Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ИВАНОВИЋ ЈАРАК – КРЊАК – крв и неколико мјесеци послије покоља

Датум објаве: уторак, октобар 9, 2018
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+

У Ивановић Јарку, предјелу шуме Лоскуња код Крњака на Кордуну, усташе су извршиле масовни покољ Срба 29. јула 1941. године. Изасланик равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ, Божидар Церовски након масовних покоља српског народа на подручју Глине, кренуо је са својим кољачима – усташама на погром Срба у Војнићу, Вргинмосту и Крњаку на Кордуну.

Организационе припреме извршили су на терену Мијо Жунац, ветеринар из Војнића, оружнички наредник Антун Рупчић, шеф постаје у Крњаку и усташки повјереник Опћине Крњак Драгутин Муић (9) из Вукманића.

Муић је према договору позвао Србе да дођу у Крњак 29. јула и донесу помоћ у храни и одјећи за Словенце који су се тада налазили као избјеглице у том дијелу Кордуна. Више од 300 Срба се одазвало позиву.

У исто вријеме Божидар Церовски је кренуо према Крњаку са питомцима оружничке дочасничке школе у 10 камиона. У два камиона био је алат за копање јама и креч за посипање. Вођени Церовским звали су се „Казнена експедиција за Кордун и Банију”. Они су успут коз Вргинмост по српским селима хватали људе и жене, пљачкали им мовину, пијанчевали, трпали у камионе и тукли кундацима. Најдуже су се задржали у Војнићу гдје су заједно с онима из села Вргинмоста похватали 99 Срба и повезли их уз батине на договорено мјесто у Крњаку.

Дочекали су их у 16 сати усташки повјереник Драгутин Муић и оружнички наредник Лука Биланџић са усташама и оружницима. Биланџић је и одредио као погодно, мјесто за масовно убијање у Ивановић Јарку. За Србе који су се одазвали Муићевом позиву да дођу у Крњак и помогну избјеглицама из Словеније било је већ касно. Били су преварени. Сви су претрешени, одузето им све што су имали са собом, повезани су жицом и одвезени камионима на стратиште у Ивановић Јарку. С мјеста злочина успјели су побјећи Никола Бижић, Мирко Тркуља и Љубомир Вукмировић.

 

Никола Бижић, Дуги Дол, Крњак

Добро чујем самртне хропце и јауке који допиру од ње

Сједочанство Николе Бижића записао је још 1941. године Станко Ћаница Опачић, којем Никола описује усташки злочин у Ивановић Јарку 29. јула 1941. године. Никола каже:

„Затекли смо се пред опћинском зградом у Крњаку, гдје смо чекали да предамо храну коју смо донијели за избјеглице из Словеније. Неки су још долазили. Нисмо знали да смо преварени од усташког повјереника у Крњаку Драгутина Муића, нашег комшије из Вукманића. Изненађено, опколише нас усташе и оружници. Наредише нам да бацимо храну коју смо донијели на земљу и одведоше нас у оружничку касарну. Познавао сам крњачке оружнике, посебно једног који ми је прије неколико дана био у кући, причао с њим, попио ракију коју смо по обичају понудили госту том приликом, шалио са са мном и са мојом женом и отишао, а да нисмо знали ни зашто је долазио. Прије једног сата стајали смо пред гостионицом, а он је, излазећи из гостионице, разговарао с људима и смијао се.

Нисмо предосјећали никакву опасност. Чекајући да предамо храну, одједном смо чули зујање долазећих камиона, али на тој цести то није било ништа необично. Сада је он са усташама који нас воде. Идући тако, приђем му и замолим га да ме пусти да се извучем из колоне. Но нисам ни довршио с реченицом, а он дрекну: „Шта, мајку ти српску!” и удари ме кундаком тако да сам посрнуо и пао. Дижем се и погледам га у лице. Запрепастио сам се. Био је избезумљен, запјенио као пас кад побјесни. О, људи, ни у сну нисам могао сањати да се тако у једном часу човјек може измијенити. Затворили су нас у опћинску зграду. Врата су била закључана, а пред њима је чувао стражу исти оружник, а под прозором налазила су се двојица усташа.

