Iskustvo i nauk za odnose između Srba i Slovenaca

Datum objave: utorak, septembar 19, 2017
Objavljeno u Ostalo
Veličina slova: A- A+

Između Slovenaca i Srba u nekom dužem kulturno-istorijskom odnosno društveno političkom životu gotovo da i nije bilo srodnosti, bliskosti, zajedničkih ideja ili interesa. Ono što je ipak najvažnije su činjenice koje neosporno potvrđuju genezu antisrpskih odnosa koji duže vremena traju ispoljavajući se u rasponu od lukavog i dvoličnog politikanstva, egoističkog i prevrtljivog karaktera, preko propagande fašističkog tipa, do zločinačkih i terorističkih oblika delovanja „deželenih“ vojnih i policijskih snaga. Kao prilog našem istorijskom pamćenju, moralo bi se shvatiti da je i pored izuzetno teških problema sa kojima se nosimo i borimo danas, istorijsko pamćenje uz njegov nauk, pouke i poruke glavni resurs Srpstva. U tom smislu neophodno je sagledavati iskustva i pouke koje smo imali sa Slovencima.

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/jna_slovenija.jpg

Tokom 20. veka do današnjih dana nije srpski narod učinio ništa loše slovenačkom narodu. Naprotiv, zaslugom srpske vojske oslobođena je i stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Narodno-oslobodilačka vojska (koju su u najvećem procentu činili Srbi), oslobodila je uz skromnu pomoć Oslobodilne fronte, i Sloveniju. U dva navrata je srpska, odnosno Narodno oslobidilačka vojska s oružjem ušla u Sloveniju, na zahtev i po želji samih Slovenaca i njihovog nacionalnog i političkog rukovodstva. Kako 1918. tako 1945. godine ove vojske Slovenci nisu dočekali i proglasili za okupatore. Naprotiv, dočekali su ih uz slavlje kao očekivane oslobodioce od „…dotadašnjih okupatora i spasioce od stalnih teritorijalnih aspiracija susednih država.“ Drugi svetski rat, uvek nas nekako podseća na častan odnos Srpskog naroda prema Slovencima, kada je veliki broj Slovenačkih izbeglica našao utočište u Srbiji.

Da bi se potpunije sagledala i upoznala istorijska geneza razvoja odnosa između Srba i Slovenaca tokom dvadesetog veka, neophodno je počitati knjigu drugu „Slovenija – mali prljavi rat“ iz sadržaja biblioteke „Obmana“ u izdanju Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, objavljene 2007. godine. U pogovoru knjige pod naslovom „Ukidanje prava na zabludu“ koji je napisao Predrag Dragić Kijuk pored ostalog stoji: „Nisu ni ekonomski niti ideološki razlozi osnovno svojstvo nezadovoljstva bivše najsevernije jugoslovenske republike, već dominantna srbofobija, što pedantna rekonstrukcija istorijskog sleda događaja nesumnjivo pokazuje. Sindrom slovenačke patološke mržnje, slično hrvatskoj srbofobiji, nalazi se u svojstvima rimokatoličke crkve i njenom odnosu prema drugim konfesijama.“ Potom slede uverljiva pojašnjenja.

Milivoje Ivanišević je u „Književnim novinama“ br. 1051, 1-15. februara 2002. godine objavio članak pod nazivom „Slovenački pohod na Srbe“. Tu saznajemo da je krilatica „Srbe na vrbe“ nastala upravo u Sloveniji. „Vidovdanski atentat na Nadvojvodu Ferdinanda u Sarajevu teško je pao Slovencima i to nikako nisu mogli da prežale i Srbima oproste. Svoju pretnju „Srbe na vrbe“ su i ostvarili kada su ušli u Srbiju. Po voćnjacima i drveću Mačve lelujala su tela obešenih domaćina i njihovih ukućana, starica, žena i dece. U surovosti su se najviše isticali soldati austrougarskih regimenti koji su govorili srpski ili jezikom koji je mnogo ličio na srpski. To su bile regimente koje su pretežno sačinjavali muslimanski, hrvatski i slovenački vojnici. Horde ubica, palikuća i pljačkaša….To je stalno u Jugoslaviji i Srbiji prikrivano, pogotovo u vreme Drugog svetskog rata, kada su mnogi prognani Slovenci, potomci nekadašnjih legionara i ubica, svoje utočište i zaštitu potražili i našli u Srbiji.“

