Дани(ј)ел Симић: Хрби, Србхвати и остали Еуроразумуси

Еразмо Ротердамски је оставио сјајно дјело по имену Похвала лудости. Дешавања у јавном простору Српске, чиста су похвала глупости.

 

 

Био недавно у посјети градоначелник Загреба, Милан Бандић. Добио увјеравања бањолучког колеге Слободана Гаврановића, да ће помоћи опстанку Католичког средњошколског центра.

Баш смо племенити.

Читам неки дан како Музеј РС већ двије године одбија да угости изложбу о логорима смрти са епицентром у Јадовну, за које мало ко зна, али се без задршке понижава сарадњом са неким музејчићем из касабице по имену Марија Бистрица, који нам је послао своје сувенире-играчкице на увид.

Баш смо гостопримљиви.

Онда читам, како неки професор Универзитета у Бањој Луци истиче Томпсона до мјере да студентима засмета толико, да за то дочују и новинари. Онда се исти још служи туђманистанским новоговором у изјави тим поводом.

Баш смо либерални.

Гледам РТРС, његов већ деценијски културоцид и кроатизацију, те се сјетим како је донедавно Парк Петар Кочић био дијагонално уоквирен Хрватским културним центром и продавницом кравата Кроата.

Ох, баш смо глупи.

Треба то похвалити, али стварно!

Ово горе су симптоми испуњења свега, што су нам просветитељи са стране натурали од завршетка рата до данас. Можемо са поносом рећи да смо испунили све жеље, чак и оне посљедње шуше из невладиног сектора финансираног од страних влада.

Српски народ у цјелини, али ево и овај фртаљ који је прије 13 година искусио рат и још један покушај истребљења, нема више никакав идентитет, јединство, свијест или визију. Поготово институционалну.

Међутим, ништа то није помогло. Нити су, нити ће нам то икад признати. Било ко од тих што нам помажу бомбама, санкцијама и уцјенама за наше добро.

 

Зашто?

Зато што није добро да вам нација буде у таквом стању. Добро је за њих да у нашем друштву све буде релативно. Да нам је традиција мрачњаштво, идентитет залуђивање, сјећање ратно хушкаштво. Али зато у својој земљи стављате ћирилицу ван закона, имате преко 600.000 потписника да је избаците и из устава, те славите нацистичке монструме.

Удруженим сарајевским либералима, деценијама не смета што из тог правца до Кнежева нема ни један путоказ гдје је Бања Лука! Нико то јавно да примјети и осуди, а камо ли шта друго, што тамо несакривљиво указује на патолошку мржњу, нетолеранцију и системски шовинизам.

У Културном центру Београда, за то вријеме, Саранда и Јехона Подујевци праве изложбу о 19 страдалих Албанаца из Подујева. И ту мени уопште није проблем што су манастири по Косову и Метохији и даље са војним обезбјеђењем, или што у Приштини полиција пребија људе са српском заставом, већ што у КЦБ (као и у Музеју РС) није било изложбе везане за српско страдање.

Само толико.

 

Навикосмо се и на батине

Пишем годинама како то није паметно. Да смо због тога награбусили два пута у Југославији. Цркавали као сијалице, а бивши непријатељи купили кајмак наше побједе. (Кајмакчалан, Куманово, Приштина, Пећ, Задар, Ријека, Истра).

Ето аргумент, ако ништа друго, зашто то не раде и са друге стране некадашњег братствојединственог ратишта? Будимо искрени и рецимо да нема примјера у ФБиХ и РХ, који би били еквивалент ових неколико наших с почетка. Они то не допуштају.

Творци Ферал Трибјуна су, аман људи моји, по сопственом признању промовисали Томпсонове „Чавоглаве“ 1991. као „живљу домољубну пјесму источног ритма“, јер „уз дотадашње ће изгубити рат“.

 

Шта више рећи?

Од виновника примјера са почетка, одвратнији су ми само појединци и медији који на то све хистеришу и турбо-србују – ЛАТИНИЦОМ! Што је исто као да реису-л-улема позива вјернике на хаџ, тукући у истом кадру по раџи и крметини. Љуте се лоле што им угрожавају ћирлицу, а да је они у Бањој Луци намјерно и промишљено не користе.

