МАЈКА МИЛА ЏОДАН
Већ трећу годину обилазим Петрову гору.
Дотичем старе ране. Бугарим... Први пут смо се сусрели јануара 1942. године, око
Божића. Био сам у једанаестој години. Она снијежна и сурова. Надвијене гране испод
снијежних наноса. Као да смо у тунелу. Саонице клизе. Снијег испод њих пуцкета.
Коњи понекад заржу и фркћу кроз иње облеђених ноздрва. Много нас је. Нас шестеро:
мама Драгица, отац Симо, сестре: Мариа, Босиљка и Љубица, па уз нас ујак Ипоја са
женом Милијом, оцем Јусом и двоје дјечице: Маријом и Илијом. Цијели јануар смо у
земуници. Јутра су била чудесна... Лед изнад нас, као сиге у пећини. Мора се. Бјежали
смо од зла и смрти.
Други пут се видјесмо крајем марта исте године. Гледао сам на Барин коси очима дјетета
195 жена и дјеце. Били су непомични. Чудесна гомила се пушила. Мислио сам да им
то душе одлазе у небо.
Двадесетак година касније трагам за ожиљцима рата. Шума се уозбиљила. Израсла. Очима
историчара разабирем ужасну прошлост.
Почесто сам у Црној Локви. Њено име је у рату будило слике у души. Локва, па још
црна. У њој је и један од првих српских одреда под истим именом који је храбрио
и страшио. Народ прича, да је на рубу шуме изнад села Докића и Џодана постојала
велика локва, црна од хумуса, с доста воде у току године. У њој су се ваљушкале,
брљале и хладикале дивље и питоме свиње. По њој име добише: село и предио шуме на
југозападним падинама Петрове горе, гдје се прва хрватска држава крваво обрачунала
са животима и судбинама српскога народа. Идеја физичког и духовног истребљења српског
народа у устачкој Хрватској зрачила је флуидом отвореног злочина. Убијали су све
што је српско уз пјесму и оргије.
Послије масовних злочина у Вељуну, Глини и Мехином Стању, народ се ускомешао и у
страху чекао зле најаве челника Павелићеве државе. Овдје, у Црној Локви, Срби су
средином јуна 1941. године припремили велики народни збор. Тражили су вођу који
ће их организирати и заштитити од усташких злочинаца. Изабрали су учитеља Жарка
Ћуића. Пристао је јадан и прекршио вољу своје Партије. Ово је Хрватска, па не може
Србин бити на челу устанка. Закључише Хрвати, карловачки комунисти, Веслав Хољевац,
Иво Маринковић и други, подржани од полуписмених српских комуниста из Тушиловића
и Дебеле Косе, да га униште. Смијенише Жарка с функције секретара КК КП Хрватске
за Војнић. Ставише му на душу нестанак члана КК КП Војнић, Ивана Фурлана, Хрвата.
Пласираше пред неуким народом оптужбу, да је несуђени вођа, по некој српској линији
убио Хрвата Фурлана. Тек послије рата откри се истина, да је "нестали"
дезертирао у Загреб. Тамо се школовао и живио удобно послије рата, догуравши и до
доктора знаности.
Жарко погибе 14. новембра 1941. по уобичајеној шеми своје Партије, када је царевала
узвишена "врлина" да револуција једе и властиту дјецу. Измишљена је и
друга прича о извлачењу смртно рањеног Жарка код Плавча Драге. Тај памфлет је ширила
Партија, да би у чисто српском крају, Хрвата Стјепана Милашинчића Шиљу, прогласила
јунаком, а касније и народним херојем.
Сазнао сам од обичних људи за трагичну судбину мајке Миле Џодан, па сам се у прољеће
1966. године пјешице упутио из Војнића за Црну Локву. Узбрдо, поред хајдинских кућа
и гробља у пола брда. Шуљао сам се сеоским путем онако све поред шуме и успутних
живица.
Затекао сам старицу Милу Џодан како у црнини сједи на своме кревецу. Ноге је подбочила
с троношцем Типича сељанка Кордуна. Црним рупцем је скривала бразготине на врату.
Знала је зашто сам навратио. Није ми могла рећи колико је кућа изгорјело на овим
темељима. Мука на уснама и немир у прстима с траговима усташког ножа. Подигла је
црни рубац и показала на врату више ожиљака. Често је уздисала и призивала Бога
у помоћ. Прсти јој се чудесно савијају. Бранила се јадница. Дуго се мучила да отвори
душу:
"Не волим пребирати по својој судбини, али ето, рано моја, нека се зна и нека
се не понови. Било је то у прољеће 1942. године. Шума се тек мало зазеленила. И
она је онако голужава била против нас. Ниђе да се сакријеш. Куда ћемо? Ђе да се
скрасмо? Побјегли смо у Петрову гору. Били смо у усташком обручу. Младо лишће је
горило. Варило је, као у лонцу. Мјесто ђе смо се крили зове се Бјељевине. Било нас
је пуно: из Маљевца, Гејковца и Свињице. Много народа је тада поклано. Баш поклано.
Као да смо животиње.
