Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Хрватска штампа о Србима и Србији почетком Првог свјетског рата

Датум објаве: среда, фебруар 15, 2017
Величина слова: A- A+

др Боривоје Милошевић
Филозофски факултет Бања Лука1

Апстракт: У раду је дат краћи приказ писања хрватске штампе о Србима и Краљевини Србији непосредно послије атентата у Сарајеву, током јулске кризе и у првим мјесецима рата. Штампом је доминирао оштар антисрпски тон, нескривена мржња и потреба да се српски народ именује искључивим кривцем за избијање рата те због тога и казни.
Кључне ријечи: Први свјетски рат, Срби, Краљевина Србија, хрватска штампа, пропаганда, антисрпске демонстрације.
Вијест о смрти аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда стигла је у Загреб недуго по атентату, да би службене потврде биле објављене предвече у посебним издањима новина. Прве вијести о атентату изазвале су у највећем хрватском граду велику пометњу и узбуђење. Људи су опсједали улазе новинских редакција, а када су изашла посебна издања листова настало је за њима право отимање пa је поједине продаваче морала штитити полиција.2
На хрватску јавну сцену непосредно послије атентата провалили су клерикални и десничарски елементи који су уз прећутну сагласност полиције кренули у уништавање српске имовине широм Хрватске.3 Демонстранти, предвођени франковцима, гласно су у Загребу узвикивали пароле усмјерене против Срба, Краљевине Србије и Хрватско-српске коалиције носећи пред собом црно-жуте и хрватске заставе са црним флором.4 Хрватски сабор је поводом смрти Франца Фердинанда одржао посебну сједницу коју су у више наврата галамом прекидали франковци и радићевци вријеђајући чланове Коалиције ријечима: „слава Фердинанду“, „вратите нам Фрању Фердинанда“, „доље Срби“, „доље велеиздајници“, „доље Карађорђевићу“, „издајице“, „хуље“, „бомбаши“, „ван Прибићевићу, ван сви Власи“.5 У име Сабора предсједник Богдан Медаковић упутио је саучешће и уобичајене изјаве лојалности хабзбуршкој круни осудивши атентат у Сарајеву.6 Неколико дана касније др Иван Франк је током саборске сједнице напао српске посланике назвавши их „убицама“, „шинтерима“, „свињама“ и „београдским плаћеницима“.7 На засједању угарског парламента у Будимпешти заступник барон Рајачић изјавио je како је атентат на Франца Фердинанда испунио жалошћу цијели хрватски народ. „Грозним злочином лишени смо милога пријестолонасљедника, у којега је монархија полагала тако велике наде“, додао је он. Хрвати тим више осуђују атентат, навео је Рајачић, јер би се обзиром на националност атентатора у негативном свјетлу могао приказати и хрватски народ.8
Говорећи пред окупљеним Загребчанима Иван Франк је поручио како су „Срби убиством Франца Фердинанда зарили Хрватима нож у срце“.9 Франк је убијеног аустроугарског престолонасљедника назвао једином узданицом Хрвата.10 С тим у вези, веома је илустративна насловна страница листа Вировитичан од 29. јуна 1914. на којој се налази свега неколико реченица. Истиче се како су атентат на Фердинанда извршили „србски ђаци“ Чабуловић11 и Принцип. Даље се крупнијим словима наводи: „Хрватски народе ово је твоја смрт“!12
Недуго по атентату на Јелачићевом тргу у центру Загреба запаљена је велика ломача на коју су бацане ствари из опљачканих српских станова. „Око ватре урлала је франковачка руља поздрављајући одушевљено оне, који су носили ствари и бацали у ватру, а иза њих диригирали и захваљивали руљи за ревносну службу домовини, аранжери и организатори крвавих демонстрација и разбојничких погрома. По команди ових, урлање и скандирање ‘Србе на врбе’ на час престаје да би отпјевали обавезно царску химну“, записао је др Иван Рибар13, додавши: „Жалосно је било гледати у тим поворкама многе истакнуте хрватске сељаке, присталице Радићеве странке, који су, угледавши се на своје народне заступнике, упрегли се у франко-фуртумашка кола, да не би заостали за сељацима њихове странке“.14 Спрега вођства радићеваца и франковаца, започета даном атентата, остала је чврста за цијело вријеме рата. Према др Рибару, Радићеви сељаци су са одушевљењем пошли у рат увјерени да ће Хрватска постати слободна у оквиру Монархије још у току рата ако се Хрвати буду јуначко и сложно борили за њу.15 Франковачком бијесу били су изложени и они Хрвати који су били присталице сарадње са Србима или југословенске орјентације.16 Франковци су загребачком градоначелнику Хољевцу пријетили да га чека смрт уколико у року од 24 сата не прогласи све Србе за православне Хрвате.17 Описујући нападе на Србе словеначка Зарја примјећује: „Вук длаку мијења, али франковачка подлост увијек остаје иста“!18