Захваљујући финансијско-силеџијско-издајничком утуцавању у мозак, данас Бањом Луком владају некакви Србхвати. Људи којима је непристојно залагати се за било шта што има везе са својом нацијом. За оне као Пуповац, одавно смо усвојили термин Хрби. Ови су Србхвати.

Срби пред изборе, у остатку Хрвати.

Праве Зимзоград латиницом, србују латиницом, али су пребрзи да мени шизофренично-полуписмено објасне која је ријеч српска, а која хрватска. Коју смијем, а коју не смијем користити. Дјеци дају имена Лука, Иван, Марија... да могу проћи са обе стране. Договарају мостове преко Саве и сањају да их се угости Недељом у два. Смисао успјеха и статуса у друштву, јесте кафа и шопинг у Загребу викендом.

Хрватски производи су ем прескупи, ем неквалитетни. Поготово у поређењу са остатком ЕУ. Али, постоје људи у врху којима егзистенција изравно зависи од пословања са Хрватима. Нема везе што је то пословање на нашу штету. Није на њихову. Личну.

Исто као што србијанци отварају представништва својих фирми по Федерацији, јер у противном они неће да купују њихову робу. Ми немамо посебних услова.

 

Нагон за самоодржањем

Умјесто да ослушнемо шаптаје нагона за самоодржањем, као што је то и за ФБиХ обавио Мирко Шаровић, слушамо своје дупедавце који само код нас налазе фашизам, шовинизам, национализам, нетолеранцију, клерикализам... Преживамо ту умоболну медијску сламу и навикавамо се.

Није срамота што нема православне гимназије у Бањој Луци, јер је то ствар СПЦ. Ни то што у граду и приграђу му има сијасет основних школа, које немају гријање, воду и струју како буквар заповиједа; а обриче се помоћ недржавној школи. Ни то што Бандићу није проблем запуцати у другу државу да испоштује Комарицу, а Гаврановићу не пада на памет да оде ни до Јадовна на комеморацију. И то што Бандић није знао колико Срба иде у Загребу у православну гимназију, засјенило је да је потписао референдум против ћирилице и неразлупане главе, пардон табле, отишао из Бање Луке. У којој, узгредбудиречено, нема Српског културног центра.

Католичка и исламизирана браћа су отела језик (Вука Ст. Караџића), историју и територије; те своје друштво потпуно фашистизирали до сцена на Максимиру, Пољуду и Вуковару. Али и даље смо ми нетолерантни зликовци. И бићемо то заувијек. Просто су они тако научени.

 

Еразмус без разума

Наша дјеца се уче другачије. Као врхунац широкопојасне испамећености послаше ми повезницу на некакав блог, поводом најновије хајке на Горана Мутабџију. Пошто перформанс „Коњевић поље пред ОХР“ није довољан, неко је открио да и ове године (као и свих претходних) не пристајемо на Еразмус пројекат, под условима које натурају.

Неки произвођач птичијег млијека примио на то тако далеко, да Мутабџији јамчи како ће сви средњошколци и студенти листом министру просвјете дати подршку да попусти уцјенама, те потпише формирање Министарства просвјете и културе БиХ. Без обзира што смо у Дејтону крвљу изборили да је то у надлежности Српске.

Осим што је то шупљак, јер међу ученицима и студентима срећом има много разумнијих од Еразмуса, да ја вас питам нешто? Кад би Мутабџија дошао и рекао средњошколцима и студентима: „Нема наставе у 2014. добили сте сви петице и десетке закључно.“ - зар они не би то једнодушно и одушевљено поздравили?!

Баш је то аргумент, чудо једно. Срећом, још у овој земљи има оних који памте даље од десет година у рикверц. Да се још хоће наћи неких који бар толико гледају унапријед, не би нас се ни Ротердам постидио.

Има и оних студената који знају да прво ми морамо обезбједити и уплатити паре да они путују, као и да се, ако су посебно даровити, могу сами, без владе, пријавити да ходе Еразмусовим стазама револуције.

Не губим наду да ће неки остатак нагона за самоодржањем помоћи да схватимо бит древне похвале лудости од стране Дезидериуса Еразмуса, јер нијесам толико луд, да не видим како сам глуп, ако фашистима допуштам да ми пребацују фашизам.