Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Grubišnopoljska kronika 1990. – 1991. или о томе како Ивица и Перица конструишу хрватску историју

Датум објаве: среда, октобар 25, 2017
Објављено у Билогора
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat_novo/2014/bilogora-hronika.jpg

Шта су све поjедини Хрвати спремни да учине како би оправдали своjе злочине над Србима, доказ jе између осталог и писање хронике Грубишног Поља двоjице младих хрватских аутора, Петра Башића и Ивице Мишкулина.

У часопису „scrinia slavonica“ обjављена су 2007. и 2010. године (Scrinia Slavonica, god.7, br.1, rujan 2007,str. 342–370; Scrinia Slavonica, god.10, br.1, rujan 2010, str. 454-494) са назнакама „Izvorni znanstveni rad“два тематски везана текста под насловом Grubišnopoljska kronika 1990.–1991.“ (I dio односно II dio, у даљем тексту Kronika) младих хрватских аутора Петра Башића и Ивице Мишкулина, иза коjих стоjе, односно чиjи су сарадници судећи по испису испод имена аутора – Hrvatski institut za povijest, Podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje, Slavonski Brod.

Већ прво читање овог „изворног научног рада“ показуjе шта jе заправо циљ и сврха свега овога – стварање нове хрватске повиjести помоћу непостоjећих и фалсификованих чињеница, као и много неистина (поучени ваљда маниром своjих претходника у раниjим историjским периодима), оправдаваjући тиме приjе свега протjеривање неколико стотина хиљада Срба са њихових огњишта 1991 – 1995. и друге злочине, али имплиците и злочине почињене од 1941 – 1945.

Већ од селективног избора „доступног архивског и новинског градива те релевантне литературе“ аутори дефинишу домен свог могућег истраживања а тиме и могуће закључке, што опет jасно указуjе на сврху и циљ рада. Аутори се првенствено ослањаjу на новинске извjештаjе локалног листа, извjештаjе МУП-а Хрватске, локалне Полициjске управе (PU), понеки докуменaт државне архиве, као и свjедочења неких„обичних“ грађана. Они тако покушаваjу оправдати сецесиjу Републике Хрватске и злочине коjе jе направила током „домовинског рата 1991 – 1995.“

Овдjе се већ намеће неколико питања. Да ли научни радници треба да послуже и у политичке сврхе? Да ли jе за научни рад потребно сагледати све чињенице из свих архива споменутих државних институциjа коjе су судионици у збивањима? Колико су новински чланци новинара локалног листа, дневници поjединаца, мишљење „обичног“ грађанина о неким политичким питањима и догађаjима, извjештаjи локалне Полициjске управе МУП-а Хрватске коjа jе умиjешана у сукоб и била jедан од организатора провоћења државне политике према Србима, валидни и релевантни за озбиљан научни рад? Да ли научни радници у свом раду могу да коментаришу политичке догађаjе на бази скоро искључиво ових извора?

Да би неко могао да коментарише догађаjе неког времена са политичког аспекта, а посебно у jедноj локалноj средини, мора осим увида у општи контекст и „радно“ живjети у то вриjеме и у окружењу коjе описуjе, познавати политичку, економску, културну, националну и другу ситуациjу, као и људе, не само експониране актере догађаjа, већ и „обичне“ људе.

Ниjедан од тих услова аутори не могу задовољити.

Петар Башић – рођен jе 1971. год.у Славонском Броду. Дакле, у периоду о коме пише био jе средњошколац и студент, о политици тог времена у Хрватскоj слушао jе само окружење у коме jе живио, потпуно jедностране информациjе и то нетачне, прилагођене остварењу сецесиjе Хрватске као циља (данас jе сваком разумном човjеку jасно шта се догађало током 1991 – 1995). Ниjе живио у Грубишном Пољу и непознаjе средину о коjоj пише. Као научник требао би познавати елементарну методологиjу, како користити изворе, литературу, како избjећи субjективне оцjене и дистанцирати се од дневне политике.

Ивица Мишкулин – рођен 1979. год, такођер у Славонском Броду. У вриjеме догађаjа о коjима пише био jе осмошколац.

Могу ли тако младе особе, без обзира на њихова научна звања коjа су стекли, говорити и писати о политици времена у коме нису „радно“ живjели, већ само слушали приче из окружења, jедносмjерне,нетачне, тенденциозне, те за научни рад користити наприjед наведене изворе? Сам назив проjекта у коме судjелуjе Ивица Мишкулин „Демографски покрет, великосрпска агресиjа и домовински рат“ говори о томе шта jе био циљ и ове Kronike.

Од самог увода у овом „изворном знанственом раду“ па до краjа 1. и 2. диjела, готово у свакоj реченици понека лаж или фалсификована чињеница. Због тога jе потребно да се цитира доста реченица, како би се читаоцу jасно показала сврха и циљ овог њиховог рада.

„Proces unutarnjeg raspadanja jugoslavenske državne zajednice početkom devedesetih godina prošlog stoljeća ulazio je u svoju završnu fazu. Srbijansko republičko rukovodstvo, predvođeno Slobodanom Miloševićem, … zahtijevalo je preuređenje jugoslavenske zajednice. Taj zahtjev trebao je Jugoslaviju učiniti državom s izrazitom srpskom dominacijom…”

На основу коjих докумената jе овакав закључак изведен?

1.Нетачно jе да jе то био унутрашњи распад, већ jе то било разбиjање Југославиjе од стране великих сила (Америке, Њемачке), а нарочито Ватикана, уз помоћ унутрашњих сецесионистичких снага (Словенци, Хрвати, па и Муслимани). Данас о томе постоjи много докумената. Аутор овог текста jе jош краjем 70-их година видио карту разбиjене Југославиjе на осам диjелова по aвноjским границама – шест бивших република и двиjе АП, што jош и данас ниjе довршено (Косово и Метохиjа). Аутори Kronike, као историчари, уколико нису учили само модерну историjу, морали би знати и неке стварне историjске чињенице.

“Kasnije, nakon neuspješnog ovladavаnja Savezom komunista Jugoslavije početkom 1990., zahtjev za okupljanjem svih Srba u jednoj državi biti će posve jasno artikuliran.”

1. Да су аутори гледали ТВ пренос 14. Конгреса СКЈ 1989. год, видjели би да већ тада СКЈ ниjе био jединствен, већ имао девет организациjа (шест републичких, двиjе покраjинске и СК у ЈНА), те да ниjе било могуће овладати СКЈ, чак и да jе неко то покушао.

2. Да су пажљивиjе истражили учешће делегата из свих република, видjели би да jе свака општинска организациjа имала свог делегата да судjелуjе у раду Конгреса. Но, СКХ на челу са Ивицом Рачаном и Станком Стоjчевићем jе наступио као делегациjа Републике Хрватске, што ниjе било у складу са изборном вољом чланова општинске организациjе, коjа jе била база. Наиме, ОК СКХ Грубишно Поље jе делегирало истакнутог члана, Недељка Грабовицу, професора по занимању, директора, бившег секретара ОК СКХ Грубишно Поље, али jе руководство СКХ, видjевши то, затражило од ОКСКХ ГП да делегира jош jедног члана, како би они тада „изабрали“ jедног од њих двоjице. Руководство ОК СКХ ГП jе то прихватило и „изабран“ jе таj други, омладинац Дарко Новотни. Зашто?

3. Срби, као и Хрвати и остали, живjели су тада у jедноj држави, Југославиjи, те ниjе било потребе да се захтjева окупљање било ког народа, па тако и Срба, да живе у jедноj држави.

4. На основу коjих докумената ови млади научници изводе своjе закључкe?

5. Ниjе ли то доказ о политичком, а не научном раду?

“Agresivna politika srbijanskog republičkog vodstva (по чему агресивна? – оп.аут.), imala je čvrstupotporu većine tamošnjih znanstveno-kulturnih institucija (коjих?) te, u velikoj mjeri, Jugoslavenske narodne armije (JNA), naišla je na dobar prijem (uskoro i aktivnu podršku) i kod većine pripadnikasrpske etničke zajednice (зашто не народа – оп.аут?) na području tada još Socijalističke Republike Hrvatske (SRH). Srpsko pobunjeničko djelovanje imalo je svoje uporišne točke u onim dijelovima Hrvatske gdje su pripadnici srpske etničke zajednice činili većinu stanovništva, ali s tendencijomširenja na, u etničkom smislu, miješana područja.”

1. На основу чега jе изведен закључак о агресивноj политици?

2. Подршка знанствених и културних институциjа (на основу чега jе изведен закључак), ако се ставови тих институциjа уопште могу тако тумачити, темељила се на научним истраживањима, доказима и чињеницама. Као млади научни радници, историчари, требали су ту опсежну грађу проучити, jер да су jе као литературу имали на увид, вjероjатно се не би упуштали у овакав „научни“ рад или би то учинили са краjњом резервом, примjерениjом озбиљним истраживачима и историчарима.

3. Каква jе то била подршка ЈНА и у чему се састоjала?

4. Зашто су се Срби у Хрватскоj побунили?

А) Да ли аутори знаjу да су Срби од 1943. Од одлука АВНОЈ-а и касниjе ЗАВНОХ-а, у Хрватскоj били, уз Хрвате, носиоци суверенитета?

Б) Да ли аутори знаjу историjске чињенице о геноциду над Србима 1941 – 1945. год, или се то можда, по њима, ниjе ни догодило?

В) Зашто су Срби брисани на незаконит начин из Устава 1990. год. као носиоци суверенитета?

Г) Зашто се у Хрватску од 1989. почела враћати екстремна емиграциjа?

Д) Да ли су аутори прочитали програм, не само ХДЗ-а већ и осталих хрватских странака, коjи jе у великоj мjери континуитет политике НДХ од 1941– 1945. год?

Ђ) Зашто су из затвора пуштени сви криминалци?

Е) Зашто су се илегално наоружавали чланови ХДЗ-а и стваране паравоjне формациjе?

Ж) Срби у Хрватскоj имаjу колективно памћење, од Турака, преко Аустроугарске, Воjне Краjине, Првог, а посебно Другог свjетског рата 1941 – 1945. када jе извршен злочин, односно геноцид над стотинама хиљада цивила, припадника српског народа – на коjе сигурно ниjе имало утицаj политичко руководство Србиjе на челу са Слободаном Милошевићем, као ни краљевска влада у егзилу.

5. Како и гдjе се то ширило, на коjа миjешана подручjа?

„S vremenom je, kao izravna posljedica pobunjeničkog djelovanja, potpomognutog postrojbama JNA, došlo do otvorene agresije na Republiku Hrvatsku te oružanog sukoba, kao njezina najizrazitijeg oblika.“

Ово jе jош jедна невjероjатна лаж, коjа jе 90-их могла проћи код хрватског народа, али jе данас сваком иоле разумном човjеку, а посебно научнику и интелектуалцу, jасно да су чињенице сасвим другачиjе. Осим онима коjи су, по оноj – „сто пута понови jедну лаж и сам ћеш мислити да jе то истина“ – постали овисници те лажи, као и шовинистима и правим кривцима за разбиjање државе.

1. Ко jе био агресор на Републику Хрватску и када се то догодило?

2. Како jе ЈНА, као jедина воjна сила у СФРЈ могла да буде агресор, осим ако се 1945. и пораз НДХ од ЈА не схвата као агресиjа на Хрватску и окупациjа?

3. Како jе било коjа република у СФРЈ, па и Србиjа, у то вриjеме могла бити агресор, када ниjе имала своjу воjску?

4. Ко jе био тада на челу СФРЈ?

5. Да ли аутори знаjу да jе тада на челу СФРЈ било Предсjедништво, на чиjем челу jе био Стипе Шувар, а по изборима у Хрватскоj Стjепан Месић, познат и по изjави на Сабору – „jа сам своj посао обавио, Југославиjе више нема“, коjи jе касниjе био и предсjедник РХ и да ли су ови аутори чули шта jе он говорио у Сиднеjу, маjа 1992. године? Оба дакле Хрвати, а по функциjи команданти ЈНА?

6. Ниjе ли на челу Владе СФРЈ тада био Анте Марковић, по чиjем jе наређењу ЈНА интервенисала у Словениjи, а министар иностраних послова СФРЈ био Будимир Лончар, такођер оба Хрвати?

Дакле, три наjважниjе функциjе у СФРЈ држе Хрвати.

7. Нису ли и у воjном врху чланови Генералштаба такођер били и неки Хрвати (Антун Тус – командант ваздухопловства, а касниjе начелник Главног стожера хрватске воjске)?

8. Ко jе нападао воjнике ЈНА (Сплит) и блокирао касарне ЈНА по градовима?

9. Зашто су Срби малтретирани, протjеривани па и убиjани (породица Зец – Загреб) по градовима (Загреб, Сплит, Задар, Бjеловар, Винковци, Осиjек, Вуковар, као и Славонски Брод одакле су аутори овог „научног рада“ и друга мjеста гдjе Срби нису били већина)?

У задњем пасусу на стр. 343/1(343 стр. 1. диjела Kronike, пагинациjа коjа ће се користити у даљем текст, оп. аут) пишу о депопулациjи у раздобљу од 1948 – 1991. год. и паду броjа становника позиваjући се нарадове Дражена Живића и сарадника, коjи третираjу демографска кретања у Хрватскоj у задњем десетљећу 20. виjека.

Зашто аутори нису, успоредбе ради, узели податак из пописа 1931. год. гдjе jе било 24.179 становника, од тога 11.200 Срба, око 8.000 Хрвата, 3.500 Чеха, 1.200 Мађара и око 300 осталих, дакле 46% Срба (Милан Басташић, Билогора и Грубишно Поље 1941 – 1991стр.39. – књига коjа им jе била доступна jер jе цитираjу у 2. диjелу своjе Кронике– стр. 459/2)?

Тачно jе да jе демографски процес био негативан, али као научници требали су утврдити шта jе узрок пада броjа становника и колики jе индекс и апсолутни броjу демографским губицима сваке етничке групе. Зашто jе од 11.200 Срба из 1931. броj пао на 4.540 из 1991. (343/1), дакле разлика од 6.360, а Хрвата jе мање у истом раздобљу за 2.000? Шта се догодило од 1941-1945. год. када jе побиjено више од 3.500 Срба? Очито да ови млади научници („повиjесничари“) ове чињенице или не знаjу или не признаjу, jер се, судећи по њиховом тексту, то и ниjе догодило.

На стр. 344/1 аутори спомињу „господарске“ дjелатности на грубишнопољском подручjу, „Зденку“ и пољопривреду, од погона само дрвни и текстилни, али не и металски коjи jе био стариjи од претходних, коjи jе изникао из школске радионице Средњошколског центра и нарастао до удруживања у тадашњигигант, СОУР „ГОША“ из Смедеревске Паланке.

У поднаслову „На приjелазу из комунизма у вишестраначjе“, аутори Башић и Мишкулин говоре о 1989. год. и „укидању конститутивних статуса аутономних покраjина у Р. Србиjи и смjени руководстава „административним путем“ позиваjући се на изворе – Хрвоjе Матковић, Повиjест Југославиjе“ (1918 – 1991 – 2003), Загреб, 2003.

Аутори очито или незнаjу или их коришћени извори информациjа такођер погрешно, намjерно или случаjноупућуjу на то како jе функционисала СФРЈ, какви су услови били у републикама, шта су биле надлежности АП, коjи су чланови Устава промиjењени и шта су АП изгубиле тиме, ко и како jе смиjенио руководства АП па и Републике Црне Горе. По оноj да „циљ оправдава средство“, за разбиjање СФРЈ (приjе свега од великих сила и њихових сателита унутар и изван Југославиjе), за све нечасне радње неопходне у остваривању планираног геополитичког циља требало jе унаприjед пронаћи кривца, све „свалити“ на њега и онда несметано све то учинити, jер jе „кривац“ већ ту (Србиjа и Слободан Милошевић). Послиjе тога, уз помоћ оваквих научних радника и других политичких структура, легалних и нелегалних домаћих и страних судских инстанци и медиjских манипулациjа, писати „истине“ и оправдавати праве кривце за све догађаjе. Обични грађани „свих народа и народности“ бивше државе СФРЈ само испаштаjу, али то праве кривце ниjе брига, они су риjешили све своjе проблеме. Избjегаваjући у свом истраживачком раду релевантне доказе и чињенице, а све у служби дневне политике, научник долази у опасност да га озбиљни суд историjе jедног дана третира као суодговорног за претходна догађања, односно, за перпетуирање негативних посљедица тих догађања.