Италијански лист Il Dalmata осудио je антисрпске демонстрације у Далмацији, наводећи како их у Задру није било јер су их спријечиле вође италијанских странака из тог града.19 Лист Risorgimento отишао је корак даље наводећи како такве демонстрације нису ни биле могуће у граду Задру познатом по древној италијанској култури и цивилизацији.20 У Сплиту се око 1.500 праваша из града и околине окупило 2. јула на градском тргу носећи хрватске заставе и слике убијеног престолонасљедника. Уз бучно одобравање масе спаљено је више српских застава.21 Франковци су и у Дубровнику организовали демонстрације демолиравши зграду српске црквене општине и дом српског соколског друштва „Душан Силни“.22 У Опузену је демолирана православна црква.23
Приликом демонстрација у Осијеку окупљена маса разбила је прозоре на палати Максимовић која се налазила у власништву зета некадашњег патријарха Бранковића. У Ђакову је уништено више српских кућа и дућана. Демонстранти су скандирали против Срба и Хрватско-српске коалиције. На челу демонстрација у Петрињи налазили су се шеф полиције Варговић и градски затупник Ивандија. Они су заустављали демонстранте пред српским кућама и хушкали их да уништавају српску имовину. Нису поштеђене ни зграде Српског сокола и Српске штедионице.24 Бурно је било у Броду на Сави, Ђакову и Винковцима.25 Противсрпске демонстрације одржане су још у Доњим Каштелима, Каштел Сућурцу, Сињу, Стариграду и Дрнишу приликом којих су спаљиване српске заставе.26 Мали лист је извјештавајући о гашењу Српске читаонице и Српског пјевачког друштва Зора у Новој Градишки објавио вијест у којој се наводи: „Нема сада легла те влашке банде, а надамо се да није остало никаквог јаја или зрна, да се опет окоти та багра код нас у Новој Градишки“.27 Према загребачким Новостима српски листови Застава и Браник „добровољно“ су престали да излазе, док су многа српска друштва престала са радом поклонивши при томе веће своте новца у добротворне сврхе.28
Док је социјалдемократска штампа махом осуђивала терор над Србима и хушкање на рат29, поједини хрватски листови отворено су позивали на прогон Срба из земље. „Народ навјешћује Србима борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине“, писала је правашка Хрватска.30 Хрватска штампа је послије атентата отворено подгријавала антисрпску атмосферу у земљи и оправдавала рушилачки поход против Срба и њихове имовине. За хрватску јавност није било дилеме – завјера против Франца Фердинанда скована је у Београду, а Гаврило Принцип и другови били су тек пуки извршиоци – плаћеници. Петрињски лист Бановац назвао је Принципа и Чабриновића „изметом људског друштва“, додајући да је убиство Франца Фердинанда растужило милионе људи, посебно Словене „јер су злочинци Принцип и Чабриновић признали да припадају српском племену“.31 Oбзор је пренио писање листа Neue Freie Presse како је планирано више атентата на аустроугарског престолонасљедника. У Конаку су пронађене двије бомбе са сатним механизмом, једна у пећи и још седам код неке неименоване жене у Илиџи.32 Наводно су у Сарајеву и у возу на линији Сарајево – Босански Брод пронађени леци у којима се наводи „да је сада убијен надвојвода Фрањо Фердинанд, а за два дана да ће бити убијен и краљ Фрањо Јосип. Онда ће доћи Срби да ослободе и ове неослобођене крајеве“.33
Не чекајући на резултате службене истраге аустроугарске власти су инсистирале на колективизацији српске кривице за убиство Франца Фердинанда. Као доказ великосрпске пропаганде лист Вировитичан наводи како је српски Народ на дан атентата објавио чланке о Видовдану и слику краља Петра!34 Штампа је преносила вијести које су оптуживале српску дипломатију да стоји иза убиства Франца Фердинанда. Загребачке Новости преносе вијест из једног енглеског листа који је српско посланство у Лондону именовао као сукривца за организацију атентата у Сарајеву. Наводно је пронађен документ из којег се види како је за планирани атентат припремљено 2.000 фунти.35 Oбзор је објавио како је извјесни младић презимена Грчак, син жељезничког радника у Загребу, пријавио полицији како је упознат са цијелом завјером која је имала за циљ убиство аустроугарског престолонасљедника. Он је наводно са својим сазнањима упознао и полицију у Сарајеву која га није озбиљно схватила. Грчак је изјавио како је раније био одушевљени присталица великосрпске идеје, али се након атентата покајао те је био спреман разоткрити цијелу завјеру која је скована у Београду.36
Група заступника Странке права и Хрватске пучке сељачке странке издала је 18. јула 1914. проглас хрватском народу у којем се каже: „Страховит је то и судбоносан злочин почињен 28. липња у хрватскоме Сарајеву (подвукao Б. М.). Судбоносан је за нас Хрвате, за династију и монаркију хабзбуршку, а тиме и за цијелу Европу, (…). Страховит је тај злочин особито зато, што се клета србска рука, која га је починила, подмукло ушуљала у њедра домовине наше, као да су хрватске земље легло подмуклих змија, а не домовина неустрашивих јунака, (…)“.37 Заступници Странке права и Хрватске пучке сељачке странке упутили су неколико дана касније телеграм цару Францу Јозефу у којем су са „највећим заносом“ поздравили објаву рата „подмуклом непријатељу прејасне династије и наше монаркије, а напосеб хрватства“.38
