ИГОР МАНДИЋ: Доласком Туђмана на власт, усташтво и НДХ су се поново родили

Направио сам jедну врсту аутомонографиjе, да се нико не мучи после моjе
смрти, каже Игор Мандић, хрватски књижевни критичар, публициста,
полемичар, аутор више од 30 књига, о своjоj новоj књизи „Оклоп од
папира”, коjа обухвата избор његових текстова, есеjа, колумни и фељтона
већ обjављених у наjважниjим часописима и новинама некадашње Југославиjе
и данашње Хрватске и Србиjе од 1966. до 2003. године, али и избор
интервjуа коjе jе дао протеклих децениjа.

Направио jе, каже, jедну врсту ретроспективе, као што то раде сликари у
његовим годинама. На питање да ли ћемо га поводом те књиге видети у
Београду, на Саjму књига, каже: „То се чврсто надам, ако будем жив”, а
на опаску да ли зна да у Београду у одређеним круговима има статус
иконе, одговара да не зна баш и да jе то, ако има, онда заслужио
неспоразумима, jер му се вероватно придаjу квалитети коjе нема. Он jе,
каже, само мало искочио из опште атмосфере и привукао пажњу.

На корицама књиге „Оклоп од папира” (издавач В. Б. З.) пише да jе то његов опроштаj са свима.

– Ниjе реч ни о каквом сукобу, нити о мом обрачуну, што би се од мене
очекивало, али што би истовремено било сувише банално. Напротив, jа се
стављам у jедну над-позициjу, можда ташту и надмену, али кажем да jе то
моj опроштаj са свима. То jе интелектуална биографиjа и ниjе за млађе од
35–40 година – истиче Игор Мандић у телефонском разговору за
„Политику”.

Зашто jе та граница тако висока?

Зато што неки аспекти могу да нагризу морал публике.

Али ви сте већ познати по томе да сте брутално директни и да увек кажете шта мислите.

Овог пута се нисам, чак, устручавао ни да покажем шта имам. Ви знате да
ће ова књига можда доћи и на удар неких моралистичких маказа, jер jе на
краjу књиге обjављена моjа фотографиjа на коjоj сам наг.

Какву поруку има та фотографиjа?

Да Адаму треба скинути смоквин лист. То jе последњи лист коjи мора да
падне. Све jе скинуто. Једино се Адам скрива иза неких листова. Ја сам
се усудио да се не скривам. То ниjе провокациjа, ни егзибициjа. Реч jе о
фотографиjи коjа jе логички произашла из мог текста о нудизму коjи jе
есеjистички написан и коjи сам први направио у ондашњоj Југославиjи. У
контексту тога сам обjавио ту фотографиjу, да покажем да мислим оно што
радим. Да цитирам Ивана Мажуранића: „Добар пастир што год каже ином, то
сам своjим потврђуjе чином.” Ако кажем људима: „Скините се, свуците се,
нудизам jе пожељан и добар, одувек, од Адамовог времена до данас”, онда
морам да покажем да то мислим озбиљно.

Многи се слажу да ова књига показуjе колико сте у животу били доследни и
колико сте у тоj своjоj доследности били усамљени – антикомуниста за
време социjалистичке Југославиjе, антинационалиста деведесетих…

Нису те дефинициjе добре и jа их одбиjам. Прво, у време социjалистичке
Југославиjе нико ниjе могао бити антикомуниста, jер би аутоматски
завршио у затвору. Слобода и демократиjа су постоjали само за оне коjи
су били за социjализам. Свако ко jе друкчиjе радио био jе државни
неприjатељ. Према томе, не бих себи приписао да сам био антикомуниста.
Ја сам само мало грађански варирао између догме и слободе, тражећи она
подручjа слободе коjа догма ниjе захватила, а на коjима би се могао
изразити неки аналитички став.

Али деведесетих сте с грађанске позициjе наступали против национализма?

Добро, то jе логично и природно. Туђман ме jе освестио од свих моjих
могућих погрешних мишљења о претходном, титоистичко-социjалистичком
систему. О НДХ нисам много знао jер сам био дете у то доба, али кад jе
наступио „туђманизам”, дакле ревитализациjа Ен-Де-Хашке државе, схватио
сам колико jе било вредности у оном социjалистичком систему у коjем сам
jа мало „рогоборио”. Но, то моjе рогоборење ниjе било ништа страшно, jер
нисам био политички организован. А кад сам видео своjим очима
ревитализациjу Ен-Де-Хашког проjекта, кад jе национализам проговорио
пуним гласом, jа сам наставио по старом. Нисам припадао ниjедноj
странци, нити сам имао ичиjу заштиту. Ја сам своjим текстовима само
покушавао опет да тражим неке просторе слободе коjе таj систем ниjе
заузео, потпуно исто као и у претходном. То jе та доследност, ако баш
хоћете.

А на црну листу сте доспели jош седамдесетих и то, кажу, због књижевне
критике? Да ли то значи да jе књижевна критика тада имала неку моћ?

