„Heroj i herojstvo“

Posle nedavne smrti generala Trifunovića, raspisaše se beogradske crnokošuljašice iz NVO sa Soroševih jasala, o njegovom „herojstvu“ jer je novoustaškim teroristima predao varaždinski korpus JNA, bez oružanog otpora i onesposobljavanja naoružanja i borbenih sredstava! Tokom XIX i XX veka, izrasli su srpski generali u oslobodilačkim ratovima na svoje dokazano mesto, kao spoj zanatskog umeća i odgovornosti, gde se predaja nije ni pomišljala a svetao primer generala Ilije Gojkovića u Velikom ratu, koji je odgovarajući revolverom odbio ponudu preživljavanja, primer je poimanja ukupne težine generalskih epoleta.

Utapanje takve srpske vojničke tradicije u jugoslovensku dogovornu, pokazalo je svu svoju tragiku već u aprilskom ratu `41.godine, kada su jugoslovenski generali (ali samo Srbi!) oterani u zarobljeništvo, a vođa srpskog antifašističkog pokreta otpora, imenovan je ratnim generalom, tek pošto je u narodu već izrastao u „čiču“.

Bravar Broz, pogubiće ga svesno posle rata, nameran da sahrani i tako novostvorenu legendu o srpsko-jugoslovenskom generalu, nasledniku svetle srpske tradicije.

Potom će komunisti stvarati partijsku vojsku, težišno insistirajući na njenom ideološkom značaju, uz sužavanje komandantskih nadležnosti ulogom republičkih štabova TO kao kontrolora, nad tom profesijom gde su Srbi ipak većinski rado zarađivali težak hleb.

Varaždinski korpus nekadašnje JNA, bio je razmešten na prostoru Podravine i Zapadne Slavonije, kao najopremljeniji korpus u nekadašnjoj armiji. Kičmu njegovog naoružanja činili su moderni tenkovi, uz jaku artiljeriju i protuoklopna sredstva, a brigada u Virovitici bila je najjača protuoklopna formacija u celoj JNA!

Godinama su njegovi rezervisti trenirani za otpor mrskom „agresoru“ VU („Varšavski ugovor“) i elastičnom povlačenju do Ljubljanskih vrata, dok pristigne željena i dogovorena pomoć od dragog NATO, pa da se potom zajednički odupremo jednoumlju, kako su željno kazivali kroatokomunisti!

Znajući snagu ubojnih sredstava kojima korpus raspolaže, vrh HDZ poduzeo je složenu operaciju kupujući neophodno vreme, nakon oružanog sukoba na Plitvicama i Borovo selu, gde su od samoorganizovanog srpskog stanovništva popili zaslužene batine.

Osloncem na svoje kadrove u tadašnjem SSNO i kadrove u SK-PzJ koji su uporno čuvali „avnojsku Jugoslaviju“ kao zenicu oka svog, uz aktivnu pomoć EU planirali su njegovu pasivizaciju.

Brutalnost neofašistaičkog nasrtaja na Srbe u Hrvatskoj, izazvala je konfuziju u redovima aktivnog sastava višenacionalne armije, suočenog sa stvarnošću koju uopšte nisu učili u vojnoj akademiji, niti su za nju iole bili praktično pripremljeni.

Nasrtaj potom i na JNA, kada je pokušala da izigrava „plave šlemove“ prodajući političke bajke umesto vršenja ustavne obaveze zaštite države, samo je ogolio taj gorući problem.

Vojni vrh je dobro znao, bez oslonca na Srbe nema mogućnosti da opstane u Hrvatskoj, ali zbog krutog političkog stava o lažnoj nasilnoj simetriji, proglasili su i Srpsku demokratsku stranku za „ekstremiste“, uprkos njene podrške i zajedničkoj državi i zajedničkoj armiji. Zato su gubili uporište na terenu, oslanjajući se pritom na Srbe članove SKH- SDP, dokazane hrvatske poltrone, karijeriste bez uticaja na srpski narod u novim okolnostima. Duboko zaglibio u političkim igrama, vojni vrh pokušavao je nemoguće, da pomiri Srbe sa tzv „realnošću na terenu“, preuzimajući tu floskulu od timova PMEZ (posmatračka misija Evropske zajednice) simbolično obučenih u bele kombinezone, dok su na terenu obavljali crne poslove rasturanja zajedničke države, i dovođenja hrvatskih neofašista na vlast.

Deo oficira varaždinskog korpusa, samoinicijativno je pomagao samoorganizovanje srpskog naroda u ruralnim sredinama, računajući da će rezervisti uvideti nužnost aktivne odbrane na terenu, kada se jedinice JNA izmeste iz garnizona.

Počele su i pripreme za predislokaciju naoružanja i sredstava, pod vidom planiranih vojnih vežbi u polupustim srpskim sredinama, jer je kroatokomunistička vlast sistematski razarala srpske opštine, posle bravarovog „istorijskog ne“ Sovjetima.

Saradnici HDZ u Beogradu, budno su pratili ove aktivnosti, sugerišući da se hitno izvrši smena aktuelnog komandanta i načelnika štaba varaždinskog korpusa, kako bi se zaustavio proces uvezivanja sa „četnicima“, uz aktivaciju angažovanja tzv. „levih snaga“, koje čine aktivisti SKH-SDP znatnim delom Srbi, činovnici u opštinskim organima narodne odbrane.

