ДРАГИНАЧКА ТРАГЕДИЈА
Нијемци убијају цивиле
Током јула и августа 1941.године Драгинац је поред других већих места из ближе и даље околине у Западној Србији попут Лознице, Бање Ковиљаче, Крупња, Бајине Баште, Ужица,... био територија ослобођена од немачког окупатора. Талас устанка и народног отпора се ширио и ова територија је сваким даном бивала све већа.
У намери да на тим просторима поново заведе окупациону власт немачки војни врх је донео одлуку да се устанак зау- стави и угуши. У том циљу за главнокомандујућег немачких војних снага у Србији постављен је генерал Франц Беме а непосредно извршење задатка поверено је 342.пешадијској дивизији која је повучена са фронта у Француској и 125.пеш- адијском пуку који је пре тога био ангажован у Грчкој. 342.пешадијска дивизија је представљала једну од најелитнијих и технички најопремљенијих дивизија Вермахта. Формирана је по специјалним критеријумима у Франкфурту. Командант дивизије је био доктор и правник генерал-лајтнант Валтер Хингхофер.
Окупљање свих делова ових војних формација на подручју Срема је окончано 21.септембра. Истог дана генерал Франц Беме им је упутио наредбу де се убрзано припреме за прелазак преко Саве и напад на главну устаничку област.
Упоредо са пребацивањем људства и технике на задате полазне положаје официри и војници ових јединица добијају и конкретна и јасна упутства како да реализују постављени им задатак.
У наредби начелника Штаба Врховне команде немачких оружаних снага, генерал-фелдмаршала Вилхелма Кајтела издатој 16.септембра између осталог стоји и "... б) Да би се немири угушили у почетку, морају се при првој појави без одлагања применити најоштрије мере, да се на тај начин силом спроведе ауторитет окупационе силе и спречи даље ширење. При томе имати у виду да један човечији живот у дотичним земљама често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном свирепошћу. Као одмазда за један живот немачког војника мора се у тим случајевима узети као опште правило, да одговара смртна казна 50-100 комуниста. Начин извршења смртне казне мора још појачати застрашујући ефекат."
Харолд Турнер, Шеф Управе Штаба генерала Бемеа, још је прецизнији у наредбама и предлозима мера "..Што се тиче акције чишћења сматрам, да је већ из разлога престижан, потребно да се крајњом безобзирношћу поступи бар у једном месту, како би се овим примером застрашили остали делови Србије... Деца и жене одржавају везу и старају се о снабдевању. Према томе мора искусити казну целокупно становништво, а не само мушкарци." У истом смислу и "...Комунисте које заробите у борби, треба начелно у циљу застаршивања, на лицу места стрељати или обесити. Насељена места која се морају заузимати борбом, треба спалити, исто важи и за куће из којих се пуцало на трупе. Одмазду за претрпљене губитке треба да изврши јединица која их је имала: за сваког убијеног немачког војника да стреља 100 а за сваког рањеног 50 заробљеника или талаца. Стрељане намерно закопавати на усамљеним местима, спречити стављање крстова на гробове и украшавање истих - да се не стварају српска светилишта, (ходочашћа)."
Постављени јој задатак 342.дивизија почиње реализовати већ 24.септембра у Шапцу где њени припадници хапсе сво мушко становништво старости од 14-70 година и спроводе га преко Саве у логор у Јарак.
Први озбиљнији продор на "слободну територију" извршен је 27.септембра преласком преко Саве код Шапца и Мачванске Митровице.
Од тада и даље на свим правцима свог деловања припадници 342.дивизије и придодатих јој јединица педантно спроводе наређења и упутства својих претпостављених: Хапсе мушко становништво и спроводе га у логоре. Неке, већ на лицу места, појединачно или у групама стрељају. Упоредо, сакупљају летину и стоку и прослеђују их у сабирне центре. Насеља у којима су имали оружане сукобе са устаницима спаљују.
ДРАГИНАЧКА ТРАГЕДИЈА
У Драгинац прве немачке трупе су дошле 11.октобра око 11 часова. Тог и следећег
дана нису испољавали непријатељство према становништву Драгинца и околних
насеља у која су одлазили. Спалили су само куће од неколико људи за које су
утврдили да су учествовали у борбама.