Motivi ulaska Slovenaca u novu državu nakon završetka Prvog svetskog rata vidi se u članku „Prihvaćeni kao nesrećna braća“ u kojem se ističe sledeće: „Morali smo da priđemo Srbiji da spasemo što se spasti može. Nismo mogli da proglasimo sopstvenu republiku. Morali smo da se priklonimo Srbiji koja je član Antante i u kojoj ona ima priličan ugled; ili da trpimo da Antanta radi s nama, kao sa svojim neprijateljem šta hoće. U tom slučaju morali bi smo da vratimo Srbiji svu štetu koju su naši vojnici napravili, bilo u novcu, bilo u robi, bilo u radu… Pri raspadu Austrije nije više bilo pitanje da li se nekome Srbija sviđa ili ne, morali smo da priđemo njoj, da se spase što se spasti može. Srbi su imali reč i mi moramo reći da su nas prihvatili kao nesrećnu braću, iako su mogli da nas prihvate kao izdajnike jugoslovenskih naroda, jer smo se zajedno sa Austrijom borili protiv Srbije. Srbi su bili potrebni nama, a ne mi njima…“

Paroh ljubljanski Peran Bošković je 1989. godine upozoravao na opasnost od antisrpske histerije u Sloveniji. U članku pod naslovom „Strašno je biti Srbin u Sloveniji“ u kojem je dat njegov tekst iz pisma upućenog 27. februara 1989. godine Bogoslovskom fakutetu SPC u Beogradu, on opisuje sve izraženije antisrpstvo u Sloveniji: „Za ovakvo teško stanje krivicu snosi – njihova crkva ovde. Razlozi su: već pet godina ovde raste antisrpsko raspoloženje, a stvaraju ga slovenački intelektualci, stalno se oslanjajući na njihovu crkvu. Ovdašnji klerikalci gori su od komunista.“ Pa dalje piše: „Celo leto smo slušali da smo okupatori i tirani, jer je vojska osudila četiri vrla Slovenca, a vojska ovde znači – Srbi…. Štiteći četvoricu pred vojnim sudom, beskrupulozno su optuživani Srbi. Svaka od tih optužbi bila je i presuda, koja je čitana nama ovde od vrtića, škole, fabrika i prodavnica. Sa suzama deca dolaze iz škole posle svih šikaniranja.“

Imajući političku podršku, svojom bestijalonošću u lažima prema Srbima prednjačio je studentski list „Mladina“ fabrikujući masu neistina i kleveta o nama po Evropi. Taj studentski list za koji je utvrđeno da nije samo „deo platforme alternativnih“, „nego državnih organa dežele“, objavljen je tekst pod nazivom „Obrezane; zašivene, ponosne“. U članku se pod navodnom „naučnom“ istraživanju u Srbiji u kojoj je na „snazi društveni konsenzus o obrezivanju žena“, zašivanja njihovih polnih organa „radi čuvanja od muške agresije“ i otvaraju se na dan venčanja kuhinjskim nožem. Ovako ruženje srpskog naroda pred Vidovdan 1989. godine je smišljeno bolesnim umom, krajnje prostačko i nisko. Na ovaj članak reagovalo je Društvo za negovanje slovenačko-srpskog prijateljstva protesnim pismom koje je potpisao predsednik Stanislav Gerl 23. juna 1989. godine. Ono što je još tragičnije je činjenica da je protest, kako je napisano: „za sada“ naišao „na zid ciničnog ćutanja“, pa se dodaje: „U međuvremenu, vozovi prolaze. Vagoni falsifikata putuju u Evropu. Tamo kolaju kao senzacija, pa se šire kao istina.“

Tokom juna meseca 1991. godine, stanje koje je vladalo u Ljubljani za pripadnike JNA i članove njihovih porodica, kao i za civilna lica zaposlena u tadašnjoj JNA, može da se oslika sledećim podacima i činjenicama. “Predsednik Slovenačke nacionalne stranke Ivan Boštner sačinio je i predao spisak starešina JNA koje je trebalo likvidirati. Rukovodilac te grupe za likvidaciju je Znago Jelinčić koji ima grupu od 30 egzekutora.“ Navode se i drugi primeri.

Beograđanin Ivan Mladenović sećajući se zarobljeništva u Sloveniji u svojoj ispovesti kaže: „Tri puta su me vodili pred streljački vod. „Pucali“ su mi u glavu iz praznog pištolja!“ Seća se da je po dolasku iz Slovenije bilo „strašno!“ Imao je teške psihičke probleme. Ležao je na VMA. Uspeo je da sve preboli i da se izleči. Zahvalan je kaže Bogu i „stalnom odlasku u manastir Sopoćani“. Ne pada mu na pamet da ide u Sloveniju, niti u njihov Merkator ovde u Beogradu.

