Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Хрватска сељачка заштита на сцени

Датум објаве: среда, мај 26, 2010
Величина слова: A- A+

И још они кочијаши и ујак нису ни упрегли коње под она кола, кад настаде тајац. Дошла нека три човјека. Једног добро познам. Имају шешире, на рукама хрватску тробојницу и на рамену карабин. Кажу: „Хрватска се предала! Испрежите коње и идите кући”! Сељаци једва дочекаше, одвојише коње од кола, узеше вагијере у руке и кренуше кући. Нас тројица брже трчимо кући да пренесемо нову вијест. Сматрали смо вијест важном јер се посљедњих дана пуно говорило о томе да се Хрвати предају Нијемцима, да неће да се боре, да су издали, да се у појединим селима пуца по војсци… Саопћим оцу шта се десило у Ковачевића дворишту, а он каже: „Каква Хрватска? Ваљда Југославија”. „Ма, они тако кажу и, ево, сад питај ујака кад наиђе”, одговоримо ми. Уто, ето и ујака. Види оца нагнутог кроз прозор па стаде, а отац одмах пита шта је то било код Ковачевића. Ујак по имену наброја ону тројицу са тробојкама и карабинима у цивилу. Отац приупита шта кажу официри и војска. „Официри и војска”, слегну ујак раменима и оде. Ускоро чујемо да је и великогрђевачки православни свештеник на бруталан начин отпремљен до воза и послан у непознато.

Неки Хрвати су већ дошли кући из војске. Тако нетко рече да је кући дошао Ђуро Новалић и да је у возу из Бјеловара псовао краљицу Марију. Мој отац и Илија Грубић, солунци, запрепастили су се кад су даље чули да му нитко ништа није учинио. Па, у најмању руку, за такву псовку војника издајника треба убити. Има вијести да Нијемци све пуштају кући, а заробљене Србе одводе у заробљеништво. Бранко Сингер је учени кефар. Тешко хода од рођења па тражи некога тко би ишао на границу иза Вировитице и Копривнице да реже репове коњима које су Нијемци побили. Неки дечки су то коментирали: „Не би било лоше”. Кажу да је проглашена хрватска држава. Отац је уништио своју добровољачку легитимацију. Негдје је сакрио и кубуру. Другог оружја није имао, није волио оружје. Увијек је говорио: „Доста сам се наносао пушке четири године”. Кубуру му је направио стари Палко, ковач и поткивач, комшија преко пута. Био је то под правим углом савијен дио округлог жељеза. Сваки крак је можда имао око десет центиметара дужине. Један крак је био провртан у већем дијелу своје дужине и на крају, са горње стране, имао је рупу гдје се потпаљивао барут. Из кубуре се пуцало на Божић.

Кад сам једног јутра предао млијеко, видим ту пред Кузловом биртијом неколико људи како нешто тркају и смију се. Из разговора чујем да су скинули са зида краљеву слику и да су је разгазили, па дјелимично бацили на тротоар. Бивши полицајац, дебели Жуљевић у некаквим чизмама каже: „Сад више нећемо чизме мазати биксом (крема за ципеле) него српском крвљу”. Сав у страху наставим пут кући.

 

< Бомбардиран је Београд, рат је почео        Садржај      Побуна 108. пука на мобилизацијском зборишту у Клокочевцу >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top