Аутори би такођер требали знати да нигдjе у свиjету, па ни у СФРЈ ниjе никада комунизам био државно уређење, већ jедан од модела социjализма.

На стр. 345/1 аутори спомињу двоjицу „обичних“ грађана од Книна (да ли су то релевантни извори запоменуте тврдње?), а затим и обиљежавање недалеко од Книна 600 година од Косовске битке. Да ли аутори знаjу откуд мjесто Косово код Книна? Иако нису били присутни тврде како су се Срби приклонили „Sve vidljivijim agresivnim namjerama srbijanskog rukovodstva“. Извор им jе Nikica Barić (Srpska pobuna u Hrvatskoj 1990-1995, Zagreb, 2005, 42-52), дакле аутор рођен 1975. год, петнаестогодишњак у вриjеме разбиjања СФРЈ. Коjе jе он имао изворе стариjе од 2005. године, у коjим архивима и на основу каквогселективног избора докумената jе ово утврдио?

На истоj страни (345/1) у другом пасусу спомињу се изjаве коjима аутори даjу третман малтене научних доказа за стање у грубишнопољскоj општини. Шта jе закључио ОК СКХ Грубишно Поље на некоj од сjедница и шта jе изjавио секретар (без сазнања о његовом интегритету, образовном, а посебно политичкомауторитету) за ове младе историчаре постаjе научни аргумент и за тврдње о догађањима на републичком нивоу. Какву тежину те 1989. год. има изjава секретара ОКСКХ ГП и закључци са сjеднице на општинском, а посебно на републичком нивоу, а да се при томе као извор користи неки новинар локалног листа, такођер без сазнања о његовом образовном, политичком и другом интегритету.

На стр. 346/1 аутори спомињу изборе studenog 1989. год. у ОК СКХ Грубишно Поље. „Za novog predsjednika OK SKH Grubišno Polje, koji se sastojao od 19 članova, izabran je Petar Fehir. No, ubrzo je postalo aktualno pitanje njegova etničkog sastava“Говорећи о Tрибини на коjоj jе био Душан Плећаш, члан ЦК СКХ, спомиње се: „Tada jе atmosferu uzburkao tamošnji srednjoškolski nastavnik Ante Delić tražeći od predsjedavajućih skupa objašnjenje činjenice da „prilikom nedavnih izbora za OK SKH Grubišno Polje nije izabran ni jedan Hrvat.“ Delićevo pitanje ostalo je bez odgovora … U drugoj polovici veljače 1990. vrlo čitani zagrebački tjednik Danas objavio je članak …“ (са освртом на изборе у ОК СКХ Грубишно Поље, оп. аут).

Овдjе се може поставити неколико питања.

1. Какве везе има национална структура становништва са избором у некоj друштвено – политичкоj организациjи, а посебно у ОК СКХ коjа jе иначе била анационална и зашто jе то питање постало актуeлно?

2. Аутор овог текста jе такођер био на тоj трибини и не сjећа се да jе то питање и постављено од Анте Делића, коjи jе и сам био члан СК, али ниjе постављао никад питања ни у основноj организациjи СК.

3. Зашто jе то обjављено у листу „Данас“ тек три мjесеца послиjе избора?

4. Сам извор, књига „ОТКОС“ Ивице Дебића и Анте Делића обjављена 1999. год. jе пуна лажи и фалсификованих истина и чињеница.

5. На основу споменутог извора, „Грубишнопољскилист“ од 27. 11. 1989, наведена су имена само изабраних у ОК СКХ ГП. Било би добро да су наведени и остали, кандидовани а неизабрани, свих 35, како би се могла извршити анализа ко су кандидати и ко их jе кандидовао, као и то зашто нису изабрани?

6. Како jе, да jе питање и било постављено, било ко могао и дати одговор на том скупу?

7. Да сам избор ни у ком случаjу ниjе базиран на националноj структури доказ jе и сам избор Петра Фехира за предсjедника, коjи jе изабран на сjедници ОК СКХ ГП, а коjи за избор у ОК СКХ ГП ниjе добио наjвећи броj гласова, већ jе то био Бранко Поповић. Ауторима не говори ништа чињеница да Бранко Поповић као Србин, иако jе добио наjвише гласова у избору за члана ОК СКХ ГП, ниjе изабран за предсjедника. Питање jе – зашто? – И да ли ово иде у прилог тврдњи аутора или их демантуjе?

8. Да су аутори жељели написати истину базирану на документима од 1945. до 1991. год, видjели би да су све функциjе увиjек биле заступљене у складу са националном структуром. О томе се нарочито водило рачуна у општини Грубишно Поље, осим што на функциjи Начелника СУП ГП послиjе 1950. године никаданиjе био Србин.

9. Питање националне структуре у средини гдjе живе припадници 21 националности, гдjе 90 – их годинаима 30% склопљених мjешовитих бракова, никад ниjе постављано, све до 1990. године и поjаве ХДЗ-а и осталих хрватских странака и то не од стране људи коjи су ту живjели годинама, већ од недавно досељених (Делић око 10 година раниjе, Дебић 5, Краљевић 2) и коjи нису ни упознали средину коjа их jе веома лиjепо примила и обезбjедила добре услове за живот и њих и њихових породица. Као млади научници, без националне оптерећености, на бази релевантних доказа и чињеница и праве анализе могли би закључити шта jе узрок стања у Хрватскоj тих година. То ни случаjно ниjе српски национализам, а посебно не великосрпска агресиjа, а понаjмање не примjер наведен при краjу 1. пасуса на стр. 347/1. – grubišnopoljski primjer predstavlja jedan od najzvučnijih dokaza koji obaraju tadašnja stajališta srbijanskih medija o općoj obespravljenosti Srba u Hrvatskoj.“ Да ли овако нешто могу закључитиобjективни научни радници?

10. Како jе то „Novi sastav OK SKH Grubišno Polje najviše … na ruku išao tamošnjim Srbima …“?

У другом пасусу (347/1) аутори говоре о оснивању политичких партиjа „Tako se već tijekom 1989. započelo sa slobodnim političkim organiziranjem građana, tj. stvaranjem političkih stranaka.“ Они овдjе не без намjере прећуткуjу чињеницу да се све то догађало само на подручjу Хрватске и пропуштаjу чак и да се упитаjу нису ли можда та догађања у узрочно-посљедичноj вези са догађањима коjа су услиjедила.

На стр. 348/1 аутори се баве само СДП – ом Ивице Рачана као да jе то jедини битан фактор на општини Грубишно Поље, притом заборављаjу или не знаjу да то ниjе онаj СК до 1989. год.

Своjе неразумиjевање тадашње грубишнопољске политичке сцене аутори показуjу и кроз површност коjом пренаглашаваjу значаj изjава поjединих локалних функционера и страначких првака даних на маргинама збивања, или мишљења коjе изрази „ … jedан od vodećih komunista poduzeća Zdenka…“, не доводећи то у везу већ само констатуjући чињеницу да jе таj „vodeći komunista“ на изборима био кандидатна„ самосталноj листи Савеза социjалистичке омладине Хрватске (SSOH)… “или чак„ … jedan od kasnijih vođa srpske pobune u Grubišnom Polju …“. Тако им и на поjединачном и на општем плану право значење и догађања и њихових узрока измиче.

Стр. 349/1 „Organizacije i stranke, koje su bili nastavljači ili su proistekli iz nekad jedinstvenog SKH, nisu uspjele usaglasiti svoje stavove te na izborima 1990. nastupiti sa zajedničkom listom.“

Већ сам почетак овог пасуса, па све до краjа казуjе да су аутори, млади научници, аналфабете „glede“ познавања политичке теориjе и праксе државе о чиjем распаду су охрабрени дапишу. Приjе свега, нису нипрелистали Устав СФРЈ; Устав СРХ; Статуте ДПО, као и њихове организационе структуре од СФРЈ преко република до општинског нивоа. Да су проучили ова документа, што jе condicio sine qua non da bi se бавили овом темом, установили би:

1. Да jе од СФРЈ, преко република, покраjина, региона, општина, па све до мjесних заjедница било 5 (пет) Друштвено-политичких организациjа (ДПО) – СК, ССРН, СУБНОР, ССО и СС) коjе су учествовале и на изборима до 1990. године.

2. Да су све дjеловале кроз Социjалистички Савез као „фронт широких народних маса“, а да jе водећу улогу имао СК.

3. Да су на свим изборима ове ДПО самостално предлагале своjе кандидате у ДПВ од савезног до локалног нивоа.

4. Да jе из СК проистекла само преименована СДП – Ивице Рачана (сами то констатуjу на стр. 348/1) и да ниjедна друга странка ниjе нити проистекла, нити била настављач некадашњег СКХ.

5. Да jе из ССРН настао Савез Социjалиста.

6. Какве jе то „…pojava SS-a, kao samostalnog političkog subjekta, prouzročila određene nedoumice kod birača.“?

7. Какво jе то било двоjно чланство и гдjе ?

О свим њиховим тврдњама ауторима jе извор и локални „Грубишнопољски лист“.

Да ли се аутори овог „Изворног научног рада“ могу ослонити на овакве изворе, не познаваjући локалну средину нити људе, не провераваjући нити људе коjи даjу изjаве или пишу о нечему, нити тачност навода, као и околности у коjима се све то одвиjа, у вриjеме кад су многи поjединци од ауторитета, знањаи политичког искуства у другом или трећем плану, а на површину су изашли дотадашњи анонимуси.

Сваки даљи коментар било чега на стр. 350/1 jе сувишан, осим чињенице да jе краjем марта 1990. год. основана у Грубишном Пољу и ЈСДС Миле Дакића.

На стр. 351/1, други пасус, млади научници говоре о оснивању „…prve političke stranke s hrvatskim predznakom – Hrvatske demokratske stranke – HDS..“.   Главни извори и овдjе су локални листи књига „ОТКОС“ И. Дебића и А. Делића. „Inicijatori osnivanja prvog ogranka HDS- a na grubišnopoljskom području, koji je osnovan 28. ožujka u Velikim Zdencima, bili su aktivisti te stranke s garešničkog područja.“,a „ … za predsjednika ogranka izabran je Jerko Miličević“.

За познаваоце прилика на грубишнопољском подручjу ова задња реченица говори о свему. Аутори се овдjе нису запитали зашто су инициjатори оснивања активисти са гарешничког подручjа, гдjе су домаћи Хрвати старосjедиоци и зашто они нису били инициjатори, зашто се то ниjе догодило у Грубишном Пољу, ко jе Јерко Миличевић, одакле jе и када jе дошао на ово подручjе, зашто предсjедник ниjе неко од стaросjедилаца Хрвата и jош много тога би прави научни радници могли сазнати.

На стр. 352/1 говори се о оснивању огранка ХДЗ-а 19. априла 1990. у Великим Зденцима и у Великом Грђевцу гдjе jе за предсjедника изабран Динко Краљевић. Овдjе се могу поставити иста питања као и код оснивања ХДС-а, с тим што jе за предсjедника изабран човjек коjи jе на ово подручjе дошао приjе непуне двиjе године и то из Лиштице (познате из 1941 – 1945. по усташким кољачима).

На стр. 353/1 аутори Kronike пишу о резултатима локалних избора и поново о побjеди комуниста.

1. Иако и сами знаjу до то нису комунисти, већ неки од бивших чланова, изричу и даље ову тврдњу. Зашто?

2. Зашто ови млади научници придаjу толики значаj резултатима локалних избора ?

Приjе свега, свима онима коjи прате политичка збивања, jасно jе да се, од локалног до општег, па и планетарног плана, фаворити на изборима форсираjу због личног или групног интереса независно од заслуга тог фаворита за локално или опште добро. Тако су и интереси локалног бирачког тиjела наjчешће диjаметрално супротни интересима експонената у тоj средини неког политичког, идеолошког па и националног усмjерења, па и диктирани изван те средине. Са становишта било какве политичке, идеолошке, националне или неке друге опредиjељености ирелевантна jе или краjње маргинална способност и воља поjединца да рjешава животна питања суграђана у локалу, осим ако сам већ не припада тоj политичкоj и иноj опциjи.

Да су аутори били на нивоу научника, да су познавали средину и људе, кандидате само за ВУР (Виjеће удруженог рада) могли би закључити зашто jе побиjедио СДП. Један од разлога jе опредjељење српског народа (због преваре СДП-a) да гласа за СДП мислећи да jе то онаj бивши СК. Други разлог jе што су одређени људи из СДП-a водили прљаву пропаганду из личних интереса, против неких кандидата за ВУР-a, све у циљу осигурања будућих функциjа за своjе штићенике, а међу њима jе било и таквих коjи су упретходном мандату добили негативну оцjену за своj дотадашњи рад. За то наводимо само дио од броjних примjера.

Како се може обjаснити чињеница да у радноj организациjи не прође (на изборима) ни директор коjи jебивши секретар СКХ ГП (Недељко Грабовица), ни технички директор (Дуjановић Ранко), а прође кандидат СДП, шофер (уз уважавање сваког и звања и занимања од стране аутора овог текста). Исто тако, уугоститељскоj радноj организациjи не прође директор и бивши саборски заступник (Раде Вукић), а прође његов конобар. У „Зденки“ не прођу ни генерални директор (Цапан Никола), ни jедан од директора ООУР–а (Кобра Мирослав), а прође њихов радник. Можда jе наjупечатљивиjи примjер аутора овог текста, коjи jе у два мандата био биран за директора у своjоj радноj организациjи, функционер, коjи jе од суграђана на претходним изборима за ДПВ гдjе се од 21 кандидата бирало 17, од свих бирача на подучjу општине добио око 90% гласова, за око 1000 гласова више од другопласираног. Ни он ниjе прошао на посљедњим изборима због jедноставне чињенице да као и у претходним примjерима, ниjе био члан СДП.

У тим примjерима су људи различитих националности, бивши чланови СК, критични и према себи и другима, али и заслужни за напредак средине. Они вjероjатно не би своjим гласовима подржали избор оног руководства општине, од предсjедника општине и таjника до предjедника Извршног виjећа, коjе jе своjим несналажењем у промиjењеним политичким околностима дозволило настанак парламентарне кризе и тиме до постављања Повjереника за општину.

Ако се погледаjу резултати избора, како млади научници могу извести закључак (354/1, први пасус при краjу): izbori 1990. su pokazali kako jе hrvatsko stanovništvo grubišnopoljske općine, ovakvim iskazivanjem potpore HDS-u, većinom pokazalо afinitet prema, zapravo, na području općine, tek nastupajućim strankama s hrvatskim predznakom…“, ако jе од 5 изабраних кандидата 3 Чеха, а много већи броj jе Хрвата изабрано као кандидати СДП, СС и СОХ?

Како у прилог томе иде и избор заступника за Сабор, када jе 52% добио Раде Јовичић – Србин, а Срба ниjе било толико у општини?

Говорећи о оснивању општинског одбора ХДЗ-a (355/1), аутори Кронике нису се запитали, како су запредсjедника и потпредсjедника изабрани Динко Краљевић и Анте Делић, становници грубишнопољске општине двиjе,односнодесет година, а нису сторосjедиоци, угледни Хрвати, неки од њих и бивши функционери?

Зашто су, такођер (стр. 355/1), активисти из Бjеловара и Великог Грђевца, а не грубишнопољци,постављали плакате, а када jе „…došlo do kidanja promidžbenih plakata … iz redova HDZ-a su za uništavanjeplakata optuživali vladajuće komuniste tj. „aktiviste“ grubišnopoljskog SKH“ иако су била позната имена оних коjи су то чинили – нису то били активисти СДП, већ просто грађани, не српске већ хрватске и чешке националности. Такођер jе неистина из извора И. Дебић – А. Делић, „ОТКОС“, стр. 31–33.о физичким инцидентима и разлозима за одржавање састанака у Ивановом Селу и Великом Грђевцу, кадаjепознато да у Ивановом Селу живе претежно Чеси, коjи су се иначе на попису 1991. већина „изjаснили“ да су Хрвати, а у Великом Грђевцу су већ били 1990. „… stacionirani pripadnici specijalnih policijskih snaga iz Bjelovara“. – Kronika, стр. 476/2.

На основу чега, како и коjих чињеница млади научници тврде да су osnivački napori HDZ-a u samom Grubišnom Polju bili ugroženi očigledno planski određenim akcijama političkih protivnika…“? (356/1) Коjих? Да ли СДП-а, jер СДС jош ниjе био нити основан?