Poseban nekorektan odnos prema ranjenim pripadnicima JNA su pokazali lekari Slovenci. Otupljeni pred lekarskom etikom, svsrtali su se u red onih „lekara“ monstruma iz Drugog svetskog rata. Pitanje „Zašto slovenački lekari ćute dok im teritorijalci pucaju u ranjenike?“ dat je uz naslov „pogazili etiku“. Da se ne nevode ostali primeri profesionalnog beščašća slovenačkih lekara, vredno je navesti postupak lekara iz rehabilitacionog centra Rimske Toplice kada su bolesnike napustili i ostavili same. „I ne samo ovaj primer“. Kaže primarijus Dr Milinko Bjelogrlić, pa dodaje: „Neshvatljivo je, potpuno indolentno ponašanje lekara, čutanje, odnosno muk njihove asocijacije u trenutku kada se pred njihovim vratima humanost i moral bacaju u blato. I to na svakom koraku. Dok se u ranjene puca dum-dum mecima, kidnapuju ili zaboravljaju sanitetske ekipe – lekari i medicinsko osoblje koje pokušava povređenima da pomogne, nedozvoljavaju da se priđe ranjenicima dok ne izdahnu, a za sve to ima mnogo dokaza, pripadnici moje profesije su ostali nemi, Ne smeju, ili jednostavno neće da vide ono što svi vide; ni da se oglase.“

U članku pod naslovom „Postherojski rat zapada protiv Jugoslavije“ dat je deo sa pod naslovom: „Opredeljeni za nasilje“ gospođe Smilje Avramov koji je objavljen 1997. godine. U tom izuzetno analitičnom, argumentovanom i poučnom delu podčlanka stoji: „Srbija je gajila neka čudna sentimentalna osećanja prema Sloveniji. Pružila je utočište desetinama hiljada prognanih Slovenaca za vreme Drugog svetskog rata, iako je i sama bila u izuzetno teškoj situaciji. Slovenački vojnici koji su služili vojni rok u Srbiji bili su ispraćeni prijateljski, sa hranom za put, kada je njihova vlada donela odluku da ih povuče. Obrnuto su postupili Slovenci sa srpskim regrutima koji su tamo služili vojni rok. Veliki broj je poubijan metodom metak u potiljak, na svojim stražarskim mestima, što je u Srbiji i među celim srpskim narodom izazvalo kolektivan šok.“

O svojevrsnoj akciji etničkog čišćenja Slovenije uz pitanje „Kako su “južnjaci“ izbrisani u osamostaljenoj Sloveniji“, podatke i stanja iznosi novinar Svetlana Vasović – Mekina u članku „Etničko čišćenje“ koji je objavljen u Politici 23.10. 2006. godine. Siže članka ističe: „Država Slovenija, posle desetogodišnjeg natezanja, priznala da je 1992. godine izbrisala 18.305 građana iz registra stalnog prebivališta. Neki dokumenti govore da je taj broj čak četiri puta veći.“ Naravno, na udaru su se našli nadodi „južnjaci“, a ostalim strancima, onim pravim nije falila dlaka s glave. „ Što se tiče diskriminisane grupe ljudi koji su medijski poetično krstili izbrisanima, oni su ostali bez dozvole, dokumenata, službe, imovine, prava na zdravstvenu zaštitu, isplatu penzija… Ali to nije sve. Policija je izabrane lovila u rutinskim racijama. A oni koji su uhvaćeni odvođeni su u pritvor, ili deportovani na granicu prema Hrvatskoj i isterani u ratom zahvaćena područja. Neke od njih porodice i danas traže.“

Poseban problem je iseljavanje velikog broja Srba iz Slovenije koji je dat pod naslovom „Uzrok netrpeljivost“. Naime, po podacima iz meseca januara 1993. godine, za poslednje tri godine iz Slovenije se iselilo oko 30.000 Srba. U tekstu se navodi: „Kako je rečeno u razgovorima sa predstavnicima Srpske zajednice u Sloveniji sa posebnim izaslanikom Ujedinjenih nacija za ljudska prava Tadeušom Mazovjeckim, održanim nedavno u Ljubljani, uzrok odlaska je najčešće bila netrpeljivost koja je dostigla vrhunac u završnoj fazi osamostaljivanja Slovenije. Ocenjuje se, takođe, da u Sloveniji još ima oko 60.000 pripadnika srpske nacionalnosti, čija je jedina škola u Ljubljani tik pred zatvaranjem.“

U vezi sa slovenačkom vojskom vredan je pomena članak pod nazivom: “Nezavisno Kosovo – štitiće slovenačko oružje“. U njemu se navodi da se, na jednom poligonu u Mađarskoj 9. 11. 2006. godine, kroz vojnu vežbu predstavio jedan slovenački bataljon da bi dobio sertifikat inspektora NATO za angažovanje na prostoru Kosova. Slovenci su izveli planiranu vežbu pod nazivom „Sokolov udar“ gde su „Srbi na Kosovu“ bili negativci i predstavljeni kao pobunjena strana.

