Након Мартовског преврата Хитлер је одлучио да казни Југославију. У критичним данима нова југословенска влада се показала као неодлучна и недостојна улоге која јој је намијењена. Ратна команда је у потпуности заказала. Мобилизација је каснила неколико дана. Официри и војници хрватске националности не само да нису хтјели да се боре, већ су у свакој прилици покушавали да наштете југословенској војсци. Пораз је био неминован. У веома тешким условима поједине југословенске јединице су се храбро и јуначки упустиле у борбу са надмоћнијим непријатељем. Важно је споменути пилоте, који су бројчано и технички инфериорнији, нанијели непријатељу значајне губитке. Међутим, ово није прича о њима него о храбром држању припадника дивизиона 17. артиљеријског пука.
Рат их је затекао у Петрињи, у касарни „Живојин Мишић“. Поред Хрвата који су били већина, у пуку се налазио и знатан број Срба углавном из Поткозарја и нешто официрског кадра из Србије. Прва два, три дана пук је био неактиван, док је већина Хрвата промијенила униформе. До 9. априла у Петрињи су остале само двије батерије првог дивизиона са својим посадама. Нешто раније, командант дивизиона Божидар Црногорац са једном батеријом је отишао за Градишку. Како су се Нијемци налазили пред Петрињом, а усташе су већ биле преузеле неке функције у граду, официри и војници преостале двије батерије су одлучили да се из Петриње повуку према Босни. Због прекида веза, команду над окрњеним дивизионом преузели су командири батерија Александар Лозановић родом из Србије и Петар Јуринац, бјелогардејац. Приликом повлачења дивизион је дјеловао организовано, док је међу војницима владало расположење за борбу. Изморени цјелодневним маршем по лошим временским условима дивизион је стигао у Босанску Костајницу 10. априла, гдје се спремао да пружи отпор непријатељу.
Како је већина војника била из Поткозарја, одбрана Костајнице је значила и одбрану кућног прага. Одлучено је да се мост на ријеци Уни који је спајао двије Костајнице сруши, те да батерије запосједну брдо Баљ, одакле су имале одличан преглед. Сљедећег дана дошло је до сукоба са непријатељом. Прецизном и снажном артиљеријском ватром дивизион је зауставио колону 183. њемачке дивизије. Након тога је настао жесток артиљеријски двобој. Нијемци нису посустали већ су 12. априла тенковима покушали да уђу у Босанску Костајницу, међутим, дјеловање дивизиона их је зауставило. Проблем је настао када су њемачки авиони почели да дејствују по Баљу. Два противавионска митраљеза која су требала да штите небо над Баљем су била саботирана, по свему судећи још у Петрињи. Војници су покушали хаубицама да гађају авионе, али у томе нису имали успјеха. Из тог разлога су били принуђени да мијењају положаје. Како није постојала линија фронта, њемачке и усташке пјешадијске јединице су 13. априла на боковима прешле ријеку Уну и опколиле припаднике дивизиона.
Прва батерија је заробљена у борби у којој је знатан број војника изгубио живот. Заробљавање је избјегао командир Лозановић који се налазио на осматрачници. Када су видјели да им се непријатељ знатно приближио војници који су били за другом батеријом одлучили су да се повуку. Четири топа и два велика митраљеза су повукли са собом, док су остала оруђа саботирали. Официри и војници који су избјегли заробљавање, нашли су се у селу Читлуку гдје су им сељаци помогли да сакрију топове. Након краћег вјећања и добијене информације да је непријатељ заузео веће градове у Југославији, те да не постоји линија фронта, одлучили су да се разиђу кућама.
Битка за Баљ брдо, или битка за Костајницу није била занимљива комунистичким историографским круговима. У ријетким случајевима када се спомињала углавном је писано о свјесним друговима у редовима краљеве војске. На српској историографији је да исправи ову неправду. Један мали прилог томе је и овај текст. Слава и хвала палим херојима.
Пише Марко Јанковић
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести: