Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Милан Басташић: Билогора и Грубишно Поље 1941-1991. – Историјски контекст и његов утицај на уже географско подручје

Датум објаве: уторак, јун 12, 2018
Величина слова: A- A+
Билогора и Грубишно поље 1941.
Билогора и Грубишно поље 1941.

Половином 6. стољећа продиру са истока племена Авара с којима стижу и бројна славенска племена. Тада су Јужни Славени углавном населили просторе Балканског полуотока и Паноније. Од славенских племена, која су сеобом народа прешла Карпате, једино су Срби и Хрвати очували своја имена.

Називи Словенаца и Словака најближи су опћем појму Славена. Том приликом, изгледа да су се Хрвати и Срби „мимоишли” јер су Хрвати прешли на западну страну, док су Срби са запада, из Полабља-Лужице, прешли на источну страну Балкана. Византијски цар Константин Порфирогенет у записима из 10. стољећа наводи ријеку Цетину као границу између хрватских племена на западу и српских на истоку. Аварска држава пада под ударима моћне франачке државе почетком 9. стољећа.

У Посавини се јавља хрватски кнез Људевит Посавски, који се супротставља навали Франака, али мора бјежати из Сиска сусједном српском племену у Поуњу (822. године).

Хрватска држава се ствара у залеђу Јадрана половином 9. стољећа и највећу снагу досеже за краља Томислава (925. године).

Хрватска државица била је земља чији се опсег не може историјски доказати због његовог сталног мијењања. Сама престоница њена се, без прецизирања, налазила у околини Сплита. Народ те државе, и да је био храбар колико и други народи на свијету, није могао имати славан живот, опкољен непријатељима неизмјерно јачим: Византијцима, Млечићима и Мађаронима. Владари су морали бити скромни, будући да се зна да су их понекад плаћали сплитски бискупи (а не они сплитске бискупе). За Томислава се зна да је постао првим краљем своје државе због неких заслуга учињених Византији. За Крешимира се зна да се прогласио првим краљем кад је присвојио градове Сплит, Трогир и Задар (на пушкомет један од другога)! За Звонимира се зна да је, крунишући се, узео обавезу годишње слати папи кукавни данак од 200 дуката.

Мађарска племена долазе у Панонску низију 896. године. Хрватска је поражена у ратовима са Мађарском (Угарском) па Уговором 1102. (Пацта цонвента) улази у састав велике угарске државе.

Мађари, који су их тада покорили, Хрватима од старе славе нису оставили у рукама ништа друго него један комадић папира. Они су се, као што смо видјели, према Хрватској одувијек односили као према својој законитој провинцији.

Године 1390, 12. јуна, дођоше из Сплита посланици у босанску престоницу Сутјеску да сами без борбе предају своју земљу Твртку I. Овај је Сплиту повратио привилегије свих ранијих владара, а као владар православни примио је у заштиту и сплитску надбискупију. Тиме је овај нови владар завладао приморском Хрватском.

Овако је ишло са овом слабом славенском државицом за њена прва три вијека. За осталих осам вијекова под мађарским господарством ишло је као и под сваким другим ропством. Као у каквој идили, само у својој историјској грандоманији Хрвати говоре о независности, бојевима, епопеји… Ова грандоманија је, и поред свега тога, онемогућила том народу кретање његове доцније политичке мисли према нормалном закону о пропорцијама.

