ПРЕНОСИМО: РУСИЈА – ЈЕДИНА НАДА СРБИЈЕ - Пише: Милован Балабан

Најновије понижење које је Србија доживела после мишљења МСП-а о једностраном проглашењу косовске независности, представља последњу опомену да српска држава и српско друштво захтевају озбиљно преиспитивање. И то како у спољнополитичкој оријентацији, тако и у унутрашњем вредносном систему, који је негован последњих десет година. То је јасно сваком (сем, изгледа, актуелној власти и неким политикантима у опозицији). Преовлађујућа спољнополитичка оријентација последње деценије, сажета у догми „Европа нема алтернативу“ (која све више значи да Америка и НАТО немају алтернативу), показала се као погрешна и потпуно јалова.

Српска држава у будућности мора да води рационалнију политику у којој ће бити места за истинску сарадњу са свим великим силама, а поготово са Русијом. Но власт, зачаурена у реализацију сопствени себичних интереса, не жели то да види. Штавише, она је својом издајничком делатношћу главни кочничар напретка сопствене државе. Потпуним стављањем у службу евроатлантског фактора, српска власт је постала сарадник глобалних центара моћи у растурању и понижавању српског народа.

 

 

Да је то тако показују и њени потези последњих неколико месеци. Иако званични европски представници сада већ готово једногласно понављају да од уласка Србије у ЕУ, бар у догледно време, нема ништа, српски политиканти на власти не одустају од, наводног, европског пута. Турска већ дуги низ година лобира за унитаризацију БиХ, најснажније подржава независност Косова, инвестиционо улази на подручје Рашке области, са намером раздвајања Србије и Црне Горе, односно повезивања балканских исламских народа као темеља њене будуће геополитичке доминације над полуострвом. Наравно, уз помоћ прекоокеанског Великог брата. И поред тога, наша власт Турску проглашава за главног регионалног партнера и готово мисионара, који треба да шири нама „недостајуће“ цивилизацијске вредности.

ЗАПАДНА КРЕАЦИЈА СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА

Али оно што је најбитније за одржавање антисрпске и јалове спољнополитичке оријентације, то је убацивање (на чињеницама неутемељених) антируских осећања од стране атлантистичких држава на челу са Америком. Потпомогнутог и, (у најновијим геополитичким околностима ерозије америчке моћи те стратегијског „испипавања“ Русије и Турске на подручју Кавказа), савезничким идеолошким крилом невладиног сектора (као идеолога свеукупне српске политичке делатности и оријентације, како у унутрашњој тако и спољној политици) и НАТО оријентисаних домаћих медија и аналитичара, западни центри моћи обесмишљавају могућност српског ослонца на Русију, константним лажима о српској остављености од стране највеће словенске земље.

Шта се заправо дешава? Турска игра знатно самосталнију геополитичку игру него што је то чинила претходних деценија. Но, неоосмански курс савремене Турске свакако има благослов од Америке. Она (Америка) са проактивном, па чак и политички агресивном, својом дугогодишњом савезницом, на простору Балкана и Кавказа парира донекле опорављеној Русији. Офанзива Турске на тим просторима природно је изазвала реакцију Русије која је у фази дефинисања одговора на савремене америчко-турске изазове.

Руско-Турски дијалог који у неким сегментима поприма облик партнерства, нарочито када је у питању енергетска и економска сарадња, домаћим спин докторима погодује да користећи новонастале околности на релацији Русија-Турска, али и у вези са свеукупним испитивањем великих играча на вазда геостратегијски битном балканском полуострву, садашњу збиљу протумаче на штету Русије. Плански се убацује прича да је Русија дигла руке од Србије иако Русија стоји чврсто на позицијама одбране територијалног интегритета Србије. Такође, Русији свакако није у интересу да Србија уђе у НАТО и тиме се још тешње веже за савез који је према њој очито непријатељки настројен. Ове непроверене и лукаво убачене полу(дез)информације имају за циљ заклањање дводеценијског агресивног деловања запада на фрагментацији и готово уништењу српског националног бића. Исто тако циљ им је и деградацију Русије и Руса у српској визури која постаје могућа при креирању, од стране запада и домаћих евромиљеника, виртуелне стварности по којој Србима услед руске безосећајности, индиферентности и политичког утилитаризма, не остаје ништа друго него да се потпуно предају својим западним „пријатељима“, који им у савременом тренутку нуде Турску као алтернативу недостижној ЕУ.