Серија хушкачких текстова који су испуњавали странице ондашње хрватске штампе оптуживала је „мегаломанију србијанских државника“ и „незаситу похлепу краља убице Петра Карађоревића“ који су наводно стајали иза догађаја у Сарајеву.39 Кривица је приписивана цјелокупном српском народу. „Мртви су убијени од проклете српске руке, србијанска урота извршила је своје страшно дјело“, писао је Хрватски дневник, политички лист босанскохерцеговачких Хрвата. Дан по сарајевском атентату Градско поглаварство Сарајева објавило је у штампи проглас којим је од грађанства затражило да из своје средине истријебе „разорне елементе“ и „измет људског рода“ чиме је, умјесто да смирује демонстрације, само долијевало уље на ватру. „Иако ово страшно злодјело имаде свој коријен изван наше домовине, јер је на темељу признања самог атентатора изван двојбе, да су бачене бомбе потекле из Биограда, то је ипак жалосна темељита сумња, да имаде и у нашој домовини а и у Сарајеву разорних елемената“, наводи се у прогласу.40
Антисрпску кампању у Босни и Херцеговини предводио је Хрватски дневник који је у увредама на рачун Срба отишао толико далеко да га је службени Сарајевски лист морао упозорити на недопустиво писање против Срба.41 Чак су и загребачке Новости реаговале поводом писања Хрватског дневника називајући текст „Сјети се Босно“ oбјављен у том листу најавом рата Србији.42 „Сарајевски Хрвати, муслимани и Јевреји уништили су отприлике хиљаду српских трговина и приватних станова, (…). Руља је у свом необузданом бесу могла да руши и разара, а нису је спречиле војска или полиција“, писао је Трговински гласник коментаришући антисрпске демонстрације у Сарајеву.43 „Чим је пљуснула крв на кеју одмах је Штадлеров Хрватски дневник узвикнуо: То је дум-дум српског Видовдана! Ми знамо шта треба одмах чинити. Оном делу масе, која слуша Штадлера, придружио се онај део, који стоји на улици и чека наредбу власти. А власт још непрестано, на жалост, рукује мишљењем већине босанских муслимана“, пренио је Трговински гласник.44
„Хрватски дневник у кулминацији потказивања и извртања досегну таки врхунац, да су чак и аустријски официри држали многе вести Хрватског дневника простим опадањем и језуитском маштанијом“, забиљежио је Велимир Мандић. За Србе су у овом листу били уобичајени називи: „српски пси“, „разбојници“, „бандити“, „људски олош“, „бомбаши“, „крволоци“, „крвници“ и „хуље“.45 Уредништво се заложило да држава одгоји будуће грађане „поуздане, верне и ненатруњене ванграничним тенденцијама“. Друштво „Просвјета“ требало је укинути „јер је познато какву је младеж потпомагала, па да даље не сије тај отров“. „Треба за увек докинути ћирилицу, српски барјак и име“, закључио је Хрватски дневник.46 И док је овај лист водио прљаву антисрпску кампању, надбискуп сарајевски Јосип Штадлер покушао је помирљивим тоновима умирити ситуацију у земљи. Ипак, Штадлерова посланица, у којој је од босанско-херцеговачких католика затражио „да не прекораче границе закона“ и „да се не огријеше о туђе власништво, а још мање о туђи живот“, објављена је тек 3. јула, када су антисрпске демонстрације већ утихнуле.47
Називајући Србе „барбарским ─ византијским елементом“, загребачки Мали лист објавио је пјесму коју су Срби из Босне наводно пјевали након убиства Франца Фердинанда: „Мисле Шкоци, да су Срби шала, ал убише шокачког владара. Отргли смо шокачки Оченаш, још ћемо им и Здраву Марију“!48 Термин „византијски“ често је употребљаван у аустроугарској пропаганди против Срба са жељом да се истакне српска припадност „источњачкој“ и наводно заосталој цивилизацијској сфери.49 Овакви и слични стихови често су објављивани на страницама Малог листа, познатог по сензационалистичким насловима и непровјереним вијестима.50 У пјесми Хрватска туга Срби су названи „проклетим влашким змијама“ и „бандом“, а Франц Фердинанд је пао као жртва „издајничке влашке руке“.51 Пјесма Тужбаљка краља Петра описује депресивно стање којем се налазио српски владар у вријеме надирања аустроугарске војске у Србију у јесен 1914: „Авај мени, јадном старцу, остављеном од свег свијета. Што ли мене, Србе, чека, кад се Швабо амо дошета“.52 Уредништво овог листа објавило је чак и стихове посвећене „полудјелом енглеском народу“.53 „Негдје се цере великосрпски зуби, јер мисле да су погубљењем двају Хабзбурговаца помакли много ближе хрватским земљама пријесто Карађорђевића, (…). Убојице краља Александра и краљице Драге морали су да освјеже ону грозну трагедију српске историје, морали су да пренесу своје убилачко стрељиво на будућег хрватског краља“, објавила је шибенска Хрватска мисао.54