Хрвати се размећу да Хрватска није никад (као што су то Србија, Бугарска или Грчка) била од Турака покорена. Међутим, зна се да је Смедерево пало 1459. и да су Бранковићи и други деспоти српски још 200 година послије Косова владали Сремом и Славонијом. А кад су Турци пошли према Хрватској, Хрватска је већ била признала аустријског цара, да буде заштићена… Што се тиче провале Турака са запада, из Босне, она је почела одмах послије пропасти босанске краљевине 1463. године, освајањем Крбаве и Лике које су остале под Турцима пуних 190 година. Турци би у својим чардацима и харемима по Удбини и по Огулину и до данас остали да Лику и Крбаву није ослободио српски сердар Стојан Јанковић (чију палату са патрицијским грбом и данас показују у Задру). Ослободио их је заједно са српским војводом Илијом Смиљанићем, који је био на челу храбрих српских ускока. Њих је онда, из својих разлога, у Равним Котарима помагала Млетачка Република. Српска ускочка војска је у неколико битака разбила Турке и попалила њихове чардаке. О овом пјевају и дивне пјесме српског ускочког епоса, које је испјевао гусларски дио српског народа. Чак и ове ускочке пјесме, под редакцијом др Николе Андрића, почетком 1941. године штампала је, као своју IX књигу, „славна” Матица хрватска, коју, међутим, нитко није ударио по прстима за овакве простачке плагијате. За културне Србе узимање њиховог трећег епоса, ускочког, било је као да су Хрвати узели цијелу једну српску провинцију. А и то урадише 1995. године.

Клептоманија иде и дотле да сваком одузима његове праве заслуге. Хрвати пишу, и сто пута понављају, да је Бонапарта код побједе на Арколу бјежао пред хрватским граничарима! Затим у својим књигама, чак и у придикама, Хрвати износе да је цар Наполеон казао (ово се односи на официра Драгића, Србина који је донио свој пртљаг у Париз послије пораза у Русији) како су “Хрвати код Смоленска 1812. показали да су први војници на свијету”, те да би са таквих 100.000 војника он заузео цијели свијет! Међутим, они се праве као да не знају да је са Наполеоном, чија је онда била Лика и Крбава, на Русију отишла само једна, једина скрпљена регимента из Лике и Крбаве. По хрватској статистици оног времена, то су били већином Срби, Личани и Кордунаши. Тако исто Хрвати пишу да су они однијели и побједу код Кустоце, у Италији 1858. године.

Ове историјске чињенице спадају у политичку психологију Хрвата. Пођете ли овом нити и даље, наићи ћете и на све невјеројатније појаве. Познати историчар, загребачки професор др Рудолф Хорват, пишући о историји Хрвата наводи у једном беспримјерном списку хрватских владара (од првог њиховог бана Борне 819. до посљедњег владара цара Карла Хабзбуршког 1918) једну неизмјерну листу оних који су владали и управљали Хрватском, сваког по имену и добу владања. На тој листи има више њих, него укупно свих владара свију европских династија – од оног до данашњег времена! Ево, да наведемо ово невјеројатно историјско откриће професора и патриоте, иначе писца озбиљних историјских дјела.

Само од бана Борне 819. до бана Томислава 914. (који ће постати и првим хрватским краљем 925) има десет банова, самосталних господара своје државе. Затим краљ Војномир отвара листу и “посавских краљева”, којих је пет на броју. Потом долази листа под називом: “Банови за владања краљева хрватске крви” (јер док су хрватски краљеви краљевали, њихови потчињени банови су бановали, што значи – управљали судством, војском и администрацијом заједно са владаром). Послије пропасти на Гвозду, долазе мађарски владари који су Хрватску покорили, присвајајући њену краљевску титулу и крунишући се и сами у Биограду на Мору. (Ове мађарске краљеве Хрвати у својим историјским списима називају “хрватско-мађарски краљеви”, а њихову круну “мађарско-хрватска круна Светог Стјепана”)!

Послије овога долази листа хрватских краљева из династије Анжујске (што значи, оних владалаца који су замјенили Арпадовиће на престолу Мађарске). Ових банова има на броју шеснаест (увијек сви по именима и са хронологијом – од Хенрика Гизинга 1301. до Стјепана Банића 1387). Затим долази листа са насловом: “Посебни банови Хрватске и Далмације” (од Павла Шубића 1274. до Ладислава Лацковића 1387). Њих је на броју тринаест.

