Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ИЗ АРХИВА: У Братунцу је сваки дамар живота обележен свирепим печатом рата

Датум објаве: петак, децембар 14, 2018
Величина слова: A- A+

Живахни градић, обгрљен питомим селима уз Дрину, само неупућенима изгледа идилично. У Братунцу је сваки дамар живота обележен свирепим печатом рата.

Фото: Блиц

Док се у сумрак млади из Сребренице, Љубовије, Милића, Скелана окупљају у братуначким кафићима, у дворишту Славке Матић (60) у насељу Бјеловац влада мук. Младости овде нема. Њене две ћерке, тинејџерке, убили су у кући 14. децембра 1992. рано ујутру. И супруга су јој убили. Целу породицу. Унучиће никад неће имати.

– Моје цурице што се ни на ког нису ни каменом бациле убише на спавању. Не кажем, убијали су и наши, али су бар њихове жене и децу одвозили аутобусима. А муслимани се сјурили с брда да нас истребе, редом. И стоку нам побише, свиње су убијали и однели да једу. И сад испаде наши сви злочинци, а њихов нико – каже Славка.

Фото: Блиц

Њеној су комшиници Милени Јовановић истог дана убили кћерку Раденку (20) и свекрву Злату (82). Милена је, тешко рањена, отпузала до Дрине.

– Лежала сам међу мртвима од седам ујутру до четири по подне. Слушам одозго пуцају и урлају: „Четници, мајку вам јебем, биће вам Дрина Јасеновац!“ А из шипражја запомаже мој сестрић: “Јој, тетка, погибох.” А ја му, душа моја, не могу помоћи – прича Милена. И плаче. И копа башту. Лакше јој је, каже, кад ради.

Мора се живети

Млади поштар Татомир Гвозденовић (38), Братунчанин пореклом из села Загони, прича о својој сестрици Ради. Имала је 16 година и све петице у ђачкој књижици. Погинула је 5. јула 1992. у родном селу.

– Имала је дугу косу, мајицу и жути шорц. Ко год је хтео да гледа, могао је видети да је цивил, такорећи дете – прича Татомир.

Фото: Блиц

Оца му је 1995. убио метак испаљен из демилитаризоване зоне у Сребреници.

– Тешко је после свега живети овде, али мора се. Они који су нас четири године сатирали, палили и клали данас нису у Братунцу. Вратила се само сиротиња – каже Татомир.

Ипак, с Бошњацима је на строгој дистанци. Никад ни са једним од њих није сео у кафану.

– Разносим пошту у муслиманском селу Глогова, мада сам шефове молио да ме не распоређују тамо. С мештанима контактирам колико морам, то ми је посао – каже Татомир.

Фото: Блиц

Помирење је могуће

Његов суграђанин Радо Цвјетиновић (66), пензионисани синдикалац из Рудника “Сасе”, много је говорљивији. И њему је сестра убијена 1992. на Петровдан, пред кућом у селу Залазје. Покушала је да побегне, али су је стигли код потока и ту убили.

– Нашао сам је након два месеца у том потоку – вели Радо. И објашњава ко је још од рођака, његових и његове супруге, изгинуо 1992.

Иако огорчен и ојађен, и због рата и због послератне пљачке, не бежи од приче о суживоту и помирењу.

– Могуће је то, али само ако и ратни злочинци и профитери заврше на робији. Па да ми, нормални људи, подвучемо црту и кренемо из почетка – каже Радо.

На другом крају Братунца, на брду изнад града и гробља у којој почива цела њена породица, самује Тима Делић (66). Живи у својој предратној, обновљеној кући у некад муслиманском насељу, али међу Србима. Једина је повратница у крају.

– Ова кућица на брежуљку једино је што ми је од живота остало. Ту сам децу одгајила, с мужем живела, ту су све моје успомене – каже Тима.

Одвели су јој и побили у мају 1992. синове Неџада (21) и Самира (19) и мужа Мехмедалију (41).

– Позвали су их мегафонима да се предају. И предали су се. Пре тога смо у општини потписали лојалност. Али ништа нам то није вредело. Одвели су их у Основну школу “Вук Караџић”. У ту су школу ишла моја деца, обојица су била вуковци. Ту су их мучили и убили – каже Тима.

Само кућа остала

Осам је година трагала за њиховим костима, све се надајући да ће неким чудом бар један однекуд доћи жив. Није дочекала. Данас у тегли поред кревета чува парчиће синовљеве мајице у којој је ексхумиран.

Ипак, с комшијама Србима живи лепо. Посећују се, понекад честитају једни другима верске празнике.

– Није нико од њих у рату урадио никакво зло, а ако и јесте, ја то не знам – каже Тима. И гледа у долину на гробље.

Аутор: Милкица Милојевић

Извор: Блиц

Везане вијести:

Братунац: Парастос за убијене Србе из села Бјеловац

Зашто кад кажеш „Сребреница“, никад не кажеш „Братунац“ – списак српских жртава братуначког краја 1992-93.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top