„Злочиначка рука одговорних и неодговорних чинбеника краљевине Србије тако је дуго роварила по нашем народном тијелу, док није напипала живо хрватско срце, тако је дуго блатила углед наше монаркије, узнемиравала њезин мир, док коначно није изазвала њезину шаку“, писала је карловачка Слога. Лист је нагласио како „хрватски народ није на Цетињу бирао своје краљеве за то, да им србски комитаџије кидишу живот, нити је врућом крвљу мастио своју земљу, да буде плиjеном некултурног народа, који је од новца монаркије и културе хрватског народа црпио увјете достојнога обстанка“.55 Хрватска штампа радо је преузимала вијести из бугарских листова који су оптуживали званични Београд за организацију убиства Франца Фердинанда напомињући да ће атентат у Сарајеву коначно отворити очи свијету „ко мути мир на Балкану“. Бугарска штампа захтијевала је да се Србија стави под међународно туторство због сарајевског атентата и наводних прогона Бугара у Новој Србији.56
„Србији се спрема конац. Њене амбиције, њезин луди сан, њезини добри пријатељи ископаше јој гроб. Јадну ову земљу снаћи ће неминовно судбина Белгије“, упозоравала је бјеловарска Независност.57 Kоментаришући ратни манифест цара Франца Јозефа, карловачка Слога је навела да су „Хрвати одвише дуго били питомци културнога запада, а да би могли жељети, да дођу под владу династије, која је крвљу окаљала приестоље прије, него ли је на њега сјела, (…)“. Најављујући рат лист пише како ће се на бојном пољу сударити двије државе – „стара, културна и честита, јер европска монархија с једне, а Србија с друге стране; Србија завјереничка, химбена и некултурна, јер лаж, химба, невјера и краљоубиство нису културни појави“.58
Непосредно уочи аустроугарске објаве рата Србији загребачке Новости су писале како одушевљење за рат у Загребу непрестано расте. Јелачићев трг био је центар ратног расположења, а њиме су свакодневно текле колоне грађана пјевајући родољубиве пјесме, царску химну и кличући цару и војсци.59 Штампа је истицала спремност Хрвата да крену у ратни поход на Србију. У „Пјесми хрватског војника“ наводе се сљедећи стихови: „Ој, хрватски храбри сине, напријед смјело преко Дрине! Освећена крв још није, Фердинанда и Софије! Старе јаде сада лијечи, српској гуји главу згњечи, што ти братски цјелов нуди, а отровом трује груди“!60 Из Сарајева су стизале вијести о масовном одушевљењу муслимана за рат. Наводно је удовица Махмутбега Џинића дала војсци поклон од 500.000 круна. Земљопосједник Ибрахимбег Фадилпашић уступио је војсци на кориштење свој аутомобил, кола и коње.61
Хрватска штампа редовно је извјештавала читаоце о току аустроугарске офанзиве на Србију у љето и јесен 1914. Уочава се настојање штампе да прилике у српској војсци прикаже у што мрачнијим бојама. Лист Хрватско право извјештавао је о лошим односима у српској војсци, нередовним платама и недостатку оружја, муниције и намирница. У војсци је наводно владало велико незадовољство због чињенице да је ово трећи српски рат за кратко вријеме, па су биле честе војничке побуне. Због свега наведеног, отпорна снага војника била је толико ниска да су се лако предавали непријатељу.62 Српске избјеглице које су пристизале у Хрватску шириле су вијести како су српски официри у Нишу завели праву страховладу. Двојица народних посланика који су критиковали потезе војске наводно су убијени на улици. „Краљ се уопште не показује, а Пашић је без моћи и уплива“, наводи Обзор.63 Половином септембра 1914. објављено је како Србији пријети револуција. Српска војска наводно није имала довољно хране и униформи, док је приликом регрутације примјењивана оружана сила.64 Хрватско право је пренијело писање грчке штампе како је због претрпљених губитака српски краљ Петар сасвим депримиран и живи у непрестаном страху од надолазећих догађаја. Између српске и грчке владе наводно су се водили преговори да се српском краљу дозволи да се склони на једно од грчких острва.65 Крајем септембра Новости су објавиле како су одбројани дани династије Карађорђевић. Док је краљ Петар био тешко болестан, огорчење народа према принчевима Ђорђу и Александру било је све веће, па су се обојица кретали уз полицијску пратњу плашећи се атентата.66 Хрватско право је крајем октобра 1914. извјестило читаоце како је српски краљ Петар озбиљно болестан – „трпи на жестокој зими и бунца“. Посљедњи ратни догађаји су краља Петра наводни сасвим сломили. За престолонасљедника Александра се наводи како је смртно рањен, док jе стање војске описaно као безнадно.67 Kрајем новембра 1914. хрватска штампа је извјештавала како је у српској војсци дошло до потпуног слома. У народу је наводно била присутна жеља да се обуставе непријатељства, те би становништво било задовољно уколико би аустроугарска војска запосјела Србију.68