У тај час отворише се врата и уђе повјереник Муић с двојицом усташа. Уђе пас насмијан и пита нас како је. Нетко одговори: „Видите и сами господине!” Муић га прекида и каже: „Ето, видите, људи, да сте сами криви. Не ваља пркосити власти јер власт је власт. Кад је била ваша, српска, нисте тргали жице и тргали бандере, а сада то радите и пркосите нам.” Устаде Михајло Симић па поче да говори: „Господине, нитко од нас не зна ко је тргао ни гдје је тргао. Ја сада о томе први пут чујем. Послушали смо ваше наређење и донијели храну за Словенце.”

„Ја вас добро знам. Слушајте људи, с нама нема шале, то за свагда упамтите. Ово је Хрватска, а не Србија. Поглавник је хтио, поштено, кад сте већ Срби, преселит вас у Србију, а ви умјесто да сте захвални, ви пркосите поглавнику и усташкој влади. Пет сам година усташа и као такав гарантујем да вам се неће ништа догодити, али слушајте шта ћу вам даље рећи. Вас ћемо још вечерас послати у Њемачку на рад, а за фамилије не брините, послат ћемо их у Србију, а кад се вратите у земљу, тамо их потражите. Ако се од вас покуша нетко побунити, убићемо га, то да знате. А они који су потргали жице, биће пронађени, и с њима ћемо друкчије поступати. Мислим да сте ме разумјели. Дакле, будите паметни па ће и за вас бити боље…“

Негдје послије подне, врата наше собе нагло се отворише. Уђоше у собу усташе, одвојише нас десет и поведоше у другу собу. Ту су нас везали жицом двојицу по двојицу, а онда кроз те везове (око руку) провукоше жицу којом спојише заједно свих десет ухапшеника и направише по једну „гротуљу” од људских тијела. Потом нас истјера ше из собе. Гурају нас у камионе гдје је већ било људи које су довели из других соба и које су похватали такођер у рејону Крњака.

Кад су нас убацили у камионе код Бабичине куће, нису обраћали пажњу колико нас може стати у камион, већ су нас унутра убацивали као предмете или цјепанице дрва, а потом су возила кренула. Будући да тај крај познајем као своју рођену кућу, одмах сам осјето да се крећемо у правцу Карловца. Био сам у неком бунилу па и не знам о чему сам све мислио. Али за свега неколико минута мој камион стаде. Истјераше нас напоље, опет међу шпалир усташа, па двије или три „гротуље” везаних људи потјераше према потоку Ријеци у правцу шуме Лоскуње. Сада знамо да се налазимо код засеока Божићи у Доњем Крњаку и да се крећемо према Ивановић Јарку у шуми.

Почео је падати први сумрак и кроз њега се назиру двије најближе куће, али свјетла и људи у њима није било. Али, јадна мајко наша! Чим смо испали из камиона, почеше нас крвнички тући кундацима, чизмама, цијевима пушака. Након што би се чуо јаук јадних људи, услиједили би нови ударци и пригушено викање усташа: „Ћутите гадови, мајку вам вашу српску.” Но, кад смо се приближили Ријеци, чули смо гласне јауке који су допирали с друге стране потока, а потом се права тутњава усташких удараца сручила по људима који су стајали око ископаних јама и који су убијани углавном тупим предметима – чекићима, крамповима и ножевима. Вика, дерњава и псовка зликоваца постаје све јача. Сада је тек било потпуно јасно што нам се спрема.

Преко Ријеке био је узак мостић по коме се кретала усташка пратња, која је држала један крај жице који је био везан за „гротуљу” од десет везаних Срба. Док су усташе ишле по мостићу, ми смо морали газити и пливати по води. Знао сам да се на челу низа у коме сам био и ја налази и Перо Кресојевић и његова два сина, а мени најближи био је Михајло Симић. Ох, то су били храбри и ваљани људи, а ево сада падоше у мишоловку, као и ја, гдје више ни храброст ни памет не вриједе ништа.