Па не, нажалост, jер jе све криво схваћено. Своjевремено ме jе, чини ми
се 1977, докачио jедан партиjски секретар, високи функционер ЦК СК
Хрватске, криво ме оптуживши да хвалим неке националистичке ставове.
Човек jе полуписмено одреаговао. Ја сам, наиме, у своjоj критици
Шегединове књиге одбио да смо сви одговорни. То jе био став коjи одбиjа
учешће у социjалистичко-комунистичком проjекту, и то сам рекао Шегедину.
И тад jе неко са своjом интелигенциjом потпуно криво интерпретирао да
jа њега хвалим. А можда су помислили да ту подмећем кукавичjе jаjе свог
отпора, кад кажем: „Не, нисмо ми одговорни, одговорни сте ви,
социjалисти, комунисти, лидери партиjске елите коjи сте нас у све то
увалили.” И због „опаскице” тог функционера, у новинским круговима дошло
jе до узбуне на моj рачун jер онда jе било овако: кад неко кине у ЦК, у
комунистичким круговима одмах завлада упала плућа. Тако су мене моjи
властити кругови изоловали и бацили ме на црну листу, на коjоj сам био
12 година у Хрватскоj, али како jе то била Југославиjа, jа сам своjу
слободу нашао у другом делу државе, у Србиjи, па ме та оптужба ниjе до
краjа дотукла.

Рекли сте да се у животу грађана Хрватске ништа ниjе променило од уласка у ЕУ. Изгледа да немате баш позитиван став према ЕУ?

Ја сам скептичан, ироничан и не налазим ништа добро у томе да нас Европа
узима као последњег подстанара, jер ми смо земља коjа има само
терциjарне делатности. Ми смо туристичка услуга: конобари, собарице.
Управо с одушевљењем кличемо о постотку пораслог броjа гостиjу и ноћења и
то jе све што имамо од наше такозване економске самосталности, мада
приходи од туризма и нису наши, jер иду преко страних банака коjе
финансираjу и продаjу храну из иностранства, а не нашу.

Али зар не мислите да jе уjедињење европских земаља генерално добра идеjа?

То су покушали и Александар Велики, и Карло Пети, цар Римског царства, и
Наполеон, и Хитлер. Мислим да то заиста ниjе добра идеjа. То су рогови у
врећи, државе неспоjиве по било коjоj линиjи и то, нажалост, неће
опстати. ЕУ се распада, ако се не варам. То се свело углавном на немачку
државу. Хвала лепо!

За Хрватску кажете да jе данас неуспела држава, да се распада и да за њу нема наде. Како бисте оценили Србиjу?

Све што сам рекао за Хрватску важи и за Србиjу. А Босна jе специjално на умору.

Дакле, и Србиjа се тресе као алкохоличар у апстиненциjалноj кризи, као што сте рекли за Хрватску?

Нисам толико сигуран. Та моjа реченица односи се на Хрватску, али мислим да се нешто слично може применити и на Србиjу.

Ви сматрате да jе Хрватска промашен проjекат зато што jе стварана на
националистичкоj еуфориjи деведесетих година и да су jоj због тога
темељи трули. Да ли то може да се каже и за остале бивше jугословенске
републике, сада државе?

Сви су се разишли с готово истим мотивациjама, да буду своj на своме.
Код нас jе неко време важила страшна пословица jедног нашег неоусташе,
да jе „народ без државе као говна на киши”. Слободно напишите тако jер
то jе писало код нас у службеним листовима и цитирано jе у сабору. То jе
формална реченица коjа ниjе из подземља. Онда кад смо добили ту државу,
jа сам рекао да смо сад г…. на киши, само с кишобраном и то jе све.
Ништа се ниjе променило, ноге нам и даље тону у блато.

Да ли ви стварно сматрате, како вас иначе сви цитираjу, да Срби и Хрвати треба да живе у jедноj држави?

То „треба” нужно jе ставити под знаке навода, jер нико ништа не
одређуjе, нити има моћ да организуjе. То jе jедан проспект, jедна врста
футуристичке визиjе. Заправо, jа бих рекао да би Срби и Хрвати могли да
живе у jедноj држави, дакле кондиционално.

Како у овом тренутку видите однос између наше две државе?

Видим много бирократских зачкољица и затегнутости. Постављаjу се услови и
с jедне и с друге стране да би се као развила потпуна комуникациjа, што
jе по мени цепидлачење и отезање. Нема великодушности ни с jедне ни с
друге стране, сви смо моралистичке цициjе. Десничари у Србиjи и
Хрватскоj подземно утичу и на поштениjу политику на врху. Да бисмо се
њима додворили, онда тражимо коjекакве уступке, извињења. Немогуће jе
решити ову бирократску заврзламу.

Очигледно немате много истомишљеника, jер тврдите да нема
jугоносталгичара и да у Хрватскоj влада „аустроугаро носталгиjа” или
како се то већ зове?

То се не зове никако, већ сам таj израз jа измислио зато што jе Аустриjа
преузела наше банке и медиjе, а Мађарска jе ставила своjе прсте на нашу
нафтну индустриjу и потенциjал. Према томе као да су се нехотице или
можда намерно уjединиле да остваре некадашњи модел владања над jедном
колониjом. Дефинитивно смо колонизовани, а од те пусте слободе,
независности и суверености ниjе остало ништа.

У таквоj ситуациjи чега има наjвише на jавноj сцени Хрватске?

Има шунда, „треша”, има безброj фестивала, мисица.

А медиjска слика Хрватске?

Шаролика, али у распаду.

Има ваљда неких нових снага?

Нема! Све су нове снаге лоше и покварене, а оно што постоjи од старих jе
уморно, безначаjно и малоброjно. Има неколико група самосвесних али
презрелих мислилаца, заосталих из бивших структура, коjи су потпуно на
репу колоне. Мало ко има праве страсти, а нико нема могућности, ни пара
за организовање. Тонемо у конвенционалност и не знамо шта нам судбина
носи, а само салонски брбљамо.

Извор: Интермагазин

Везане виjести:

Игор Мандић на Јадовну 26. jуна 2011.