Описујући српске ратне заробљенике у Сарајеву Обзор је објавио како је поглед на њих био тако јадан „да би им човјек, да их гдје на цести сретне, удијелио крајцару“. Према писању овог листа, српски војници су били толико сиромашни да су на себи носили аустријске униформе, јер својих нису имали.69 Oбзор је извјештавао како су половином августа 1914. у Загреб, заједно са групом ратних заробљеника, доведена четворица српских комита. „За њима се нагомилао силан свијет, да види те страшне српске крволоке – а који се разочарао, кад је видио, да су то високи, коштуњави људи, изгладњели и јадни, обучени у сељачко рухо са сурином и боси“.70 Као илустрацију глади која је владала међу српском војском, Новости су пренијеле како је на фронту отворено тијело погинулог српског мајора и у његовом стомаку пронађена је само зоб!71 Према једном новинском чланку, српска војна команда издавала је лажне вијести о успјесима српске војске на фронту, али оне нису имале никаквог одазива међу становништвом. У земљи су се уочавале ужасне посљедице рата – несташица брашна, соли и санитетског материјала. Пријетила је опасност од ширења заразних болести. Становништво је било разочарано у Русију због скромне помоћи коју је упутила у Србију.72
Један од задатака аустроугарске пропаганде био је да међународној јавности српску и црногорску војску представи као варваре који убијају недужне цивиле, чак и дјецу, силују жене, сакате заробљене војнике, пљачкају и пале. Текстови о звјерствима непријатељске војске имали су за циљ да код домаћег становништва изазову антисрпско расположење. „Србијанац не поштује нити рањенике, дапаче он их изнаказује, осакаћује, мрцвари, обезчашћује. Већ за балканских су се ратова одликовали као крви жедни вуци, али тек сада су управо у правом смислу ријечи подивљали“, писала је карловачка Слога.73 Јутарњи лист је крајем септембра 1914. извјештавао о „грозотама“ које су српске комите починили на тлу Македоније. Мушкарци су убијани, жене силоване, а имовина је отимана. Комите су, према овом листу, имали наредбу српске владе да униште све Бугаре на српском земљишту.74 Српска влада наводно је донијела одлуку да се из затвора у Нишу на слободу пусте осуђени злочинци, који су потом чинили масовне злочине над бугарским цивилима.75
Уредништво Јутарњег листа назвало је генерала Павла Јуришића-Штурма „краљеубицом“ појашњавајући читаоцима како се ради о учеснику „Мајског преврата“ коме је у знак захвалности краљ Петар осигурао брзо напредовање у каријери.76 Oбзор није пропустио прилику да обавјести читаоце о смрти власника и издавача Политике Владислава Рибникара. За њега се наводи да је натурализовани Словенац који је у свом листу жестоко нападао Аустроугарску.77
У јеку аустроугарске офанзиве на Србију у јесен 1914. хрватска штампа је знатну пажњу посвећивала суђењу Гаврилу Принципу и друговима доносећи редовно извјештаје из Сарајева и не устручавајући се повремених грубих фалсификата. Чак и прије него је суђење почело, Новости су објавиле краћи чланак о једном неименованом сарајевском тесару који је у знак лојалности и патриотизма изразио спремност да бесплатно направи и држави поклони вјешала на којима ће бити погубљен Гаврило Принцип.78 Мали лист је пренио наводне Принципове ријечи када је након проглашења пресуде изразио кајање због почињеног атентата: „Ја сам своју судбину заслужио. Мирно очекујем своју осуду и молим вас само то, да мог брата боље одгојите како не би зашао на такву стазу и запао у такво друштво као ја“.79 Штампа наводи како из Принципа проговара сва жестина револуционарног тероризма „што га је Београд улијевао свој омладини која се у њему окупљала, но у Принципу се та мисао очито изразитије развила него ли у најжешћег београдског комите и револуционара“. Принцип је, према Обзору, најјачи аргумент да нема погибељније заблуде него ли је може створити јак и образован дух и крива идеја.80 Описујући оптуженике Новости наводе како међу њима има различитих типова личности, од „разузданог фанатичара“ и „слијепог шовинисте“ до „бруталног извођача туђе воље“. Вељко Чубриловић је према овом листу „прототип префриганог фанатика и уротника“.81 Лист Хрватско право је половином децембра 1914. пренио дио извјештаја једног мађарског новинара који је у возу, на путу између Тузле и Босанског Брода, видио Принципа и Чабриновића. За Принципа се наводи како је још увијек задржао свој стари пркос и да је и даље „непоправљиви циник и деран убојица“, док је Чабриновић био психички сасвим сломљен. Вијест о аустроугарском заузећу Београда на атентаторе је дјеловала поражавајуће: „Принцип ју је примио посве апатично, а на Чабриновића дјеловала је поразно“.82