Да ли ауторима овог „изворног научног рада“ говоре нешто и примjедбе предсjедника СДС-а на рад новинара „Грубишнопољског листа“, а коjи jе у великом диjелу извор за писање овог рада? – (стр. 356/1)

У првом пасусу, 357/1, каже се: „…u ponedeljak, 28. svibnja, dogovor je postignut pa je za predsjednika SOGP-a izabran Čedomir Bubulj…“, а у другом пасусу на истоj стр.- „Ipak, njihova brojnost nije bila dovoljna da bi se spriječio Bubuljev izbor…“. Наиме и ова тврдња jе нетачна, jер 28. маjа СДС jош ниjе била основана (9. jун). У прилог овоме иде и тврдња; „Popović je namjeravao o novonastaloj situaciji u općinskoj skupštini opširnije informirati odbornike baš u vrijeme kada je trebalo izabrati novog predsjednika IVSOGP-a … 25. lipnja. Kada mu to nije dopušteno … zaprijetio je napuštanjem sjednice, ali je ipak, nakon Bubuljeve intervencije, ostao u skupštinskim prostorijama.“ Како jе послушао Бубуља, а хтио jе сприjечити његов избор?

У другом пасусу, стр. 358/1, стоjи слиjедеће: „Naime, u drugoj polovici srpnja 1990., Sabor SRH donio je amandmane na važeći Ustav SRH kojima je, za službenu, proglašena hrvatska zastava sa povijesnim hrvatskim grbom te je za službeno pismo u Republici Hrvatskoj uvedena latinica s mogućnošću da to, pored latinice, bude i ćirilica, ali u onim općinama gdje Srbi čine većinski dio stanovništva“.

Овдjе jе класичан примjер злоупотребе чињеница. Овдjе се не каже да су Срби избачени из Устава СРХ као конститутиван народ, али се зато „уводи“ латиница, као да до сада ниjе била службено писмо, а брише се ћирилица као службено, односно оставља се само неким подручjима, као могућност. Зар ово друго и несразмjерно пресудниjе прво, нису били довољни разлози за протест?

Зашто jе младим научницима, послиjе скоро пола виjека заjедништва, чини нам се, више засметало та чињеница него што им се чинила претjераном у Бабићевом писмуса preoptimističnom ocjenom o tome kako na području općine živi 21 (dvadesetjedan) narod i narodnost u dobrim međuljudskim odnosima? (359/1). Ови млади научници не вjеруjу предсjедништву СО ГП, већ своjим изворима, Дебићу и Делићу, коjи су заправо и дошли ту да поремете такве међуљудске односе.

На стр. 360/1 поново се спомиње србиjанско вођство и активности лидера хрватских Срба, „… koje su za konačni cilj imale nelegalno odcjepljenje velikih dijelova hrvatskog teritorija“. Да ли овако нешто могу да тврде научни радници? На основу чега ова тврдња? Како то да Срби раниjе кроз повиjест (нпр. 1971. год) нису то жељели?

Срби су као посљедицу избацивања из Устава, наоружавања ХДЗ-a и приjетњи, жељели само културну аутономиjу. Само изjашњавање било jе посљедица приjетњи власти из Загреба. На истоj страни они преносе податке из „поузданих“ извора, Дебића – Делића, књиге (ако се то може назвати књигом – оп. аут) „Откос“ о гласању на „2 i više … mjesta“, као и оних коjи нису били „među živima“. Као што ни извор ових информациjа не наводи нити jедно име, тако ни аутори не постављаjу то питање. И овдjе се може„…pretpostaviti kako je izjašnjavanje o autonomiji ipak doprinijelo srpskoj homogenosti te kako je ono definitivno pokazalo da većina srpskog stanovništva grubišnopoljske općine u SDSu vidi svoju nacionalnu stranku …– стр. 362/1).

Да ли научни рад треба да се базира на претпоставкама или на основу доказаних чињеница? Али, како читалац даље одмиче у читању овог списа, тако страницу по страницу чуђење нестаjе, а и питања постаjу само реторичка када се схвати да ауторима и ниjе стало до чињеница коjе се не уклапаjу у њихов конструкт. Са друге стране, добродошле су им и анонимне тисковине у коjима, у „jednoj brošuri“ Дjаковац постаjе Диjаковац, гласало се тобоже и у Павловцу и Доњоj Ковачици, а да неки докони истраживач не би узалуд тражио Мали Грђевац коjи jе 1991. збрисан са лица земље, гласачко мjесто се лагодно смjешта у Велики Грђевац. (361/1)

О ауторима Кронике говори и навод са стр. 362/1 – „Čelnik tamošnjeg SDS-a Popović, ponovno je pokušao inicirati raspravu o potrebi uvođenja dvojezičnih natpisa na sjednici SOGP-a od 26. studenog i to dva puta. Njegovu inicijativu podržala su još četvorica odbornika…“. Како то да остали Срби (а било их jе око 50%) у скупштини то нису подржали? Како то да таквих захтjева ниjе било до 1990. год, не само на подручjу грубишнопољске општине, већ и у општинама гдjе су Срби били у већини? Шта би ови млади научници, историчари, на основу ових чињеница могли закључити? Да ли jе то великосрпски национализам?

„Nakon nelegalnog (по чему нелегалног?) izjašnjavanja o srpskoj autonomiji na području općine Grubišno Polje došlo je do evidentnog (на основу чега су ови научници могли то установити?) pogoršanja stanja međunacionalnih odnosa pa i opće sigurnosne situacije. Prvi incidenti s većim odjekom dogodio se u drugoj polovici rujna. Naime, za 16. rujna, općinska organizacija HDS-a, planirala je svečano otkrivanje/obnavljanje spomenika kralju Tomislavu, u Velikim Zdencima. Dvije noći prije tog događaja, točnije u noći s 13. na 14. rujna, nepoznati počinitelji „prelili (su) spomenik temeljnom crvenom bojom“. Za predstavnike hrvatskih stranaka nije bilo dvojbe o počinitelju ovog vandalskog čina – prema tim tvrdnjama cijela akcija bila je u organizaciji tamošnjeg SDS-a …“. (стр. 363/1)

Дали се ишта другачиjе и могло очекивати од стране хрватских странака? Срби су криви иако нема нити jедног доказа за то. Ово jе jедно од броjних подметачина и провокациjа управо ради оправдања реакциjа. Данас jе познато много таквих провокациjа, акциjа под „лажном заставом“. У Хрватскоj – Борово Село, Плитвице, Пакрац идр; у Босни – Маркале, ул. Васе Мискина, Сребреница; у Србиjи – Рачак на К и М идругдjе гдjе су намjерно изазивани ексцеси, а оптуживала се друга страна, како би се могла извести већ раниjе планирана „реакциjа“. Како jе у овом случаjу било могуће да СДС то учини, када jе било много хрватских полицаjаца, када jе ХДЗ организовао (како се наводи у „Откос-у“) ноћне пратње и патролирања, наоружане страже, само раскршће се види из „Зденкине“ портирнице, а и становништво Великих Зденаца jе претежно хрватско и чешко. Али, аутори не стављаjу под сумњу изjаве заповjедника локалне ПУ Тот Шандора. Може ли се вjеровати у његову неутралност и професионализам након што jе био jедан од кључних људи у свим договорима, од Вировитице, Сухопоља и другдjе, као и код илегалног наоружавања припадника ХДЗ-а. Међу првима jе узео оружjе довежено из Вировитице. (Debić, I, Delić, A, Otkos, стр. 36).

О овоме и сами аутори говоре у другом пасусу на стр. 364/1„… početkom srpnja 1990. kada je hrvatski vrh odlučio organizirati tečaj za policajce sa što više kandidata i što kraćim rokom trajanja.(Зар ниjе било довољно полицаjаца до тада?) „Prvih deset kandidata s grubišnopoljskog područja, u ilegalnoj organizaciji tamošnjeg HDZ-a, (Зашто илегално и зашто у организациjи ХДЗ-а?) upućeno jе na tečaj 8. listopada. … Također, može se pretpostaviti, (Опет претпоставка у научном раду), kako su se na ovaj korak u grubišnopoljskom HDZ-u te hrvatskom dijelu sastava policijske postaje, odlučili i zbog prvog primjećenog blokiranja prometnice (postavljanje barikada) Grubišno Polje – Virovitica početkom jeseni 1990.“

Овдjе jе потпуно нетачно да су барикаде постављане, па и препреке упозорења, до периода у коjем би 1990.могле бити основ за поjачање полициjског састава, ни „početkom srpnja“ ни почетком октобра. Прве барикаде на овом правцу постављене су августа 1991. Како би иначе Шандор Тот и други ишли на састанке и договоре у Вировитицу и Сухопоље? Овдjе су аутори опет користили изворе МУП ПУ ГП и БарићевуСрпску побуну, такођер научни рад чиjе би изворе и литературу било занимљиво успоредити са стварном хронологиjом билогорских дешавања тих година.

Стр. 365/1 такођер обилуjе полуистинама и политичким констатациjама. Наиме, аутори на романескноопширан начин, користећи податке из „Г. листа“ описуjу састанак (СДС-а и представника бjеловарског и грубишнопољског МУП-а) на коjем нису били присутни, а притом се не питаjу шта ће ту представник бjеловарског МУП-а. Како то да у грубишнопољском МУП-у послиjе 1950. на челу ниjе био нити jедан Србин? Како до сада ниjе требала помоћ бjеловарског МУП-а? Како jе то само сада требало поштовати национални састав општине и како jе сада требало и зашто, повећати броj полицаjаца? Зашто раниjе Хрвати и остали несрби нису ишли у полицаjце? Зашто jе споменути полицаjац, Милован Кодић (366/1) премjештен у Ђурђевац? Тачно jе да jе „случаj Кодић“ ствар унутрашњих послова (Срнец), али шта су разлози? Ово се догађало 2. новембра. Зашто млади научници сами нису провjерили информациjе о броjу полицаjаца у то вриjеме из исте књиге (ОткосДебић, Делић) из коjе иначе црпе податке за оваj своj „изворни научни рад“? То им сигурно не одговара, jер на стр.75. исте књиге, Дебић каже: „од 30. свибња 1990. до 15. студеног 1991. у активном саставу грубишнопољске полициjе дjеловали су…“ и наводи 127 имена, „а у причувном саставу“ (стр 76) 142 имена. Шта су прави разлози за овим броjем полицаjаца? Друго, и сампроцентуални састав полициjе по националностима (тврдња Шандора Тота, стр. 365/1 ниjе тачан). Зашто би иначе Срби тражили попуњеност полициjе по националноj структури становништва?

На стр. 366/1 такођер се помиње наоружавање (листопад 1990.) чланова ХДЗ-а у организациjи вировитичког ХДЗ-а. Зашто се ХДЗ наоружава и зашто то раде вировитичани? Да ли jе Хрватска тад већмеђународно призната држава? Ниjе ли jош увиjек ЈНА jедина оружана сила у то вриjеме? Много jе тихзашто, али аутори, као млади научни истраживачи не даjу никакве одговоре. Опет – Зашто? Овоме у прилог иде (стр. 367/1) и тврдња Шандора Тота о илегалном наоружавању (коjе он негира). Опет – Зашто? Али се овдjе опет без икаквих аргумената говори о … okviru šire kampanje, provođene od strane JNA, koje je trebala dodatno diskreditirati hrvatsko republičko vodstvo, slučaj nabave naoružanja u organizaciji HDZ-a…“. О каквоj кампањи се овдjе ради? Нису ли чињенице (видео запис – Шпегељ, признање челника ХДЗ и др) одговарале истини и биле jавно познате? Ниjе ли емитовањем документарног филма и пар додатних прича идућих дана све сведено на обични скандал. О кампањи би се могло говорити да jе све то резултирало сериjом хапшења и примjереним кажњавањем, што jе комплетна jугословенска jавност, па и хрватска, очекивала. То не би била додатна, већ потпуна дискредитациjа хрватског руководства коjом би било спашено сто хиљада живота. У том jединственом тренутку ЈНА jе изгубила ауторитет, а jугословенски народи задуго, а можда и заувиjек, будућност.

На истоj, 367/1 страни тврдња да jе SDS организовао „…izjašnjavanja o srpskoj autonomiji kao prvog koraka u zamišljenom izdvajanju prostora općine iz sastava Republike Hrvatske“ jе невjероjатна. Ко jе то замислио и на основу коjих докумената ови млади научници то тврде? Зашто Срби нису тражили аутономиjу до 1990? Овдjе исти аутори говоре и о тврдњи Поповића о неравноправности Срба у Хрватскоj. Зар они стварно не виде или не желе видjети стварне разлоге изjашњавања и неравноправности и шта су узроци свему томе? Претендуjући да ово буде „изворни научни рад“, аутори Башић и Мишкулин су морали много више и труда и знања употриjебити и провjерити многе друге изворе, а не користити се jедностраним информациjама и оправдавати све злочине и недjела хрватске државе над Србима, не само 1991 – 1995. год, већ и 1941 – 1945, па и послиjе 1995, све до данас. Овоме као доказ иде у прилог и писање аутора (стр 368/1, први пасус) о jавним иступима „првака“ локалног ХДЗ-а да су ставови локалног СДС-а„… s pravom… smatrani jednim od glavnih uzročnika sve veće zategnutosti u odnosima grubišnopoljskih Hrvata i Srba“ и као доказ цитираjу извод из „Грубишнопољског листа“ од 9. студеног 1990. год, коjи jе пренио чланак Лажне приче о угрожености из Загребачког „Вjесника“. Ево тог цитата:

„u strukturi vlasti ekonomske i političke [ … ] i to od rata do danas, udio Srba je toliki, da bi neupućeni promatrač morao zaključiti kako je riječ o nadmoćno većinskom stanovništvu. Taj neprirodni odnos nužno je korigirati, a svaki takav pokušaj izaziva reakcije onih, koji sve drže u svojim rukama. I to je cijela priča o ugroženosti, kojom se narod vara i vodi ka zavadi“.

Ко jе овдjе неупућен? Очито сви они коjи овако нешто и пишу попут аутора чланка и други, коjи попутмладих научника ово узимаjу као валидан доказ за научни рад. Гдjе су имена тих коjи „све то држе у своjим рукама“, њихова заступљеност у економиjи и политици, њихова стручност, њихово учешће у националноj структури. Овако могу писати управо неупућени, односно национално острашћени(шовинисти), правдаjући своjе потезе, управо вараjући своj народ и водећи га ка мржњи. Да ли jе ово могао тврдити било коjи аутохтони припадник било коjе несрпске националности у тадашњем Грубишном Пољу? Ниjе.

Сама чињеница да су, према Дебићу, у критици на СКХ – СДП „инзистирали на ставу према коjем су националне странке, очигледно стављаjући знак jеднакости између њих „криве“ за такво стање, говори о челним људима локалног СКХ-СДП и њиховом карактеру, али jе то небитно за понашање републичке власти у односу на Србе“. И овдjе jе требало познавати, не само тренутну ситуациjу, већ и развоj догађаjа и провjерити код неких људи, угледних и ауторитативних, учесника, не само догађаjа из 90-их, већ и од раниjе, учесника у животу и раду општине од 2. свj. рата па наовамо.

И онда на стр. 369/1 цитат изjаве Петра Фехира: „Uzroke vidimo s jedne strane u pojavi sve većeg broja pripadnika milicije na ovom području(што jе апсолутно тачно – оп. аут) što narušava do sada mirnu sliku života na ovom području, te s druge strane u organiziranju „protestnog zbora“ SDS-a u Grubišnom Polju, koji iako dobro organiziran, usmjerava pažnju građana prema dezinformacijama i insinuacijama.“, (што ниjе тачно). Да ли би Фехир овако сада говорио? Зашто jе и он са породицом отишао из Г. Поља и сада живи у Шведскоj иако ниjе Србин? Да ли се уклонио од дезинформациjа и инсинуациjа или спашавао неjач од зла на коjе су те „дезинформациjе и инсунуациjе“ упозоравале. Младим научницима, наравно, друга страна приче ниjе била интересантна за истраживање.

Реченица у „Закључку“ (369/1) обjављеног „изворног научног рада“ у часопису Scrinia Slavonica (god.7,br.1,rujan 2007, str. 342 – 370) –„Hrvatski otpor narastajućim srpskim agresivnim težnjama stoga je bio prisiljen na akcije koje su većinom, nužno, morale biti ogrnute velom ilegalnosti …“ и реченица на стр. 342/1 приjе увода: „Upravo će djelovanje ove posljednje (мисли се на СДС- оп. аут), posebice provođenje nelegalnog izjašnjavanja o srpskoj autonomiji te isticanje navodne neravnopravnosti, dovesti do općeg narušavanja hrvatsko-srpskih odnosa“, говоре о намjерама аутора и њихових ментора.