 

 

На сцени је протурање лажне слике о историјском српском савезнику зарад раздвајања два битна фактора (руског и српског народа) чија би спона могла да представља озбиљну претњу глобалној доминацији данашњих пројектаната света. Такође, присутан је покушај, од стране запада, пребацивања доброг дела одговорности за српско савремено национално понижење на руску државу. Ово је историјска константа (најмање у последња два века) западне политике на Балкану. Увек је запад настојао да Русе представи Србима као њихову лажну браћу, после чега је могао да спроводи своју политику која је имала за циљ контролу Балкана слабљењем српске нације. и још при томе да за ту политику придобије као савезника владајући српски политички естаблишмент. Данас смо сведоци успешне реализације западних планова на Балкану, које он спроводи помоћу марионетске власти у Србији. За ову констатацију такође имамо низ примера у историји, од којих је Берлински конгрес из 1878. године свакако најупечатљивији за разумевање српско-западних односа.

СРБИ И РУСИ НА ЗАЈЕДНИЧКОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОЈ МИСИЈИ

Ако кажемо да би Србија и данас била под патронатом Аустро-Угарске и Турске да није било Русије, не би много погрешили. Од почетка српске борбе за ослобођење од Турака под Карађорђем, британски став је био јасан. Спречити ослобођење Срба и свих балканских православних народа у циљу неутралисања Русије. Срби као народ хајдучке традиције у енглеској визури виђени су као најнезгоднији експонент руског продора на Балкан и изласка на топло море, што би угрозило британску трговачку доминацију.

Морамо признати да су опасност везе ова два народа Енглези добро уочили. Срби и Руси су везани по три основа. Православље, словенство и геополитичка оријентација. Дубоко укорењено првославље у ова два народа изградило је код њих својеврсан менталитет и психолошки профил који им даје сличне погледе (готово подударне) на светску збиљу и смисао постојања нација. Такође, слични погледи Срба и Руса се огледају и у заједничком поимању смисла постојања света и његових глобалних пројекција које нису у складу са Англосаксонским. Док је западна, романо-германска цивилизација, у сукобу са светом, што је природна последица жеље за његовим овладавањем, дотле православље ставља нагласак на сажимање и хармонију светских цивилизација и култура. То у погодном историјском тренутку могу да схвате народи које је запад подјармио, и реално је да тада, како је говорио Достојевски, угледају светлост на истоку. Сваки народ који је могући озбиљан суреализатор православног пројекта, као што су то очито Срби, мора бити онеспособљен, па чак, ако треба, и буквално уништен. Ово је један од најбитнијих разлога за изразито непријатељски став Англо-Американаца према Србима.

Словенство је менталитетски идеалан темељ за реализацију православне визуре хармоничне и међу народима свепрожимајуће светске цивилизације. Оно је човекољубиво и има карактер поштовања различитости, без обзира што запад вековима покушава да наметне читавом свету, а и нама самима, његово варварску црту и тоталитарни карактер. То је само Романо-германска сопствена пројекција на Словенство. Другим речима они Словене оптужују за сопствене тежње, које имају за циљ овладавање светом бруталном силом. Такође Словени су оптужени за оно што чини есенцију западне пројекције света чији постулати су вековима формирани у западној Европи и Америци. У савременом тренутку они само посредством суперсиле Америке добијају на оштрини и јасноћи. Посебно је ово било изражено деведесетих година прошлог века, када је изгледало да је Русија неповратно потонула. Но, њен опоравак даје наду у могућност бољег света али и могућност поправљања положаја српског народа уколико схвати нове могућности у промењеном свету и односу снага у њему.

У атлантистичкој геополитичкој визури новог света за Србе као слободан народ очито нема места. Обележени као руски играчи њима је намењена улога непоузданих „савезника“ (ако на то пристану, а ова власт очито пристаје) које треба неутралисати и територијални и идентитетски. Сведоци смо оваквог политичког курса Америке. Од подршке свим факторима у балканском сукобу током деведесетих до идеолошког препарирања преко атлантистичког НВО-крила, али и актуелног режима, чија политика кореспондира са американским геополитичким интересима током прве деценије двехиљадитих.