Od retkih intelektualaca koji su srcem i dušom bili veliki ljudi, širokih pogleda, poštovali jugoslovensku zajednicu i Srbiju, njen narod i istoriju, je poznati glumac Stevo Žigon, potomak Slovenaca iz Primorja koji su proterani u Srbiju 1941. godine. U tekstu pod naslovom: „Duboko sam se postideo“ pored ostalog, on je omladini koja je indoktrirana takozvanim „civilnim“ društvom, zamerao na elementarnom neznanju slavne istorije srpskog naroda, o njegovim kako kaže „genijalnim vojskovođama“ i „nenadmašnim vojnicima“, odnosno srpskoj vojsci koja je „obrukala najcrnju soldatesku Evrope na Ceru i Suvoboru“ . Ne znaju kaže da je „taj oslobodilački genije srpskog naroda“ po probijanju Solunskog fronta za 60 dana izbio na zapadne granice i doprineo oslobođenju Slovenije. On kanstatuje i sledeće: „Ideolozi slovenačke državnosti, koji otvoreno, beskrupulozno, neznalački i primitivno usađuju u dušu slovenačke omladine ideje o tome da je jugoslovenski „jug“ jedna civilizacijski zaostala sredina, našli su se istom frontu sa najzaostalijim delom tog juga, sa fašisoidnom agresivnošću albanskog ekspanzionizma i izolacionizma.“

Iz datih primera, nema bilo šta da se negativno navede da je naš narod učinio bilo šta loše Slovencima u celoj istoriji. Obrnuto je već drugačije jer su se Slovenci u prilično velikom procentu ogrešili o srpski narod. Prihvatiti stav da se sa prošlošću treba da bave istoričari, a ne političari, kao da ništa sporno niti tragično nije bilo, i u tom duhu gradi zajednička budućnost, deluje neodgovorno. Taj stav su pokušali poraženi Nemci da nameću nakon završetka Drugog svetskog rata saveznicima, kada su bez imalo griže savesti za sve monstruozne zločine koje su počinili insistirali na stavu u smilsu: „Zaboravimo šta je bilo; gradimo nove odnose.“ Kad su videli takav bezobrazluk i bezosećajnost, onda su ih saveznici redom vodili u koncentarcione logore da vide koja su sve zverstva činili i za čega moraju da odgovaraju, pa tek onda da se ide napred, u budućnost.

Sve navedeno ima za cilj da nam za istorijsko pamćenje i nauk osvetli neke veoma osetljive pokazatelje odnosa Slovenaca kao naroda koji je u prilično velikom procentu pokazao svoje antisrpsko raspoloženje. Ono nije bilo samo izraženo početkom Prvog svetskog rata, već i kasnije, da bi svoje pravo lice u najnegativnijem smislu pokazao u poslednjoj deceniji prošlog veka, od 1989. do 1993. godine kada je u Sloveniji bilo 21 logor za Srbe . Takav stav se u jasnim oblicima ispoljavao i tokom agresije NATO na SRJ, ali se u određenoj formi nastavilo i prvih godina u ovom veku, posebno kada je reč o Kosovu i podršci njegovoj secesiji.

Izvor: SRPSKA.RU

Vezane vijesti:

Može li članstvo u Evropskoj uniji nekoga zaštiti od osude za ratne zločine? SLOVENIJA I SUD U HAGU




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Iskustvo i nauk za odnose između Srba i Slovenaca

  1. Nemanja je napisao:

    To sve treba da se unese u udžbenike da naša omladina zna ko su Austrougarski konjušari koji se danas nazivaju „Slovencina“ ili kako ih mi zovemo „Janezi“.to je obična stoka kojoj je u carevini Austrougarskoj bilo zabranjeno da se školuje.švabe su ih tretirali kao govna,što i jesu,dok ih Srbija nije oslobodila u prvom svetskom ratu i dala im identitet u kraljevini SHS.treba što više pisati i objavljivati javne članke o svim novonastalim veštačkim nacijama koji su dobili državu preko časne i svete Srpske krvi!uz pomoć zapada naravno,jer su u svojoj kratkoj i jadnoj istoriji uvek bili nečije sluge i čistači konjskih govana po Austrougarskim štalama!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top