Ничим не подсећамо на своје претке
Споменик Светом Сави
У само стотињак година се СВЕ ПРОМЕНИЛО у животу
Србије, у нашем животу, у ономе због чега постојимо и трајемо баш на овом, балканско-европском
делу планете.
Ми више скоро ничим не подсећамо на своје озбиљне, вредне, храбре, скромне и трпељиве
претке.
Наши војници и официри нису нимало налик на
оне од пре једног века, баш као ни наше породице, наша кумства, наша култура, политика,
држава, обичаји, идеали, наде и чежње.
Ништа није као пре, као онда. Ништа ОСИМ НАШЕ СВЕТОСАВСКЕ, ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ.
Она нас је одржала и још увек нас (чудесно и парадоксално) држи изнад површине мутне судбинске воде, изнад свих наших грехова и заблуда, слабости и (оних свесних и оних лакомислених) издаја.
Исте цркве и манастири, иста богослужења и иконе, фреске и кандила, мирис тамјана и сетни монашки пој, исти дани празника и постова, исти начин прослављања Крсне Славе и Светих Тајни, исти поглед и благослов Небеског Оца, иста нежност и исцељујућа љубав Мајке Божије, иста светитељска и анђеоска утеха, исти онај углачани камен и исти зидови на којима и међу којима су стајали и молили се наши преци и на којима и међу којима се молимо и уздајемо у Промисао Господњу и ми данас (и, ако Бог да, стајаће и трајаће и наше блиско и наше далеко потомство)…
Није довољно схваћена – ни у народу, ни међу
интелектуалцима (чак ни међу свештеницима и архијерејима) – права улога Цркве у
српској историји и нашем путу у вечност.
Не разуме се, ни најмање, ни у наговештају – колико смо НИКО и НИШТА без своје литургије,
без своје исповести и причести, без својих житија и канона, тропара и молитви.
Нико. И ништа.
Грумен јадне и краткотрајне сујете. Шака меса, костију и коже (уз нешто грозничавих нерава, неутаживе похлепе и стрмоглавих амбиција). Себичлук, егоизам, размаженост, страхови, предрасуде и бескрајно неповерење – невешто прерушени у формални људски привид, у крхки човеколики облик и онај модерни, површни „самоуверени став“ без дубљег смисла, вишег циља и ма какве јасне оријентације…
У разумевању ове животворне формуле (православља и светосавља) се крије и пут наше духовне и свеукупне обнове.
То нам је и ЈЕДИНА ШАНСА ЗА СПАСЕЊЕ И ДУГО
ЧЕКАНИ ПРЕОКРЕТ (из безнађа у смисао и из недостојне малодушности у романтични ентузијазам
наших Завета).
Наш вођа је принц и архиепископ Растко/Сава, син Немањин и отац свих нас – од првих
дана Српске православне цркве па до данас (и док имамо макар искрицу светосавског
огња вере у свом срцу).
Он је наш Изабраник за сва времена и све прилике и искушења, његове поуке и савети нас воде и сада баш као и кроз све досадашње векове, кроз све (подједнако пролазне) поразе и победе.
Свети Сава је наш архиепископ у вечности, наш бесмртни принц, наш Пастир и Вожд, сада и увек и „у вјек и вјеков“.
Зато немојте потцењивати Цркву због онога што је и њен и наш највећи бол и актуелно распеће: због недостојних, палих и маловерних у свечаним и свештеничким одеждама, под црним мантијама, везеним митрама и златним панагијама.
Црква је, морамо се тога сећати, изнад свега тога.
Она је живо тело Христово и нешто много веће
и важније од простог збира свих нас, достојних и недостојних, верних и неверних,
оглашених и крштених.
Ни уморни и троми пастири, ни бесловесно и непослушно стадо, нико и ништа не може
да промени ову једину и јединствену формулу спасења (у вери и кроз веру – нашу,
староставну, православну).
Или са вером – или никако!
Драгослав Бокан
Извор: КОРЕНИ
Везане вијести:
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Какви смо ми то Срби, каква нам ...