Ми смо се скривали у шибљу. Наишли су усташе. Један је командовао: Орешковићу заломи
лијево крило! Пронашли су нас. Почели су пуцати и викати, да се дижемо. Кажу: Ево
партизана! Ми се почнемо молити: Господо, господ вам Бог дава, ми смо дјеца и жене,
ми вам ништа нијесмо криви.. Кажу нам: Дижите се!
Сагнали су нас у Калове. Ту су нас прегледали, ко шта има. Што је за њих било, узели
су, што није побацали су. Онда су нас повезали жицом за руке и одвели у Метаљку
на клање. То је било на равници. Ми им се поново молимо, а они нам кажу да смо мокри
и да ћемо се брзо осушити. Онда смо знали шта ће бити. Поклекли смо и руке склопили.
Опет смо молили: Господо, господ вам Бог дава. Ми смо жене и дјеца. Нијесмо ништа
криви. Један од њих каже, да нам гради мајку српску, да Србу од киле нема опроста.
Питали су нас: Ђе су вам партизани, додајући да нас градили они. Има њих једно петнаест
кољача. Један је тада рекао: Обајдин ајдемо! Тај Обајдин је имао ножић затакнут
за кајиш на прсима. То је ножић дрвеније корица. Тога се сјећам, добро сам упамтила.
Није то широк ножић и овако стоји затакнут на кајиш. Обајдин је тада одговорио:
Не, ја сам...! Усташа који га је звао рече: А ти си тај. Ми смо одма знали да је
Обајдин хтио рећи да је кољач. Кољачи су остали с нама, други су продужили. Најприје
су почели клати цуре. Кажу: Ове, ове, мајку им српско партизанску! Заклали су четири
цуре. Онда су почели клати нас, жене и дјецу. Ја сам рекла својој једанаестгодишњој
ћеркици да се сакрије под неку жену. И завукла се она сирота. Мене су ударали ножем
испод ока. Онда ме јако крв облила. Узео ме за косу и почео клати. Кад је то виђела
моја ћеркица, замном је сирота зајаукала: Јој мајчице моја! Потрчала је мени стиснутим
ручицама. Ухватили су њу и прогнали јој нож кроз врат. Пуцале су јој вратне жилице,
као сноп конопаља када се стисне. Одма је остала мртва. Ја сам пала, а усташа ми
је њу метнуо преко уста. Тако сам под њом остала.
Онда тако... Јадна дјечица, мајко моја. Као пилићи када им главу одсјечеш, па онако
одскачу, низ путић се штрљкају. Гледам ону жалост, као се не може умријети нити
живјети. Претражили су наше пртиће и ко је има ране узели су. Ја сам у цекеру имала
зерицу крушца и меса. Један је то узео, крвавим ножем резао и јео. Гледала сам то
укочених очију правећи се да сам мртва. У томе покољу, иако смо избодени и наклани
остало нас је неколико. То су: Јане Гушића жена и син, Ђукан Михајловић, Анђелија
Гушић, Сока Напијало и ја... Кад се мало приберем, мислим Боже, како су могли?"
Јадна ли је мајка Мила. Живи што мора. Не може подићи руку на себе. Има још једну
рану на срцу. Трогодишњег унука јој некуда шундраше. Не зна куда су с њим. Није
био међу мртвима. Он је нада и смисао живота. Ноћу га милује по главици. Малиша
бјежи и замиче међу облаке...
Њен живот је бескрајна патња на јави и сновима. Бол у погледу, честим уздисајима
и сувислим покретима. Мука душе у прсима. Пред њом су слике злочинаца: Орешковића
и Обајдина, посљедњи јауци и хропац једанаестгодишње ћеркице.
Ноћ се ужурбано прикрадала испод крошања Петрове горе. Неки необични одјеци мојих
корака. Нешто као корачница. Прате ме ријечи и ритам: Боже, како су могли, па опет
бескрајно...
Мјесец се извлачи иза Бублена. Нијемо нас мотри и опомиње. Ора је за вргање. Велика
и Мала кола по небу жмиркају. Вечерас је Сјеверњача нешто замагљена и љутита. Кажу
да је таква, кад нема коме показати пут. Благи вјетрић се спушта с Петровца и Магаршевца.
Доноси опојне мирисе багрема и зове. Милује ми лице.
Утабаним путићем, под дојмом трагичне приче, батрљам поред гробља према Војнићу.
Ноге као да нису моје. У шуми рика срндаћа, роктање крда дивљих свиња. Има неког
живота. И плачка не мирује. Надајмо се, да не слути нова зла око Петрове горе...
Даница Хајдин ваби туке да уђу у кочак. Испод сијалице на кућном прагу Стојан Пенић
лупарда клепцом по коси и бабици. Сутра ће у ђетелину. На западу још тиња црвено
небо. Најављује сутрашњи топао дан.
Силазим сеоским подераним путем, последњом низбрдицом на домаку Војнића. Запињем
за главато заобљено камење које бјеласа на одсјају мјесечине. Уоколо високе неокресане
живице. Слушам јадовити снимак, јецаје и лелек уткане у душу наклане и ожалошћене
матере...
Миле Дакић
Извор: Морача - Розафа
Везне вијести: