Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Истина скривана у трњу 62 године

Датум објаве: петак, март 17, 2017
Објављено у Подриње
Величина слова: A- A+

Потомци оних коjи су, овдjе на овоме мjесту, 27. априла 1942. године, побиjени па запаљени или чак живи запаљени, окупљају се сваке године да помену невине жртве усташког злочина.

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/ostala_stratista/krst-pomen.jpg

Тако је било и 2014. године. Запаљене су свиjеће, положени су виjенци, попиjена jе по ракиjа-двиjе за душу страдалих. Потомци невиних и потомци потомака невиних жртава, присутни ђаци, имали су прилику да чуjу шта се то тачно овдjе догодило приjе 72 године; лекциjу коjу у уџбеницима историjе, нажалост, нису имали прилике прочитати. Јер никад ниjе ни написана.

Они коjи су пажљиво слушали могли су чути и да власти више од пола виjека нису дозвољавале да се оваj злочин помиње, а камо ли да се обиљежи стратиште. А било jе овако како пишемо – тврдили су риjетки преживjели и њихови потомци.

Црна да црња бити не може

У прољеће 1942. године усташка „Црна легиjа“ Јуре Францетића, њих око 10.000, кренуло jе са задатком да од Сараjева до Дрине не оставе живо ни „српско уво“.
За разлику од усташа чиjи jе задатак био да масакрираjу цивиле, регуларне њемачке и италиjанске воjне jединице, истовремено, кренуле су у офанзиву на устаничку воjску рогатичког краjа. Код њих jош увиjек ниjе постоjала подjела на четнике и партизане. Притиснута офанзивом преjаког неприjатеља устаничка воjска била jе принуђена на повлачење према Дрини. Збjегови српског народа кренули су у бjежаниjу за воjском, jер су зли гласови о злочинима куда би пролазили “црнокошуљаши” стизали приjе њих. Покренуло се све српско од Олова, Пала, Сокоца, Хан Пиjеска, Кладња… циjели исток данашње Републике Српске бjежао jе према Србиjи. Становништво из Рогатице и села ближе граду такође jе кренуло у збjегове према селима ближе Дрини; одатле према Маjци Србиjи.

Ето тако се десило да село Осово, десетак километара удаљено од Рогатице у правцу Србиjе, те 1942. године, буде препуно избjеглица. Устаничка воjска jе узмакла, за њом су кренули Ниjемци и Италиjани, а цивили су остали на милост немилост Францетићевим усташама.

Тачниjе – на немилост.

Такође „Црноj легиjи“ Јуре Францетића прилазили су и локални муслимани, припадници такозване “муслиманске милициjе”. Такве jединице сустигле су српски збиjег у Осову.

Дан када jе крв горила

“Моjа 2 брата и 2 сестра били су овдjе у Осову, код ђеда и бабе. Отац и маjка отишли су са устаничком воjском према Дрини, да у Србиjи нађу смjештаj, па да се онда врате по дjецу. Ето, закаснили су само за jедан дан, усташе су биле брже” сузних очиjу прича Милован Боjат из Пљешевице, коjи тада ниjе био ни рођен. Напором воље препричава нам како су се даље одиграли догађаjи. Прича нам причу коjу jе научио од своjих предака, коjа ниjе заборављена иако никад ниjе записана, него се само преносила од уста до уста (ево, сад jе већ записана). “Преко Медника ударили су Францетићеви “црнокошуљаши”. Поуздано се зна да су им се придружили и овдашњи муслимани. Сестра Гоjка била jе код оваца. И млађи брат jе био са њом. Плакао jе, jер jе желио да се врати баки. Гоjка га jе вратила у село, а она jе поново отишла овцама. И тако… она преживи а остали… у живоj ватри изгореше. На jедну крв. Бацили су их у ватру. Ђед jе прикован за брвна и тако jе изгорио” прича Боjат.

Приjе 10 година, када jе подигнут оваj споменик, аутор коjи исписуjе ове редове био jе у прилици да забиљежи свjедочење сада већ покоjне Гоjке Боjат, удате Зорановић: “Оставили смо овце и пошли према Качарском брду. Кад смо дошли на Качарско брдо, тетка ми, мамина сестра рођена, горе удата, са дjецом доручкуjе. Каже ми: “Хаjде, Гоjо, да доручкуjемо, откуд ти тако рано?” Испричала сам им шта се догађа. Каже она: “Нека те, остани код мене.” Већ се увелико пуца. Што Радоjа на силу не поведох са собом! Никад то себи опростити не могу! Побjегла сам са неком дjецом на Гаjеве.

На Гаjевима дођемо у кућу Гашевића. Са Гаjева смо кренули на Стрмац, па преко Пешурића дошли смо на Сjемећ. Угледали смо дим и било нам jе jасно шта се догађа”, причала нам jе Гоjка. За живота. Она jе те 1942. имала 9 година, Момчило 4, Радоjе 6, а Раjка 13 година. „И сви су умрли у истом дану“ рекла би пjесникиња. Једино jе Гоjка преживjела. И поживjела да исприча и посвjедочи о злочину. Новинарима, али и у књизи „Гоjкин животни пут“ коjа jе данас представњена рогатичкоj jавности.

