Нова полемика на помолу - Давид: Историјски ревизионизам М. Бјелајца

Иза текста историчара М.Бјелајца крије се једна лако уочљива теза: како квислиншке власти Милана Недића не сносе никакву или минималну одговорност за трагедију српских Јевреја (и не само Јевреја).

Горан Паскаљевићу своме интервју јесте учинио један лапсус када је рекао да је страдало тридесет хиљада Јевреја у Београду. Тајподатаксе односи на укупан број Јевреја у Србији. То суштински ништа не мења на ствари– укупанброј страдалих српских Јевреја ближи се бројуод деведесет одсто. Остале цифре како их износи Бјелајац нису спорне, спорно је само његово запостављање улоге српске квислиншке владе Милана Недића у доприносу решавања„јеврејског питања”.

Уместо да се упуштам у сувишну полемику, послужићу се само са неколико цитата.

Први фелдкомандант, истовремено и командант града Београда, пуковник Кајзенберг издао је априла 1941. наредбу по којој се Јевреји издвајају од осталих грађана, уводећи тако у Србију расне законе. О српској полицији каже:

„Полиција је овде, с обзиром на личност шефа јавне безбедности (реч је о управнику града Београда и шефу полиције Драгомиру Драгом Јовановићу), у најбољим рукама. У првим данима свога рада наредио сам њено поновно организовање. Њена јачина износи 858 људи”. 
Пуковник Кајзенберг додаје како је „српска полиција у многимслучајевима најпоузданије средство за одржавање реда”, а њеног шефа Драгог Јовановића назива својим специјалним комесаром. Фон Кајзенберг 18. септембра 1941.подноси извештај у коме закључује да је сарадња свих немачких органа и установа са српском градском полицијом, чији се број сада попео на 1.500 људи, беспрекорна.

Учешће српске полиције и оружаних одреда Недићеве „Владе народног спаса”у рацијама и хапшењима Јевреја имало је важну улогу. У ту сврху био је образован и посебан, 7. одсек Специјалне српске полиције, задужен за Јевреје и Роме. Неколико стотина српских агената радило је на регистрацији београдских Јевреја и Рома. Списковеталаца за стрељање представници немачких окупационих власти састављали су у сарадњи са Драгим Јовановићем.

Послератном државном истрагом утврђено је, ван сваке сумње, да су за масовно уништавање Јевреја и Рома у Србији најзаслужнији: немачки војни заповедник Хајнрих Данкелман, шеф Гестапоа (Ајнзацкоманде Београд) Карл Краус, председник владе Милан Недић, министар унутрашњих послова Милан Аћимовић, управник града Београда Драгомир Драги Јовановић и шеф Специјалне полиције Илија Паранос.

Бранислав Божовић у својој значајној књизи „Страдање Јевреја у окупираном Београду 1941–1944”,бележи извештај немачких власти о разговору са Миланом Недићем где се дословно наводе Недићеве речи упућене нацистима: „Ја знам само једно решење за јеврејско питање: напоље са њима. Све дотле док је и један Јеврејин у земљи, или док може да говори са Србима, или док га Срби могу жалити, све дотле нема мира у земљи”.

Састанак између шефа окупационе војне управе др Харалда Турнера и председника српске владе генерала Милана Недића одржан је 28.марта 1942. Турнер је забележио: „Генерал Недић је даље навео тешкоће које му у земљи још причињавају остаци масона као и прикривени Јевреји и Енглези. Ја сам одвратио да је јеврејско питање практично решено и да ће са преосталом Јеврејима и још присутним масонима брзо бити рашчишћено. Господин Недић ће после моћи да присвоји историјску заслугу да је за време његове владавине јеврејско питање у Србији у потпуности решено”. Турнер обавештава генерала Бадера да је Недић у току даљег разговора истакао да се мора ангажовати у борби против више противника (наведених у девет тачака).Међу противницима које је сузбијао, навео је (под тачком шест) и бивше политичаре, слободне зидаре и Јевреје.

О „интелектуалној” клими у редовима сарадника квислиншког система сведочи мноштво текстова у окупационим новинама и објављивање већег броја антисемитских књига. Примера ради, ево дела коментара под насловом „Ми и Јевреји”, објављеног у јулу 1941. у листу „Обнова”: „Јеврејство је фактор који доводи до пропасти човека, његових духовних вредности, његове породице и државе, његове вере и традиције...Јевреји носиоци свега зла и опасности, судбинске опасности по европску хришћанску цивилизацију и културу. Другим речима да докажемо да борба против јеврејства није резултат никакве хистеричне амбиције да се сиромашни дотуку а богати огуле – већ напротив: ударање тамо где треба , хируршко сечење чира а не терапијско лечење...А ми још увек чекамо. Чекамо ваљда да нам Немци реше јеврејски проблем, као да се нас не тиче, као да ми од њега не трпимо”. А месец дана касније, у коментару „Јевреји у Србији”: „Питање јеврејства и њихове разорне акције на територији Србије није проблемновијег времена нити копија овог или оног политичког система, већ је то питање старијег датума и крупна значаја, јер потреса и расточава наш државни и народни живот још од првог устанка па до најновијег доба”.

Нико ме не може уверити да је права истина о Недићевом квислиншком режиму антисрпски став. Напротив. Неки други Срби, истински родољуби, а не ови Недићеви, налазили су сена супротној, антифашистичкој и антиколаборационистичкој страни. Захваљујући њима, њиховој пожртвованости и храбрости и у најтежим временима сачувано је оно зрно људскости које служи на част појединцима али и широј средини. То сведочим и из искуства сопствене породице јер смо бежећи од недићеваца, усташа и Немаца, провели године рата под лажним идентитетом и под заштитом часних људи у једном сремском селу. Нико нас није издао, нико пријавио, иако су знали ко смо и шта смо. Умањивати Недићеву кривицу увреда је и ругање жртвама али и непоштовање оних који су се супротставили једном злочиначком режиму.

Књижевник