Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Хрватски „Јутарњи лист“ о својатању Субашића

Датум објаве: уторак, јул 10, 2018
Величина слова: A- A+
Даниел Субашић

Фудбалери Хрватске су се пласирали међу четири најбоље екипе на свијету, пошто су савладали Русију послије бољег извођења пенала (4:3). Један од јунака те, као и оне претходне побједе, против Данаца, био је голман Данијел Субашић, чији је отац Јово православац, а мајка Боја католкиња. И ту почиње заплет на Мундијалу који је узбуркао страсти као ријетко када је о фудбалу ријеч. И не само фудбал.

Срби су проглашавали Субашића за „нашег човјека“, док су, као по аутоматизму хрватски портали брже боље доказивали да је он заправо њихов. И то нас враћа у период прије распада Југославије, када су у хрватским градовима живјели и Срби и Хрвати. Такав закључак износе и новинари „Јутарњег листа“, који су се позабавили овом проблематиком. Тим поводом преносимо ауторски коментар поменутог хрватског медија, назван „А шта би било да није знао да брани?“:

„Данијел Субашић је имао седам година кад су они који су „тачно знали“ ко је ко у његовом граду Задру у једној ноћи поразбијали десетине српских локала и продавница, свакако зато што су „тачно знали“ да су српски. У том времену, у тој земљи и у том граду, одрастао је као један од оних за које се, ето, „није могло знати“, али се ипак „знало“ ко је ко. Одрастао је као дијете православца из Заграда код Бенковца, који се, да ствари буду још јасније, звао Јово. Али, одрастао је и од мајке католкиње која, да ствари буду замршеније, носи име које може и не мора бити “наше” – Боја.

Одраставши у том и таквом свијету, хрватски национални јунак прошао је сав јад развоја хрватског ногомета. У клубу у ком је поникао био је на леду. У менаџерско ропство је покушао да га увуче Мамићев задарски клон, члан ХДЗ-а, клупски шеф и мафијаш Рено Синовчић. Због сукоба менаџера, млади голман је прије 20. године живота морао да бјежи у Загреб и да пријављује пријетњу. Прича Данијела Субашића, укратко, тек је нешто драматичнија од прича десетине дјеце робова које финансијски цуцлају и као робље препродају хрватски мамићоиди.

Но, прича задарског чувара мреже имала је, уз опште и типске невоље хрватског фудбалског блата, имала још једну специфичну, мањинску. Млади задарски голман, наиме,“није баш“ био Хрват. Односно, он јесте био полухрват, за себе је тврдио да јесте Хрват и да јесте католик по рођењу, али у свијету у ком „се знало“ ко је ко, такође се јако добро „знало“ да се његов отац зове Јово. Толико се то „знало“ да је и будући таст пријетио ћерки да ће је убити зато што се забавља са момком јеретичке, трофазне крви.

То је, понављам, свијет у ком је одрастао Данијел Субашић. То је свијет у ком би се он сто пута могао окренути на главу, сто пута би могао да прими католичка обљежја и да се на ДНК мајке Боје, но у том свијету би се „знало“ да је он син Јове, а та чињеница би могла да обиљежи његов живот. У том свијету Данијел Субашић тешко да би могао да ради у јавном сектору, не би могао постати директор, професор историје, не би од ХДЗ-а добио уговор за ординацију или посао у електропривреди, а ако би нешто од тога и добио или могао, могао би тек уз мимикрију и доказивање лојалности. То је свијет који је чекао задарског Данијела. То је свијет у ком би живио да није једне чињенице која је промјенила све. А та је „потанкост“ да је – знао да брани.

Због те „потанкости“ за Србиновог сина су се отимали хадезеовски, криминални менаџери. Због те „потанкости“ доспио је прво на „Пољуд“, па у Монако. Због те „потанкости“ је доспио у репрезентацију, гдје је низ година дјелио свлачионицу с усташоидним земљаком из Придраге, Јосипом Шимунићем. Због те „потанкости“ доспио је на гол националног тима. Због те „потанкости“ је у недељу у Нижњем Новгороду обранио Данцима три пенала. Због те „потанкости“ овог викенда је постао национални херој“, наводи се даље у ауторском тексту „Јутарњег листа“.

За крај, посебна пажња се поклања својатању хрватског голмана.

„А онда се догодио перверзни медијски обрт. Оног часа кад је момчина из Бенковца обранила Данцима три пенала, српски таблоиди су славодобитно „открили“ да је Субашић Јовов син, те да Хрватска пласман у четвртфинале дугује једном далматинском Србину. А кад су Срби у Субашићу „открили“ Србина и православца, с хрватске стране је кренула медијска мобилизација. Сви хрватски колумнисти, блогери и анонимни коментатори једногласно су прионули томе да српске колеге науче како њихов аршин рода и крви не припада савременом свету. Сви су се силно трудили да подсјете „оне преко“ како нема везе шта је некоме отац, него како се осјећа и којој култури припада. Како није важно што је неко по роду и крви, него по уставној, грађанској припадности. Сви су се наједном потрудили да присјете колеге с оне стране Дрине да се „не може знати ко је ко“ и да то у Хрватској није важно.

Све је то лијепо. Осим што ту постоји један проблем. Проблем је што те исте вриједности хрватска јавност, политика и грађани не примјењују на све Јовове синове. Те им вриједности одједном постану миле тек онда кад Србин зна да брани, кад добије Нобелову награду или измисли наизменичну струју.

У неком паралелном свијету, стасити Задранин Данијел Субашић могао је да не игра. Могао је да заврши некакву школу, да научи занат и да буде тек анонимни Задранин у раним тридесетим годинама. Нисам сигуран да би и тада анонимна хрватска гомила на њега примјењивала исте критеријуме које примењује сада. Нисам сигуран да ли би и тада било неважно ко је коме отац, него како се осјећа и којој култури припада. Нисам сигуран да би им и тада било неважно шта је неко по роду, него само по уставној, грађанској припадности. Нисам сигуран да би и за тог Субашића важило да се „не може знати тко је тко“ и да то у Хрватској није важно. Нисам сигуран да би тај други Субашић избјегао да му у „стакленој ноћи“ 1991. године не смрскају продавницу.

Стога свако ко намјерава да кличе „овом“ Јововом сину, прво треба да размисли: „Шта бих мислио о њему да није велики голман, него службеник? И да ли би се и тада држао тога да „није важно ко је ко?“ Или би, да се на главу окрене, Данијел за нас био „тек“ – Србин?“, закључује новинар „Јутарњег листа“.

(Јутарњи лист / Седмица)

Извор: ИН4С

Везане вијести:

Хрвати без казне: ФИФА им опростила крилатицу нациста?!

Хрватска бодри свој фудбалски тим у Русији подсећањем на убијање Срба

Аустријски лист: Хрвати славили уз усташке симболе / ФОТО




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top