А усташки злочин у Осову jе био страшан. Све што су похватали Срба, у зору 27.04.1942. године по селу усташе су сакупиле, затвориле у куће и штале Коjе Ристановића и Ристе и Митра Корањића. Заселак Кула налази се у прилично дубокоj, природноj ували измеду два брда, сакривен jе и заклоњен од погледа. А онда jе почео крвави, усташки пир у коме jе убиjено иумеђу 90 и 100 Срба. Неки кажу и више. Како сад знати колико их jе тачно било? И то све саме неjачи, дjеце, жена и стараца, jер воjно способни или су се крили по околним шумама или су отишли са воjском. Побиjени су: Ристановићи, Ковачевићи, Љубиници, Корањићи, Балчаци, Боjати, Гашевици, Зековићи, Томовићи, Паунићи, Кундурићи… и по презименима се види да су то породице не само из Рогатице него са циjелог Сараjевско-романиjског платоа. Петар Ристановић, напримjер, данас нам прича да jе ту настрадало 24 његових наближих – чланова породице.

Увиjек неко претекне

Злочин jе преживjела Перса Зековић-Савчић. Неко, Вjероватно Бог, оставио jе тада живу да може да свjедочи о престрашном усташком злочину. Ни Перса ниjе, Бог да jоj душу прости и помилуjе, више међу живима, али jе у диктафон овог и jош неких новинара, приjе десет година, изниjела следеће свjедочење:

“Усташа ме jе jедан узео за руку и рекао ми да идем са њим. Одвео ме jе у jедну муслиманску кућу и рек’о некоj цурици да ми да своjе хаљине да обучем. Била сам ту до уjутро. Сву ноћ сам плакала. Знала сам да су ми сви поклани и попаљени. Е, моjа маjко jадна! Уjутро видим они се пакуjу да бjеже. Питам их: “А куд ћу jа jадна?” Рекли су ми да ће ме водити у Рогатицу са собом. А мени ко да jе сами Бог реко: “Немоj ићи, бjежи ти!” Скинем оне њихове хаљине и на онаj капак неки на магази доље сиђем ђе су говеда, па онда побjегнем уз jедно брдо, па се сакриjем у шевар. Један усташа дошао jе у кућу и пита: “Гдjе jе мала? Богами, нема jе! Побjегла”, рекли су му. А jа све то чуjем. Ја jадна опет бjежи, бjежи, бjежи… ништа не видим, само шума. Бjежи и преко оне шуме у Думањиће. Ту нађем jедног Србина и jедну Српкињу. Све им испричам.

До jедан сат-два дођоше три муслиманке. Оће нешто да пљачкаjу. Познале су ме jер сам у Осову двиjе године у бjежаниjи чувала овце. Рекле су ми: “Аjде се ти врати са нама, неће они теби сад ништа.” Ја се вратим са њима. Дођем код оне Цуре, Микове маjке. Причам jоj да смо побиjени и попаљени, а она ништа ниjе знала. Поче плакати, то jоj jе све родбина. Вратимо се у село да видимо jе ли ко ост’о жив. У кући Илиjиноj нема никога, само кости. Побиjено, попаљено, па онда закопани у ђубре. Била сам ту седам дана и онда са бjежаниjом отишла у Гласинац“, причала jе Перса о догађаjима од приjе седамдесет двиjе године. Коjе никад ниjе успjела да заборави. Ниjе могла све и да jе хтjела.

Остао пепео и кости

Кад jе муслиманско становништво завршило пљачку српске имовине по Осову родбина побиjених Срба jе по изгорелим обjектима покушала прикупити посмртне остатке наjмилиjих. Малоброjни су препознати по недогорjелим диjеловима тиjела и одjеће, док jе од већине жртава остао само пепео. Пепео и кости. Посмртни остаци су сакупљани, између осталог, и у дрвене сандуке у коjима стоjи брашно. Тако су Корањићи посмртне остатке, за коjе су сматрали да припадаjу њиховоj родбини, сахранили у заjедничку гробницу на брежуљку украj села. Све то рађено jе на брзину, а онда се бjежало према Дрини. Ту су Италиjани и Нjемци блокирали мостове а усташе навалиле на српске цивиле… одувуд усташе, отуд набуjала Дрина… побиjено jе преко 6.000 хиљада Срба у Милошевићима и Старом Броду.

Породице су се, након тога, искупљале по збjеговима у Србиjи, тржили су jедни друге, налазили, неналазили, преброjавали своjе мртве и сjећали их се.

Чак и у годинама послиjе 2. великог рата споменици настрадалим српским цивилима у Осову подизани су стидљиво и скоро илегално. И то само у породичним, сеоским гробљима, док мjесто масовног страдања никад ниjе обиљежено. Децениjама jе било зарасло у трње и коров. Све док потомци настрадалих, приjе равно десет година, нису подигли скроман али лиjеп споменик. Тек тад се смjело, jер нико више ниjе бранио да се то учини.

