Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Хрвати Клименти из села Хртковци

Датум објаве: четвртак, мај 24, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Почетком деведесетих, у познатим околностима, неке хрватске породице напустиле су сремско село Хртковце, тај случај је доспео и до Хага, експлоатишу га многи српски непријатељи, али нико се не упушта, а требало би, у порекло Хрвата из Хртковаца

Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Хрватска је – што из урбаног дела, што из Крајине – протерала око пола милиона Срба, отела њихову имовину, створила атмосферу у којој је повратак протераних законски можда и могућ, али је у пракси неизводљив и на свако отварање ове ужасне теме (заборављене од стране „демократске, антифашистичке и хумане Европе“ и братског Београда) хрватска страна и њихове експозитуре по Београду контрирају темом „протеривање Хрвата из Војводине“.
Изводе то на исту раван, изједначавају, нивелишу нешто што се у пристојној комуникацији не би смело ни споменути. Да не буде забуне; један број Хрвата из Војводине заиста је почетком деведесетих година напустио тај део Србије из безбедносних разлога, како су говорили. И требало би им веровати. Страх је категорија која се не може контролисати. Ако се човек из ових или оних разлога осећа угроженим, страхује за живот и имовину, његове реакције у правцу тражења мирније луке за живот нико не може да осуђује и доводи у питање али… Огромна је, рекох већ, неупоредива, разлика између Срба протераних из Хрватске и Хрвата који су тих потресних година напустили Војводину, односно Србију. То само зао човек може да упоређује.

КОЛОВОЂА ЧАНАК

Хрватска је своје Србе напала системски, врло срачунато, у злочиначком подухвату, са државним механизмима. Хрвати су из Србије, углавном Војводине, бежали у страху од освете због онога што се догађало Србима у Хрватској.
Освета није оправдање, један злочин не може да се правда другим, али над Хрватима у Србији, богу хвала, нису чињени злочини. Ту није забележен ниједан случај породице Зец, породице Вила; Хрватима у Војводини нису рушене куће, паљени локали и станови, нико им није отимао станове, станарска права, девизну штедњу, радни стаж, деонице у државним предузећима… Упркос свему томе и данас у Београду и Новом Саду лако ћете наћи Србе (да, Србе) који на свако спомињање страдања Срба у Хрватској у причу убацују „страдање Хрвата у Војводини“.
Коловођа таквих је Ненад Чанак. Позната прича, не бих да трошим папир, али не могу да га не споменем, јер је већ све припремљено да на некој од првих седница новог сазива Скупштине Србије на дневни ред дође тема „Протеривање Хрвата из Војводине“. Предлагач би, по садашњим сазнањима, требало да буде управо Ненад Чанак. Сагласност је већ добијена од Демократске странке. Као повод испоставиће се годишњица „прогона Хрвата из Хртковаца“. Тај случај који је, уз остале оптужбе, стављен на терет и хашком сужњу Војиславу Шешељу, већ двадесет година фигурира као симбол страдања војвођанских Хрвата.
Нећемо овога пута улазити у ситно плетиво хртковачких националних трвења; позабавићемо се синтагмом „ Хрвати из Хртковаца“. Зашто? Зато што у тој контроверзној, свакако жалосној причи, нема правих Хрвата. Истина, они који су напустили Хртковце, питомо село у Срему, и живот наставили у Хрватској, јесу се изјашњавали као Хрвати, имали су и тај осећај, али изворно то нису Хрвати. Њиховим прецима, прадедовима и дедовима, хрватство је наметнуто. Они су пореклом Клименти. Хрвати су постали деловањем Католичке цркве, највише у току 19. века, а тај посао окончали су комунисти. Они су, српски комунисти, по Војводини Хрвате правили и од стогова кукуруза, где год им се указала прилика. Ено вам Буњеваца због којих су, у првим годинама после Другог светског рата, неки локални државни службеници, пописивачи, председници народних одбора, завршавали у затворима само зато што су Буњевце уписивали као Буњевце. Директива из Београда била је да су Буњевци Хрвати.
Вратимо се ми Климентима. Ко су они? Народ? Не, племенска заједница врло интересантне прошлости. Данас би о Климентима знали веома мало да није било Јована Н. Томића (рођен 1869. у Новој Вароши, умро 1932. у Београду), истраживача српско-турске историје, човека коме су његови савременици замерали што се превише ослања на архивска истраживања (Томић је највише копао по италијанским архивама), али је време ту замерку потпуно обесмислило, напротив, данас се врсним историчарем сматра онај ко има воље, времена, средстава и дозвола да истражује по архивској грађи држава, великих сила, чија је рука у вековима иза нас витлала сабљу изнад трагичних Балканских простора. Не сме се заобићи податак да је Јован Н. Томић 1906. године примљен као редован члан у Српску краљевску академију. И шта смо о Климентима сазнали од Томића и других извора?