Кад смо запливали по води, она ме освјежи, мозак поче да ради и ја поновно осјетих жељу да бјежим. Једна ми је рука слободна, покушавам да и другу ослободим, али не иде. Намјеравао сам да ослободим руку, зароним у воду и тако покушам побјећи. Шапнем другу који је био са мном везан да се заједнички покушамо ослободити жице. Успијевамо, али у том моменту већ смо изашли из воде па није било могућности за бијег. Држимо се за руке као да су и даље повезане и чекамо погоднију прилику за бјекство. Друга обала Ријеке је равна као на длану, недалеко од нас примјећујем ископану јаму. Сада је још јасније камо идемо. Из размишљања ме прекиде усташка команда: „Лези и нос у земљу, јебем вам мајку, јеба вас краљ Петар…” Тко све може набројити кога дивљаци све псују и због чега идемо у смрт, а ни криви ни дужни. Близу смо јаме, и успркос усташкој дерњави и јауку људи, добро чујем самртне хропце и јауке који допиру од ње. Од ових крикова људи постају избезумљени. Ту се није пуцало, усташе су дотуцале не знам већ коју групу, а и нама се приближава задњи минут. Друг везан са мном полако ме гребне по руци, пита је ли вријеме за бјекство. Наше руке су слободне и можемо их извући из жице када год хоћемо. Покушавам подићи главу да осмотрим погодан пут за бјекство, али усташа који је био близу мене удари ме кундаком тако јако да ме прикова за ледину. Одмах иза тога десетак усташа повика: „Дижите се и напријед!” То смо и учинили. Тек што смо кренули кроз усташки шпалир према јами засуше нас кишом удараца.

Чујем како Михајло Симић виче: „Господо, немојте нас тући, нећемо бити способни за рад.” Чуо је он раније све оно што сам и ја чуо и вјерујем да више није гајио наду да иде у Њемачку, али је од силних усташких удараца и стања у које је запао био већ излудио и тако помахнитао говорио што му је пало на памет.

У тренутку када је Симић завршио, један зликовац освијетли га батеријом, а други га удари крампом по глави тако да се она једноставно располови. Симић испусти кратак јаук. Паде и повуче са собом жицу која ми спаде с руке. У трену скочих у страну и почех бјежати у правцу оближњег шумарка. Усташе припуцаше, али ја сам даље бјежао не знајући куда. Одједном поновно избијем пред поток Ријеку. Застанем да се још једном орјентишем. Крајњим напором успијевам установити да се налазим у близини засека Павковићи у Доњем Будачком, што значи да сам само око један километар удаљен од мјеста погибије мојих комшија. Прилазим цести опрезно и, пошто се ништа не чује, брзо је прелазим, а одатле сам се упутио кући.

Прошло је од тада седам мјесеци, а ја још нисам дошао к себи и не знам када ћу. Спавати не могу, често сам осјећао да ћу шенути с памети. Када сам оно изашао из воде, онако освјежен слушајући оне јауке и псовке, као муња ми је ишло кроз главу да све ово није ни ради сјечења бандера, ни ради краља Петра, јер нитко од нас није крив ни што је Србин, ни што му је Петар краљ. Оно веће чуо сам без прекида хиљаду пута поновљено „Мајку … краља Петра … дијете …. крсну славу и слично, па и сада сав задрхтим када се свега сјетим…”

 

Зорка Маћешић, Крњак, к.бр. 64

Усташе су мучиле наше људе а нас силовале

Свједочанство Зорке Маћешић записао сам у њеној кући у Крњаку, 25. марта 1975. године. О усташким злочинима 29. јула 1941. године ми је испричала:

„Камиони са усташама који су дошли из Глине преко Вргинмоста и Војнића зауставили су се тог трагичног дана код моје куће и Србима које су успут похватали наредили да изађу из камиона те да посједају крај моје куће и сјеника уз руб цесте. Дерући се на ове јадне људе захтјевали су од њих да мирно сједе, да не покушавају бјежати и истицали да међу њима има и попова. Неколико усташа остало је код ових људи да их пазе, други су отишли у село Крњачки Грабовац да и тамо хватају Србе.

У групи похапшених, препознала сам свешетника Милу Пеурачу, био је сав изубијан и видјела сам двије младе женске које су усташе свезале за руке, а на рукама им је био завезан војнички шињел у облику пакета. Овима женскима наредиле су усташе да легну потрбушке, а затим су их тукле кундацима, називајући их Рускињама и псујући им мајку руску.

