fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Иво Андрић: Албанију би требало поделити

На захтев Милана Стоjадиновића будући нобеловац сачинио службени подсетник за Министарство иностраних дела. Из Приштине су тражили да се Андрић избрише из програма за књижевност

Иво Андрић

Иво Андрић

ИВО Андрић jе, као високи чиновник Министарства иностраних послова, више од две године, од 1937. до 1939, обављао дужност заменика министра иностраних послова. Милан Стоjадиновић jе истовремено био и председник Владе и министар иностраних послова, Андрић jе, као дипломата од кариjере, био први човек Министарства. Након пада Стоjадиновића са власти, Андрић jе постао амбасадор у Берлину.

Гроф Галеацо Ћано, Мусолиниjев министар иностраних послова, посетио jе Југославиjу jануара 1939. године. У сусретима са Миланом Стоjадиновићем вођени су званични и незванични разговори у Београду и Бељу. На тапету су била многа питања из односа двеjу земаља.

У Бељу, Стоjадиновић и Ћано ће водити таjне преговоре, а Мусолиниjев зет jе понудио поделу Албаниjе (таj предлог кнез Павле ће доцниjе одбити). Високом италиjанском госту приређена jе „теревенка“ са посебно одабраним дамама. Корпулентни Стоjадиновић, у заносу доброг расположења, попео се на сто, са намером да одржи здравицу. Међутим, астал се сломио и председник краљевске владе се нашао на патосу затрпан jелима са трпезе.

На Стоjадиновићев захтев, сачињен jе службени подсетник о албанском питању за интерну употребу у Министарства. На првоj страни подсетника пише: „Реферат г. Андрића 30. И. 1939.“ (Оваj докуменат се чува у Архиву Србиjе – „Фонд Милана Стоjадиновића“, кутиjа 37.)

Родољуб Чолаковић

МИЉЕНИК НОВЕ ВЛАСТИ

РЕАГОВАЊЕ Родољуба Чолаковића jе симптоматично за став коjи су комунисти имали према лику и делу Иве Андрића. Као што су ретуширали званичну фотографиjу приликом потписивања Троjног пакта у дворцу Белведере у Бечу, на коjоj се, природно, налазио и његова екселенциjа амбасадор Краљевине Југославиjе у Немачкоj др Иво Андрић, тако су настоjали да се од jавности сакриjе све оно што jе Андрић чинио пре Другог светског рата.

Текст ове службене белешке први пут jе обjављен у „Часопису за сувремену повиjест“, 1977, ИX, бр. 2 (24), стр. 77-89. Хрватски историчар Богдан Кризман jе био уредник овог издања и документ jе, заjедно са Кризмановим коментарима штампан под насловом „Елаборат дра Иве Андрића о Албаниjи из 1939. године“.

Своjе друго обjављивање Андрићева белешка jе имала 1988. године, у „Свескама“, Задужбина Иве Андрића бр. 5. коjе jе тада уређивао песник Слободан Зубановић.

У закључку овог документа коjи се бави хронологиjом историjских прилика и односа, и има 20.734 словна знака, Андрић пише:

„Узимање Скадра могло би у том случаjу бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добиjање плодног земљишта за исхрану Црне Горе. Северна Арбаниjа у оквиру Југославиjе допустила би стварање нових саобраћаjних веза северне и jужне Србиjе са Јадраном“, писао jе Андрић. „Поделом Арбаниjе нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, коjа би се, у новоj ситуациjи, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили jош 200.000 до 300.000 Арбанаса, али су они већином католици чиjи однос са Арбанасима муслиманима никад ниjе био добар. Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, jер не би било никакве jаче акциjе да се то спречава.“

ИЗБЕЋИ СУКОБ СА ИТАЛИЈОМ
У СЛУЖБЕНОМ подсетнику, Аиде мемоире о албанском питању, за интерну употребу у Министарству иностраних послова, Иво Андрић, између осталог, пише: „При процени целог овога питања (подела Албаниjе) треба имати у виду да на сваки начин морамо гледати да избегнемо било отворен било прикривен сукоб са Италиjом. Исто тако треба избећи и то да Италиjа сама окупира целу Арбаниjу и да нас угрози на врло осетљивим местима, према Боки Которскоj и према Косову“, писао jе Андрић.

Истовремено са обjављивањем Андрићевог списа у целости, „Свеске“ су донеле и полемику коjа jе уследила после Кризмановог чланка. Тадашњи председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића Родољуб Чолаковић протестовао jе код главног уредника „Часописа за сувремену повиjест“ др Ивана Јелића. Полемика Чолаковић-Јелић-Кризман чува се у задужбини Иве Андрића (Центар за документациjу, Инв. Бр. 1156-1159).