Поступак jе у основи jедноставан:

Прво прећутиш кључну деградациjу положаjа српске популациjе у нелегалноj промjени Устава, након тога оправданом протесту због тога замjераш да jе истицање наводне неравноправности, а изнуђену реакциjу прогласиш нелегалном да би тиме правдао илегалну припрему за рат коjи jе унаприjед планиран. Не заборавимо изjаву „оца нациjе“ – „рата не би било да га Хрватска ниjе хтjела“. И то jе циjела истина коjа се може уклесати у камене плоче. Све остало jе трабуњање недотупавних, полуобразованих и злонамjерних, без обзира како се зову и коjу академску титулу носе.

Осврћући се на комплетан 1. дио Kronike,ниуз наjбољу вољу се не може избjећи закључак да овако нешто не могу написати озбиљни научници, већ људи без елементарне етике, логике здравог разума, људи сужене свиjести, национално острашћени у своjоj кроз историjу евидентноj мржњи према православљу, а тиме иСрбима од коjих већина од њих вуку своjе кориjене. Зар им презимена (Башић, Бабић, Делић, Галић, Јелић, Ковачевић, Лончар, Лончаревић, Лукић, Марjанивић, Марковић, Михаjловић, Петровић, Станковић, Шакић, Цветковић, Ћосић, Вукушић, Вучемиловић, Вучковић и многа, многа друга) коjа данас имаjу и Хрвати и Срби и Муслимани, односно „Бошњаци“, не говоре ништа? Ако се зна ко jе кроз историjу вршио униjаћење и покатоличавање, онда jе све jасно. О томе данас постоjе непобитни докази, генетска истраживања коjа jе наjjасниjе интерпретирао у свjетскоj научноj jавности Анатолиj Кљосов:*

„…потомци су своjе хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из jедног истог историjског места, прапостоjбине Прасловена, прапостоjбине „Индоевропљана“,прапостоjбине Ариjеваца – за коjу се испоставило да jе Балкан. И то не просто Балкан, већ Србиjа, Косово, Босна, Македониjа. То jе ареал наjстариjих хаплотипова рода R1a1. И доба када jе живео прапредак, на коjе указуjу наjстариjи, наjвише мутирани хаплотипови – то jе пре 12.000 година“. (Кљосов А., Откуд су се поjавили Словени; „Узданица“, Јагодина, 2010, VII/2, стр. 75).

*Анатолиj Алексеjевич Кљосов jе предсjедник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа, актуелни професор биологиjе на Харвардском универзитету, доктор хемиjских наука, у СССР-у jе био професор Московског државног универзитета и оснивач Руске академиjе ДНК-генеалогиjе.

Но, као да ниjе било довољно (да ли и само њима) то што су написали у 1. диjелу овог рада, већ у истом часопису Scrinia slavonica 10 (2010) str. 454–494, млади научници Петар Башић и Ивица Мишкулин (обоjица сарадници Хрватског института за повиjест, Подружница за повиjест Славониjе, Сриjема и Барање, Славонски Брод, обjављуjу три године касниjе наставак – „изворни научни рад“ UDK 355,45(497,5 Grubišno Polje)„1990/1991“ под истим називом„Grubišnopoljska kronika 1990–1991 (II dio).

Већ у уводном диjелу (стр. 454-455/2) исти цитираjу сами себе, односно оно што су написали у 1. диjелу, третираjући то писаниjе као аксиоматску, неприкосновену чињеницу и базу за даљи „изворни научми рад“.Да ли jе то могуће? Могуће jе, наравно, али само у том случаjу ако ни темељ ни грађевински елементи те конструкциjе у облацима немаjу тежину, па jе тада и свака надоградња могућа!

Већ само читање од почетка (стр. 454/2) овог „изворног научног рада“ говори о мутним намjерама ових аутора и стварању „нове хрватске повиjести“, износећи притом невjероjатне чињенице и закључке и сводећи сву кривицу на локални ниво умjесто републички, те посебно на Србе и ЈНА. Повиjест се понавља.Стварни кривци се оправдаваjу, а жртве се окривљуjу и притом се селективно цитираjу само неки (хрватски) извори и неки аутори (Примjер – Davor MARIJAN, Slom Titove armije, JNA i raspad Jugoslavije 1987.-1992., Zagreb, 2008., коjи већ у самом наслову кроз придjев „Титове“ имплиците декларише своjу профашистичку орjентациjу, тако да jе остатак текста тек пуко штиво за доконе читатеље).

О самим чињеницама и спомињању скупова (456/2) не треба коментарисати, али извођење самих закључака, без познавања карактера учесника и актера збивања, као и познавања средине у коjоj се нешто догађа, укључуjући и шире окружење, у наjмању jе руку некоректно, а у овом случаjу злонамjерно и тенденциозно. Томе доказ jе тврдња на истоj страни… na temelju političke platforme obilježene nacionalnom isključivošćusve lošijem stanju hrvatsko – srpskih odnosa, davalа je ponajviše općinska organizacija SDS.Да ли аутори уопште познаjу програм и СДС-а и ХДЗ-а? Не ради ли се овдjе управо о супротном? Ниjе ли национална искључивост и ексклизивизам била управо карактеристика програма ХДЗ-а и других странака са хрватским предзнаком?

У даљем тексту (456/2) спомиње се и писмо регионалног одбора СДС-а за Славониjу Предсjедништву СфРЈ (Предсjедник Предсjадништва СФРЈ тада jе био Стjепан Месић – оп. аут) гдjе jе наведено: „Српски народ у Славониjи и Барањи не спава, голоруки старци и жене држе страже, док се њихова дjеца криjу ван топлих своjих домова. Сутра jе наставак школске године, а српска дjеца, коjа нису одведена у Србиjу или негдjе другдjе, незна се да ли ће и како сjести у школске клупе“. „Takav stav o položaju srpskog stanovništva bio je u potpunom suglasju s tvrdnjаmа srbijanskog tiska“ и наводи се „Политика експрес“. Дакле за ове ауторе релевантне су чињенице коjе обjављуjе „Данас“, „Вjесник“ и локални ГЛ, али Писмо и „Политика експрес“ нису, иако има доказа за тврдње изниjете у Писму и „Политици“ (ЗЕНГЕ су биле стациониране у школама – осн. школа „ Лазо Тихомировић“ Грубишно Поље, а жељели су заузети и Средњошколски центар, што аутор овог текста ниjе дозволио).

За ове младе научнике релевантна jе и „ … izjava anonimne ženske osobe, koja je zatražila da ju se nazove „Srpkinja“, a u vezi s filmskim uratkom s ciljem diskreditacije tadašnjeg hrvatskog vodstva“. Да човjек не повjеруjе! Иако jе Бранко Поповић, предсjедник СДС ГП негирао повезаност са чланком у „Политици експрес“, ипак су ови научници пронашли „везе“. Овдjе jе небитно што каже Поповић, али су изjаве челника ХДЗ-а све истините и битне за закључке ових научника.

Шта jе у Поповићевоj изjави (457/2) – „ … kako su neovisna i nezavisna država Hrvatska i konfederalna Jugoslavija koje se nude su vulgarna podvala prije svega srpskom narodu …“, и да „ …program SKH-SDP nije bio Nezavisna Država Hrvatska“, проблематично? Овдjе се опет намеће неколико питања.

1. Да ли су ове изjаве коректно забиљежене и у ком контексту су изречене?

2. Ко их jе написао(новинар) и са коjом намjером?

3. Што у њима ниjе истина?

Данас jе сваком добронамjерном jасно, посебно правим научницима, као и аналитичарима, да се наведене Поповићеве изjаве, ако су исправно цитиране, не могу негирати.

У задњем пасусу исте стране опет налазимо непровjерене тврдње. Наиме, овдjе се спомињу барикаде већ у ожуjку 1991. год. на правцима Павловац – Велики Бастаjи (sic!), те Грубишно Поље – Велики Бастаjи, као и правци између општина Грубишно Поље – Дарувар и Грубишно Поље – Вировитица (у мjесту Лончарица) и то jе обjавио Саша Лековић („Nove barikade“,Večernji list, Загреб, 4. ožujka 1991). Овдjе се намеће неколико питања.

1. Да ли Петар Башић и Ивица Мишкулин, као и новинар Саша Лековић, познаjу те правце и дали су бар погледали географску карту РХ?

2. Код коjих мjеста (осим споменуте Лончарице) су постављене барикаде?

3. Коjа мjеста су то између општина Грубишно Поље и Дарувар, те Грубишног Поља и Великих Бастаjа? Преузимаjући некритички текст неуког новинара коjи им jе по политичком тону одговарао, аутори по ко зна коjи пут у свом раду упадаjу у исту замку – ако им се подаци из неког извора не уклапаjу у унаприjед замишљени конструкт, онда га и не спомињу, међутим, када су и фантастичне тезе „поткриjепа“ тог конструкта, онда их преузимаjу без провjере. Тако им истина непрестано измиче, ако им jе и било до истине.

Аутори и тобожње барикаде и догађаjе у Пакрацу и изjаве Поповића доводе у везу, миjешаjу вриjеме и простор не би ли скрпили тезу о барикадама као наjави … mogućeg odvajanja dijelova grubišnopoljske općine“. Чему онда „барикада“ на „цестовном правцу“ Павловац-Велики Бастаjи? Исту функциjу имао би и правац Запрешић-Жагубица. Ове, као и мноштво других тврдњи у овом тексту, имале су за циљ правдање хрватских власти за све оно што се догодило 1991-1995. – протjеривање властитог (српског) становништва са њихових вjековних огњишта уз потпуно етничко чишћење и злочине, коjе су уз помоћ НАТО снага починили. Сада све то треба оправдати, гдjе су у помоћ позвани и ови млади научници као извршиоци тогнечасног посла. Путуjући тим правцима 1991. аутор ових редака ниjе примjећивао никакве српске барикаде, све до коловоза 1991, али jе било поjава хрватских „контролних“ пунктова на многим мjестима, као и у Грубишном Пољу.

Страна 458/2 не заслужуjе посебан коментар, jер jе тема очито потпуно промашена (за оне коjи су ишта озбиљно у животу радили и коjи познаjу политичку и сваку другу ситуациjу у грубишнопољскоj средини тог времена, укључуjући и све актереи челнике локалних странака ).Интересантниjи jе став аутора (459/2) о иступу Слободана Никића коjи се осврнуо критички на политику власти ХДЗ-а на републучком нивоу, коjи се одмах проглашава (459/2) у наjмању руку некоректним и неконструктивним приступом рjешавању међунационалне проблематике. То, наравно, не говори много о Никићу и његовоj, из данашње перспективе реалноj оцjени стања, али говори доста о политичком ставу аутора „изворног научног рада“ са коjим се данас ни добар дио хрватских мислећих људи не би сложио. У даљем тексту на истоj страни говори се искључиво о потезима и понашању локалног СДС-а, али не и ХДЗ-а и осталих, па се невиде разлози постављања одређених захтjева локалног СДС-а на скупштини општине Грубишно Поље и он тако изгледа, скоро по дефинициjи „реметилачки чимбеник“.

На стр. 460/2 поново се спомињу само активност СДС-а, оснивање друштва „Просвjета“, СУБНОР, па и дрМилан Басташић, гдjе се цитираjу његове изjаве, без да нагласе да jе исти као диjете преживио Јасеновац и да jе свjедок догађаjа 1941 – 1945. Стављаjући његово учешће на комеморациjи жртвама усташког терора 27. априла 1941.у контекст других грубишнопољских догађања они само дискретниjе изражаваjу оно што jе засметало Анти Делићу, коjи у своjоj књизи „Откос“ стр. 40. рече: „Samo dva mjeseca pred početak rata dolijevati ulje na „zločinačkom“ ćudi Hrvata…“. Да ли ова реченица нешто говори овим „повиjесничарима“?

Спомињањем захтjева Клуба српских одборника (460-461/2) „ …da se prekine sa jednonacionalnim istragama i privođenjem samo srpskog življaLokalni SDS je smatrao kako se ti postupci odvijaju „bez razloga i povoda“, аутори напречац овоме даjу разлог и повод доводећи то у везу саполициjском акциjом почетком вељаче 1991. у коjоj су заплиjенили„jednu pušku koja je držana bez dozvole“, од Бранка Рашете из Сибеника,села са претежно српским становништвом. Да ниjе без разлога?

Овдjе се за научнике намеће много питања.

1. Зашто се нису хапсили Хрвати наоружани већ 21. листопада 1990.год. или им заплиjењивано оружjе?

2. Какав jе тада национални састав МУП ГП?

3. Шта су тражиле полициjске снаге из Бjеловара у српском селу?

4. Каква jе то пушка?

5. Ко jе привођен од Хрвата ?

6. Могу ли аутори аргументовано доказати да jе „Djelovanje lokalnih ogranaka stranaka s hrvatskim nacionalnim predznakom bilo je u sjeni aktivnost SDS-a idrugih prosrpskih organizacija“ (461/2),не наводећи чак ни имена тих „drugih prosrpskih organizacija“?

Као и на многим другим мjестима на страницама овог „изворног научног рада“, сваки коментар jе сувишан. За сваког познаваоца живота и рада, те политичке ситуациjе и учесника збивања тог времена у општини Г. Поље, овакви изказиjедва да заслужуjу пажњу, а камоли да буду респектабилан резултат научног рада ипоуздан преглед сегмента историjе jедне државе. Међутим, „епизода“ са заплиjењеном пушком заслужуjе мало пажње jер jасно илуструjе „методологиjу“ коjу користе аутори – маргиналну поjаву надувати до такве величине и значаjа да она изгледа као доказ за претходно скицирану конструкциjу. Довољно jе погледатитекст Made in Bilogora обjављен у „Г. листу“ 1990те текст полициjског службеника Славка Бубића Bilogorski puškar – zanat koji ne izumire у истом листу jош 1987, па да постане jасно да се пракса држања оружjа у Билогори, мада кажњива, било као дио традициjе jош од времена Воjне краjине било као средства за криволов, не може довести у везу са политичким догађаjима из 1991. У jедном уређеном свиjету и разради ове поjаве изван теме овог рада, могло би се чак поставити питање како помирити забрану држања оружjа са неупитним правом његове употребе у билогорским народним обичаjима*, посебно у свадбеним, коjи се без њега традиционално нису могли ни замислити.

Grubišnopoljska kronika 1990. – 1991. или о томе како Ивица и Перица конструишу хрватску историjу

* Постоjи jедан правни преседан забиљежен у Шведскоj, гдjе jе адвокат одбранио оптуженог, тадашњег jугословенског гастарбаjтера коjи jе ухваћен при ловљењу рибе експлозивом. Суд jе нашао да ниjе крив jер jе адвокат тврдио да jе то народни обичаj у земљи из коjе окривљени долази!

На стр. 462/2 аутори спомињу и парламентарну кризу у општини, али не постављаjу себи питање, зашто републичка власт ниjе дозволила нове локалне изборе, иако jе било захтjева и састанака по том питању, већ jе без избора поставила свог члана Волф Ивана за повjереника и тако преузела власт без провjере, текако аутори паушално закључуjу на стр. 354/1, да ли jе хрватско становништво заиста „… većinom pokazalo afinitet prema … tek nastajućim strankama s hrvatskim predznakom…“. За ауторе ниjе битно што су Срби без избора елиминисани из локалних власти.

На стр. 463/2 говори се о унутрашњоj проблематици, критици неког члана на рад странке, оснивање СКПокрета за Југославиjу и утицаj ЈНА на политичку ситуациjу општине. У успоредби са значаjем СДС-а, тосу небитни чиниоци, чак и да су наводи аутора истинити, за опште стање не само на општини већ и урепублици. Довољно jе погледати изворе и литературу коjом се служе ови научни радници (Министарство правосуђа РХ, МУП ПУ ГП, Никица Барић (Srpska pobuna u Hrvatskoj 1990 – 1995, Zagreb, 2005), те Давор Мариjан (Slom, 285) и др, па онда стр. 464/2 – „… neimenovani predsjednik općinskog odbora stranke zatražio je od JNA naoružanje …“, па записнике са jавне трибине СДС-а у селу и сл. Да ли су то све релевантни докази и чињенице за било коjи научни рад, а посебно за повиjест jедне државе? А колико jе тек упитна релевантност извора недоступних jавности, за чиjе постоjање осим неувjерљиве синтагме„preslika dokumenta u posjedu autora“ аутори нису предочили никакав доказ.