Мога супруга Михајла Маћешића Милу, који је био код куће, одмах су свезали и привели групи похватаних људи. Како се у то вријем код нас налазио Никола Прибић из села Загорје и њега су свезали с мојим Михајлом, ударили их неколико пута кундаком и наредили им да легну уза кућу.

Повратила се њих петорица у моју кућу и почели ме ударати кундаком пушке. Када је то видјела моја кћерка Радојка, која је тада била стара 17 година, заплакала је и прискочила да ме брани, молећи усташе да ме не туку. Но зликовци су са цијеви пушке ударили моју Радојку у прси тко да је она одмах пала на земљу. Након оваквог злостављања, навалили су на мене и моју тетку Милу Михајловић. Свладали су нас, на под-земљу и силовали нас. Ми смо плакале, дозивале у помоћ, преклињући их да нас не муче, али са звјери ма нисмо могле домолити. Наш јаук могли су чути и наши повезани људи, па и мој јадни Михајло. Можете се мислити како је њима и њему било све то чути и доживјети. Ту страхоту никада нећу моћи истјерати из свог сјећања.

Након силовања удариле су нас усташе ногом и наставили претраживати све по кући, и што им се свиђало и било боље од одјеће и хране, све су носили собом. Како сам имала новце од проданих коња, и те су новце покупиле усташке звјери.

Када су усташе и оружници довезли преварене и похватане Србе од оружничке станице из Горњег Крњака пред моју кућу, тада су мене, моју тетку Милу и кћерку Радојку затворили у једну собу моје куће и наредили нам да никуд не смијемо ићи из затворених просторија куће.

Ја нисам могла трпјети да не видим шта даље раде с похапшеним и повезаним људима, па сам успјела на друга врата изићи у двориште и кроз врата капије, водећи добро рачуна да ме зликовци не примјете, посматрала како их очајнички туку, а оне који су случајно дали отпор онесвјештавали су тешким ударцима по цијелом тијелу. Овако испретучене људе су на мојим лотрама носили и бацали у камионе као да и нису живи створови.

Када сам видјела шта се све ради од јадних људи, почела сам гласно плакати, али је срећом брзо к мени прискочила моја Радојка и Мила Михајловић, одвеле ме у кућу и ставиле ми руку на уста да не могу гласно плакати. Овако су ми држале на устима све дотле док усташе нису отишле од моје куће с похватаним нашим најмилијима.

Када су усташе отишле, ми смо изашле на мјесто гдје су се дотле налазили повезани људи и ту нашле доста полуизгорјелих докумената те велике трагове крви људи које су овдје тешко тукли и мучили.

Док причам о тим људским мукама, које сам гледала својим очима преживљавам исте патње које сам преживљавала и онда када сам их гледала.

Мој Михајло лежи у оној јами у Ивановић Јарку са више од три стотине других невиних људи. На мјесту гдје је јама отворио се неки извор и када су се лешеви у јами распадали, неколико мјесеци послије излазила је из гробнице крвава вода и стварала читаве клобуке крваве пјене.

 

Цреварска страна, Вргинмост

Гледао сам убијање крамповима, чекићима и ножевима

Љубомир Вукмировић један је од тројице Срба који је избјегао смрт у Ивановић Јарку 29. јула 1941. године. Он прича и свједочи о страхотама злочина над српским сељацима Кордуна и каже:

„Критичног дана затечен сам у Вргинмосту и ухапшен као други Вргомошћани, те одведен у Ивановић Јарку…

Кад смо прешли преко потока Ријека код засеока Божићи, нашли смо још педесетак људи који су лежали голи, поредани у полукруг, у облику потковице. У средини те потковице, направљене од људских тијела, лежала је хрпа одјевних предмета, обуће и осталих личних ствари. Људи су лежали на трбуху, с рукама око врата.

Моју групу увели су у средину поткове, и наредили нам да легнемо потрбушке, али обучени и одјевени. У то вријеме однекуд је наишао један усташки официр и упитао зашто су људи голи и тко је наредио да се скидају. Био је страшно љут на самовољу усташа и наредио да се одјећа и обућа врате људима. Међутим, то је било врло тешко и требало би дуже времена за раздвајање робе јер се на истој гомили налазе предмети који су припадали побијеним људима и онима што су тек чекали смрт. На концу је неки од важнијих усташа проговорио: „Господине сатниче, зашто да им враћамо робу? Штета је да је ови гадови носе са собом у земљу.”

