Преносимо: Бошко Обрадовић - Десет националних заповести Младе Србије
Наши дани су, пре свега, време историјског опадања и умора српског народа. Главна карактеристика савременог српског човека јесте помиреност са судбином, равнодушност и национална неодговорност. Може ли се у моралним дефетизмом и националном незаинтересованошћу затрованој друштвеној атмосфери уопште поставити српско национално питање данас?
Српско питање није, као што се код нас и даље мисли, политичко-економско питање. Српско питање је духовно-морално питање. И, јер 20 година нисмо погледали ствари из духовно-моралне перспективе – није могло и не може бити промена у Србији. За промене су потребни суштински унутрашњи предуслови:
Национална самоспознаја.Вековима живећи под вишеструким туђинским ропством имали смо свој национални сан и генерацијски радили на његовом преношењу. Тај сан се звао ослобођење или „освета Косова”, што је означавало свеукупну обнову српске државности. Паралелно са обновом српске државе у 19. веку и остварењем вишевековног колективног националног сна - запали смо у постепено духовно, морално, идеолошко, економско и политичко ропство туђинским друштвеним формама, тј. под пресудним утицајем отуђене српске интелигенције нисмо били кадри да изнесемо сопствене оргиналне друштвене форме. Спољашње ослобођење донело је унутрашње поробљење и то стање траје до данас.
Век 19-ти, који је значио мукотрпну поновну изградњу државе, распродат је олако у 20. веку, који је започео победнички а затим донео четири велика историјска греха и трагична пораза: југословенство чија је права мера – Јасеновац, комунизам чије су последице растакање српског језика, нације, Цркве и државе, лажно родољубље 90-их, које је донеле потпуно обртање друштвеног система вредности наглавачке, и лажни нови национални сан – евроунијаћење, с краја 20. и почетка 21. века, које нам троши последњу националну и државотворну супстанцу, и духовну и моралну и културолошку и економску и политичку. Изоставили смо оно најбоље и узели само све најгоре из југословенства, комунизма, националне романтике и Запада, и од тога смешали свој актуелни национални карактер, састављен од југословенског одсуства националног идентитета, социјалистичког нерада и тоталне, а посебно партијске негативне селекције, лажног, кафанског и празног национализма и духовно-моралне и материјалистичко-индивидуалистичке изопачености Запада. Како такви да се изборимо за било шта у личном и друштвеном животу?
Анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1908. године била је разлог формирања Народне одбране и свенародне спремности за остварење националног сна 1912. После 100 година, више ни Анексија Косова и Метохије, највеће националне светиње, није могла да доведе до формирања Нове народне одбране, јер српски народ више није био исти после крваво експерименталног 20. века. Потпуно је извесно да 21. век може бити једино век националне ренесансе или нестанка српске државе и народа.
Национална саморедефиниција. Познајемо ли себе и шта нам се догодило? Ко смо и куда треба да идемо? Могу ли на ова питања одговорити они који су нас водили и довде довели у 20. веку? Зар је могуће да још увек владају и изнова нас воде у „светлу будућност”?
За националну саморедефиницију најпре нам је потребна смена елита коју нисмо извршили пуних 65 година. Има нешто труло у српској интелигенцији већ 200 година, а посебно смо без моралне кичме и интелектуалне храбрости, визије и поштења остали у последњих 20 година. Ко ће и кад прогласити и спровести крај историје последњих пола века у којима се стално нешто мења да се ништа не би променило?
Потом нам је неопходна култура историјског сећања и превенције геноцида, што би требало да буде прва тачка и спољне и унутрашње политике. На овој научној, културној, правној и политичкој домаћој и међународној борби ломи се судбина српског народа у 21. веку. Хоћемо ли се изборити за локално и глобално памћење да смо у 20. веку били жртве вишеструког геноцида, или ће нова, злочиначка биографија српског народа која се тренутно исписује постати историјска истина о нашој прошлости формирана за потребе одређивања наше садашњости и будућности.
Колико нам само недостаје националног самопоштовања, националне свести и самопоуздања, националне самобитности, без којих нема нације?! И како их обновити? Ко на томе ради?
Национална стратегија. Имамо ли било какав национални план и програм? Постоји ли било који национални ауторитет који поштујемо? Шта данас у том смислу раде Српска академија наука, Удружење књижевника, Матица српска, Српска православна црква, Краљевски дом, да вазалну државу у којој живимо и не помињемо?
Да ли смо решили елементарна национална питања: којим језиком говоримо, којим писмо пишемо, којој култури припадамо, зашто нас више умире него што се рађа, које су границе српских земаља? Зар у тренутку када се на наше очи дефинитивно урушава евроамеричка цивилизација ми треба да (п)останемо њени последњи следбеници, као што смо били последњи Југословени? Зашто своје геополитичке погледе не отворимо и за друге стране света, али не само на речима већ и на стратешком делу?
