Иконостас академског сликара Павла Симића (1818-1876) уништен у глинској цркви

Током четири године своје владавине усташка Независна Држава Хрватска испољила је монструозну активност тоталног геноцида: уништавање српског народа и његовог историјског постојања.

Такву злочиначку делатност није испољила ни немачка окупаторска војска у Србији. Трагични догађаји у српским црквама у НДХ, посебно у Глини, имали су, дакле, два вида геноцида: 1. Клање Срба у храму, 2. Уништавање храма као српског православног споменика културе.

У глинској цркви уништен је иконостас и зидни живопис Павла Симића, једног од најзначајнијих српских сликара 19. века.

Павле Симић је рођен у Новом Саду где је после завршених сликарских студија на бечкој Академији имао стални атеље са сарадницима. Основне сликарске поуке примио је од познатог барокног сликара Теодора Илића Чешљара приликом његовог сликања икона за олтарску преграду у Старој Кањижи. Краће време је радио у атељеу Талијана Алојзија Кастање који је држао сликарску радионицу у Новом Саду. После ових припрема уписао је студије у Бечу, где је већ на трећој години одликован сликарском наградом барона Гундла. Симић је на студијама провео пет година, а потом се настанио у Новом Саду. Први већи сликарски рад је његов иконостас у месту Руменка крај Новог Сада. То дело је добро примљено у Бачкој и Срему а потом се његова слава ширила и по осталим областима Карловачке митрополије. Сликао је иконостас у манастиру Кувеждину, Ђурђеву, Сенти, Новом Саду (Николајевска црква), Башаиду, манастиру Ораховици у Сомбору и у још неким местима.

Уговор и предрачун за сликање икона за иконостас у Глини склопио је са Црквеном општином 5. августа 1866. али је сликарски рад завршио 1872-1873. Дуборезбарију иконостаса израдио је новосадски мајстор ове вештине Немац Јосиф Кистнер а Павле Симић је, такође, све иконе насликао у свом новосадском атељеу.

У Симићевом предрачуну наведене су иконе које је сликао за глинску цркву, и тај попис је сада једини документ о садржају олтарске преграде, па га овде доносим у изводу: „…у горњем спрату Распјатије, са обе стране Богородица и Јован Богослов и 12 апостола, а под крстом Моленије. Празничне иконе: Рождество Богородице, Крштење Христово, Васкрсење Христово, Вазнесење, Силазак светог Духа, Преображење. Празничне иконе: Исус Христос, Богородица, Свети Никола, Свети Јован. Више двери Тајна вечера. На престоним иконама: Успење Богородице, Рођење светог Јована, Воздвижење часног крста и Ваведење Богородице. У соклу испод престоних икона, Христос и Самарјанка, Пут у Египат, Усековање главе Јована Претече, Чудо светог оца Николаја. На царским дверима Благовести, Богородица и арх. Гаврил. На певницама: Цар Давид и Јован Дамаскин. У епископском трону: Свети Сава.“ Осим иконостаса, Павле Симић је насликао и дванаест празничних-целивајућих икона. На првом своду испред иконостаса насликана је велика зидна композиција Света Тројица, а у олтарском простору, такође, зидна композиција Силазак светог Духа.

Из овог сажетог прегледа уметничког садржаја цркве у Глини сазнаје се да је она представљала малу галерију српског црквеног сликарства епохе романтизма. Злочин у цркви у Глини припада историји овога града али и историји српске уметности. У тој цркви, највећој страдалници српске ратне судбине, уништени су животи људи, али су уништени и њихови преци, матичне књиге рођених, венчаних и умрлих, богослужбене књиге и величанствен иконостас Павла Симића.

<Закључак>    <Садржај>    <Између два злочина>