У даљем тексту, готово на свим странама, па тако и на стр.465/2 аутори се труде да „докажу“ тезу о дjеловању СДС-а на локалном нивоу као узроку свих погоршаних међунационалних односа између Хрвата и Срба. Осим политичких ставова и изjава поjединаца (што jе у демократиjи, ако jе има, пожељно и легитимно) нема нити jедног конкретног потеза коjи би свjедочио о томе да jе циљ СДС-а био, како се наводи, … priključenje dijelova grubišnopoljske općine daruvarskoj“. Дали jе за то доказ помињана„ustaškа šahovnica sa bijelim poljem“? Аутори се нису запитали зашто jе требало миjењати поља у застави? Зашто се Срби нису раниjе бунили, када им jе све до 1991. год. у свим документима, од школских до личних,био утиснут грб са „шаховницом“?

Ево jош jедног „аргумента“ за ауторе овог „изворног научног рада“ (466/2 ) о проведеном референдумском питању „Јесте ли за то да Република Хрватска, као суверена и самостална држава, коjа jамчи културну аутономиjу и сва грађанска права Србима и припадницима свих других националности у Хрватскоj, може ступити у савез с другим републикама (према приjедлогу Републике Хрватске и Републике Словемиjе за рjешење државне кризе у СФРЈ)“.

1. Да ли jе ово право питање за референдум?

2. Да ли jе са другачиjом формулациjом питања био другачиjи резултат гласања?

3. О чему говори само питање и какав jе то аргумент?

За оне неупућене, наивне, политички неписмене, а посебно шовинистички обоjене, то jе потпуно исправно. Зашто ниjе постављено питање на пр. – „Да ли сте за то да се Хрватска отциjепи или издвоjи из СФРЈ? Да ли би резултат у Републици, а посебно на општини Грубишно Поље био исти?

На почетку стр. 467/2 говори се о референдумском изjашњавању српског становништва. Овдjе се спомињу и нека мjеста одржавања, међу коjима и Доњи Брђани, чиjи назив jеили jе погрешно преписан из „Г. Листа“или су аутори од Д. Брђани, умjесто Дапчевачки Брђани написали Доњи Брђани, што само говори о „озбиљном“ научном раду ових аутора.У даљем тексту „Rezultati referenduma srpskog stanovništva od 23. lipnja 1991. nisu javno obznanjeni, no može se pretpostaviti (опет претпоставка – на основу чега?)kako je ono dalo podršku pripajanju daruvarskoj tj. pakračkoj općini tj. SAO Krajini“.

Овдjе се не наводи референдумско питање, а резултат се претпоставља. Извори су из Полициjске станице ГП, а кривична приjава (против кога?) тек „…od 3. ožujka 1992.“ године. Међутим, иако полазе од танких полазних претпоставки, закључакаутора Башића и Мишкулина jе децидиран и готово невjероjатан: odbijanje suživota u bilo kakvom hrvatskom državnom okviru – u drugoj polovici 1991., međutim, potpuno je nadišla dnevnopolitički okvir. Nastupilo je vrijeme kada se ona pokušala realizirati radikalnim sredstvima. Stoga se može složiti sa zaključkom prema kojem je lipanjsko izjašnjavanje srpskog stanovništva u biti stvorilo podlogu za dizanje oružane pobune protiv Republike Hrvatske na području općine Grubišno Polje“. (курзивом jе означен цитат коjи аутори на стр. 468/2 наводе из Кривичне приjаве од 3. ожуjка 1992 – извор MUPRH/PUBB/PSGP – читаj Тот Шандор – „Шоњи“). И из овог закључка jе видљиво да jе све подређено оправдању циља геноцидне политике хрватске власти па су и ови научници укључени у то.

И тако лаж по лаж, „доказима“ о кривици СДС-а и Срба стигли су аутори и до поглавља „Oružanа pobunаSrba“ (стр. 468/2)- „ U ovom trenutku uvelike predana ostvarenju velikosrpskog programa (Гдjе jе таj програм?) nekadašnja nositeljica nadnacionalnog jugoslavenstva – Jugoslavenska narodna armija – sada je postala središnjom snagom napadne operacije protiv Republike Hrvatske“.

Коjи су докази за то? Ко jе на челу СФРЈ? Ниjе лиХрватска призната као независна државатек 1992? Како jе то ЈНА напала Хрватску, гдjе и када? Да ли jе то наредио Стjепан Месић, предсjедник предсjедништва СФРЈ или можда Анте Марковић, предсjедник владе СФРЈ или можда Антун Тус, начелник Ваздухопловства или неко други и ко jе то могао наредити?

„Tijekom rujna i listopada 1991. spomenuta (гдjе?) napadna akcija – s ciljem ispresijecanja Hrvatske – trebala je biti realizirana“. Зашто ниjе? Ко jе планирао испресиjецање и гдjе су докази?

„Prostor grubišnopoljske općine u tom smislu trebao je predstavljati svojevrsno tranzitno područje tj. područje preko kojeg je, iz smjera sjeverozapada (Varaždina, Bjelovara i Virovitice ), trebao biti realiziran prodor oklopnomehaniziranih postrojbi u pravcu juga tj. Pakraca“.

На основу коjих и чиjих планова и гдjе су доказни документи?

„Dakako, prostor općine Grubišno Polje u potpunosti je ulazio u područje zamišljene velikosrpske države…“

Гдjе су документи и ко jе то замислио осим аутора Кронике? Да ли jе прориjеђена и блокирана у гарнизонима тадашња ЈНА то могла остварити и ниjе ли и у овом сегменту текст аутора Кронике само безочна лаж коjа има за циљ сакрити или оправдати оно што се заиста дешавало – ниjе tijekom rujna i listopada 1991. била napadna akcija ЈНА, већ напад паравоjних хрватских и усташких снага Varaždina, Bjelovara i Virovitice на гарнизоне ЈНА у тим градовима.

На стр. 469/2 спомињу се оцjене и повjерљиви извjештаjи о угрожености Срба и спремности народа „… da se brani (а не напада) od nasrtaja i maltretiranja specijalaca…“.

Зар ово ниjе тачно? Гдjе су овдjе извjештаjи (ако постоjе ) полициjске станице (Тот Шандор) о малтретирању људи (Торбица Ђуро, Тиjеглић Раде, Раљић Милоjко и др), хапшењима (Сукур Живко, Др.Душанка Даљуг, Илиjа Стоjић и др) и коначно ликвидациjи некон мучења (Милошевић Спасоjе, Мачак Драган, Дмитар Станић, Тврдориjека Стево и др) од стране ЗЕНГИ из Бjеловара и Вировитице, па разних минирања српских кућа и локала у Грубишном Пољу, Орловцу, Великим и Малим Зденцима?

„JNA je, u suradnji s pripadnicima SDS-a, pobunjenike naoružala sa lakim pješačkim naoružanjem raznih vrsta, a pretežno sa automatskim i poluautomatskim puškama, puškomitraljezima, ručnim bombama, te su snabdjeveni sa velikom količinom streljiva za nevedeno oružje“.

Каква невjероjатна, безочна лаж. На основу коjих то материjалних доказа произилази оваква њихова тврдња? На основу цитираних тврдњи и података из Полициjске станице (Тот Шандора)? Тачно jе да су људи, када су се склонили у Билогору – В. Ператовицу, до већине наоружања дошли из воjног магацина коjи се налазио у шуми измеђуЛончарице и Вировитице. Било jе у то у ноћи пада касарне у Вировитици у руке хрватских паравоjних снага и било jе питање избора воjника чувара магацина да ли ће оружjе предати народу коjи jе подржавао опстанак Југославиjе или већ за два-три сата касниjе (без гаранциjе за своjе животе) онима коjи су jе рушили.

JNAje davala usluge i vojne obuke pobunjenicima, ponajviše obučavajući ih u sklopu vojnog poligona Gakovo, smještenom na samoj Bilogori“. (469/2)

Поново апсолутна лаж из истог извора. Тачно jе да jе у Гакову постоjао воjни полигон Вараждинског корпуса, четрдесетак воjника и двоjица воjних старjешинакоjи су одржавали полигон и коjи су почетком августа 1991. год. напустили то подручjе. Обзиром да jе Давор Мариjан, такођер научник, у своjоj књизи(Slom Titove armije. JNA i raspad Jugoslavije 1987.-1992., Zagreb, 2008) обрађивао ово подручjе у вези тобожњих планова о пресиjецању Хрватске, морао jе имати и заплиjењени докуменат, постоjеће наређење више команде из V корпуса ЈНА о повлачењу воjника и њихових старjешина са подручjа Гакова (изузев чувеног заставника Недељка), кад већ спекулише о далеко значаjниjим темама и плановима за коjе нема валидну потврду у документима.Да су се Башић и Мишкулин бар мало потрудили да стекну увид у постоjећу и њима доступну документациjу, веома лако би уочили измишљотине и лажи из полициjске станице Г. Поље. Али, онда би се суштински огриjешили у њима своjствену методологиjу – био би то тада озбиљан научни рад, а не селективни избор извора за домаћи задатак.Слиjеди jош jедан од мноштва таквих„бисера“:

„SDS je aktivno surađivao; primjerice, Zagorac je, negdje u razdoblju srpanj-kolovoz 1991.,obavijestio vojnogzapovjednika pobunjenika Radu Čakmaka kako bi među „našim ljudima trebalo bi oko 20 dobrovoljaca, koji bi išli na brzu obuku u kasarnu Našice i to od nedjelje. Obuka bi trajala oko 5 dana, s tim da bi ljudi po VESU [vojno-evidencijska sposobnost] trebali biti tenkisti odnosno barem artiljerci, no ne moraju baš svih RO [?] (дражесне ли ерудициjе аутора – као да jе саобраћаjцу непознато значење кратице ¢km¢).””

Опет полициjски извор – наводно недатирано писмо Ж. Загорца Р. Чакмаку. Овдjе се намеће неколико питања за младе научнике (Башића и Мишкулина).

1. Како jе то Загорац обавиjестио Чакмака? Писмено!? – Били су заjедно, у истом штабу. Усмено? – Коjе то чуо, Шандор Тот, неко други, гдjе и када, ко jе направио оригинал фалсификата коjи jе стигао до наших ваjних научника?

2. На основу чега се наводи srpanj-kolovoz 1991. као вриjеме настанка тобожњег недатираног писма написаног ко зна гдjе, ко зна када и ко зна чиjом руком?

3. Како би ти људи били пребачени до Нашица, кад су већ свуда „контролни“ пунктови од паравоjске Републике Хрватске?

4. Шта ће им обука за тенкове и артиљериjу када тога ниjе било на Билогори?

И у реченици на стр. 470/2 аутори опет нешто претпостављаjу –Nije teško pretpostaviti kako je JNA djelovala i na polju kadrovske popune vojnih i policijskih snaga pobunjenih Srba …

Обзиром да се у Хрватскоj знаjу имена и презимена свих људи коjи су се склонили у Велику Ператовицу и остала билогорска села, њихове стручне спреме и звања, научници су могли видjети да ту нема нити jедног воjног стручњака, као ни професионалног воjника или официра, изузев наравно заставника Недељка Чукарића (†2011), посљедњег Мохиканца из V корпуса ЈНА коjи jе остао на дужности и коjи jе оптужен као „пребjег“ када jе краjем 1991. дошао у Београд по своjе заостале плате. Откуд ауторима ови подаци и ко им jе извор ових измишљотиња?

На истоj страни слиjеди: „Prema hrvatskim policijskim izvještajima (ево ко су извори података) odred je konačno ustrojen potkraj srpnja i početkom kolovoza 1991. …“ (ако jе „коначно“, како се то може датирати поткраj српња и почетком коловоза? Или немаjу тачан датум?). „Odred se, prema hrvatskim izvještajima, (вjероjатно „свезнаjуће“ Полициjске станице) sastojao od dva bataljuna; jedan je imao zapovjedništvo u Velikoj Peratovici tj. po četu na području Turčević Polja, Lončarice i same Velike Peratovice, a drugi u Malom Grđevcu tj. po četu u Zrinskoj, Malom Grđevcu i Velikoj Peratovici.

Значи, у Ператовици двиjе чете – гдjе су документа и докази? Извор jе опет МУП ПУ ГП.

Аутор ових редака jе на подручjе Билогоре у В. Ператовицу дошао из Београда, гдjе се био склонио, са камионом пуним помоћи сакупљене преко Црвеног крста, 15/16. октобар 1991. и ниjе тамо затекао нити воjнике нити старjешине ЈНА. Затекао jе готово све познате људе, коjи су се склонили да неби доживjели судбину Спасоjа Милошевића, Дмитра Станића, Драгана Мачка и других. Штаб за одбрану jе 31. октобрау 8,00 сати донио одлуку о формирању jединица и именовањима на командна мjеста, али jе тог данa у 9,00започела артиљериjска припремапо злу чувене операциjе „Откос 10“, па до реализациjе одлуке штаба ниjеникада дошло. Приликом доласка у В. Ператовицу, у разговору са људима (Загорац, Чакмак), на моjе питање када су дошли ту и колико их jе било, одговорили су – почетком августа и „било нас jе петнаестак“.Ништа, дакле, од оног што наводе аутори Kronike ниjе тачно, осим постоjања, наравно, организованих наоружаних људи по селима без чврсте воjне формациjе, а то jе знала свака баба и без увида у неке специjалне „hrvatske izvještaje“. Наши аутори су изгледа опет „насjели“ на маштовите приче из тих извjештаjа па сами себи „скачу у стомак“користећи селективно непоуздане и пословично лажљиве изворе. Иако са респектом користе и полициjске извjештаjе и фантазме Делића и Дебића, нису се потрудили да успореде њихов податак (D[&]D, Otkos, стр. 101-102)о 1750 српских бораца са апроксимативним броjем бораца коjе би добили на основу наведене формациjе. Чак и код максималне попуњености људством по формациjи ЈНА, гдjе чету чини 150, а батаљон 510 људи, ТО Билогоре не би са командом имала више од 1100 људи. По партизанскоj фомациjи ЈНА, чета лаког батаљона има jедва 100 бораца, а два батаљона са командом мање од 700. Међутим, аутори баратаjу неким статистичким подацима о општини Г. Поље, имали су бар све те изворе у рукама. Или их краjње злонамjерно занемаруjу или су неким непоjамним чудом залутали у лавиринту високошколских институциjа и не своjом кривицом формално постали академски грађани са титулом. Нешто jе озбиљно пошло по злу у том образовном процесу када аутори не знаjу из постотка Срба у укупноj популациjи општине Г. Поље израчунати њихов броj, одбити броj оних у насељима изван зоне «pobune», остатак подиjелити са два, одбити дjецу и старце, проциjенити и одбити броj неспособних и апроксимативно изjедначити броj избjеглих «из» и «у» зону „pobune“. Оно што остане, то jе броj српских воjника у Билогори. Да су то учинили, а у вриjеме настанка Kronike jош су били премлади да би били неизљечиво острашћени, можда би у њима довољно гласно закуцало срце да поставе, барем у себи, ако не гласно и jедан другом, питање:

– Каква jе невоља натjерала те људе да се боре против десетоструко jачег противника без наде да ту битку могу и добити?

Да су то питање поставили, оно би им промиjенило живот. Био би то мали корак за њих, али велики и за хрватсво и словенство, па и западну цивилизациjу у цjелини. Извjесно jе ипак да ће се то питање и таква питања, како Запад буде даље од Европе а зид ближе, све чешће постављати, све док не постану ултимативна.

Међутим, магиjа тог тренутка jе за наше ауторе прошла и они настављаjу рутински са своjим домаћим uratkom.

На стр. 470/2 ниjе потпуно jасно да ли аутори тврде да jе ЈНА интервенисала или требала интервенисатипошто српска побуна досегне одређени степен – „..stavljanje pod kontrolu gotovo svih srpskih seoskih naselja Bilogore, što je u manjoj ili većoj mjeri dovršeno do kraja rujna 1991. Mjesto Velika Peratovica, kako je navedeno, zapovjedno mjesto Bilogorskog odreda, još od ožujka 1991. bilo je gotovo nedostupno hrvatskim organima vlasti. Samoorganizirani mještani barikadama su okružili mjesto, a u travnju im je od strane JNA podijeljeno lako pješačko naoružanje“. – Извор опет МУПРХ ПУ ГП. Дакле све саме лажи и логичке недосљедности:

1.Како jе онда проведено гласање о референдуму 19. свибња 1991. када jе на власти у Г. Пољубио СДП, ко ниjе смио доћи на то подручjе, ваљда сам извор (МУПРХ ПУ ГП)?