НАПАСТ ЗВАНА КЛИМЕНТИ

Клименти су племе српског порекла, настало у помало чудним околностима. Њихово (племенско) предање, које се поклапа са подацима добивеним истраживањима углавном у италијанским и аустријским архивама, каже да се средином 16. века на шири простор Скадра (данашња Албанија), недалеко од извора реке Бојане, доселио један Србин, православац, из горњег тока реке Мораче. Оженио се из племена Кучи и уз осталу децу, а имао их је много, добио и сина Климента. Тај је такође имао врло бројну породицу, бавио се трговином и сточарством, економски је био веома снажан, а његови потомци основали су кроз време на том простору два села, са српским личним именима и топонимима, и своје племе назвали по свом чувеном и угледном претку.
Слаб, готови никакав утицај Православне цркве у простору око реке Бојане користили су католички мисионари под контролом скадарског бискупа. Изложени јакој пропаганди и даровима које су са собом доносили католички мисионари, православни Клименти прихватају католичанство. Учили су их да су им Турци и ислам највећи непријатељи, те да велику резерву морају да имају према православљу. У таквој ситуацији Клименти се окрећу према најближима, а то су била поарбанашена католичка племена у брдима изнад скадарске долине. Кроз време узимају арбанашка имена и презимена, али одржавају српске трагове кроз предања и колективну свест. Своја станишта премештају у планине, шире се и размножавају великом брзином, оријентишу на лаку зараду, односно пљачку околних племена и трговачких каравана на друмовима, долазе у тим походима чак до Плава и Гусиња, тада насељенима православним Србима, побеђују их, потискују на запад, и насељавају њихова села, заузимају оранице и пашњаке. Потом се спуштају према Метохији, често упадају у Пећ, сукобљавају се са Турцима, упадају у Рашку област (Санџак), не презају ни од чега и свој живот у потпуности претварају у пљачку, као једино занимање и начин „привређивања“.
Остало је записано, као куриозитет тог времена, да су Турци и Срби са простора Метохије и Рашке имали заједничке одреде за одбрану од напасти зване Клименти. Охрабривани од стране католичких мисионара да се приклањају свакоме ко ратује против Турака, Клименти су заиста своју респектабилну снагу и вештину стављали на располагање противницима ислама. Углавном је то на овом простору била Млетачка република. Тако су Клименти ратовали у корист Млетака у Кипарском и Кандијском рату, а у сукобу турске империје и Аустрије (1737-1739) ратовали су на страни ћесара.
Како је пролазило време мењале су се и околности на том простору. Млетачка република је слабила, Турци су јачали, Аустрија је имала друге интересе, па су Клименти све чешће, за богату награду, ступали и у редове султанове војске. Њима је сада било свеједно за кога ратују, важан је био плен и могућност преживљавања. Године 1651. били су у војсци Али паше Ченгића која је нападала Котор и чинила велике зулуме по српским крајевима, манастирима и црквама. Клименти су одиграли пресудну улогу у бици на Вртијељци, где је турска војска предвођена Сулејманом Бушатлијом поразила Црногорце. Тада је живот изгубио у народу чувени и опевани Бајо Пивљанин.
Ништа од овога није могло да спречи пашу Махмутбеговића из Пећи, у накани да Клименте подјарми и натера их да живе по правилима Отоманског царства. Он је 1700. године покорио градове Скадар, Улцињ и Бар, као и побуњена племена у брдима, састављајући потковицу око Климената који се повлаче и концентришу према Гусињу и целом том крају који је већ био примио ислам. Ускоро бивају опкољени и најпре се суочавају са недостатком соли, па жита, меса и свега осталог. Појевши стоку коју су имали, гладни, изнурени и ослабљени доносе одлуку о предаји.

ОБРАЗАЦ  БАЛКАНСКЕ  ИСТОРИЈЕ

Оно што се касније догађало представља образац тешке и на моменте ужасне историје народа овог дела Балкана. Мали је ово простор да се позабавимо судбином Климената које је паша Махмутбеговић раселио по врлетима Санџака. Неке је силом превео на ислам, а део је остао у католичкој вери. Ови на Санџаку налазе Србе православце и организују се са њима у отпору Турцима. У горе споменутом турско-аустријском рату (1737. године) царски пуковник Лентулус успева да се пробије до Новог Пазара и Пештера, и тамо налази Србе православце и Клименте католике, ратује против Османлија, али се убрзо повлачи. Његово повлачење према Србији пратили су Клименти. Једни остају испод планина Рудник и Авала, а други настављају пут на запад, прелазе реку Саву и насељавају се у селима Хртковци и Никинци. Касније у Кукујевцима и Платичеву.
То су ти „Хрвати“ које је „страх од Шешеља“ отерао из Срема у Хрватску. И данас у Хртковцима можете посетити католичку цркву Светог Климента. Жупник се презива Живковић.

Извор: pecat

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top