Tada je za komandanta korpusa postavljen Vladimir Trifunović, koji odmah prekida saradnju sa članovima SDS-čelnicima opština jer urušavaju „bratstvo-jedinstvo“, koje je odavno postalo formula za ideološko antisrpsko delovanje, i platforma za okupljanje svih antijugoslovenskih separatista!

Vešti čelnici HDZ, u igru uvode rukovodstvo stranke HSLS (Hrvatska socijal-loberalna stranka) u Varaždinu, kao navodno umerenu a zapravo varijantu „B“, koju otvoreno podržavaju predstavnici PMEZ koji posećuju generala, koji pokazuje namere za saradnju i iznalaženje mirnog (?!) rešenja.

Uzalud su brojni aktivisti u opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom ukazivali na ove hrvatske igre, i u komandi varaždinskog korpusa i u Beogradu, ostali su i gluvi i nemi.

Štaviše, kada je izvršena organizovana blokada kasarni, zabranio je general svaki vid aktivnog otpora i poveo razgovore o izmeštanju jedinica JNA, pritom zabranjujući aktivnim starešinama da evakuišu svoje porodice, koje neželjeno postaju taoci pogrešne politike, i žrtve na terenu.

Iako je ponikao u Potkozarju, kraju buna i ustanaka, gde su Srbi cenili hrabrost i vojničku umešnost vođe, koga su spontano sami birali, general Trifunović školovan na ideološkim reperima vojnog zanata, nije našao svoje uzore u dokazanim vojničkim veličinama.

Složenost i odgovornost komandanta korpusa, u mešovitoj sredini gde se Srbi hvataju za JNA kao slamku spasa, pred jasno vidljivim neoustaškim zlom koje otvoreno podržavaju i EU i NATO, da ponovi reprizu zločina iz `41.-e kao navodnu „demokratizaciju jednoumlja“, general Trifunović nije sagledao, uprkos realnih izveštaja pojedinih potčinjenih. General Trifunović nije nadvladao ideološko nad patriotskim, prepuštajući se umešnom zavođenju za Goleš planinu, iako je dobro znao težinu narodne osude, svoju komandantsku odluku prepustio je stranim štetočinama!

Umesto odbrane stanovništva, slučajno srpskog, prihvatio je sugestiju za spasavanje nekoliko stotina mladih života, regruta koji su došli da se osposobe za odbranu Otadžbine, u teškom i složenom trenutku stvarnosti.

Trifunović nije imao komandantske hrabrosti, da se suoči sa izborom proboja pod borbom uz neminovne gubitke, do prvih položaja krajinskih teritorijalaca koji bi ga prihvatili, popunjavajući formaciju rezervistima, koji bi upotrebili naoružanje za odbranu Otadžbine! Predajući korpus, omogućio je Trifunović da hrvatski vojni vrh u kom su već bili nekadašnji generali JNA, preraspodeli celokupno naoružanje za operacije ciljanog napada na opkoljene garnizone JNA, i razvlačenje snaga krajinskih teritorijalaca!

Najteže posledice ove izdaje, pokazale su svoje lice u brutalnom progonu 100000 Srba iz Podravine i Zapadne Slavonije, kao i potpunom razaranju 173 naselja, u decembru 1991.godine!

Ovom je operacijom lično rukovodio general Anton Tus, novoimenovani načelnik hrvatskog glavnog stožera, doskorašnji pomoćnik saveznog sekretara za RV i PVO, ali već angažovani hrvatski trojanski konj u vrhu SSNO.

Posle svog dolaska u Beograd, general Trifunović suočio se sa sudskim procesom, koji se pretvorio u politikantsku farsu osude i potom rehabilitacije, kako su se menjali igrači na političkoj sceni tadašnje SRJ.

Crnokošuljašice iz NVO dobile su domaći zadatak, da upornom pričom o spasavanju mladih vojnika zasene priču o izdaji, jer oficir jednom daje reč, kako reče neumrli major Tepić, koji je svoj put izabrao svesno, uprkos „očinskih saveta“ generala Trifunovića.

Nije slučajnost, da hrvatski zlotvori još nisu predali zemne ostatke majora Tepića da najzad počinu u Potkozarju, koje je on branio na tada prvoj stopi Slobode, pritom ni ne pomišljajući na predaju!

Lekcija generala Ilije Gojkovića, uvek će naći one koji razumeju svesno žrtvovanje od pristanka na preživljavanje, po cenu narodne osude!

Uprkos orkestriranog nastupa proeuropskih preumitelja, istorijska lekcija zvana Goleš planina, odavno je kod Srba dobila moralni pečat koji nikakvo naknadno „europsko pečatiranje“ ne može da porekne, pa ni „herojstvo“ generala Trifunovića.

Autor: Vladimir Frolov

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

SVI SLOVENAČKI ZLOČINI 1991. – Ubijanje civila, mladih …

Brutalno ubistvo vojnika JNA: Prvooptuženi oslobođen, samo …

Zločin nad vojnicima JNA u Bjelovaru još nekažnjen | Jadovno …