2. Како то да полициjске снаге нису похапсиле те људе коjи су сви у то вриjеме били у своjим кућама и нормално обављали редовне послове, те само од Рашетеодузели пушку до коjе су на врх Сибеника морали проћи пола Билогоре?

3. Како jе онда „…ali dan poslije (23. jуна 1991) policijska jedinica iz Bjelovara skinula  nekoliko stranačkih zastava SDS-a s prostorija seoskih mjesnih zajednica gdje se izjašnjavanje dogodilo“(467/2)? Шта jе радила ова полициjска jединица из Бjеловара у Великоjи Малоj Ператовици?

4. Како jе jош у ožujku постоjало заповjедно мjесто Билогорског одреда, кад су се људи, коjи су касниjе били у штабу, тек почетком августа склонили на ово подручjе, а до тада су живjели код своjих кућа и радили своjе послове, па чак и избjегли изван Хрватске?

5. Како ови млади научници без имало логичког размишљања могу ово написати?

6. Иако би било сасвим легално и легитимно да исто тако легална и легитимна оружана сила суверене државе подиjели своjим лоjалним грађанима оружjе у циљу заштите суверенитета и уставног поретка, она то у travnju 1991, а ни приjе ни послиjе ипак ниjе учинила. Прва, скромна количина дошла jе Билогорцима више од пола године послиjе илегалног наоружавања ХДЗ-а, тек 7. jула 1991, оружjе ТО а не ЈНА.

Затим слиjеди на 471/2: „Početkom kolovoza 1991. pripadnici Bilogorskog odreda već su bili obučeni u „klasično vojnu i šarene maskirne uniforme“, a kasnije tijekom istog mjeseca u mjesto je pristigaoveći broj, kako je navedeno, (Kо jе izvorno навео и гдjе?) „dosta naoružanih ljudi“. И овдjе jе изворMUPRH/PUBB/Policijska postaja Grubišno Polje – Službena zabilješka od 16. prosinca 1991. кад Срба већ мjесец и по дана
више ниjе било на том подручjу.

Може ли у ово неко повjеровати ?

Сви људи коjи су се ту склонили (из Грубишног Поља, Великих и Малих Зденаца, Орловца, Великог Грђевца и неких других мjеста са подручjа општина Грубишно Поље и Бjеловар дошли су у своjоj одjећи и обући, нису нити могли проћи обучени у униформе а да се то не примjети.Изузетак су поjединци коjи су били код своjих кућа у билогорским селима, па су имали СМБ униформе раниjе задужене у резервном саставу ЈНА. О „шареним“ униформама ниjе било нити говора. Ко би им то дао, кад су затечени воjници (њих 40 са два официра) имали класичне СМБ униформе, а већ у слиjедећоj реченици на истоj страниаутори сами кажу:  „… u mjestu se nalazilo oko četiri stotine pobunjenika … bili su odjeveni u odore JNA …. (Kо jе изброjао?)

Готово нема нити jедне реченице на страни 471. да jе тачна, па ћу навести само неке, илустрациjе ради.

„U većini slučajeva, pobunjenici su se trajnije zadržali u mjestima u koje su upali, što je, dakako, značilo njihovu okupaciju“. Дакле, према изворима МУПРХ ПУ ГП, људи из Грубишног Поља, Орловца, Великих и Малих Зденаца, Павловца, Великог Грђевца и других насеља склонили су се код своjих рођака, приjатеља и другова у Малу и Велику Ператовицу, Лончарицу и низ других билогорских села и заjедно са становништвом тих мjеста „окупирали“ сами себе. Тако jе било у свим краjевима Хрватске гдjе су већински живjели Срби и тако су диjелови Хрватске били „окупирани“ од старосjеделачког становништва коjе jе ту стољећима живjело. Измишљотине државних служби лако jе разумjети као дио политичке и ратне пропаганде, али jе тешко разлучити да ли фантазме настале децениjу и по послиjе ратних догађаjа спадаjу у домен псеудонауке или клиничке психологиjе. Спомињање, и овдjе, као и на другим мjестима, ЈНА jе већ обjашњено и потпуно демаскирано.

Grubišnopoljska kronika 1990. – 1991. или о томе како Ивица и Перица конструишу хрватску историjу

Српска „окупациjа“ источне Билогоре била jе толико комплетна да jош приjе 240 година, а поготово раниjе, уз 26 православних ниjе било нити jедног римокатоличког храма

Ево jош jедне невjероjатне тврдње (МУПРХ ПУ ГП – извjештаj од 2. руjна 1991) – стр. 472/2:„U mjestu Mali Grđevac, dana 2. rujna 1991, naoružani mještani postavili su barikade, a nakon dolaska pojačanja iz Velike Peratovice i ono je bilo okupirano“. Дакле, и овдjе су Срби из Велике Ператовице са Србима из Малог Грђевца (а било их jе 98%) окупирали сами себе.

Ево jош неких тврдњи и невjероjатних „истина“ на истом мjесту.

„Okupacija određenог mjesta bila je praćena protjerivanjem hrvatskog i drugog nesrpskog stanovništva te sustavnim pljačkanjem njihove imovine, kao, naprimjer, prilikom zauzimanja dijelova Gornje Rašenice. Slično se dogodilo, primjerice, i u Turčević Polju. Žiteljima tog mjesta hrvatske i češke nacionalnosti – па цитираjу- »dat je ultimatum da se u roku dva sata isele, inače će biti pobijeni, a njihove kuće spaljene«; ipak – prepušten volji pobunjenika – »manji broj je ostao«“. И овдjе jе извор МУПРХ ПУ ГП, извjештаj од 27. kolovoza и 1. rujna.

1. Ово jе такођер нетачно, наиме аутор ових редака се и лично у то увjерио приликом боравка око 10 дана на том подручjу све до 31. 10/1.11. 1991. год. На том подручjу у то вриjеме заjедно са Србима живjели су и Хрвати и Чеси и остали (Черни, Вранић, Хорак и др) и заjедно радили и учествовали у организациjи побољшања увjета живота, припремаjући са за зимски период и ником длака са главе ниjе спала, изузев оних коjи су побиjени послиjе напада на то подручjе хрватске паравоjске 31. октобра (тада jе jош постоjалаСФРЈ на челу са Стjепаном Месићем и ЈНА као jедина оружана сила), након што су Срби отишли са тог подручjа.

2. Како jе извор могао располагати таквим информациjама када су то била „окупирана“ мjеста у то вриjеме?

3. Ко jе извору дао те податке?

4. Зашто аутори овог рада нису провjерили податке, код jош увиjек живих људи на том подручjу?

Спомињање алкохолизма (473/2) само потврђуjе да ту ниjе било организоване воjске већ домаћи људи већином код своjих кућа. У даљњем тексту млади научници су „утврдили“ да jе било разног малтретирања несрпског становништва без наведеног иjедног имена, али кад се погледа да jе извор МУПРХ ПУ ГП и то послиjе протjеривања српског становништва са подручjа Билогоре, гдjе су иначе живjели преко 400 година, сваком иоле разумном, а посебно ако jе научник, требалo би бити jасно о чему се овдjе ради.

Спомињање убоjства од српске стране (475/2) jе у реду и нико то не оспорава, jер их jе и било од стране поjединаца, али нити jедном риjечи неспомињу се нити малтретирања, нити убоjства од хрватске стране,иако их jе било много више. Сваки злочин jе за осуду, али злочине са хрватске стране не треба по њима ни спомињати, jер се вjероватно нису ни догодили. Као што су злочини 1941 – 1945. у НДХ готово заборављени, тако ови аутори не спомињу ни злочине над Србима 1991 – 1995. Ако нису чули за злочине над Србима 1941. – 1945. и 1991. – 1995. на овом подручjу,вjероjатно су чули или прочитали (као повjесничарима им то ниjе могло промаћи) за злочине на подручjу Славонског Брода, гдjе су рођени. Вjероjатно су прочитали шта jе Миле Будак рекао у Славонском Броду 15. jуна 1941, па изjаву Ђуре Медића, трговца из Славонског Брода од 11. априла 1942, па о убоjству Стеве Божића,трговца, Душана Бjеланчића и Лазе Белића у Јасеновцу, сви из Славонског Брода, па о злочинима свештеника Драгутина Марjановића и Фрање Гунчевића такођер из Славонског Брода и много других широм читаве НДХ. Не би им било тешко, да их jе то у интересу научне обjективности уопште интересовало, ни да пронађу извjештаjе о прогону и злочинима над Србима и за период од 1991-1995, како на подручjу Славонског Брода, тако и Грубишног Поља. Без анализе међузависности обостраних злочина и њихове неизоставне повезаности са догађаjима из 1941, без упоредне хронологиjе, „научна“ лакировка преко њиховог рада остаjе врло танка и прозирна, као уосталом и задатак Kronikeу цjелини.

Индикативно jе да су извjештаjи о овим убоjствима датирани (МУПРХ ПУ ГП од 4. и 6. студеног, а Љерке Ковачевић од 6. просинца 1991. год). Аутор ових редака ниjе могао да се оглуши на ова убоjства почињенаод српске, али такође и од друге, хрватске стране. Може се имати извjесногразумиjевања за општебалканску поjаву да се помињу само властите жртве, али приписивање властитих злочина противнику jе испод нивоа сваке части, као што се, примjера ради, убоjство Ибишаjа у Малом Грђевцу или брачног пара Орић и других у Тополовици покушава приписати Србима. Овдjе аутори такође некритички прихватаjуизвjештаj МУПРХ ПУ ГП од 20. студеног 1991) коjи говори о укупно 29 жртава …(ne uključujući žrtve klasičnog ratnog djelovanja“) без наведеног иjедног имена, ни не покушаваjу консултовати међународно усвоjене конвенциjе о томе ко jе цивил, ко наоружани воjник, што те дефинициjе кажу о наоружаном цивилу без воjних ознака, али се зато не устручаваjу од закључка да jе

„Nacionalna i političkaradikalizacija pobunjenih hrvatskih Srba poprimila je zaista neslućene razmjere; u ovom slučaju, kaoi ubrojnim drugima, zločinačke“.

Срећом, национална и политичка радикализациjа побуњених хрватских Срба jе на вриjеме наслутила „опасне намjере“ повампиреног усташтва тако да, иако трагичне, 42 строго цивилне жртве на српскоj страни нису ни приближно успоредиве са оних преко 2500 грубишнопољских цивила Срба убиjених у 2. свjетском рату. Кажемо 42 цивилне жртве на српскоj страни, jер jе међу њима било и људи хрватског, мађарског, па дjеломично и албанског пориjекла, а да су хрватске власти имале интелектуалног поштења и обjавиле имена наводних 29 жртава, било би jасно да међу њима има и страдалих од њихове руке.

И тако лаж по лаж долазимо и до описа устроjа хрватске обране (од кога?). Дакле Хрватска jе мобилисала само несрбе, jош 1990.- год, чак jе … ustrojena je i posebna policijska ispostava u Velikom Grđevcu, u kojoj su bili stacionirani pripadnici specijalnih policijskih snaga iz Bjelovara“.– стр. 476/2

1. Зашто и због чега из Бjеловара?

2. Гдjе су домаћи полицаjци, редовни и „причувни“ састав, коjих jе било укупно 127 активних и 142 „причувна“ (Откос – Дебић, Делић, стр. 75 – 76)?

Чак су произвели у РО „Техничар“ оклопно возило звано „Пемац“ и са њиме се кретали по Грубишном Пољу. Истовремено су, како аутори наводе (стр. 476/2) поставили пунктове и контролисали све коjи су се кретали. Људи су доживљавали разне неугодности приликом доласка на посао и враћања кући. Зашто сутребали пунктови у Великим Зденцима, Грубишном Пољу, Великом Грђевцу,са грубим провокациjама приучених полицаjаца?

Занимљив jе закључак аутора ове Kronike (477/2) гдjе на основу „neformalnog razgovora“ Бубуља и Басташића на аутобусном колодвору и Бубуљевих риjечи да „… kako mu kredu i nastavničko zvanje nitko neće oduzeti“ произлази да jе „… Bubuljevo ponašanje… jasno upućivalo na opravdanost odluke o raspuštanju lokalnih organa vlasti, te uspostavi Povjereništva“. Само они знаjу како су дошли до тог закључка у управо негдjе код тог пасуса стрпљив читалац бива награђен. Онима наjупорниjима коjи су у шуми небулоза до тада тражили консистентниjе диjелове текста, сада се открива нова раван читања, психолошки профил аутора као супстрат већ предвидљивог штива. Но, то већ излази из теме овог осврта.

У своjоj острашћености млади научни радници иду и даље, па на основу утврђених чињеница Барића(Srpska pobuna,стр.99) и Мартинића (Neuspjeli pregovori, Večernji list, 18. kolovoza 1991) о одласку српског становништва из Грубишног Поља и „sve većem broju radnika srpske nacionalnosti koji izostaju s posla“ – стр. 477/2, тврде како jе то био „… jasan signal predstojećih događanja; naime, radilo se o očitoj priprеmi za otvoreni napad na Grubišno Polje“. Дакле, по њима, ниjе било несигурности, свакодневних телефонских приjетњи, премлаћивања, отпуштања с посла, већ су се запослени, те жене и дjеца српске националности склањали из ГрубишногПoљa у страху од тога да ће „побуњени Срби“ напасти и недаjбоже „окупирати“ град.

На страни 477 – 478. говори се о нападу на Г. Поље. Опет извjештаj МУПРХ ПУ ГП од 18. августа. Још сам тада био у Г. Пољуи никаквих напада ниjе било осим размjене минобацачке ватре, гдjе се на питање ко jу jе започео редовно одговарало са „нормално Срби“. Требало jе плашити властито становништво с „ćetnicima“ и оправдати малтретираља и злочине над недужним српским цивилима. Овдjе се такођер спомиње како jе потпуковник Митић „заприjетио“ ПУ ГП (Тот Шандору) како ће изаћи из касарне. Касарна у Вировитици, гдjе jе Митић био командант, тада jе већ била блокирана тако да jе извjештаj потпуна лаж, као уосталом и тврдња у том извjештаjу о нападу на град дан раниjе ручним бацачима, коjих у наоружању ТО општине Г. Поље ни тада ни касниjе ниjе било. Слиjедина читавоj стр. 478/2 као и у великом диjелу остатка текста препричавање броjних извjештаjа МУПРХ ПУ ГП пуних измишљотина, претjеривања и глорификациjа силних „подвига“ у обрани града од напада коjих изузевспорадичне ватре ниjе ни било. Наши ваjни аутори своjом накнадном памећу од тих лажних извjештаjа раде малтене епопеjу, не примjећуjућида већ у истом пасусу демантуjу сами себе:

No, kako u navedenom razdoblju nije dolazilo do pješačkih napada nagrad može se pretpostaviti kako pobunjeni Srbi zato jednostavno nisu imali dovoljno snage“.

Ово jе jедна од риjетких исправних претпоставки аутора, jер Срби заиста нису били ни довољно наоружани ни организовани, нити имали планове за упад у Грубишно Поље. Оно што jе било заиста важно и за што су аутори били кондиционирани да не виде ни двиjе децениjе послиjе догађаjа, да прави мотив окупљања Срба у билогорским селима ниjе био побуна, већ склањањe од провокациjа, хапшења и малтрeтирања коjасу се догађала у Грубишном Пољу и другим мjестима на грубишнопољском подручjу.

За разлику од претходних описа о току ратних деjстава на подручjу општине Г. Поље коjи се у овоj Kroniciтемеље на угланом фризираним полициjским извjештаjима, ауторима то изгледа ниjе било довољно, па „додаjу гас“ и своj преглед догађаjа даље базираjу ина књизи Откос Делића и Дебића, коjоj се не може одрећи маштовитост и таленат, иако jе жанр, нажалост, промашен. Тако на стр. 478/2 налазимо скоро епски опис, као да се ради о бици за Стаљинград –  pobunjenici su uspjeli iz pravca Ivanova Sela, nakratko prodrijeti u rubne dijelove grada, ali su, nakon velikih borbi, odbijeni“.