ОСЛОНАЦ НА РУСИЈУ ЈЕ НЕМИНОВНОСТ

Све ово неумитно потврђује да се Срби, ако хоће да остану историјски народ, морају отргнути из атлантистичког загрљаја. У савезу са Американцима и НАТО-м загарантовано нам је даље понижење и одступање са историјског пута који је до сада обезбеђивао сврху постојања наше нације. Што тешња сарадња са Русијом, у овим критичним временима, за нашу нацију постаје императив. Чак и ако Русија нема довољно слуха у појединим моментима за наше интересе, на нама је да излобирамо да се за њих заинтересује.

Подсећања ради, (а овде смо склони да многе ствари заборавимо) хатишериф из 1830. године, којим је Србија добила унутрашњу аутономију унутар Отоманског царства, последица је Руско-турског рата у коме је руски цар Николај приморао султана на својеврсно признање српских права на државност. Међународно признање наша држава је добила опет после Руско-Турског рата 1875-1878. године. У Први светски рат Русија је ушла великим делом због Србије, што је приморало њене западне савезнике (поготово Французе) да загазе у светски сукоб. И самим тим, вољно или невољно, стану и на страну Србије. Наравно, нећемо да кажемо да Срби нису заслужни за своју независност. Штавише, они су као ниједан балкански народ, уз велике жртве, платили сваки тренутак своје слободе. Само хоћемо да нагласимо да у замршеним светским политичким турбуленцијама које у складу са својим интересима диктирају велике силе, јунаштво наших предака, без ангажовања Русије, не би било гарант српске слободе.

Русија као историјски доказано најпоузданији сарадник при остварењу српске државности, и данас игра своју вековима потврђену улогу. Амерички пројекти цепања српског етничког простора били би остварени неупоредиво брже и бруталније да Русија није стала у одбрану Србије у случају једностране сецесије Косова. Република Српска ако хоће да задржи свој дејтонски статус, у Русији може и мора наћи главног савезника за своје циљеве. Сви остали, на жалост укључујући и београдски режим, раде на унитаризацији БиХ. Такође, и савезника за неутралисање ревизионистичке историје балканског полуострва, која се креира већ више деценија на западу, а која је Србе уз помоћ пропаганде представила као најгори народ на свету, можемо наћи једино у Русији. И она се суочава са истим проблемом. Запад малициозно покушава да изједначи одговорност нацизма и комунизма за избијање Другог светског рата, а да Русију поистовети са комунизмом.

На крају, једину шансу да не постанемо колонија западних сила које протежирају нови глобални поредак, имамо ако се истински ослонимо на Русију. Штавише, у ситуацији када се актуелна власт потпуно предала и продала Американцима и НАТО-у, и када је на делу финализација неутралисања српске државе и српског идентитета, вапајући нам је потребна заштита Русије. Ово глобални архитекти добро знају и због тога покрећу старе механизме којима треба да се помоћу лажне, исфабриковане слике појача утисак како Русија брине само за себе, а да су јој Срби у целој причи најмање битни. Ово није тачно ни по ком основу, у шта се лако можемо уверити ако рационално, и на чињеницама утемељено, сагледамо ствари.

Но, евроатлантистичка пропаганда, која код нас има за савезнике готово све утицајне структуре у друштву, и то на челу са режимом, константно ради на подгревању српско-руских анимозитета, чиме плански ради на разбијању савеза два братска народа и онемогућавању руске помоћи одржању српске државе. Више пута поновљена лаж постаје истина. На томе се заснива западни стил препарирања противника. Отуда, ми морамо да се издигнемо изнад јефтине пропаганде и сагледамо ствари реално. Уколико то не учиним у скорој будућности, касније може бити касно. Нема сумње, актуелни режим се окренуо од свог народа. То је болна чињеница коју морамо узети к знању. Због тога рад на афирмацији руске улоге у нашој историји, и потреба сарадње са Руском Федерацијом у савременом тренутку, треба да постане циљ свих озбиљних националних снага, укључујући и патриотске странке на српском политичко спектру. У противном, уколико евроатлантисти успеју да на Балкану потпуно неутралишу велику словенску и православну државу, српском народу следује дугодеценијско ропство (ма колико било ублажавано софистицираним политичким дискурсом), горе него оно под Турцима. Оно може, као никада до сада, и да суштински угрози постојање српског националног бића.