су они заправо у дубинама Јадранског мора и многим jамама по Велебиту, од коjих неке сасвим сигурно нећемо никад наћи. И ове што знамо гдjе су, нико ниjе означио, заштитио или кости људима одоздо повадио.

Ниjесмо знали куда идемо, ниjесмо знали да ли то можемо, пошто jе крст био момачки тежак, али смо осjећали да морамо. И ови што су религиозни, и ови што ниjесу. Од крста нема економски остваривиjег, идеолошки прецизниjег или општенародно прихватљивиjег симбола, коjи смо могли пониjети да обиљежимо мjесто коjе jе било исходиште работе кадре да у 132 дана побиjе око 40.000 људи. Огромном већином тих, коjи су били православни Срби.

Што баш крст? Цццц…

Колико jе то срамотно заборављено, грозно забачено и дивљачки запуштено мjесто; наjбоље ће вам рећи чињеница да су и сами организатори са чела колоне промашили скретање кроз врлетне шумске богазе, па смо крст одниjели jедно километар вишка у погрешном правцу.

Затим jош километар назад до скретања означеног сухом граном увезаном помоћу траве за грану дрвета, коjа ми замало ниjе избила око, а остатку интервентног вода коjи jе са мном носио крст на тоj посљедњоj ноголомноj етапи, изгледала као некакав jезиви реквизит филма Вjештица из Блера.

Другог путоказа до тог сабласног мjеста у jош сабласниjоj шуми нема, али су зато уредно, са десетинама знакова, означене бициклистичке стазе за туристе склоне маунтин баjковима…

Никада толико људи на ту локациjу ниjе на дошло од 1941. године. Сама та спознаjа jе довољна да се наjежите када то неко каже. Довољна jе да се надмоћно смиjешите свим онима коjи су вам по повратку са тог џогинга уз брдо, под оптерећењем и jунским сунцем, говорили како им се то не свиђа, да сте неозбиљни и да то не иде уз ваш статус у друштву, да се требате прихватити озбиљниjег посла…

Нема за мене озбиљниjег посла од одваjања jедног дана за Јадовно. Годишње. Баш ме брига хоћете ли ме гледати као неког залуђеног секташа, некрофилног морбидитета, нетактичног глупана коjег ниjе брига што ће га мрзити у Сараjеву или Загребу. Мислите шта хоћете, jа само знам да се историjа онима коjи jе не уче – ПОНАВЉА.

Мени, валахи, неће! Част ми jе била сваки корак коjи сам прешао тим путем, коjим су приjе 72 године прошле десетине хиљада невиних људи. Приjе тачно толико година, колико jе имао онаj чича краj мене, коjем су хрватски полицаjци онако прегалачки бискали кесу са сандалама.

Прошли су повезани жицом, тучени, изгладњени и жедни; не макадамским путем, без воде у флашицама, без патика, без пjесме и смиjеха као ми. Прошли су да се никад не врате.

Ми смо се вратили

Сви су, ходећи назад, сложно извлачили закључак да jе пут до логора био наjмање 10 километара у jедном правцу, али то ниjе ни битно. Много jе теже било враћати се низбрдо, него ићи узбрдо са крстом у рукама. Враћаjући се назад, нико ниjе могао да не примjети неку дjевоjчицу из Београда, коjа jе на врх до логора Јадовно изашла у ципелама са платформским штиклама, љетноj хаљиници и налакираним ноктима.

Неко би рекао да jе то недостоjанствено – за мене jе то био триjумф живота.

Враћао сам се, и мислио како ни ове године ниjесам видио ни jедног од оних коjи ватрено бране људска права, на риjечима презиру клеронационализам, боре се против државне чизме за вратом обичног човjека. Горљиво се залажу за тековине антифашизма, прогањаjу шовинизам, расизам и фалсификаторе прошлости…

На порталима на коjима се, као, изражаваjу и активираjу; ниjе обjављена НИ ЈЕДНА виjест да се 24.06.2012. било шта десило од овога о чему сам вам писао. Један колумниста ми jе рекао да именуjем оне коjи су против Јадовна 1941., када сам тврдио да их има, додавши потом одмах да таj дан неће ићи за Велебит, jер има битниjа посла. Да ли да сад именуjем и њега или да се питам зашто ће неких других сличних виjести бити у изобиљу на тим порталима?

Да ли зато што jе много слађе бранити људска права тамо гдjе има пуно пара, мало посла и никаквог ризика?Да ли зато што видљива рука финансиjера не сматра да су угрожена људска права оних, коjима се не допушта слобода да над jаме са своjим прецима донесу комад платна са симболима због коjих су невино побиjени, него се хапсе и шиканираjу? Коjима сљедбеници идеологиjе Анте Павелића руше спомен плоче и коjи jедва нађу новца и снаге да донесу jедан крст да се намакне надгробног споменика за 40.000 душа?

Да ли зато што су људска права jедних, jеднакиjа од ових других људи? Полуљуди, како су Србе и Јевреjе називали творци Јадовног и Јасеновца.

Догодине идем у Хрватску на море!

Немам поjма и баш ме брига. Мени jе савjест чиста и тако су ми били драги сви они људи са коjима сам се враћао у аутобусу, без обзира колико се њима моjи или мени њихови ставови не допадаjу. Ту смо били jедним веома битним послом, и одрадили смо га како ваља и требуjе.

Знам да ако нам таj скромни крст сруше, као спомен плочу на Сланоj, или га запале по дjеловоду Кjу Кукс Клана, а ми ћемо идуће године изниjети jош већи. И jош већи. И jош већи…

Знам да ћу и идуће године, ако опет неко због помиjешаних порука из ускоро еуропске земље и њене jадранске обале, буде заборавио да се суочи са прошлошћу на отоку Пагу, па у протоколу буде било Карла Кокса и Деjвида Гуете, а не буде било Слане и Метаjне; прекршити своj ембарго да не идем на море у земљу клерофашизма – него ћу да се поносно окупам у ували Слана.
О свом трошку!

Као што то радим и код куће, наставићу да се борим за истину и историjско сjећање мог народа, на првом мjесту зато, да се овакве монструозне ствари више не понављаjу. Идем и зато што они у Хрватскоj коjи „чисте прво испод свога дворишта“, како то воле рећи они што себи каче префискс „други“ код нас; слабо раде своj посао.

Наставићу да се борим за право на крст обешчашћени и слободу на платну, jер…

…неко мора

П.С.

Морам ово jош jедном рећи: Душан Басташић – Суперстар!

Извор: frontal