Не постоjи ли овдjе противурjечност између претходне „претпоставке“ о снази српске стране и „велике“ борбе? Овдjе се не каже ни коjи су то диjелови града. Зашто? Да ли аутори знаjу да се између Грубишног Поља и Ивановог Села налази Доња и део Горње Рашенице? Свако ко познаjе оваj просторjасно му jе да напад из правца Ивановог Села ниjе био могућ без уклањања контролних пунктова и стража са хрватске стране. Баш као што ниjе било никакве „strateški važne uzvisine“и „snajperske vatre“ из pojedinihkućvlasništvo Srba koji se nalaze Velikoj Peratovici.

У првоj реченици настр. 480/2 аутори преносе  odgođen je i početak školske godine“, писање Љерке Ковачевић, („Telex – Grubišno Polje“, VL, 12. rujna 1991.), али се не наводе разлози. Наиме разлози нису у опасности од напада на Г. Пoљe, већ су у O.Š. „Лазо Тихомировић“ били смjештени припадници паравоjних хрватских снага (ZENGI), а тражили су у присуству pовjереника, Ивице Волфа, уканцелариjи аутора ових редака да уђу и у Средњошколски центар, што аутор ниjе дозволио. Такође на истоj страни слиjеди готово читав извjештаj ПУ о атмосфери „napetosti, nervoze, straha i psihoze“посебно због„приjетње“ Раде Чакмака, jер jе поручио да долази „…na ručak u hotel „Bilogora“u Grubišnom Polju“, уз обавезну тврдњу како jе „opće poznata stvar“ да су Срби, или одметници или четници, „potpomognuti armijom [JNA].“

На стр. 481/2налазе се описи многих „напада“ на коjе ниjе вриjедно трошити риjечи, jер их ниjе ни било са српске стране. Овдjе су индикативне двиjе тврдње:

1. Спомињање транспортног хеликоптера и 2. Броj настрадалих у борби.

„Transportni helikopter JNA u trenutku poraza (борба у Ивановом Селу – оп. аут. ) izvukao je pobunjenike te ih prebacio u V. Peratovicu“. То се наводно догодило20. августа, апоновљен jенапад 21. септембра гдjеаутори цитираjу: „Bilanca (crna) u Ivanovom Selu je: 5 mrtvih civila, jedan mrtvi gardist, 6 ranjenih civila, jedan ranjen gardist. Tridesetak ljudi otetoJoš se vode borbe.“, наводећи извори датум – Informacija Centra za obavješćivanje općine Bjelovar od 21. rujna 1991, па jе из свега jасно да jе извjештаj рађен на основу процjене jош у току траjања догађаjа. Аутори се нису потрудили да послиjе двиjе децениjе провjере ни броj жртава, што jе било са 30 наводно отетих људи и коjи jе то грубишнопољски гардист када jе датум устроjства ЗНГ тек 26. руjна 1991. год. по тврдњиса стр. 476/2 овеKronike. Циљ им и ниjе био обjективни приказ ситуациjе, већ стварање утиска о непрестаним српским покушаjима да под своjу „окупациjу“ ставе што већи простор. Како би иначе из тог приказа могао изостати напад на српско становништво Зринске при чему jе заробљен командир вода хрватских снага, неславна судбина „Пемца“ у нападу на Србе у Горњоj Рашеници, стотине мина испаљених на то село из правца Г. Поља, итд, итд.

У препричавању минхаузеновских извjештаjа пушкарање на сjеверу Великог Грђевца претвара се у озбиљан напад, истиче се brutalnost srpskih pobunjenika“,а прелази преко садистичких убистава у Грубишном Пољу, маше се са „represijomnadzarobljenimcivilima“ и заборави на полумртве Србе коjи су у размjени добиjени за чиле и ухрањене хадезеовце. Да ли jе игдjе докторица, попут Душке Даљуг у Грубишном Пољу, држана у затвору? Измишљаjу се пљачке, а аутори се „праве грбави“ или су стварно млади, наивни и неуки или им нико ниjе рекао да хрватска држава дугуjе Билогорцима за опљачкану имовину у два рата преко 3 милиjарде долара (односно 75 тона злата, да се не рачуна у зеленоj валути коjа ће ускоро бити мање вриjедна него папир на коме се штампа). Млади какви jесу, аутори невино признаjу да

„Oslobađanje okupiranih dijelova općine Grubišno Polje nije bilo uvjetovano samo uskim vojnim imperativom“.

Па наравно да ниjе. Етничко чишћење, геноцид, покрштавање, каква год да се прилика случи, план jе стариjи од 20. виjека. На њему се у општини Грубишно Поље радило и 1941. и размишљало 1971, а „ослобађање“ од Срба ниjе изостало ни 1991. Али за разлику од тате Фрање коjи jе jасно рекао наBrijunima 1995. да Срби треба „практично да нестану“, Ивица и Перицаби да имаjу чисте руке па за ослобађање од Срба траже оправдање „humanitarnog karaktera“. Ко да су, Боже ми прости, Американци, или дегенерици из фамилиjе Артуковића и Лубурића. Виђела жаба да поткиваjу коње, па и она дигла ногу.

Овдjе се аутори Kronike нису запитали, како то да 22. руjна 1991. за вриjеме „чишћења“ терена удружених хрватских воjних и полициjских снага „nije bilo sukoba s odmetnicima“, иако jе „..znatan broj projektila upućen  na njihova uporišta, od Velike Peratovice, Turčević Polja, Munija, Djakovca pa do dijela Gornje Rašenice … i kako nije došlo ni do kakvog pobunjeničkog odgovora“. Шта jе са њиховим тврдњама о jачини, организованости и помоћи ЈНА код српске стране? Зар се они овдjе сами не демантуjу? Znakovito“jе и то што аутори не примjећуjу у полициjском „izvješću“ од 22. августада „udružene hrvatskevojne i policijske snage и нису имале за циљ сукоб са „побуњеницима“ већ упућивањем проjектила на њихова упоришта држати их на одстоjању како би несметано могли терорисати и застрашивати преостало српско становништво у селима под своjом контролом.

Читава 483/2 страна базирана jе на књизи Откос, производу коjи обилуjе мноштвом лажи и неистина и у коjем су аутори Дебић и Делић нериjетко и сами међусобно кондрадикторни. Али, аутори Kronikeништа од тога не примjећуjу, руководећи се ваљда принципом да „циљ оправдава средство“ и да jе све дозвољено у служби „обране младе хрватске државе“, па била она и профашистичка.

На стр. 484/2 млади научници поново без ограде постаjу промотери нових лажовчина (MORH/SVA/ZOZB, OGP-ZNG, Dnevno izvješće od 15. listopada 1991), оваj пут из редова ЗНГ:„… djelovanje sukobljenih snaga dana 15. listopada 1991. upućuje na jasnu neravnotežu: pobunjenici su, kako je navedeno, izvršili helikoptersko nadlijetanje područja u noćnim satima…“napad minobacačima MB-120 mm (iz pravca Rastovca i brda Afrika kod Bastaja) na [punkt] u Ivanovom Selu pješadijski napad uz podršku BOV-a [borbeno-oklopno vozilo] na  punkt u Virovitici. Да човjек не поверуjе како ови млади научници могу овако нешто написати, односно преписати из извора коjим се служе. Наиме, аутор ових редака jе управо тада боравио на том подручjу и не само да ниjе било надлиjетања хеликоптера, већ ни минобацачких напада из Растовца, jер ту минобацача ниjе ни било, као ни БОВ-a, а камоли пешадиjског напада на пункт у Вировитици. Дали научници иоле познаjу географиjу и положаj Вировитице и Растовца? Али овдjе jе индикативна реченица, коjа за научнике изгледа ништа не значи; „Istog dana izvršena je i opsežnija akcija čišćenja graničnog područja između grobišnopoljske i bjelovarske općine, tj. područja naselja Bačkovica, Čađavac, Ribnjačka, Polum i Bedenjička [sic!].

Grubišnopoljska kronika 1990. – 1991. или о томе како Ивица и Перица конструишу хрватску историjу

Од кога и шта су то хрватске снаге чистилекадa на том подручjу ниjе билони „побуњеника“ ни барикада (наjближи обранбени пункт Срба биоjеу Зринскоj према том диjелу Билогоре), али су ту такођер живjели Срби, коjе jе требало „očistiti“ са тог подручjа. Негдjе у то вриjеме нестали су и убиjени ЛАЗИЋ Стеве ЗДРАВКО, Србин из Бачковице, ЦАРЕВИЋ Илиjе МИЛЕНКО, Србин из Чађавца, ЈОВЕТИЋ Стоjана НЕДЕЉКО, Србин из Чађавца, РАДАКОВИЋ СЛОБОДАН, Србин из Бачковице, ЛАЗИЋ Саве ЗОРАН, Србин са Полума. Аутори би у духу коришћене терминологиjе рекли да су ови мирни цивили „očišćeni“, да су оупште имали мало образа и то споменули у описаном контексту.

А онда, при краjу исте странице слиjеди прави „бисер“ узет из извjештаjа (MORH/SVA/ZOZB, OGP-ZNG) од 28. октобра 1991. – „Dakako pobunjenici su povremeno pokušavali učiniti određene pomake, ali oni su bili u pravilu bezuspješni: primjerice, dana 28. listopada 1991. izvršili su pješački napad na selo Veliku Jasenovaču, ali je on odbijen“. Ова реченица jе еклатантан примjер шта jе био циљ и оних коjи су писали извjештаjе и младих научника при креациjи новиjе хрватске повиjести, а истовремено jасно показуjе манир са коjим се то радило. Дакле, ко год познаjе подручjе општине Грубишно Поље, зна да се Велика Јасеновача налази између Павловца, Грбавца, Вел. Грђевца и Вел. Барне. Истина, овдjе се не наводи из коjег правца jе напад извршен. Обзиром да су Срби били на сасвим другоj страни, напад jе био могућ само из правца Велике Барне, а у свим другим вариjантама би напад претпостављао прелаз преко зоне под контролом хрватских снага. Истина jе катастрофална по дигнитет наших младих литерара, њихових спонзора и зенговских баjкописаца – никада, ама баш никада ни jедан метак у току ратних деjстава 1991. ниjе са српске стране испаљен на Велику Јасеновачу нити jе било коjи извиђач добио задатак или самоинициjативно „бацио поглед“ на то насеље.

И тако риjеч по риjеч, лаж по лаж, стигоше ови млади научници и до 31. октобра 1991. Када jа започела по злу чувена Oslobodilačka akcija hrvatskih snaga – kodnog imena Otkos-10 (стр. 485/2). Обзиром наглавни извор (Откос, Дебић, Делић) коjим су се аутори служили, читалац Kronikeсе на овом мjесту мора наоружати смиреним живцима и евентуално лупом, да му не промакну изузетно риjетка зрнца истине у овим тисковинама.

Na sjevernom pravcu prodora postrojbe 127. brigade Hrvatske vojske (HV) probile su se uzduž komunikacijskog pravca Virovitica – Lončarica što je, uz prodor hrvatskih snaga s južnog pravcanapredovanja, iz smjera Grubišno Polja, Gornje Rašenice i Ivanova Sela, već prvoga dana dovelo dopresijecanja okupiranog područja, tj. okruživanja pobunjeničkih postrojbi na području Velike Peratovice, Sibenika i Malog Grđevca. Prvog dana operacije, dakle, ostvareni su uspjesi koji su predodredili ukupan ishod. Konkretno, prvog dana operacije, prema policijskim izvorima („прави извори“ – Андерсен и браћа Грим нису им ни до кољена), hrvatske snage dospjele su svega jedan kilometar do Velike Peratovice, ušle su u Veliku Barnu, Gornju Kovačicu, Zrinsku, stigle pred Malu Peratovicu i Lončaricu te pod svoju kontrolu stavile komunikacijski pravac Grubišno Polje – Veliki Grđevac“.

Grubišnopoljska kronika 1990. – 1991. или о томе како Ивица и Перица конструишу хрватску историjу

Стање по престанку ратних деjстава 31. октобра 1991. по ауторима Kronike (горе) и стварно стање на карти доље, на правцима напада коjи се помињу у Kronici

Grubišnopoljska kronika 1990. – 1991. или о томе како Ивица и Перица конструишу хрватску историjу

1. Како су хрвaтске снаге биле један километар до Велике Ператовице, када се у истој реченици каже да су стигле пред Малу Ператовицу, коју читаву требају проћи да би дошли до Велике Ператовице ?

2. Може ли се војним успјехом хрвaтских снага, осим превладавања вишемјесечног страха, сматрати улазак у Велику Барну и стављање под контролу правца Грубишно Поље – Велики Грђевац, кадаје читаво вријемепретходних ратних дејстава тај дио Велике Барне и комуникација (ријека Барна-раскршће у В. Барни – Велики Грђевац) био незапосједнут и потпуно отворен за кретање, јер су Срби своје страже имали угорњем дијелу Велике Барне, на „Мркшића бријегу“, односно у само источној трећини Велике Барне? Исто је и са „пробијањем“ до Лончарице, Мале Ператовице, Горње Рашенице.

Све док се аутори некритички бавили фризираним извјештајима и у свом памфлету заговарали екстремну хрватску политику, то је на неки начин било разумљиво јер је лаж у основи modus operandi те политике. Међутим, када у истом маниру додирну било што конкретно и егзактно мјерљиво, тада на површину исплива сва биједа и те политике и њихове тобожње науке. Горњи цитат је лијеп примјер тог „научног“ метода, гдје се већ у уводном опису Otkosa истиче цитат са кључном лажи („već prvoga dana dovelo do presijecanjaokupiranog područja), а истина затури на перцептивно неуочљиво мјесто (курзив Д.Ј. од … ušle su uVeliku Barnu). Из претходног дијела ове Kronike је јасно да је знање географије њених аутора једва на пучкошколском нивоу, у сваком случају недостатно за бављење овако осјетљивим темама, што јасно показују и приложене карте. Прва илуструје полицијски извјештај (MORH/SVA/ZOZB, OGP-ZNG, Klasa: 881-01-91-01, Ur. broj: 2127-05-01-91-54, Dnevnoizvješćeod 1. studenog 1991.) који промовишу аутори, а друга представља распоред сукобљених страна 31. октобра 1991. у 17,00 часова, када су оружана дејства већ престала. Положај бранилаца се у току дана промијенио само на правцу напада Вировитица – Лончарица, гдје се локални вод ТО повукао за око 100 метара на резервни положај.

Престанак ратних дејстава тог дана био је уствари и крај ратних дејстава у Билогори. У 17 сати тог дана Штаб ТО Г. Поље констатовао је да непријатељ није пробио нити један положај одбране и да би се положаји и даље могли држати, иако са неприхватљивим губицима од неколико десетина бораца дневно. На помоћ било које врсте се није могло рачунати, а обавјештајни подаци говорили су о могућности да хрватске паравојне снаге од око 5.000 припадника долином Илове из правца Вировитице и Дарувара потпуно одсијеку Билогору, што би резултирало стотинама жртава. Донијета је одлука o повлачењу на линију Дјаковац – Турчевић Поље, а оно што је слиједило више и не спада у ову тему.

И то је цијела истина. Опис онога што се даље дешавало у скоро испражњеној источној Билогори, фантазме хрватских „ćasnika“ у циљу подизања свог угледа, само је позоришна представа која је имала за циљ сакрити крвави усташки пир над преосталим српским цивилима, паљевине и пљачке; трагикомедија у којој су Срби изгубили завичај, а Хрвати част и људско лице.

„Drugog dana operacije – 1. studenog 1991. – napredovanje je nastavljeno: pravac Zrinska – GornjaKovačica – Velika Barna u potpunosti je stavljen pod hrvatsku kontrolu. Trećeg dana operacije 2.studenog 1991. – sve je, zapravo, bilo gotovo: nadležnima je javljeno kako su se hrvatske snage„pomakle na svim dijelovima i suzile područje na kojem se nalazi neprijatelj. Odmetničko –terorističke snage izvlače se sa ovog područja u pravcu Papuka”. Dana 3. studenog 1991. hrvatskesnage u potpunosti su ovladale komunikacijom Virovitica – Lončarica – Grubišno Polje. Idućeg dana – 4. studenog 1991. – vojni vrh u Zagrebu je obaviješten kako hrvatske vojne i policijske postrojbe„ kontroliraju cijeli teritorij općine“. Srpski otpor bio je najčvršći na pravcima napredovanja premamjestima Lončarica, Velika Peratovica te Dapčevački Brđani; ona su oslobođena četvrtog dana akcije”.

