Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Хрватски усташки Зрињ, на Банији, право је место за споменик Алојзију Степинцу

Датум објаве: уторак, април 24, 2018
Објављено у Јастребарско
Величина слова: A- A+

Недавно су поједини медији објавили вест да Хрватска католичка црква открива, 8. маја, споменике свом некадашњем надбискупу, Алојзију Степинцу, који је после Другог светског рата на суђењу у Загребу осуђен за злочине које су Католичка црква и он, њен поглавар, починили над Србима, Јеврејима, Ромима и Хрватима антифашистима у том рату. Један би споменик требало да буде откривен у Сиску, а други у Зрињу (Зрину), на Банији.

Споменици Степинцу подижу се поводом 120 година од његовог рођења, а у Зрињу повод је, како Хрватска католичка црква саопштава, 75. годишњица страдања становника Зриња у Другом светском рату од партизана и Срба који су га спалили.

Овде нећемо причати о самом Степинцу, о коме је у последње две-три године много писано. И то првенствено поводом предлога да га се у Ватикану прогласи свецем. Нећемо причати ни о дечјем логору у Сиску, у коме је страдало близу 3.000 српске деце са Козаре и из Поткозарја, а Степинац ће у наручју, на споменику, држати двоје дечице као израз његове бриге за ту децу. Челници и свештеници Католичка цркве, која подиже ове споменике, а међу њима посебно они који су доследни у величању и промовисању фашистичког усташтва у данашњој Хрватској, преименовали су тај страшни логор у „прихватилиште за дјецу“. А до назива „одмаралиште за дјецу“ само је један корак.

Страшно! И то у држави која је чланица Европске уније, а која, та иста Европска унија о том и таквом фашизму ћути.

Не, нећемо о Степинцу, иако се не може говорити о геноциду који су починили Хрвати у својој Независној Држави Хрватској (НДХ) над Србима, првенствено над њима, затим, рекосмо, над Јеврејима, Ромима и Хрватима антифашистима, а да се не говори и о њему и његовој улози у стварању и крволочном постојању те фашистичке хрватске државе.

Овде ћемо нешто више о Зрињу. О том малом селу на Банији, испод обронака Шамарице, у некадашњем срезу Двор на Уни, у општини Јаворањ, а данас општини Двор на Уни. Селу које је било окружено српским селима и засеоцима: Шамарички Брђани, Горичка, Зрињска Драга, Вукелићи, Рогуље, Лотине, Дабићи, Грабовица, Швракарица, Ораовица, Шегестин, Шаканлије и другима.

Све до почетка рата и успоставе НДХ, 10. априла 1941. године, Срби и Хрвати су на том подручју живели мирно: чували заједно стоку, ишли на прела, једни другима на кућне свечаности, кумовали једни другима, деца им ишла заједно у школе… А онда су се Хрвати преко ноћи преобратили. Мада су неки и раније били ватрени франковци и припадници тајног усташког покрета. У свему томе водећу улогу имала је Католичка црква у том месту, али и у другим местима дворског среза са већинским или са чистим хрватским становништвом.

Прве усташе у Зрињу, с положеном заклетвом поглавнику Анти Павелићу, према писању Љубана Ђурића (прилог Зашто је расељен и уништен Зрињ, Љетопис Српског културног друштва „Просвјета“ Загреб, за 2013), рођеног у селу Гаге, у бившем дворском срезу, борца и руководиоца у партизанским једницама од 1941, партизанског публицисте, аутора више књига и радова, били су: Фрањо-Франц Јаковац и његова жена Анка Јаковац, затим Матија Фекетић, Мартин Корманош, Мавра Јозић, Јуре Стипетић, Мартин Мараковић, Ловро Икић, Фрањо Јукић, Перо-Перак Јукић, Јерко Лабудовић, Анте Бабић, Станко Бабић, Мијо Бабић, Иван Бабић и тако даље, све до броја 142, колико их је било на списку с властитим потписом. Списак је послат у Загреб, лично поглавнику Анти Павелићу. Једини носилац Партизанске споменице 1941. године из Зриња био је Иво Бабић, који је радио у Сиску, а живео у Комареву, селу недало Сиска. Још их се неколико прикључило партизанима, али од 1943. и 1944. године. А једина хрватска жртва тих усташа био је Миле Бабић, сеоски обућар, који се супротставио њиховом терору.