Aустроугарске трупе ушле су у Београд, нимало случајно, на дан када се широм Монархије прослављало 66 година од ступања на пријесто цара Франца Јозефа. Вијест о заузећу Београда свечано је прослављена у Загребу гдје су поворке грађана, праћене војном музиком, шетале градом.83 Штампани су прогласи у којима су грађани Загреба позвани да освијетле своје домове и присуствују свечаном дефилеу.84 Грађани су узвикивали у то вријеме уобичајени слоган: „Марш, марш, Београд је наш“!85 Свечаности поводом освајања Београда одржане су и у другим градовима широм Хрватске, али и међу католицима и муслиманима у Босни и Херцеговини.86 Са поносом је истицано како је у Београд прва ушла 26. карловачка пучко-усташка пјешачка пуковнија.87 У част заузећа Београда у штампи је објављена пјесма: „Осванула хрватска застава, гле на двору, србијанског лава. Хрватском је крвљу пошкропљена, Фердинанде – крв ти освећена“.88
Хрватско право је свечано објавило вијест о уласку аустроугарске војске у Београд: „Пао је Београд, онај Београд из којега су се расипали српски ордени, динари, брошуре и организације преко наше домовине; онај Београд, који је становитим политичарима био национална Мека, у коју јавно или потајно ходочастили; онај Београд, који је кроз године исисавао хрватску самосвијест. Пао је Београд, а с њиме и читави онај облак магле прекодринског братства, који се је нашим крајевима ширио и мутио видике хрватске у једну самосвјестну чисто хрватску будућност“.89 Извјештавајући из окупиране српске пријестонице, Хрватско право доноси вијест како у Београду, свечано окићеним хрватским, царским и мађарским заставама, влада потпуни ред и мир. „Из те силне радости, која је обузела све нас на вијест, да је Београд у нашим рукама, најбоље се разабире, како је дубоко била усађена у свих нас жеља и воља, да се покори тај град и подвргне под нашу власт, из којег нам је дошло толико изазова, толико покора па и толике невоље“, објавио је овај лист.90
Обзор је преносио писање мађарске штампе која је извјештавала о аустроугарском заузимању Београда. „Све до Земуна одјекује пјесма мађарских војника. Улицама Београда пјева се корачница Радецког и Ракоција. Наше глазбе пролазе градом српске пријестолнице, гдје се поносито вије аустријска, а крај ње маџарска застава“. Мађарска штампа са поносом је истицала како су мађарски војници међу првима ушли у Београд. Главни град Србије наједном се претворио у мађарски град: „Сваки кут одјекује мађарском рјечју, мађарским клицајем и мађарском пјесмом“, закључио је Обзор.91
Крајем 1914. више хрватских листова објавило је тзв. смртовницу Краљевини Србији, као типичан примјер прљаве ратне пропаганде која није бирала средства да непријатеља што више понизи. У смртовници се наводи како је након тешких битака код Шапца и Ваљева и након пада Београда, држава Србија избрисана са географске карте. Сахрану државе „покојнице“ обавиле су аустроугарске и њемачке чете, док се као ожалошћене државе наводе Русија, Енглеска и Француска.
Аустроуагрска војска имала је обичај да јавно излаже заробљено непријатељско оружје, заставе и опрему, као неку врсту ратног трофеја. По наређењу генерала Оскара Поћорека један српски топ био је крајем октобра 1914. изложен на Језуитском тргу у Загребу.92 У складу са актуелном ратном пропагандом, Мали лист је објавио пјесму посвећену заробљеном српском топу: „Здраво да си, српски топе, храбри Хрват, што те оте. Мртав лежиш, миран, тих, тебе иде овај стих. Српски топе, снивај слатко, другови ти гину глатко. А наша Шкода нове лијева, за проклета српска цријева“.93
Oписујући надирање аустроугарске војске у Србију током децембра 1914. хрватска штампа је бираним ријечима писала о генералу Поћореку, називајући његов продор стратешким ремек дјелом које ће многима послужити као узор.94 Само дан касније у штампи је објављено како је аустроугарска војска из „стратешких разлога“ морала напустити Београд без борбе. „Наше су чете услијед претрпљених напора и борби додуше трпјеле, али су задојене најбољим духом“, писао је Обзор.95 „У Србима смо се преварили“, објавио је исти лист. За Србе се писало да су непријатељ кога није довољно само једном уништити (подвукао Б. М.).96 Повлачење аустроугарских снага из Србије правдано је у штампи лошим временским приликама, уништеним путним комуникацијама и немогућношћу редовног снабдијевања војске опремом и муницијом.97 Kрајем децембра у штампи је потврђено како је генерал Oскар Поћорек пензионисан из здравствених разлога, а на његово мјесто именован је генерал Стјепан Саркотић.98

