Incident u Vrbniku 2019. – posledica zahteva za priključenja ostrva Krk Srbiji 1943.

Datum objave: utorak, mart 12, 2019
Veličina slova: A- A+

Krajem februara 2019. došlo je do incidenta u gradiću Vrbnik (rodno mesto kardinala Bozanića) na ostrvu Krk: grupa hrvatskih policajaca sukobila se sa meštanima, preteći da će „Srbima zapaliti grad“. Možda je samo ponekom u Srbiji jasno o čemu se radi, jer na Krku danas praktički nema deklarisanih Srba.

Vrbnik u vreme života don Jerka (Jerolima) Grškovića
Vrbnik u vreme života don Jerka (Jerolima) Grškovića

Malo je nas koji znamo pozadinu, predistorijat. Ja sam se prvi put suočio sa tim jednog letnjeg dana 1974. u crikveničkoj luci, kada je u jednoj polemici kapetan turističkog brodića Vinko Crnčić ljutito uzviknuo „A ča je trebalo onih 40 mladića pobit?“. Kasnije ga nasamo zamolih da mi kaže o čemu je reč. Objasnio mi je da su partizani u vreme kapitulacije Italije, septembra 1943., ubili grupu nevinih mladića sa Krka samo zato što su se priključili četnicima.

Posle petnaestak godina saznao sam za postojanje rezolucije jugoslovenskih nacionalista ostrva Krk od 23. juna 1943. upućene Draži Mihajloviću. U rezoluciji se navodi (dosad neobjavljeno): „U našoj borbi mi smo uvjek stali uz srpski narod, a protiv svih njegovih neprijatelja, pa i danas ostajemo uz borbu, koju vode četnici i vojska pod komandom našeg vođe Draže Mihailovića. Ako se bude zemlja federatno uredila, mi se vežemo uz srpski dio naroda, a ne hrvatski i tražimo, da se otok Krk odvoji od zajednice u kojoj bi Zagreb ili njegovi politički predstavnici imali predstavljati našu volju i naše raspoloženje“.

Jedan deo te rezolucije objavila je u Zagrebu 1986. dr Fikreta Jelić Butić ali su ona i njen muž, istoričar dr Ivan Jelić, pod tragičnim okolnosima izgubili život u Tuđmanovom Zagrebu 1992. (nekolko dana pre smrti žalila se da ih prate).

Pretpostavljam da je glavni autor rezolucije, usvojene juna 1943. u Aleksandrovu (danas Punat) na Krku, bio katolički sveštenik iz Vrbnika don Jerko Gršković. Izuzetno obrazovan, on je bio ideolog i duhovni pastir četnika na Krku. Ovaj poznati filolog, humanista, gimnazijski profesor i član Demokratske stranke, izuzetno poštovan na Krku, već u jesen te godine je ubijen od komunista. Po jednom svedočenju, Draža je plakao kada mu je Alteo Šuster doneo u štab rezoluciju sa Krka.

Otkud srbofilstvo na Krku 1918.-1945.? Ono je samo u maloj meri posledica svesti da su mnogi rodovi nekad bili pravoslavni Srbi, npr. Maričići, Orlići, Božanići (Bozanići), Vasilići, Karabaići, Lolići, Nenadići, Kosići i drugi (i predsednica vlade Ana Brnabić je po tvrđenju istoričara Božidara Kljajevića starinom od Malića-Brnabića od Nikšića – „Vesti“, Franfurt od 8. septembra 2018.). U većoj meri to je bilo političko opredeljenje koje se u jugoslovenskoj kraljevini izražavalo u odanosti Jugoslaviji, glasanju za političke stranke sa osloncem u Beogradu.

Posle italijanske okupacije, u ilegali su stvorene organizacije Draže Mihailovića: najbrojnije su bile u Aleksandrovu od 120 članova i u Vrbniku od 60 članova (na oko 1750 stanovnika velik broj).