У сљедећем моменту видио сам како дио усташа довршава убијање крамповима, чекићима и ножевима групе људи. Кад је ова група била ликвидирана, поведена је наредна група из које се у томе часу отргнуло неколико људи и почело бјежати у правцу шуме. На њих су усташе отвориле ватру из пушака и пушкомитраљеза. Међу усташама је завладала паника. Удаљеније страже и осигурања, не знајући што се догађа око мјеста убијања, помислили су да на њих нетко отвара паљбу из шуме. Међутим, убрзо је било јасно о чему се ради. И усташе, још безобразније и брже настављају с убијањем. На стријељање је вођено десетак по десетак људи. Уз сваког човјека био је по један усташа који га је чврсто држао за руке. Претходно су већ многи од њих били претучени и због повреда, онеспособљени за бијег. Ја сам се за то вријеме увјерио да ни милост ни кукање неће помоћи, већ сам почео тражити начин како да побјегнем. Кад су крвници дошли по моју групу, усташа који је био задужен за мене најприје ме добро испребијао, а потом ми наредио да се подигнем и кренем с њим до јаме. Кренули смо према стратишту и тада се крај мене одједном нашао усташки официр.

За тренутак станем мирно, поздравим га и кажем да имам жену и троје дјеце те га замолим да ме пусти. У кратком разговору објаснио сам му да ми је жена из Сушака, да се дјевојачки зове Бина Брмаљ, од оца Јуре и мајке Марице Брмаљ. Стекао сам утисак да је и тај официр био из тих крајева и, пошто се увјерио да му говорим истину, издвојио ме од осталих, наредио да сједнем на ледину и да се окренем у страну да не бих гледао мрцварење и убијање људи.

На том мјесту остао сам док и посљедњи човјек није убијен, а потом сам пуштен. Ништа страшније нисам доживио. Слушао сам јауке, псовке усташа и потмуле ударце тупих предмета по људским главама. Из гробнице су вириле руке и ноге убијених људи.

Била је већ ноћ када су усташе завршиле свој крвави посао. Ни све лешеве нису успјели покопати. Били су сви крвави и изобличених лица. У засеоку Божићи крвници су поједали у камионе и с пјесмом:

„Сад смо Србу бацили под врбу Аој, врбо, јел ти тежак Србо?”
Кренули према Крњаку и Слуњу. Ја сам супротним правцем отишао у своје село Павковић гдје сам преноћио. Сутрадан, повлачећи се кроз шуму Лоскуњу, прешао сам у Петрову Гору и стигао у Цреварску Страну. Успут сам људима причао што сам доживио и свакога, био стар или млад, мушко или женско, савјетовао да не вјерује усташама и да избјегавају било какве сусрете с њима…”(10).

9. У неким документима, осим имена Драгутин наводи се и име Драган.

10. ХАК, Зборник 19, Котар Војнић у НОР-у и социјалистичкој револуцији, стр. 831.

АУТОР: Др. сц. Ђуро Затезало

Извор:

Ђуро ЗАТЕЗАЛО „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945.

II, проширено издање
СУИЗДАВАЧИ: МАРТИРИА – издавачка установа Епархије горњокарловачке, Карловац и Удружење „Јасеновац-Доња Градина” Бања Лука
УРЕДНИК: Јанко ВЕЛИМИРОВИЋ

Увод из књиге: Ђуро Затезало – „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945.

ХРВАТСКИ БЛАГАЈ – ВЕЉУНСКИ ПОКОЉ ОД 6. ДО 9. МАЈА 1941.

Везане вијести:

Др Ђуро Затезало: Јадовно – Двотомно дјело са зборником докумената и пописом 10.502 жртве

Радио сам свој сељачки и ковачки посао | Јадовно 1941.

Интервју: Ђуро Затезало, аутор књиге “Радио сам свој сељачки …

Умро је др Ђуро Затезало | Јадовно 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top