За њима долазе банови за хрватских краљева разних династија (1387-1527). Али, ни ово није све. Овдје слиједе банови под натписом: “Банови читаве Славоније”. Њих четрдесет и седам (од Ладислава Лученца 1387. до Фрање Баћана 1525). Овоме се придружује и листа са натписом: “Посебни банови Хрватске и Славоније“ (од 1387. до 1476), од Дионисиа до Лученца па до Дамјана Хорвата. Њих седамнаест. Надаље слиједи одиста интересантна листа под натписом: “Банови за хрватских краљева из династије Хабзбурга” (од 1526. до 1921), све по реду – и имену и датуму – од Крсте Франкопана 1526. до др Томислава Томљеновића 1921. године. Бројем их је ништа мање него педесет и четири. Најзад, нису заборављене ни велможе под натписом: “Бански замјеници” (који су бановали у очекивању да прави бан буде постављен). Набројани су редом – од бискупа Кеглевића 1527. чак до бискупа др Теодора Бошњака 1920. Нису изостављена ни висока лица, на примјер – гроф Ердели 1670. и барун Левин Рауџ 1867. Њих укупно десет. Послије овога ће доћи и листа под натписом: “Краљевски комесари” и “повереници”. Њих је три. Напосљетку, списак завршавају “Хрватски херцези”, који су били странци из краљевских или сличних кућа. Међу њима налазимо и Мергериту, кћерку Херцега Стјепана. Укупно их је било седамнаест.

Из списка др Рудолфа Хорвата излази да је у земљи Краљевине Хрватске, прије и послије пропасти независности на Гвозду 1102. године, било укупно, што банова и краљева њихових, двије стотине четрдесет и пет владара! Самих хрватских краљева од Томислава до Коломана има шеснаест (макар се о многима ништа и не зна). Број мађарских и аустријских заједничких владара био је четрдесет и један.

Значи, укупно 302. Сви “пресветли”!

Да се човјек прекрсти од чуда! Јер када Хрвати наводе владаре велике Русије, то је, судећи по броју, шака јада. Тако исто и француске владаре од Кловиса до Наполеона III, опет шака јака. О енглеским владарима да и не говоримо.

Славонија, која је у то доба захватала подручје око ријека Купе и Сутле на западу, до близу Дунава на истоку, дијели се на велике жупаније: загребачку, вараждинску, крижевачку и вировитичку. Крижевачка жупанија је била највећа и захватала је простор од ријеке Бедње и Лоње на западу, до линије: Валпово, Каменско и Окучани на истоку, те ријеке Саве на југу и Драве на сјеверу.

Ето, у земљи Хрватској, гдје су од године 812. управљала укупно 323 хрватска бана, укључујући доктора Шубашића, опсег Хрваске често је падао до очајне мјере.

За Аустрију, која се за толико вијекова одржавала браковима својих принцеза и принчева, позната је латинска изрека: Ту фелиx Аустриа нубе. Хрвати су, макар не имали ни принцеза ни принчева ни своје краљевске куће, украли, као и много других туђих ствари, и ову изреку и прекројили је на изреку: Ту фелиx Цроатиа нубе. Тако су послије миленијумске свечаности мађарскога парламента у Пешти и они почели први пут говорити отворено о својој хиљадугодишњици.

Каква је катастрофа задесила Славонију турском инвазијом у XVI стољећу може се најјасније видјети по опадању броја кућа, које су плаћале порез. Тако је у великој крижевачкој жупанији 1506. године било више од 12.000 таквих домова. Број таквих домова 1543. сведен је на 1501, а 1554. године на симболичних 376 домова. Крижевачка жупанија 1596. године имала је само 96 фумуса (домова), кућа способних за плаћење државних пореза.

Хрватски историчар Смичиклас пише: „Под крај XVI вијека цијела Хрватска и Славонија спале су биле на пуке три жупаније, са три хиљаде порезнијех кућа, и то је била држава хрватскијех бана”. Ово – „под крај XVI стољећа”, односи се на доба наше сеобе под Чарнојевићем! Када с тим упоредите само ону гомилу Срба, коју је патријарх превео преко Дунава и која је износила најмање 30.000 душа, онда можете вјеровати да је овај народ избјеглички ЗА ДЕСЕТ ПУТА превазилазио онај број кућа пореских глава које су тако представљале цијели хрватски народ.

