Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Исидор хајдуковао против окупатора

Датум објаве: недеља, март 11, 2018
Величина слова: A- A+

Ужице  Кад је Ужице 1918. године напуштао аустроугарски окупатор бежећи пред налетом српске војске, у град је међу првим ослободиоцима са својом дружином ушао један – хајдук. У народу знани Исидор Бајић (1891–1957), из шуме и одметништва током окупације борио се против Аустроугара и њихових доушника. Па кад је ослобођење наступало, Исидор је са балкона ужичке гимназије окупљеном народу говорио да предстоји ослобађање целе Србије, да неће бити нареза ни окупаторског режима…

И испуни се брзо оно што овај хајдук Ужичанима рече (изузев нареза), али за Исидора ослобођење и живот у новој држави не донесе срећу. Кратко време он је са својом дружином провео у приспелој српској војсци, но убрзо почеше стизати притужбе да је палио, пљачкао, отимао.

Бајић, да би спасао главу, реши да се врати у шуму, а нове власти га прогласише хајдуком.

За његово хватање 1920. Министарство унутрашњих дела нуди награду од 10.000 динара. Вештог хајдука, који је и окупаторским потерама измицао, издали су јатаци у Богданици где га је ухватила жандармерија. Бајић је у оковима спроведен у Ужице пред суд. Првостепена пресуда била је смртна казна, касније преиначена на 20 година робије. Издржавао ју је од 1921. до 1933. у Сремској Митровици, ту се упознавши са Мошом Пијаде и Родољубом Чолаковићем. Држава је Исидору све одузела, по изласку из затвора радио је као кројач и земљоделац. У Другом рату Бајић је прво био с четницима, па се по завади четника и партизана вратио кући рекавши да неће да „присуствује тамо где се Срби бију између себе”. Касније, као симпатизер партизана, постао је први послератни председник општине Гојна Гора. Умро је у том селу 1957. На споменику на сеоском гробљу, где је сахрањен са супругом Дринком, и сада пише: „Хајдук Бајић Исидор”.

Тако се завршио животни пут човека о коме се више зна из народних предања него из докумената. Свој дипломски рад на београдском Филозофском факултету крајем осамдесетих Чачанин Горан Џоковић је насловио „Народна предања о хајдуку Исидору Бајићу”. С краја деведесетих снимљен је документарни филм „Исидор Бајић – хајдук или легенда” у продукцији „Срна филма” са Пала, редитеља Драгана Елчића.

Џоковић у свом раду пише да су Аустроугари по заузимању Србије 1916. у њој основали Војни генерални гувернман, подељен на 12 округа. Та окупациона управа одржала се захваљујући војним и жандармеријским јединицама, те обавештајној служби и полицији. Задатак агената био је да у свом рејону створе мрежу доушника: „Округ потпуно и стално шпијунирати.”

Српско становништво, десетковано ратним дејствима, наизглед се помирило са окупацијом, али се није предавало, све време кријући оружје. Из округа су стизали извештаји о појави „наоружаних банди”, а оружани сукоби учестали су између жандармеријских патрола и појединих дружина. Хајдучија је у окупацији имала личности које су задавале проблеме окупаторским властима: у шабачком округу Светомир Матић, у смедеревском Јован Пантић, у ужичком Исидор Бајић. Прича о њима дуго се одржала у народу.

Бајић је рођен у пожешком селу Богданици, а ратовао је у српској војсци у јесен 1915. на обронцима Маљена. Два његова брата погинула су у првим годинама рата, а синовац допао заробљеништва. Исидор је на Маљену напустио јединицу и отишао кући не верујући у ратни преокрет, сакрио своју ратну опрему. Окупатор је хапсио преостале српске војнике, али се Исидор скривао. Једном, кад је свратио кући, ухватили су га и спровели у станицу у Душковцима. Успео је да откује даску на затвору-брвнари и побегне. Узео је скривено наоружање и одметнуо се, окупио дружину од двадесетак људи.

„У Душковцима је почетком лета 1916. Исидор Бајић са својим људима напао жандармеријску станицу, чији је командант био Мађар, звао се Калмак. После краћег пушкарања жандарми су у паничном бекству напустили Душковце и отишли у Пожегу”, наводи Џоковић. Кад је жандармерији стигло појачање у људству, вратила се у Душковце, а Калмак је потере за Бајићем организовао само дању: „Из страха нису смели нигде заноћити, до у својој станици”. Бајићева група је имала велики број јатака код којих се склањала. По народном казивању, Исидор је отимао од лопова и давао сиротињи. Постао је страх и трепет за аустријске доушнике и лупеже. Бајићева група, истина, могла је прећи црту иза које се ступа у разбојништво, али је више неистинитих притужби на његово име од онога што се стварно догодило.

Кад је у јесен 1918. српска војска продирала Исидор Бајић са Миланом Чвркићем, у намери да успори непријатељско повлачење из Ужица према Чачку, долази на идеју да онеспособи пругу у Овчар Бањи, па је аустријски воз пун намирница ту излетео из шина и сурвао се према Морави. Народ је после данима носио те намирнице.

И тако се овај хајдук на свој начин одупирао окупатору. Унук Исидоров проф. др Никола Бајић сада каже да је, упркос свему, Исидор увек био личност о којој се у народу причало, али да су сва његова добра дела из времена аустријске окупације после рата брзо заборављена.

Аутор: Бранко Пејовић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Бугарска зверства у Врању и околини 1914 – 1918.

Вјерни отаџбини: Од Србије до Крфа – пут голготе

Битка у којој је Гвоздени пук добио име




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top