Комшије Муслимани и Хрвати вешали су га телефонском жицом код катедрале у Сарајеву
Равногорац, вијетнамски ветеран, Младићев
сарадник, за „Новости“ прича своју епопеју (1): Комшије Муслимани и Хрвати вешали
су га телефонском жицом код катедрале у Сарајеву
ПРОМЕНЉИВО михољско лето на обронцима Авале крај Београда. Милош Костић седи на трему своје куће и гледа у Србију. Кад наиђу мрки облаци, не зна да ли га више жигају смрзотине из Другог светског рата, ране из вијетнамских прашума или га муче сећања на крвави рат у Босни из деведесетих.
Милош Костић, осамдесет и три године, цео свој живот, од раног детињства до данас, види као Шумадију са Авале. Као слајдове велике филмске и ратне епопеје који му се ређају пред очима.
Равногорац, избеглица, боксер, амерички ратник у Кореји и Вијетнаму, падобранац, специјалац, научник, маркетиншки стручњак републиканаца у САД, хладноратовски саветник Реганове администрације, контраобавештајац, муж Кинескиње, добитнице Пулицерове награде, ратни друг Ратка Младића, финансијер српске националне опозиције у време рађања Милошевићевог режима...
Данас, ведри и витални чикица. Амерички држављанин који све више времена проводи у својој Србији, док у њу не дође и заувек. Дочекује нас у велелепној резиденцији коју је саградио пошто је продао викендицу и имовину на Флориди.
Полако и разборито, прича нам драматичну и несвакидашњу причу о себи и својој породици. Али и о двадесетом веку, ратним голготама и спектакуларним животним падовима и успонима. Решио је тек сада, када се ломи нова историја над Србијом и полако исправљају неправде и откривају ожиљци, да изнесе своју драму.
Одмотава Милош ролну по ролну сећања.
ПОРЕКЛО ПЛАВЕ КРВИ - МИЛОШЕВ прадеда по мајци био је Сретен Којић, један од оснивача Народне радикалне странке, научник биотехничар и добар пријатељ са Петром Првим Карађорђевићем и пре него што је постао краљ. Био је ожењен италијанском војвоткињом Терезом Монтичели. Милошев деда био је Драгутин Којић, официр школован на Сорбони, прошао балканске ратове, учествовао у пробијању Солунског фронта. Био је и први амбасадор Србије у Лондону 1919. године. - Кад је почео Други светски рат, мој деда је добио наређење од Милана Недића да преда свој пук Немцима. Драгутин Којић тада је извадио пиштољ и упуцао се у слепоочницу од срамоте.
Дом породице Костић 1929. године у Крагујевцу. Бранку Костићу, ђаку Шарла де Гола у француској ратној академији, српском официру од каријере и његовој супрузи Радмили, родио се први син. Јунак наше сторије.
Као активног официра, Бранка су са породицом
непрекидно селили, још док му је беба била у кревецу. Сарајево, Загреб, Сарајево...
- Прво и најстарије сећање ми је из белгијског Лијежа. Тамо је отац добио задужење у националној фабрици као балистичар за артиљеријску муницију. Памтим, мирис забавишта, тишину српске цркве и како сам седео у крилу руском владики на Никољдан. Прву фудбалску утакмицу у животу гледао сам у Белгији кад је гостовала наша репрезентација Југославије... Родио ми се и брат Душан..
Ту, у туђини, док је још био дете, Милош се срео са демоном који ће да га прати читав живот. Са ратом и суровим насиљем. Немци су 1939. године окупирали Белгију.
- Први пут сам се тада суочио са пруском солдатеском. Викали су на нас, грубо гурали, цимали... Пошто смо имали дипломатске пасоше, само су нас стрпали у прљави вагон који иде до Минхена. Били смо гладни и промрзли. Отац нас је шћућурио уз себе. Депортовали су нас назад у Југославију.
Отац Бранко већ је на граници прекомандован у Сарајево. Чекало га је место управника Војно-техничког завода на Вогошћи. Породица Костић сместила се на Марин двор, у Улицу краља Твртка, одмах изнад катедрале, а испод војне болнице. Кућерак.
- Уписали су ме у школу српских сестара. Играо сам сваки дан фудбал са неким Кемом и Расимом из краја. Имао сам белгијску кожну лопту, а они су дерали крпењачу. Свакога дана, све се више осећала разлика између нас.
Те 1940. године, погледи комшија били су све оштрији и злобнији.
- Иако су били у мањини, Хрвати, муслимани и фолксдојчери почели су отворено да нападају нас Србе. Моја мајка је престала да одлази у куповину јер су је жене Хрватице уз дреку и ниске псовке изударале торбама и корпама на пијаци. Последње што памтим у миру била је прослава Светог Саве 1941. године...