 

1 borivoje.milosevic@unibl.rs
2 Ilustrovani list, Zagreb, br. 27, 4. srpаnj 1914.
3 M. Патковић, Антисрпски и антијугословенски погроми у лето 1914. године, у: Зборник о Србима у Хрватској, II, Београд 1991, 282.
4 Dr I. Ribar, Iz moje političke suradnje (1901─1963), Zagreb 1965, 129.

5 B. Krizman, Hrvatska u Prvom svjetskom ratu, hrvatsko-srpski politički odnosi, Ljubljana 1989, 71─82.
6 Г. Васин, Пречанска политика и Сарајевски атентат, у: Први свјетски рат – узроци и посљедице, Бања Лука 2014, 175.
7 Исто, 175.
8 Obzor, Zagreb, br. 179, 1. srpanj 1914.
9 Застава, Нови Сад, бр. 132, 17/30. јун 1914.
10 Ž. Karaula, Sarajevski atentat – reakcije Hrvata i Srba u Kraljevini Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji, у: Radovi Zavoda za hrvatsku povijest, vol. 43, Zagreb 2011, 268.
11 Очигледна грешка редакције која није добро пренијела име Недељка Чабриновића; прим. Б. М.
12 Virovitičan, Virovitica, br. 24, 29. lipanj 1914.
13 Dr I. Ribar, Iz moje političke suradnje (1901─1963), 133.

14 Исто, 130.
15 Исто, 131.
16 Бјеловарски лист Независност објавио је занимљив тескт у којем се анализирају заблуде о југословенству међу Хрватима: „Залуталој хрватској интелигенцији, која је уживала у нагрђивању чистога хрватскога имена сада би морало пукнити пред очима, поготово након букнућа рата, који нас је ослободио од великога зла и велике погибељи, те након познате издаје у Сријему, да је југословенски покрет само у корист Срба. Зато би од сада сви без разлике странака требали да ступамо стазом чисте хрватске мисли, праве хрватске народне политике, која хрватском народу приправља љепшу будућност у препорођеној Хабзбуршкој монаркији“; Nezavisnost, Bjelovar, br. 3, 12. prosinac 1914.
17 Браник, Нови Сад, бр. 122, 5. јули 1914.
18 Zarja, Ljubljana, stev. 853, 11. julija 1914.
19 A. Bralić, Beginning of the First world war in Dalmatia, у: Review of Croatian History, no. 1, Zagreb 2014, 56.
20 Исто, 58.
21 Hrvatska misao, Šibenik, br. 53, 4. srpanj 1914.
22 М. Ж. Живановић, Дубровник у борби за уједињење 1908─1918, Београд 1962, 111─112.
23 Ž. Karaula, Sarajevski atentat – reakcije Hrvata i Srba u Kraljevini Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji, 278─279.

24 М. Патковић, Антисрпски и антијугословенски погроми у лето 1914. године, 297.
25 Ž. Karaula, Sarajevski atentat – reakcije Hrvata i Srba u Kraljevini Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji, 280.
26 Jutarnji list, Zagreb, br. 710, 10. srpanj 1914.
27 Mali list, Zagreb, br. 77, 16. listopad 1914.
28 Novosti, Zagreb, br. 210, 5. kolovoz 1914.
29 А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 2014, 33.
30 Ž. Karaula, Sarajevski atentat – reakcije Hrvata i Srba u Kraljevini Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji, 270.
31 Banovac, Petrinja, br. 14, 4. srpanj 1914.

32 Obzor, Zagreb, br. 180, 2. srpanj 1914.
33 Hrvatska misao, Šibenik, br. 52, 1. srpanj 1914.
34 Virovitičan, Virovitica, br. 27, 9. srpanj 1914.
35 Novosti, Zagreb, br. 184, 10. srpanj 1914.
36 Obzor, Zagreb, br. 182, 4. srpanj 1914.
37 Zbirka rukopisa i starih knjiga Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu. http://virtualna.nsk.hr/1914/18-srpnja-1914/

38 Mali list, Zagreb, br. 24, 11. kolovoz 1914.
39 Г. Васин, Пречанска политика и сарајевски атентат, у: Први свјетски рат – узроци и посљедице, АНУРС, Научни скупови, књ. XXIX, Одјељење друштвених наука, књ. 32, Бања Лука 2014, 177.
40 Novosti, Zagreb, br. 175, 1. srpanj 1914.
41 Д. Мастиловић, Штампа у Босни и Херцеговини о сарајевском атентату и јулској кризи, у: Одјеци – европска штампа о сарајевском атентату и јулској кризи, Бања Лука 2015, 97.
42 Novosti, Zagreb, br. 190, 16. srpanj 1914.
43 Трговински гласник, Београд, бр. 133, 20. јун 1914.