То је доба кад се Аустријско царство налази у сукобу са тада најмоћнијом турском царевином, у њеном златном добу за владавине султана Сулејмана Величанственог (1520-1566), који је 1521. године освојио Београд, потукао мађарску војску на Мохачу 1526. године и 1541. године освојио Будим. Године 1552. освојене су тврђаве у Вировитици, Чазми, Дубрави и друге.

Турска војска је темељито опустошила простор између ријеке Илове на истоку до линије градова-тврђава Копривница–Крижевци–Врбовец–Иванић Град на западу. Овај се простор у тадашњим документима назива „опустошена земља”.

Аустрија је схватила да се против Турака може борити само системом војних утврђења – Војном крајином. Војну крајину у Славонији 1540. године почиње да организира Ханс Унгнад. Већ 1542. досељено је 400 ускока из Жумберка и Крањске са повластицама добијеним од Фердинанда I:

1. да уживају земљу без пореза и намета двадесет година;
2. да капетани и војводе њима самостално заповиједају;
3. да капетани са 200 војника добивају годишњу плаћу од 50 рајнских форинти и др.

Ових 400 ускока под управом дванаест народних војвода размјештено је између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Фердинанд ова лица од којих се формира Крајина назива Србима или Рашанима.

О томе се нарочито бринула штајерска властела којој је послије пада Славоније у првом реду пријетила опасност. И већ послије тешког пораза Кацианерова 1537. године код Горјана, почело се одмах радити на оснивању плаћеничких крајишких чета, које ће разним разбојничким турским четама бар пријечити дубље продирање у ову област. Он се брзо увјерио да се при том послу не може много ослонити на домаће словенске и хрватске кметове. Стога је обавијестио сталеже штајерске да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима, па би требало да нетко и њих брани јер “они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове”. Зато предлаже да се умјесто њих набаве ваљане плаћеничке чете Нијемаца и особито Срба, који већ од прије десетак година у знатном броју ускачу из Турске у Сењско приморје, Жумберак и Крањску, те врло успјешно врше војну службу на оној крајини. Штајерци одмах усвојише овај приједлог и већ исте године отпоче систематско насељавање Горње Славоније српским ускоцима.

Почетак је учињен са српским ускоцима из Крањске и Жумберка. Већ марта 1540, а затим и маја 1542. у крајинску службу је узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Ови Крајишници размјештени су по тадашњој Словинској крајини између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и своје породице, те их смјестили по склонитим брдским и шумским мјестима у близини својих стражара, док су се старјешине њихове у првом маху населиле по сусједним крајевима Штајерске. За овима одмах почеше долазити и ускоци из Доње Славоније и југозападне Угарске. Њих су у то доба називали пребезима, а касније Власима. Тако је већ 1543. године овамо дошао Марко Томашевић од Пожеге и Петар Беседић Прибег, сваки са девет наоружаних момака. Из сусједне Угарске дошао је заставник Павле Бакић са својима. Нешто касније ускочише из турске Славоније и други, међу којима најугледнији бијаху војвода Иван Маргетић (Расцианус) и стриц му Плавша. Иван се са својих 49 коњаника настанио око Лудбрега, по селима данашњих српских парохија Болфана и Великог Поганца, те је дао и име селу Иванцу, а Плавша се са своја 53 пјешака населио близу Копривнице, гдје се и по њему прозвало једно село – Плавшинци, главно српско село у оном крају и сједиште парохије.