И кренуше усташе, зрињски Хрвати, предвођени тек именованим усташким логорником за подручје среза Двор, Антуном Ђурићем, иначе дотадашњим жупником у селу Дивуши (такође дворски срез). О злоделима жупника, односно логорника Ђурића пише и др Виктор Новак у својој капиталној књизи Magnum crimen, Пола вијека клерикализма у Хрватској (књига је о злоделима Хрватске католичке цркве и њеног свештенства, међу којима су многи били најкрволочнији зликовци, све са знањем Алојзија Степинца).

Па да кренемо кроз прилог Љубана Ђурића о злоделима зрињских усташа, према сведочењима преживелих Срба и других сведока:

– … Михајло Медаковић – Сељко, о стању попа Бранка Вигњевића, кога су зрињске усташе ухапсиле, испребијале и спровеле, са другим Србима, у Двор на Уни, где се мучење наставило: „… 15. јуна отишао сам попу Бранку Вигњевићу у село Шамаричке Брђане да уговорим вјенчање. Нашао сам га у башчи, лежао је до пола гол, сав у модрицама и каже да су га тукле зрињске усташе, чупале му бркове, браду…“

– Православном свештенику Стојану Медићу одрезали су, за почетак, све прсте на рукама, а његовом презимењаку Савану (Медић), одсекли обе ноге. Потом је остављен да умре…

– Зрињске усташе учествују, од 25. до 27. јула 1941, у масовном усташком злочину у Банском Грабовцу, а почетком аувгуста, са усташама из Унчана, Дивуше и Куљана, учествују у хапшењу 26 Срба у Волињи, а више од 70 људи, жена и деце, почетком августа 1941, из Доњих Куљана, прогласивши их Циганима. Око 280 људи жена и деце похватали су Зрињани и на десној обали Уне, у поткозарским селима Грдановац, Добрљин, Равнице, Водичево итд. и све их побили у војним објектима у Волињи, на левој обали Уне.

– Половином децембра 1941, упадају Зрињани у село Рогуље, хапсе 12 људи и девојке Рогуље, Ану и Боју. Николу Рогуљу, званог Сихтер, стављају на магарца за резање дрва и живог га с двије тестере режу. Девојке Ану и Боју свлаче до гола, Ану стављају на коња, а Боја води коња кроз село. У супротном правцу је обрнуто: Боја гола јаше, а Ана води коња. Затим су зрињске усташе девојкама прорезале груди и кроз њих протурили њихове сломљене руке. Обе су у мукама умрле.

– Крајем јануара 1942, око 200 зрињских усташа и усташа и села Струге (има података да је ту било усташа и из других хрватских села на Банији) упадају у село Шегестин, пале га и ту врше покољ 273 становника Шегестина и избеглица из села Драшковца и Ораовице. О томе пише у својој књизи За побједу Јожа Хорват, касније познати хрватски књижевник, који је те ратне године био политички комесар 2. батаљона „Милош Чавић“ Партизанског одреда Баније:

„… Било је то велико и богато село на Банији, а једног дана (29. јануара 1942. године – опаска) дођоше усташе из Зриња, попалише село и запалише све живо у њему. Стотину и осамдесет и седам лешева, раскрвављених од усташких ножева, лежало је смрзнуто на снијегу, а свуд око њих још су се димила згаришта њихових кућа. Пси и свиње растргаше им утробе, а птице искљувише очи и развукоше цријева. На раскршћу усред села лежало је у хрпи двадест и седмеро дјеце. У снијегу, неколико корака од њих, видјели су се још трагови стопала оног проклетог пушкомитраљеза и поред стопала просуте чахуре онога рафала, којим је то чудовиште побило ову дјечицу… Кад год се сјетим Шегестина, у мени се јавља стид и неумољив осјећај одговорности неискупљеног дуга…“

– „У кући Драгана Мијановића, такође у Шегестину“, настављамо причу из текста Љубана Ђурића, „затворили су и живе запалили више од 35 особа. Многу дјецу забијали су на бајонет и бацили у запаљене куће и стаје, бацали су убијене и у дубоке сеоске бунаре.“