 Aleksandrovo (Punat), od 1920. do 1945. glavno uporište monarhista na Krku
Aleksandrovo (Punat), od 1920. do 1945. glavno uporište monarhista na Krku

Osim monarhista, jak je bio i partizanski pokret, vođen od komunista; sarađivali su do početka 1942., kada su komunisti jugonacionalistima ukrali zajedničko sakriveno oružje. Glavni finansijeri četničkog pokreta na severnom Jadranu bili su članovi porodice Žic, vlasnici brodogradilišta u Aleksandrovu, najbogatiji ljudi na Krku. Kada je septembra 1943. kapitulirala Italija, četnici su se ponadali da će doći do iskrcavanja Saveznika na ostrva. Na Krk se tada prebacuju delovi ličkih četnika iz 503. brigade, koja je bila pod komandom Osme britanske armije a sa njima deo zbega iz zapadne Like – žene, starci i deca.

Tito je, plašeći se monarhista, na Krk uputio dr. Ivana Ribara, koji se dva puta sastao sa krčkim biskupom Srebrnićem, koji je 1941. zgradu biskupije ustupio ustaškom pokretu. Dalja događanja je opisao pukovnik Velimir Ivetić u Vojnoistorijskom glasniku 2004. godine: četnici iz Like i sa Krka, njih više stotina i članovi porodica su se, pod partizanskim pritiskom, uputili na Cres i Lošinj a Tito je 22. septembra poslao naredbu: „Četničko uporište na Lošinju likvidirajte“.

Predlozi četničke komande Lošinja partizanima da se organizuje zajednička odbrana od nadirućih Nemaca su bili uzaludni. Posle partizanskog napada, deo četnika se, sa dva broda, uputio Britancima u Bari. Drugi deo se, posle kraće borbe i partizanskog obećanja da im se ništa neće desiti, predao partizanima. Obećanje nije održano, deo zarobljenika je odmah masakriran noževima i bacan u more, na zgražanje stanovnika Lošinja.

Istu sudbinu doživeli su i monarhisti koji su prilikom kapitulacije Italije zauzeli ostrva Silbu i Olib i zatim se predali partizanima: po kazivanju jednog partizana sa Raba (živ je i ne mogu mu navesti ime), ni prilikom njihove likvidacije nisu trošeni meci. Mnogi obični partizanski borci nisu razumeli zašto se to čini sa mladim ljudima tog kraja, koji su bili poznati po ljubavi prema Jugoslaviji. Njima nije bilo jasno da se te likvidacije čine baš zbog takvog njihovog stava.

 

Vajo Hinić (Zalužnica, Lika 22. 9. 1922. – Čikago, 25. 8. 2011), jedini koji je preživeo partizanski zločin na Lošinju i posle toga se 76 dana skrivao u šumi
Vajo Hinić (Zalužnica, Lika 22. 9. 1922. – Čikago, 25. 8. 2011), jedini koji je preživeo partizanski zločin na Lošinju i posle toga se 76 dana skrivao u šumi

Drugi deo uhapšenih četnika (njih oko 140) je sa Lošinja odvezen u Crikvenicu brodom kojim je upravljao Juraj Bonaći, dotad ustaški zapovednik luke Crikvenica (kasnije admiral JNA). Odatle su odvedeni do jedne jame između sela Bribir i Grižane i tu su završili svoj ovozemni život. Straci, žene i deca su takođe dovedeni na isto stratište ali po svemu sudeći nekoliko dana kasnije, preko Raba. U Crikvenici se još pre tridesetak godina pričalo da se zapomaganje iz jame čulo danima i da su 2-3 domaće žene Hrvatice bile ubijene od partizana jer su poluživima davale hranu i vodu.

U jami kod Crikvenice i danas leže zbratimljeni pravoslavci i katolici monarhisti tih krajeva, kao i oko 150 nevinih žena, dece i staraca, Srba iz zapadne Like. Pre dvadesetak godina podignut je barem krst ali nema nikakvog natpisa. Vrlo retko odem u taj kraj i tada pored krsta žena i ja zapalimo sveću tim mučenicima.

Nikola Milovančev

/“Politika“, 11. mart 2019., str. 18 – rečenice označene kurzivom su dodane naknadno za internetno objavljivanje/

POKOLj - Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.
POKOLj – Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top