Када је, међутим, почетком друге половине XVI вијека Крижевачка жупанија готово сасвим опустила од учесталих турских провала (при чему су, нема сумње, много пострадали и новонасељени Срби), јавила се потреба за још већим бројем плаћених Крајишника. Стога је 1555. године примљено у службу шест нових ускочких војвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и број српских војника поново умножио у овој области. Исте године дошла је овамо из Доње Славоније једна одлична породица од 40 душа тројице војвода – браће Алексе, Дојчина и Вукмира. Године 1556. примљен је на рачун њемачких плаћеника и војвода Ратко Прибег са 43 пјешака, који се настанише око града Тополовца, недалеко од Крижеваца. Нешто касније, 1562. године, дошло је у Подравину, ниже Копривнице, неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 наоружаних људи, те су послије годину дана пресељени у близину манастира Лепавине, између Крижеваца и Копривнице. А 1563. године дошли су овамо, с нарочитом царском повластицом, многи Срби тзв. Морлаци из сјеверне Далмације и настанили се око Глоговнице под Калником. Најзад, 13. јануара 1568. године упућене су из Беча војне власти у Словинску крајину. Циљ је био да све српске ускоке из Крањске, или бар оне који то буду хтјели, преселе у Подравину по обронцима Калника и Билогоре, између Лудбрега, Копривнице и Билогоре и између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца.

На тај начин, већ у другој половини XVI вијека настањено је по Горњој Славонији неколико хиљада Срба. Они су у тој крајини имали врло видну улогу. Тако је надвојвода Карло сматрао потребним да јуна 1576. године упозори Земаљску штајерску управу како већина војвода у Словинској крајини није римокатоличке, него је ускочке православне вјере (ницхт Цхристен, сондерн Усскохен).

Овим сеобама завршена су масовна пресељавања из турске у аустријску Славонију. Аустрија је постигла што је жељела – ослабила турску, а истовремено ојачала своју границу.

Крајишници су земљу прво добили на кориштење, а затим и у власништво. Зато је највећи број српских крајишких родова живио стољећима у истом селу. Село су сами изградили, искрчили шуму и осигурали боље и сигурније услове живота у новој географској средини.

Имена и презимена ускока из турске Славоније, пресељених око 1600. године, свједоче о највећем броју србијанских имена и презимена. То је доказ да им је поријекло углавном из Србије.

Интересантно је примјетити да уз имена свештеника (код православних народа – попови) нема презимена. Било је довољно написати „поп”. Очито је да су са српским народом приликом сеоба ишли и свештеници, дијелећи судбину свог народа.

Као један од доказа насељавања и постојања крајишког-српског народа православне-грчке вјере на овим просторима јесте натпис на великој карти PARTE DE LA SCHLAVONIA издане у Риму 1690. године. Натпис је означен крупним словима: VALLACHI POP DI RITO GRECO , што у преводу значи ВЛАШКИ НАРОД ГРЧКЕ ВЈЕРЕ. На карти означени простор иде од манастира Лепавине и села Мучна Река код Копривнице на сјеверозападу до утврде Свибовца на ријеци Чесми (код Нарте) и Међураче и Томаша на југоистоку.

Почетак 17. стољећа био је веома тежак за тек насељене Крајишнике, граничаре српског православног народа. Налазили су се у тешкој борби на три стране. Са турским пљачкашким четама борили су се на истоку, са аустријским (њемачким) официрима друге вјере и језика борили су се на другој страни, те са католичком, хрватском црквом из Каптола у Загребу на трећој страни. Црква тражи своја црквена земљишта, често уступљена Крајишницима. Иако су Крајишници прешли на аустријску страну под уговором да ће бити само Крајишници-војници (бранитељи границе), са својом православном вјером и унутарњом самоуправом (сеоским кнезовима), они најчешће нису били добродошло становништво. Увијек су били шизматици, Власи и странци.