Пре 10 година спрдали смо се са могућим стратешким партнерством са Русијом, Белорусијом, Кином, Бразилом, Индијом… Данас су то највеће светске силе у успону и могући гарант наше државне независности и економске обнове. До пре неколико година нико није смео ни да помисли да Република Српска може бити самостална – данас се о томе слободно прича и полемише. До пре неколико месеци нико јавно није смео да оспори исфабриковану медијску истину о Сребреници – данас је довођење у питање ове историјске лажи опште место интелектуалног дискурса. Геополитичко време коначно почиње да ради за српски народ, али треба имати елиту која то схвата и припрема се за историјски тренутак када ће српско национално питање на Балкану моћи поново да буде постављено, а 20 година пораза ревидирани. Да ли се спремамо за то време?
Можда овде није тема ко је пре десет година први био за савез са земљама БРИК-а, пре неколико година први се заложио за независност РС, пре годину дана први отворио табу-тему Сребренице, али би било интересантно видети на медијима те људе широм маргинализованог српског родољубивог интелектуалног и НВО сектора и чути шта данас мисле да је најбоље решење за Србију. Цензура ускоро мора пасти! Шта ако нас само 5-10 година дели од новог референдума у Црној Гори који би могао имати супротан исход?
Шта ако се Америка због економског цунамија и међуетничких вулкана распадне у ко зна колико делова, а шиптарски тероризам остане без заштитника? Ко ће спречити Српску војску да уђе на Косово и Метохију, уз подршку евроазијских истинских бораца против тероризма и трговине дрогом и људима? Једино то ако до тада Српска војска буде ослабљена или расформирана нашом кривицом.
Шта ако се Бивша југословенска република Македонија покаже као неодржива држава: да ли имамо право и на наш део?
Можемо ли Независну државу Хрватску називати другачије него овим именом које исправно дефинише њену основу и карактер, и зашто не бисмо пред светским јавним мњењем и међународним политичким и правним инстанцама поставили питање ове геноцидне творевине, кад је само једна и то изнуђена противтужба успела да примири њену ароганцију?
Шта ако се наша највећа утопија – Европска Унија – распадне пре него што у њу уђемо? Куда ћемо онда?
Национални карактер. Променили смо се као народ на горе – овај закључак је основа нашег препорода. Нисмо више они исти Срби по духовним, моралним и социјалним квалитетима. Морамо се мењати најпре у духовном и моралном смислу. Која политика, који медији, које школство, који интелектуалци се за то залажу и то сведоче својим животом и делом?
Зато Млада Србија, као истинска алтернатива свему постојећем, излази са 10 националних заповести:
-Национална слога и солидарност: нема и не сме бити нити једног разлога који омогућава дубоку и братоубилачку поделу унутар српске нације, већ наш императив постаје управо планетарно међусрпско јединство и солидарност: хуманитарна, социјална, политичка.
-Воља и оптимизам: време је за нову заљубљеност у сопствену нацију и веру да ништа није готово, да тек почињу нове историјске шансе које треба искористити.
-Проактивизам и самопрегор: морамо коначно бити корак испред времена и непријатеља, наметати теме, посвећено и пожртвовано сведочити истину о сопственом народу и нашим националним интересима – то нико други неће урадити уместо нас, а непријатељу не можемо замерити што ради свој посао, нити поверовати да непријатељ не постоји и да га у 21. веку нећемо имати.
-Црквеност и породичност: повратак традиционалним, провереним и потврђеним вредностима и заједницама на којима је почивала наша историјска истрајност, освајање смисла живота и промоција здравих стилова живљења, вишедетних породица, радне етике, милосрђа и социјалних моба за 21. век.
-Стратешко деловање и континуираност: далекосежна визија, упорно сведочење и остваривање зацртаних националних интереса, надстраначки консензус, партиципативна демократија: укључивање свих националних снага у државотворну обнову.
-Самодисциплина и строгост према себи и према другима: постављање националних интереса на место које им припада у друштву, владавина спровођења закона ни по бабу ни по стричевима, уништавање свих врста монопола и обнова ауторитета и снаге државе.
-Стално национално подсећање и памћење: чување и промовисање историјске истине о српском народу, европских и антифашистичких традиција, слободарског духа и примера, као и редовни помен сопствених страдања, жртава и хероја.
-Политика идентитета и српских интеграција: постављање нових медијских, научних и културно-просветних начела у функцији очувања националног идентитета и унутарсрпских интеграција на Балкану.
-Смена елита: промена непромењивих власника свих друштвених функција, улагање у Младу Србију и припрема за обнављање националног сна на развалинама катастрофалних историјских пораза.
-Ново национално надстраначко организовање, примерено 21. веку, савременим информационим технологијама, глобалној интегративној мисији Српске православне цркве, огромном значају и потенцијалима српског расејања, искуству српског патриотског невладиног сектора и војним државочуварним успесима Војске Републике Српске и Србије.
Да ли у ово верује и може да поведе постојећа елита, генерацијски истрошена, корумпирана и компромитована више од пола века? Како до смене елите и „нацрта националног скупљања снага”, за који се заложио још Милош Црњански пре равно 75 година, као визионар који је ишао у сусрет избегавању националне пропасти и видео даље него што ми и данас видимо?
Не можемо и не смемо даље са постојећом елитом, а можемо више него што ова елита може и хоће.
Аутор је секретар Управног одбора Српског сабора Двери.