Почео је рат. Немци, домобрани и усташе умарширали су у Сарајево. Полиција је потпуно престала да штити српско становништво.
Фашисти, одмах по доласку у град, хапсе оца Бранка. Пошто је покварио инсталације у Војно-техничком заводу и није предао Немцима све у исправном стању (како налаже Женевска конвенција), прогласили су га за ратног злочинца. Мајка Радмила, брат Душан и Милош остали су сами.
Једне хладне ноћи, отворила су се улазна врата од куће.
- Упала је хрватска полиција. Све су претресли и разбацали. Отели су нам последњих 40.000 динара у сребрним педесетодинаркама, које је отац добио пред рат као полугодишњу плату. Узели су и брилијантску иглу за кравату и пиштољ у седефским корицама који сам добио у фабрици Национал у Лијежу.
То је био само почетак.
Мај 1941. године, у двориште Костића ускачу пет муслимана, два Хрвата и један фолксдојчер, познат у комшилуку по томе што је употребљавао воду и шећер да зализује косу.
- Везали су ме конопцима и вукли прашњавим улицама до католичке катедрале на Марин двору. Церили су се и пљували ме. Уста су ми била пуна земље. На Требевићу се белео снег, а они ме шмрковима хладне воде поливали уз урлике. Тукли су ме корбачима и стезали око грла телефонском жицом.
Коначно одредиште била је метална конструкција на којој се тресу ћилими из катедрале. Окачили су Милоша жицом о пречку, док се батргао у болним грчевима.
На вратима катедрале, сећа се, стајали су католички фратри, прекрштених руку и презриво се смешкали.
- Спазио сам у магновењу и мога малог брата како стоји у разулареној руљи која се окупила. Вичем му кроз роптање: „Душане, зови полицију“! А он само пљеска као други, понела га атмосфера. Међу нападачима су били и Кемо и Расим. Тог дана, узели су ми ону кожну лопту и голманске доколенице.
БАМБУСОВ ШТАП - КАДА је отац Бранко задржан у затвору као ратни злочинац, био је задужен да поправља машине. У конструкционом бироу Војно-техничког завода Немци су почели да раде на новом наоружању. - Отац је говорио перфектно немачки и француски, а имао је богато балистичко искуство. Приметио је на немачким радним столовима неке скице и нацрте. Схватио је да је реч о новим ракетама Фи1. Све је то копирао, репродуковао податке и нацрте помоћу огледала и ставио их у шупљи штап од бамбусове трске. Успео је то да протури једном Србину пословођи са Игмана, који је штап пребацио у Београд. На сигурно.
Први пут у животу, Милош је тада видео лице смрти. Директно и без улепшавања.
- Изгубио сам свест. Телефонска жица је пукла и стровалио сам се у прашину. Оставили су ме да умрем. Срећом, пронашла ме је група сарајевских Јевреја која је чистила рушевине од бомбардовања. Носили су жуте траке. Дечји доктор Белић узео ме је у наручје и повратио у живот. Више се није могло остати у Сарајеву. Ни дана.
После овог бруталног догађаја, који му је обележио цео живот, Милошу, његовом брату и мајци, Немци су дозволили да пређу у Србију. Спровели су их у воз, на перону за Вишеград.
У вароши на Дрини, уплашени Костићи чекали су нову локомотиву да преузме композицију и да крену за Београд. Тада је Милош био сведок језивог злочина:
- Муслимани су довели око 150 девојака и жена и почели да их малтретирају. Гледао сам како неке силују на ливади. Гасили су им пикавце по телу, међуножју. То вриштање и сад могу да чујем дубоко у себи. Мајка је говорила да не гледам. Гледао сам...
Воз за Београд штектао је кроз мрклу и оштру мокрогорску ноћ. Милош није могао да заспи. Цртао је крстиће по замагљеном прозору и мислио на оца који је остао у Сарајеву.
- Спавај сине, биће можда и сутра напоран дан! - чешкала га мајка.
- Пусти ме, мајко, да се нагледам Србије! - одговорио је Милош.
Веровао је да иде на сигурно. Да мукама долази крај. Да ће се тата брзо вратити и да ће наставити да живе срећно.
А све је било другачије.
Октобар 2012. године. Милош застаде и дубоко удахну:
- Ти дани су били само почетак мог живота
за Српство!
ЉУБАВ
У основној школи у Сарајеву, Милош се први пут заљубио. Седела је испред њега у средњем реду, била је корпулентна и носила је дуге плетене кикице. Звала се Биљана Плавшић.
- Писао сам јој љубавна писма и крио их испод јастука. Када ми је мама нашла писма, правио сам се да спавам. Чуо сам кад је рекла оцу: „Рано је почео“. До ушију сам био заљубљен у Биљану. Пола века касније, чуо сам да је моја прва љубав постала председник Републике Српске.
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