Локалном мушком становништву су путем летака које су бацали из авиона али и
путем курира и виђенијих људи које су слали у народ поручивали да треба да дођу
у Драгинац и узму "Објаве" са којима се касније могу слободно и без
икаквих проблема кретати.
Лаковерни су се одазивали позиву долазили у Драгинац али нису добијали никакве
објаве већ су одмах хапшени и затварани."
Масовно стардање народа овог дела Јадра почиње тринаестог октобра. Тог дана ИИ батаљон 698.пука је извршио операцију чишћења Цера и Иверка. Припадници ове јединице су кренули ујутро из Драгинца фронтално преко Јарербица и Великог Села према Иверку и даље према Јошеви и Јадранској лешници. Уз пут су купили сво мушко становништво и водили их са собом. Заробљенике су истог дана увече спровели назад у Драгинац.
Прво масовно убијање у Драгинцу је извршено тринаестог октобра, поподне, када је од затвореника похапшених тог и претходног дана издвојена група од око 120 људи и стрељана на десној обали речице Трнавице, испод Нинковића дућана. Стрељање преосталих затвореника настављено је и наредна два дана, четрнаестог и петнаестог октобра.
Са посебном жестином немачки војници су овај посао обављали после пораза на Гајића стени, односно после борбе
са устаничким снагама у којима су према њиховим војним извештајима имали губитке од осам погинулих и тридесет рањених војника и официра.
Примењујући раније утврђену квоту да се за убијеног немачког војника стреља сто а рањеног педесет Срба требали су за одмазду убити укупно 2300 људи.
Пошто у Драгинцу нису имали толико затвореника и пошто квота ту није могла бити намирена немачки војници су у четвртак 16.октобра кренули у чишћење Симиног Брда, Филиповића, Великог Села и Јаребица где је пешадија била појачана и тенковима. У овом походу убијали су све живо на што су наилазили, од немоћног старца до беба у колевкама. Убијана је стока и остале домаће животиње. Домаћинства су спаљивана. Исту судбину доживело
је становништво Корените седамнаестог и Цикота деветнаестог октобра.
Убијали су на све начине од појединачног упуцавања до масовних стрељања, од убијања метком до клања деце пред родитељима и до вађења беба из утробе мајке, бајонетом.
У овим случајевима жртве нису ни бројане нити евидентиране. Поред домаћег становништва у овим селима је убијен и велики број избеглица из Славоније, Срема и Мачве а који се бежећи испред немачке војске ту сместио код родбине и пријатеља. Због тога број жртава у Драгинцу и околини никад и није могао бити утврђен са потпуном тачношћу.
Страдања народа овог краја, од пљачке и отимања имовине преко малтретирања и силовања до убистава је било и даље до краја рата али у много мањем обиму.
У ЗНАК СЕЋАЊА
Велики број убијених у Драгинцу породице су неколико дана после одласка немачке
војске ископале и сахраниле на своја породична или сеоска гробља.
Посмртни остаци преосталих су 25.јуна 1963.године пренети у заједничку спомен костурницу која се налази на оближњем брежуљку поред Јадра.
Изнад костурнице уздиже се споменик невино побијеном становништву овог краја, рад академског вајара и сликара Остоје Горданића Балканског на коме пише: "Зверска одмазда извршена над вама учврстила је решеност наших народа да се одлучно и до краја боре за своју слободу".
У знак сећања на жртве стрељане у Драгинцу и околним насељима у октобру 1941.године, Скупштина Социјалистичке Републике Србије је донела Одлуку којом се „Споменик и костурница стрељаним жртвама“ проглашавају Непокретним културним добром од великог значаја.
У складу са тим и Драгинац стиче статус Знаменитог места и такође ужива заштиту као Непокретно културно добрo.
Извор: MEMORIJAL DRAGINAC
Везане вијести:
Календар геноцида: 14. октобар 1941. Годишњица страдања ...
Лозница: Дан када су Немци стрељали 3.000 цивила, међу њима ...
Бранко Жујовић: Ако Европа нема, традиција има алтернативу ...