44 Исто.
45 В. Мандић, Босна у ланцима, Београд 2014, 88.
46 Исто, 90.
47 Sarajevski atentat 1914. godine i Prvi svjetski rat u dokumentima Arhiva samostana u Fojnici, Zagreb 2014, 16.
48 Mali list, Zagreb, br. 69, 7. listopad 1914.
49 Ћирилично писмо названо је дијелом „пропале византијске културе“ па је наредбом oд 10. новембра 1915. стављено ван употребе у јавном животу у Босни и Херцеговни; B. Madžar, Suspendovanje srpske crkveno-školske autonomije u Bosni i Hercegovini 1914─1915. godine, у: Veleizdajnički proces u Banjaluci, Banjaluka 1987, 169.
50 У пјесми назива Убојицо наводе се сљедећи стихови: „Бомбе, пушке, револвери, тим се диче српске звијери. То су ваша славна дјела, убила вас Божја стријела. Проклет био, Принцип клети, свијетом тако клетва лети. Проклет био за сва љета, проклет био док је свијета“; Mali list, Zagreb, br. 95, 6. studeni 1914.

51 Исто, br. 33, 23. kolovoz 1914.
52 Исто, br. 76, 15. listopad 1914.
53 У пјесми се, између осталог, наводи: „Цијели Вам се свијет сад руга, поморила Вас колера и куга. Кога ово двоје неће, наша сабља ће га досећи“; Исто, br. 87, 28. listopad 1914.
54 Hrvatska misao, Šibenik, br. 52, 1. srpanj 1914.
55 Sloga, Karlovac, br. 31, 9. kolovoz 1914.
56 Obzor, Zagreb, br. 186, 8. srpanj 1914.
57 Nezavisnost, Bjelovar, br. 46, 10. listopad 1914.

58 Sloga, Karlovac, br. 30, 2. kolovoz 1914.
59 Novosti, Zagreb, br. 201, 27. srpanj 1914.
60 Mali list, Zagreb, br. 30, 19. kolovoza 1914.
61 Novosti, Zagreb, br. 211, 6. kolovoz 1914.
62 Hrvatsko pravo, Varaždin, br. 11, 11. rujan 1914.
63 Obzor, Zagreb, br. 244, 4. rujan 1914.

64 Mali list, Zagreb, br. 56, 20. rujan 1914.
65 Hrvatsko pravo, Varaždin, br. 15, 7. listopad 1914.
66 Novosti, Zagreb, br. 257, 21. rujan 1914.
67 Hrvatsko pravo, Varaždin, br. 17, 20. listopad 1914.
68 Mali list, Zagreb, br. 108, 21. studeni 1914.
69 Оbzor, Zagreb, br. 302, 1. studeni 1914.
70 Исто, br. 232, 23. kolovoz 1914.
71 Novosti, Zagreb, br. 266, 30. rujan 1914.

72 Obzor, Zagreb, br. 236, 28. kolovoz 1914.
73 Sloga, Karlovac, br. 34, 30. kolovoz 1914.
74 Jutarnji list, Zagreb, br. 819, 30. rujan 1914.
75 Mali list, Zagreb, br. 57, 22. rujan 1914, 1.
76 Jutarnji list, Zagreb, br. 894, 12. studeni 1914.
77 Оbzor, Zagreb, br. 270, 30. rujan 1914.

78 Novosti, Zagreb, br. 188, 14. srpanj 1914.
79 Mali list, Zagreb, br. 99, 11. studeni 1914.
80 Оbzor, Zagreb, br. 288, 18. listopad 1914.
81 Novosti, Zagreb, br. 290, 24. listopad 1914.
82 Hrvatsko pravo, Varaždin, br. 25, 13. prosinac 1914.
83 Oкупатор је у Београду 3. децембра 1914. одржао тријумфалну параду трупа; А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 94.
84 Novosti, Zagreb, br. 330, 3. prosinac 1914.
85 Mali list, Zagreb, br. 116, 4. prosinac, 1914.

86 Novosti, Zagreb, br. 331, 4. prosinac 1914.
87 Mali list, Zagreb, br. 117, 5. prosinac 1914.
88 Исто, br. 124, 16. prosinac 1914.
89 Hrvatsko pravo, Varaždin, br. 24, 6. prosinac 1914.
90 Исто, br. 25, 13. prosinac 1914.
91 Оbzor, Zagreb, br. 337, 6. prosinac 1914.

Аутор: БОРИВОЈE МИЛОШЕВИЋ, НАУЧНИ РАДОВИ

Извор: Срби у Босни и Херцеговини


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top