Годинама приjе тога су породице чиjи су чланови побиjени у Осову, на задушнице, послиjе обиласка породичних гробаља, обавезно долазиле на гроб Корањића у непосредноj близини стратишта и палили свиjеће. А онда би, као случаjно, навраћали и на мjесто страдања из 1942. зарасло и неуредно, и прислуживали су свиjеће задушнице.

Годинама нису дали да се подигне споменик

Мариjан Боjат био jе планирао да спомен за своjе троjе настрадале дjеце подигне у виду спомен-чесме поред пута у Радави, на коjоj би била камена спомен-плоча са уклесаном jелком и два jаблана: кћерка и два сина. Идеjа jе била да се жедном путнику угаси жеђ, а он прочита имена невиних жртава. Да вода, симболично, гаси ватру у коjоj су изгорjели дjечиjи животи. Плоча jе урађена, али власти нису дозволиле њено постављање. Родитељи Мариjан и Стана нису дочекали да за њиховог живота буде постављена спомен-плоча настрадалоj им дjеци. Милован Боjат, син им, jе 2002. године реализовао дугогодишњу жељу своjих преминулих родитеља. Са старе камене плоче избрисан jе jедино натпис „спомен-вода“ и уклесан крст и слике дjеце, а све остало на њоj jе аутентично. А и од приче како их jе сахранио у наjмању руку, кожа се jежи, а сузе крећу саме.

„Кад сам дошао на мjесто гдjе су ми убиjени сестра и два брата са баком и дjедом у мени се jавио чудан осjећаj. Као да ми jе неко рекао тачно мjесто на коме су баш они убиjени и са кога треба да узмем земљу да их сахраним. Сахранио сам ту земљу, коjу сматрам њиховим посмртним остацима, поред гроба родитеља, на породицном гробљу у Пљешевици” испричао нам jе Боjат.

Данас, ако ништа друго, породице имаjу гдjе, а и и смиjу, запалити свиjеће-задушнице. Без боjазни да ће бити оптужени за нарушавање братсва и jединства. Иако неправда почињена 1942. у Осову никад неће и не може бити исправљена. Јер на спомен обиљежjу исписана су имена само оних за коjе се зна да су овдjе страдали. Пошто се радило о збjегу, имена великог броjа побиjених нико ниjе ни знао. Зна се само да jе било доста дjеце, од тога jедно старо само три дана. Много jе, дакле, потомака и потомака од потомака коjи данас нису овдjе били присутни jер никад нису ни рођени!

Данашња годишњица не само да jе била дозвољена него jе и подржана од стране општинске власти на челу са начелником Томиславом Пухалцем.

Усташа побио преко 6 хиљада Срба па добио своjу улицу у Мостару

На само неколико километара од овог мjеста, у окрвиру исте усташке, Францетићеве офанзиве 1942. године, у кући Деспота побиjено jе више од 20 Срба – цивила. Сjеверно од овог мjеста 165 цивила побили су, такође, “црнокошуљаши” под командом Јуре Францетића. Например, само из породице Пушоња убиjена су 42 члана. Преживjело jе тек двоjе дjеце: Миjат и Анђелка Пушоња, jедно са осамнаест а друго са седам рана.

Наjжалосниjе од свега jе то што нико никад ниjе одговарао нити за jедан од ових злочина, укључуjући и оних преко 6.000 побиjених на Дрини. У истоj овоj офанзиви, од истих ових усташа, под командом тог истог Јуре Францетића.

А он jе jош приjе 2. свjетског рата осуђиван због усташког дjеловања и депортован из Краљевине Југославиjе. Током рата био jе задужен са прогон Срба, Јевреjа и комуниста у Сараjеву, и даље све до Дрине. И командант злогласне “Црне легиjе”. Због невjероватних звjерстава и нечовjечстава коjа jе чинио Ниjемци су од Анте Павелића лично затражили да га смиjени. Поглавник не само да га ниjе смиjенио, него га jе унаприjедио у команданта свих усташких jединица у БиХ. Францетић jе умро 27. Децембра 1942. године у партизанском заробљеништву од посљедица рањавања. Да jе дуже поживио ко зна колико jош хиљада људи би побио.

Мећутим, током посљедњег рата jединица ХОС-а у Госпићу носила jе назив “19. Боjна Витез Јуре Францетић”. Бригада ХОС-а у Зеници носила jе име „Бригада Јуре Францетић”. Касниjе jе промиjењено у “44. Самостална домобранска боjна Јуре Францетић”. Јединица ХОС-а из Томиславграда носила jе име “13. Боjна Јуре Францетић”. У Слуњу jе 2000. године постављена спомен-плоча Јури Францетићу, али jе уклоњена након 2004. године. Једна улица у западном Мостару и данас носи име овог страшног усташког злочинца: Улица Јуре Францетића.

Замислите сад како jе неком потомку од преко 6 хиљада Срба коjе су побили “црнокошуљаши” кад данас прошетаjу Мостаром и угледаjу ову таблу са називом улице!

Пише: Зоран Јанковић

Извор: Фронтал


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top