Чолаковић приговара Кризману за реченицу: „Андрић ниjе био успjешан само на пољу књижевности него jе биљежио успjехе и у дипломатскоj кариjери“! Кризман jош каже да jе „Андрић остао на положаjу изванредног посланика и опуномоћеног министра све до напада Њемачке на Југославиjу… да би се вратио у окупирани Београд гдjе jе – повучен и пензиониран, али списатељски врло активан – дочекао ослобођење“. Чолаковић признаjе да jе Андрић у новембру 1941. године пензионисан, али подвлачи да Андрић никада ниjе примао пензиjу jер jе одбио да jе прима. Чолаковић, такође, подсећа Кризмана да jе Андрић одбио сваку могућност да се обjављуjу његова дела за време окупациjе. На Кризманову тврдњу да су „неточне приче о Андрићу да jе он у знак протеста због потписивања и формалног приступа Троjном пакту 25. марта 1941. дао оставку на положаj посланика у Берлину“, Чолаковић одговара:

„Већ 20. марта 1941. године, Андрић jе упутио писмо Цинцар-Марковићу: ‘Данас ми у првом реду службени а затим и лични многоброjни и императивни разлози налажу да замолим да будем са ове дужности ослобођен'“, пише Чолаковић, сматраjући да jе ово оставка и став против приступања пакту.

Ivo Andrić posle predaje akreditiva Hitleru

Иво Андрић после предаjе акредитива Хитлеру

Др Богдан Кризман доказуjе сасвим супротно и одговара:
„Претпостављате ли, друже Чолаковићу, да би га Стоjадиновић унаприjедио за свога наjближег сурадника да се Андрић ниjе – бар у главним линиjама – слагао са његовом (односно кнеза Павла) генералном вањскополитичком линиjом? Иво Андрић био jе заправо врло успjешан у дипломатскоj кариjери до 1941. године. Без подршке неке одређене грађанске странке, без добрих веза у чаршиjи, а познат по свом раниjем дjеловању у омладинском покрету у Аустроугарскоj, ушао jе у министарство вањских послова у Београду 1920. год. и ту брзо напредовао. Ниjе га омела ни епизода с масонском организациjом када jе из организациjе (ложа Доситеj Обрадовић) био искључен због љубавне афере (1926), што сам у мом ‘необjективном’ и ‘недобронамjерном’ чланку свjесно прешутио. За разлику од других књижевника-дипломата (Јован Дучић, Милан Ракић, Сибе Миличић, Милош Црњански и други) Андрић jе за вриjеме министровања Милана М. Стоjадиновића постао 5. XI 1937. његов помоћник, дакле наjвиши чиновник у том изразито политичком министарству“, примећуjе Кризман. „Послиjе Стоjадиновићева пада Андрић одлази у Берлин за изванредног посланика и опуномоћеног министра гдjе остаjе све до напада Њемачке на Југославиjу. Мислите ли, друже Чолаковићу, да би му Њемци удиjелили агреман да ниjе био за њих као Стоjадиновићев човjек у министарству персона грата? Добро познам архиве нацистичког министарства вањских послова из тог раздобља и нигдjе нисам нашао забиљешку да би се њемачка страна икада тужила на Андрића. Напротив, Љубо Бобан у књизи ‘Мачек и политика Хрватске сељачке странке 1929-1941. Из повиjести хрватског питања’ II, Загреб 1974, стр. 348 наводи да jе у jуну 1940. њемачки посланик Хирен говорио свом талиjанском колеги да би, по његовом мишљењу, наjбоље рjешење било кад би на чело владе дошао Б. Максимовић, а за министра вањских послова Стоjадиновић.

Милан Стоjадиновић дочекуjе грофа Ћана у Београду

Милан Стоjадиновић дочекуjе грофа Ћана у Београду

Дотадашњи министар вањских послова Цинцар-Марковић могао би се вратити у Берлин као посланик, а Андрић могао би преузети мjесто помоћника министра вањских послова. Италиjан у извjештаjу грофу Ћану, истиче да у тоj Хиреновоj изjави види не само његово особно предвиђање и жељу него и смjер њемачке ориjентациjе у кризи jугославенске владе. Позната су Андрићева писма из фебруара и марта 1941. године, али разлог Андрићева (оправданог) незадовољства лежи у ангажирању Данила Грегорича као таjног емисара и посредника Милана Антића и Драгише Цветковића у Берлину – иза Андрићевих леђа као тамошњег посланика. Зато Андрић у цитираном писму од 20. III 1941. спомиње ‘службене’ и ‘личне многоброjне и императивне разлоге’ коjи му налажу да буде ослобођен дужности посланика и што приjе повучен с положаjа. Да ли се у писму наводи његово евентуално политичко неслагање с курсом владе Драгише Цветковића?“

Једна од последица полемике био jе захтев Албанаца са Косова и Метохиjе да се Андрићева дела бришу из програма за наставу књижевности.

Извор: НОВОСТИ

 

Везане виjести:

ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ИВЕ АНДРИЋА – Jadovno 1941.

Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то jе наjсигурниjи начин …

Ми, из 1914. – Jadovno 1941.

КОЈИ ЈЕ СМИСАО АНДРИЋГРАДА – Jadovno 1941.

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: