Све жртве су једнаке…?

У Србији већ дуго влада дух аутоцензуре, самопорицања, самонегације. Непостојање културе сећања води у колективни заборав и постепено брисање темеља идентитета.

 

 

У другој половини децембра у Културном центру Београда одржана је изложба на којој су приказане „албанске жртве српског терора“. Изложби је, између осталих, присуствовао и српски премијер. Том приликом је истакао да би „овакве изложбе требало да буду организоване у свим градовима бивше Југославије јер носе поуку”. Имајући у виду страдања које српски народ трпи на Косову и Метохији вековима, оваква констатација сама по себи намеће питање: „Да ли је могуће организовати сличну изложбу у Приштини или Тирани”? Можете ли замислити да се, у рецимо Ђаковици, организује изложба на којој би биле приказане српске жртве трговине људским органима? Или, да ли је у Загребу или Сарајеву могуће одржати било какву манифестацију посвећену српским жртвама? Сигурни смо да знате одговор. 

Да се разумемо, желимо да истакнемо да су за нас све жртве заиста једнаке, без обзира на националност, веру, расу, узраст или пол. Према њима се морамо односити са дужним пијететом, јер жртве нису само обичан број, имена или фотографије, већ део нечије породице које деле једнаку тугу и бол. Ипак, много пута смо били сведоци да се често са жртвама манипулише у циљу остваривања одређених политичких интереса. И није проблем то што други прибегавају злоупотреби жртава њихових народа, понекад од њих правећи маркетинг и пропаганду. Догађај о коме смо говорили на почетку текста је очигледан пример за то. Проблем настаје онда када се свесно занемарују жртве сопственог народа.

Запитајмо се када смо последњи пут чули да је неко негде на државном нивоу организовао манифестацију у знак сећања на српске жртве последњих ратова. Културни центар Београда припада држави, што значи да је држава одобрила наведену изложбу, притом не марећи за мишљење и осећања апсолутне већине грађана Србије, који су се том изложбом (боље речено, провокацијом) осећали понижено. Иронијом судбине, ова изложба је одржана готово у исто време када се шест српских породица из Пећи сећа своје трагично настрадале деце. Подсетимо се, пре 15 година, у кафићу „Панда” у Пећи убијено је шест српских младића, узраста од 15 до 24 године. За овај монструозан злочин, као по неком правилу, нико није осуђен, Осим њихових најмилијих, годишњицу њиховог страдања нико није ни споменуо. Гробови ових страдалника су уништени, као и готово сви трагови присуства Срба у овом граду.

 

 

Слично је и са осталим многобројним злочинима у којима су Срби жртве. Да ли се неко сећа српских жртава из Медачког џепа, околине Сребренице, деце из Гораждевца…? Да ли се неко сећа 12 бањалучких беба, колона у “Олуји”, 17. марта? О Јасеновцу и Другом светском рату да и не говоримо, то је већ „далека прошлост”. Када је ситуација оваква, сигурно се требамо запитати: „Да ли је овакав однос према сопственим жртвама људски”? Да ли је такав однос плод немара, нехуманости или свесног заборава…? Вероватно је прави одговор комбинација сва три. Ипак, нека свако од нас понаособ одговори на ово питање. Себе и своју савест нећемо преварити. Ваљда…

 

Све жртве су једнаке. Једнак је бол сваке мајке за изгубљеним дететом. Једнак је бол сваког човека за изгубљеном породицом, детињством, младошћу. Сви су људи исти у смрти и несрећи. Тако би барем требало да буде. Међутим, нажалост, на основу горе изреченог, испада да није тако. Уз склоност ка нашем пословичном брзом забораву, притиснути разним уценама, један део наше „елите” пристао је да у име „виших циљева“, „светле европске будућности“, „помирења“ „регионалне сарадње“ и „политичке коректности“ свесно занемари жртве сопственог народа. Испада да код нас преовладава орвеловско становиште по коме су „све жртве једнаке, само су неке једнакије од других“. Оваква наопака логика нас сигурно неће нигде одвести. Осим можда у нова страдања, несреће и сукобе. Стара мудрост каже да онај ко не поштује себе не заслужује ни да га други поштују. Нека нам ово служи као наук и опомена да не би прошли онако како су прошли наши страдалници, о којима се не праве изложбе.

 

Јован Алексић

 

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