Пресељени Крајишници стално су се бунили због непоштивања договора приликом преласка са једне на другу страну. Дизали су свој глас против корумпираних аустријских официра који су их израбљивали и закидали на муницији, мундиру и плати. Залагали су се за останак у православној вјери и били су против тежњи хрватског Сабора да се „Власи покмете”. Опирали су се намјери католичке цркве да их преведе у католичанство. Центар ових мањих побуна био је у Ровишћу, јер је у околини било највише српских Крајишника. Коначно је цар Фердинанд II издао 5. октобра 1630. године у Регенсбургу STATUTA VALACHORUM , који су имали велик значај и то не само за цијелу Словинску (Vindisgrence) или Вараждинску крајину него и за Хрватску крајину, јужно од Купе. Ове привилегије гарантују права Крајишника као војника-бранитеља царства, да не буду кметови, да имају слободу православне вјероисповјести, да имају унутарњу самоуправу по селима, бирањем сеоског кнеза, војводе са баштинама и другог руководства (на Ђурђевдан). Статута Валацхорум су најприје чувана у манастиру Марча (код Иванић Града) и приликом црквених свечаности изношена су и показивана народу. Послије присилног напуштања манастира Марче 1753. године, привилегије су пренесене у Северин и чуване у црквеној скривници.

Католичка црква стално тежи покатоличавању Влаха шизматика, а кад јој то не полази за руком иде на унијаћење. Калуђери манастира Марче су приликом присилног напуштања манастира са собом понијели књиге и црквене драгоцјености и склонили их у манастир Лепавину. Тад је основана и нова православна епархија Лепавинско-северинска. Сједиште јој је било у селу Северину. То је доба и највеће буне у Словинској крајини. Буна је јануара 1755. године планула у Северину и убрзо се раширила Крајином.

Побуњеним Крајишницима у Северинској буни суђено је исте 1755. године у Кањижи, у Мађарској. Тамо се моћна аустријска царевина сурово обрачунавала са својим Крајишницима, који су јој бранили границе пуна два стољећа. Њих 17 је осуђено на смрт разапињањем на точку.

Православних домова цијели Вараждински генералат 1772. године има 3.163, са 17.795 мушких глава. У Крижевачкој жупанији било је 194 домова. Тада по једном дому просјечно било 5,67 мушких глава, што одговара просјечном дому са 11-12 чланова домаћинства. То би одговарало броју укупног православног становништва изнад 37.000 до 40.000 житеља у Словинској крајини. Вараждински генералат је 1799. године имао укупно 103.247 становника. Зато се може узети да је 1772. године православно становништво чинило најмање половину укупног становништва Словинске, Вараждинске крајине, а прије тога и знатно више.

Основни узрок почетка изумирања српског становништва на тим просторима јесте прелазак на систем – двоје, па затим и једно дијете у породици (да се не би „грунт” (имање) цијепао). Долази и до губљења националне свијести, тако да се термин „Влах-Србин” замјењује вјерским термином – „православац”, што свесрдно подржавају аустријска власт и хрватска католичка црква. Истовремено, у току је и велико досељавање католичког становништва.

Коначно, почетком 20. стољећа хрватска католичка црква, предвођена лицима из Ватикана, прихвата идеје Старчевића о етнички и религијски чистој хрватској држави. Као главни непријатељ се проглашавају Срби, дојучерашњи Крајишници. Они су бунтовнички елемент друге вјере – реметилачки, шизматички фактор у Хрватској. На идејама мржње према српском народу све више ради и моћна Аустро-Угарска империја, која тежи продирању на југоисток Европе.

Свакако, унапријед треба имати на уму да је ово XIX стољеће дошло послије крвавих прогона Срба у Хрватској и Славонији, за вријеме Марије Терезе нарочито. Сви Срби који нису хтјели прећи у католичанство или унијанство скапали су по тамницама на тортурама или су натјерани на исељење у Угарску, Италију, Влашку, па чак и у Русију. Ови прогони су, уосталом, били вршени према обрасцу једног старог датума. Већ је Сикст II био наредио мађарском краљу уништење шизматика у Босни. Радило се о богумилима, али и о православнима, који су сачињавали главно босанско становништво. Овај крсташки рат трајао је шест пуних година! А како је војска мађарска већ од Коломана била мјешовита (мађарско-хрватска), значи да су на Врбасу и на Босни Србе клали преци усташа онако како је то 1941–1945. и 1991–1995. године учинила крвава усташка емиграција и врло бројна екстремна маса хрватске нације.

Билогора и Грубишно поље 1941.

 

< Увод                                                    Садржај                                                Догађања пред први и други свјетски рат >


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top