Izgubili smo poverenje u Pupovca

Dana 23. decembra 2011. godine izabrana je nova hrvatska Vlada na čelu sa Zoranom Milanovićem. Koalicija udruženja izbjeglica predala je istog dana u hrvatskoj ambasadi Otvoreno pismo, u kome apelujemo na gospodina Milanovića da podrži našu inicijativu da se između Srbije i Hrvatske otvori dijalog o povratku imovine i stečenih prava izbjeglim i prognanim Srbima i građanima Srbije koji su oštećeni u svojim imovinskim i drugim pravima u Hrvatskoj. Takođe, apelujemo na gospodina Milanovića da se založi za što hitniji napredak u dijalogu u vezi uspostave istih standarda za ratne zločine i konačnog rešenja pitanja nestalih lica.

Što se tiče vodeće srpske stranke u Hrvatskoj, Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca, velika većina izbeglih i prognanih je izgubila poverenje u navedenu stranku jer u proteklih osam godina učešća u Vladi Hrvatske nije ispunila njihova očekivanja. Postavlja se pitanje da u Hrvatskoj postoji srpska politička opcija koja istinski zastupa vitalne interese većine svojih sunarodnika? Moje je mišljenje da takve opcije nema, barem dosad, što pokazuju i sledeće činjenice.

Na nedavno završenim izborima za Hrvatski sabor ponovo su izabrana sva tri kandidata Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) u XII izbornoj jedinici namenjenoj za manjine. U pitanju su Milorad Pupovac, Vojislav Stanimirović i Jovan Vuković. U skladu s rezultatima izbora SDSS ima legalno pravo da predstavlja Srbe ali, s druge strane, postavlja se pitanje njegovog legitimiteta. Naime, u biračkom spisku upisano je 183.992 građana srpske nacionalnosti. U XII izbornoj jedinici, u kojoj se biraju tri zagarantovana srpska poslanika u Hrvatski sabor, glasalo je svega 23.267 ili 12,65 odsto Srba.

Čelni čovek SDSS-a i Srba u Hrvatskoj Milorad Pupovac je dobio 14.541 ili 8,44 odsto glasova Srba upisanih u birački spisak. Druga dva kandidata, Vojislav Stanimirović i Jovan Vuković su dobili 14.188, odnosno, 12.249 srpskih glasova. Kandidati opozicione Koalicije srpskih stranaka ( Jovan Ajduković, Veljko Džakula i Milan Rodić) dobili su manje glasova od kandidata SDSS-a. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da je SDSS, u svakom pogledu, imao punu podršku ne samo hrvatske Vlade na čijem je čelu bila Jadranka Kosor (Slobodan Uzelac je bio jedan od potpredsednika) nego i Vlade i predsednika Srbije.

Na izborima za Hrvatski sabor 2003. godine Milorad Pupovac je dobio 25.773 srpskih glasova. Nakon pomenutih izbora SDSS je donio odluku da potpiše koalicioni sporazum sa HDZ-om i uđe u Vladu Hrvatske s obrazloženjem da se problemi Srba mogu rešavati samo s pozicije vlasti. Koliko je problema Srba SDSS rešio najbolje govori činjenica da je Milorad Pupovac na izborima za Hrvatski sabor 2007. godine dobio 15.466 glasova ili 10. 307 glasova manje nego na izborima 2003. godine.

I pored nezadovoljstva većine Srba rezultatima Vlade Hrvatske u periodu 2003-2007 godine SDSS je nakon održanih izbora 2007. godine odlučio da ostane u koaliciji sa HDZ-om bez stvarnih garancija da će nova vlada rešavati imovinske i druge probleme Srba. U prethodne četiri godine SDSS je u hrvatskoj vladi imao jednog potpredsednika, pet direktora uprava, dva državna sekretara, četiri načelnika sektora, tri savetnika i dr. Premda je u značajnoj meri učestvovao u vlasti, rezultat poslednjih izbora pokazuje da SDSS opet nije ispunio očekivanja većine Srba.

U prethodnih osam godina SDSS, kao dio hrvatske vlasti, nije rešio glavni problem Srba, a to je diskriminacija u zakonodavstvu i postupanju hrvatskih državnih organa. Prošlo je 16 godina od završetka rata a Srbi u Hrvatskoj su i dalje građani drugog reda. Obe hrvatske Vlade u kojima je SDSS bio koalicioni partner nisu imale stvarne političke volje da se pronađe sveobuhvatno, pravično i trajno rešenje brojnih problema prognanih Srba i Srba koji žive u Hrvatskoj. Određeni pozitivni pomaci učinjeni su pod pritiskom međunarodne zajednice a ne kao izraz stvarne unutrašnje političke volje zvaničnog Zagreba.

SDSS je u prethodnom periodu podržavala politiku lažnog pomirenja između Srbije i Hrvatske što je u praksi značilo da se imovinski i drugi problemi prognanih Srba i drugih oštećenih građana drže pod tepihom. U prilog tome ističemo činjenicu da je SDSS krajem prošle godine odbio da podrži Peticiju izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske koju je dosad potpisalo 70.000 oštećenih građana kojom se samo traži povratak naših oduzetih imovinskih i stečenih prava, uspostava istih standarda u suđenjima za ratne zločine i rešavanje pitanja nestalih lica.

Štaviše, Milorad Pupovac je lobirao u pojedinim evropskim prestonicama da Evropska unija zatvori pregovore sa Hrvatskom o Poglavlju 23 „Pravosuđe i ljudska prava“ do kraja juna 2011. godine, iako je svestan da imovinski i brojni drugi problemi Srba nisu rešeni .

Da ne govorimo o procesu asimilacije Srba u Hrvatskoj, nepostojanju ekonomske perspektive na područjima koje su bile pod zaštitom UN, o stotinama srpskih sela u kojima nije obnovljena osnovna infrastruktura neophodna za normalan život, nepoštovanju principa proporcionalne zastupljenosti Srba u organima državne uprave, pravosuđu, policiji, zdravstvu, što je garantovano Ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina iz 2002. godine i dr.

Izbeglim i prognanim Srbima, verujem i većini Srba koji žive u Hrvatskoj, treba nova politička opcija koja će se u okviru hrvatske države snažno zalagati, pre svega, za ispunjenje naših zahteva sadržanih u Peticiji kao i za sprovođenje Aneksa G Bečkog sporazuma o sukcesiji u kojem se, između ostalog, veoma jasno navodi da će svim građanima biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata pod pritiscima i pretnjama biće ništavni.

autor: Miodrag Linta