– И све време зрињске усташе упадају у српска села и пале их, пале и пљачкају цркве, у чему се посебно истицао жупник и усташки логорник Антун Ђурић, убијају Србе или их одводе у Зрињ па их ту убијају или шаљу у неки од злогласних хрватских логора. У свим српским селима пљачкају и одвозе све што што је било вредније у кућама, одвозе жито, маст, месо, пољопривредно оруђе, ракију… одводе стоку… И све је то ишло у Зрињ. А у свему томе биле су веома активне и зрињске жене, које је предводила већ поменута Анка Јаковац.

Усташе славе над телима жртава у Доњој Градини

Зрињске усташе учествовале су у покољима и осталим зверствима у Глини, Банском Грабовцу, Бајић јамама код Костајнице, у офанзиви на Козару…

Уза сва зверства која су чиниле и починиле усташе из Зриња (ово је само делић наведених њихових крволочних злодела), као и усташе из осталих хрватских места на Банији, они су веома активно вршили и покрштавање православног српског становништва. У чему је такође жупник и логорник Антун Ђурић један од најактивнијих и најзлогласнијих.

А онда су команде банијских партизана предложиле и тражиле да се изврши напад (и раније је било покушаја) на то страшно и крволочно хрватско усташко гнездо, звано Зрињ.

Изнад Зриња налази стари и добро утврђени град, кула, коју су усташе опремиле, ту се утврдиле, до зуба наоружане. И 8. маја 1943. године одлучено је, а сутрадан, 9. маја, извршен је напад. Зрињ је освојен, а усташе разбијене. Да би касније, кад је борце 3. батаљона Партизанског одреда Баније, који је вршио претрес села, напале зрињске жене, Зрињ био испражњен.

Будући да нико од банијских партизанских и партијских руководилаца није донео а ни могао да донесе одлуку о нападу, као ни о исељавању Зрињана, штаб Унске оперативне групе (УОГ) Народноослободилачке војске (НОВ) Хрватске (командант Петар Клеут, политички комесар Ранко Митић) тражи одобрење од 4. корпуса НОВ и Партизанских одреда Југославије (командант Иван Гошњак, политички комесар Већеслав Хољевац) за освајање Зриња и обрачун са усташама. И штаб корпуса одобрава напад. Одлуку је пренео Већеслав Хољевац. Ова одлука, као и одлука да се уништи и испразни село Зрињ, нису могле бити ни донесене без сагласности и одобрења Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, чији је командант био Иван Рукавина, а политички комесар Владимир Бакарић.

Дакле, није истина да Александар Вучић, председник Србије, „лаже“ кад је говорио о злочинима хрватских усташа на подручју Сиска и Двора на Уни. Из овог текста видљиво је ко лаже лаже. Хрватска католичка црква сигурно је да не говори истину кад прича да су Зрињ напали и уништили партизани и Срби. А то, пре свих, говоре Владо Кошић, сисачки бискуп, веома познати поборник усташтва, и Марко Цвиткушић, генерални викар Сисачке бискупије. Никад они ни било ко из Католичке цркве не помињу све оно што се догодило догодило у Зрињу, око њега и вези с њим до септембра 1943. године. И не помињу ко је одобрио и издао наређење да се уклони то страшно усташко гнездо. Не помињу Ивана Гошњака, Већеслава Хољевца, Ивана Рукавину и Владимира Бакарића. Не помињу их, јер они нису Срби. То Кошић и Цвиткушић веома добро знају. А међу партизанима који су овојили Зрињ и ослободили српски народ тог дела Баније од тих злогласних злочинаца било је највише Срба, али и Хрвата и муслимана. То је истина.

Много је литературе написано о злоделима зрињских усташа. Много је аутора, директних учесника и сведока у томе и о томе писало и сведочило.

И после свега, Алојзију Степинцу заиста је место, између осталих места, и у Зрињу. Ту је бар свој међу својима.

Аутор: И. Б.

Извор: Интермагазин

Везане вијести:

Славе Степинца на месту покоља!

Споменици Степинцу – доказ да усташка идеологија живи

Степинац добија други споменик у Хрватској




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top