И ове, претходно цитиране реченица су јошједна потврда да ово није озбиљан научни рад. Да су научници – аутори Kronike упоредили податке из неколико извора (што спада у елементарну методологију) и употребили само мало „здраве логике“, а не преписивали потпуно невјеројатне податке из „књиге“ Otkos Дебићa и Делића и извјештаје Полицијске управе Г. Поље, нашли би не само лажи већ и контрадикторне податке.

1. Како су у једној реченици хрватске снаге биле један километар до Велике Ператовице већ првог дана (31. listopada), а у Велику Ператовицу и Дапчевачке Брђане ушле тек 4. дана акције ?

2. Тврдња да је у Великој Ператовици био најчвршћи отпор је ординарна лаж, јер у Великој Ператовици није ни било борби.

3. Јасно је да су И. Дебић и А. Делић, у свом Otkosu као и Тот Шандор кроз извјештаје ПУ ГП писали ове лажи ради властитог величања и улоге у „Domovinskom ratu“, али научници се тиме нису смјели служити и преписивати без провјере истинитости података или бар дозе резерве спрам њих, да се и не помиње да су ти подаци и сами за себе контрадикторни.

У задњој реченици стр. 485/2 и првој реченици стр. 486/2 тврдња да је отпор  u smislu stupnja organiziranosti, bio prisutan samo prvog dana operacije …“ је потпуно тачна и само потврђује неистине и лажи о нападима хрватских снага од 31. листопада до 4. студеног. Потпуно је тачно да је отпор био најчвршћи првог дана и трајао је од јутра до вечерњих сати тог 31. листопада, и да хрватске снаге нису нигдје напредовале, чак су се и повукле на неким мјестима (као код Г. Рашенице кад им је погођен један од два тенка које су имали, па је Љубан Ковачевић искористио то повлачење да одедо своје куће и узмеаутомобил којим се касније одвезао до Србије). У вечерњим сатима 31. октобра читаву ноћ су колоне трактора, камиона и аутомобила заједно са народом Билогоре напустиле то подручје, гдје су Срби четири вијека били не само већинско, већ и аутохтоно, старосједилачко становништво. Већ 1. новембра 1991. у поподневним сатима није било становништва српске националности на том подручју (о чему аутор ових редака може да лично свједочи), већ на подручју даруварске опћине (Кореничани), а дио билогорских житеља већ је био у БиХ и на путу за Србију. Уз Србе, у овој дугој избјегличкој колони нашло се и око 250 њихових сусељана Хрвата, Мађара, Чеха, Рома, те њихових потомака из мјешовитих бракова.

Овим се као јадна, приземна лаж побија и претходна теза аутора Kronike о исељавању (у организацији Ћује Богдана) жена и дјеце као припреми за напад на Грубишно Поље.

Са киме су се „херојски борили хрватски витезови“, 1. 2. и 3. studenog 1991? И на самој страни 486/2 из извора „Дневника једног члана штаба“, кога научници цитирају и црпе податке, демантују и оповргавају ове акције хрватских војних и полицијских снага.

Такође тврдња:SampakZagorac je odmah otišao Beograd „da iznese situaciju generalštabu ida od njih traže pomoć u artiljeriji i drugoj tehnici“ је апсурдна.

За кога би Загорацтражио помоћ, када је са Билогоре истовремено кренуо читав народ, заједно са њим? Коме би та помоћ у наоружању требала? Откуд ауторима таква информација? Зар И. Дебић и А. Делић не тврде (Otkos, стр. 102) да је „непријатељ“ био добро наоружан.

За ауторе ове Kronike је: „… Jednako važno, s područja općine Grubišno Polje uklonjeni su nositelji terorističkog djelovanja“ (уклоњено је preko 3 500 људи, жена и дјеце чији су коријени ту још прије 400 година). Дакле за ове научнике читав један народ је терориста, само зато што се бранио и није дозволио дапотомци усташа поновемонстроузни злочин из 1941. године. Између предака и потомака ипак има значајних разлика. За прве су Срби представљали „реметилачки фактор“, а за потоње само „носитеље терористочког дјеловања“.

„Na temelju ovih događanja iz Beograda (а шта је тада још било у Београду – СФРЈ – предсједништво ивлада) je Hrvatska optužena za provedbu planskog etničkog čišćenja (зар то није истина? Гдје су Срби у тим селима данас?) i druga kršenja građanskih prava srpskog civilnog stanovništva grubišnopoljske općine.

Ево како аутори (стр. 487/2) конструишу „ научни“ закључак, како је у организацији Ћује Богдана „… srpsko civilno stanovništvo područje općine u većem broju počelo  napuštati i prije pokretanja hrvatske akcije.,као и да су  same pobunjeničke vlasti imale … ključnu ulogu u odlasku srpskih civila“.

Као аргумент за потврду свог става аутори користе и извор – Dokumenti, knjiga 1, Dokument br. 230, Dnevnik jednog od članova Štaba TO SAO Zapadna Slavonija, Zapis od 2. studenog 1991, 415, иако се (ако се) ради о ирелевантном post festum метанисању члана штаба који није имао моћи, а можда ни мотивације да утиче на ток догађаја.

Дакле, с једне стране Срби (побуњеници и терористи ) су планирали и вршили разне пјешачке и минобацачке нападе, а са друге стране су склањали своје жене и дјецу. Тачно је да су се жене и дјеца полако склањали у Босну и Србију, али из разлога што долази зима, билогорска села су у окружењу, дјеца неиду у школу, нема снабдијевања, страх од напада хрватских снага, нема никакве помоћи од било кога итд. Дакле, аутори Kronike нормалне људске активности употребљавају као оправдање за етничко чишћење и то још у вријеме постојања СФРЈ (Хрватска је призната тек 1992. год). Обзиром да је становништво било угрожено са свих страна, шта је требало чекати? Да дођу „ослободиоци“ и да се понови 1941. год?

Ево још једног „правог“ извора за „научни“ рад: „Мožda nismo morali da krenemo otud. Izabrali smo pogrešne vođe i krenuli onako, stihijski ….(488/2) – (Branka Draškić, Jasna Šarčević, „Ognjište za dom“,Vreme, Beograd, 18. novembra1991). За разлику од неидентификованих особа вјеродостојност чијих изјава је данас тешко провјерити, аутори непогрешиво бирају своје селективне и „вјеродостојне“ изворе. Да не помињемо скоро анонимну Бранку Драшкић, требало је проћи скоро двадесет година да у јавност допру чињенице о прљавој работи страног агента, како би то рекли Мађари или Руси, овлашћеног лица ЈаснеЈанковић – Шарчевић у невладиној организацији Центар за транзиционе процесе, о њеном прогону новинара, сада са позицијекоординаторке за медије Тужилаштва за ратне злочине, о њеним ријечима и недјелима у заташканим криминалним радњама које је починила кроз сукоб интереса. Исту, бестјелесну тежину има и тврдња по којој ће„… i sami Srbi  prst optužbe uperiti na svoje političko i vojno vodstvo;“ Такође је ирелевантна (488/2) и сторија о „osobi srpske nacionalnosti, u mjestu Sibeniku, dana 31. listopada 1991., kako je sama navela, pristupio je je netko (ако је тачно сигурно га познаје) iz strukture pobunjeničke vlasti, te rеkao da se spakira, da idu u zbjeg, jer nailaze ¢ustaše¢, koje sve pale i ubijaju srpsko stanovništvo“.

Овареченица потиче из полицијског документа(MUPRH/PUBB, ND, br. 511-02-04/V-KU-46/95, Službena zabilješka od 21. studenog1995). Ради се дакле о 1995. години и то је вјеројатно (ако навод одговара истини) рекла особа, која се вратила. Шта би било који повратник могао и смио другачије рећи?

Слиједећи „научни доказ“ (стр. 488/2) о кривици „власти побуњеника“за исељавање Срба је изјава Анке Поповић из Лончарице: „Govorili su nam da će doći ustaše, poklati nas, silovati, sve zapaliti. Došla je i vojska (која и одакле?), tražili su da svi napuste mjesto i ljudi su u strahu bježali. Ja nisam željela ići, a nisam mogla ni ostaviti samu nepokretnu majku pokojnog muža. … Ja ne želim ići u Srbiju“. –Извор:(Srđan Španović, „Ćao Krajina“, Danas, Zagreb, 10/1991., br. 508, 27)

Дакле и овдје млади научници користе изјаву не питајући се ко је особа која ју је дала и у којим околностима, да ли би неко други, ко је остао и дочекао хрватске снаге, рекао или смио нешто другачије. Чињеница да она не говори ко јој је то рекао, иако познаје све људе и у Великој Дапчевици и у Лончарици, а других осим мјештана овдје није ни било. И овдје се поставља оно исто питање – Да ли је ова изјава валидан доказ за научни рад, осим што је доказ за невиђен медијски притисак на преостале Србе да дају изјаве у прилог невиности хрватских власти?

Затим на истој страни слиједи још један „прави“ аргумент за доказ о кривици Срба. „Roditelji jedne osobe (које ?) srpske nacionalnosti, koja se tada već nalazila u Beogradu, sredinom prosinca 1991. još su se nalazili na grubišnopoljskom području; poručeno im je „da se što hitnije pakujete i dolazite ovamo i to recite i drugima da idu jer to područje neće nikada biti naše kao i grubišnopoljska regija.“ – Извор –(MUPRH/PUBB, ND, Nepotpisano pismo iz Beograda od 11. prosinca 1991).

Овдје се намеће неколико питања које су аутори пропустили да поставе и тиме свој рад свели на ниво необавезног разговора уз јутарњу кафу:

1. Ко су родитељи те особе, одакле је ико је особа која се sredinom prosinca 1991. налазила у Београду?

2. Зашто је писмо непотписано и како је стигло до родитеља? Поштанске везе су већ биле прекинуте .

3. Чак и под претпоставком да писмо није фалсификат и једно од мноштва полицијских лажи у које смо се у досадашњој анализи увјерилили, какве доказе за било шта и било гдје може представљати непотписано писмо анонимне особе, осим наравно за научни рад Башића и Мишкулина?

Страна 489/2 приказује шта јеобјављивао „Srbijanskitisak“, што такођер улази у фонд „аргумената“ за научни рад, али исто тако није вриједно коментара. Али оно што је невjероjатно, тврдња je аутора: „Istina je, dakako, bila sasvim drugačija: niti su nad zatečenim srpskimstanovništvom počinjeni ikakvi, a pogotovo masovni, zločini, niti su hrvatske vlasti poduzimale ikakve mjere kojima bi ono bilo natjerano na odlazak.“ Недостаје на крајусамо quod erat demonstrandum да би домаћи задатак био потпун.

Међутим, изгледа да је тај задатак укључивао и доказивање да није било усташа на Билогори, ако не и 1941, а оно бар 1991, иако свједочење Делића и Дебића у Откосу (Lili MarlenEvo zore evo danaстр. 46-47)говори сасвим супротно. У наставку цитата са 489/2 стр.

“Nije bilo niti ustaša: dan prije početka izvođenja operacije Otkos-10 – 28. listopada 1991. –zapovjedništvo hrvatskih vojnih snaga u Bjelovaru obavješteno je kako na području grubišnopoljskeopćine „ne djeluju stranačke formacije koje se bore na hrvatskoj strani“. U stvarnosti, dakle, ustašenisu postojali osim u promidžbenom svijetu srpskog nacionalizma”.

Аутори изгледа нешто нису схватили, а можда због младости до њих није допрла она чувена анегдота из америчких извора, о крави, а коју ћемо парафразирати да све појаснимо – Ако неко пали куће Срба као усташе 1941, ако девастира и уништава православне светиње као усташе, ако убија српске цивиле као што си чиниле усташе 1941, ако забрањује ћирилицу и пали ћириличне књиге као усташе, ако пљачка српску имовину као усташе, ако као усташе протјерује српско становништво у име нелегалне државе и фалсификованих историјских права као усташе, а истовремено укида Србима уставна права стечена управо због усташког терора и геноцида 1941, тада ти поступци не само да су „као усташки“. Они јесу непочинство урађено усташком руком. Наши млади аутори као историчари још нису стигли у свом развоју до спознаје да је усташтво геноцидна идеологија, па звала се она ХДЗ, млада хрватска демокрација или како год и било кад, све док јој се поступци не разликују од оног што је иманентно усташтву из 2. свјетског рата.

Ако није било усташа 1991, ко је онда убио, послије протјеривања српског становништва, Кравић Раду из Дапчевачких Брђана, Вудраг Даницу из Велике Дапчевице, брачни пар Орић из Тополовице, Отковић Љубу из Растовца, Глежнић Стевана из Велике Дапчевице, Мишчевић Живка из Лончарице, Поповић Милана из Лончарице, Сокол Фрању, Хрвата из Велике Дапчевице који је читаво вријеме био са Србима, Ибишај Мирослава из Малог Грђевца, Мачак Стеву из Мале Јасеноваче, Милић Војислава из Зринске, Слијепчевић Петра из Растовца, Познић Раду из Турчевић Поља и све оне друге цивиле прије и послије 31. октобра 1991?

Није било масовног убијања, али зар није масовни злочин протјеривање и етничко чишћење српског становништва са „ослобођених“ 370 км2 билогорског простора?

Шта би се догодило са српским становништвом да је остало, да је било прилике за „масовно“ убијање?

Сами аутори (489/2) потврђују да је још увијек постојала СФРЈ; „Dana 3. studenog 1991. savezno predsjedništvo u Beogradu uputilo je u javnost posebno priopćenje, u kojem je izrijekom istaknuto kako je hrvatska akcija dovela do potpunog uništenja osamnaest srpskih sela na Bilogori“.

Зар то није тачно? Аутори данас то могу провјерити и установити тачност ових ријечи, али то за њих није аргумент и релевантан доказ.

Карактеристична је такођер тврдња аутора (490/2) о догађањима послије усвајања декларације Народне скупштине Србије – Promatrački izvještaj od 6. studenog 1991. nedvojbeno je pokazao kako su optužbe o zločinima nad Srbima bile lažne:

„Šestog studenog [1991.] promatrački tim EZ-a posjetio je općinu GrubišnoPolje, kako bi ispitao izvješće Predsjedništva SFR Jugoslavije … Zaključak: Dok postoje očevidni dokazi četničkih zlostavljanjaza vrijeme razdoblja od 2 do 3 mjeseca za vrijeme kojeg su nadziralitaj kraj tim nije mogao naći tragove naknadnih hrvatskih ubojstava niti tragovesustavne politike uništavanja srpske imovine od strane ZNG-a ili mjesnih Hrvata ili drugih manjinskih skupina. [istaknuo – I. M.].“

1. Ко је био у проматрачком тиму, која институција ЕЗ их је послала, гдје су вођени и ко им је показивао терен?

2. Да ли су саме хрватске власти приказале истину, када се свим силама, укључујући и научне (као што су и ова двојица) раднике, труде да кривотворе истину у циљу прикривања и оправдања својих злочина?

3. Ко је онда побио претходно наведене српске цивиле, и ко је минирао, порушио и запалио, не само куће и локале у билогорским селима, Грубишном Пољу, Малом и Великом Грђевцу, Орловцу, Великим и Малим Зденцима и другдје, већ и цркве, споменике „нулте“ категорије (Успеније Пресвете Богородице у Горњој Рашеници, из 1709. године и Свети Димитрије у Растовцу из 1700. године), девастирао већину сакралних православних објеката, те порушио и девастирао скоро све споменике антифашистичкој борби?

4. Чак и под претпоставком да је неки њемачко-аустријско-ватикански тим самостално „превидио“ оно што би било сметња признавању Хрватске по хитном поступку, довољна је једна једина ријеч –četničkih– да покаже да се ради или о фалсификату или тексту написаном или диктираном у хрватској кухињи. Једна службена ЕЗ комисија не би користила ту терминологију, навела би бар један „очевидни доказ“ и упитала се гдје су људи, јер – „Samo je jedan par bio pronađen tijekom posjeta…“ – у 18 села!

Заклањајући се иза Миле Месића(OsjetljiviiljutiljudiHrvatskeizbjegliceiprognanici, Zagreb, 1992) аутори на страни 491/2износе своју срамну и прљаву тврдњу – „Srpsko civilno stanovništvo, koje je u prvim danima listopada 1991., napustilo ( протјерано – оп. аут. ) grubišnopoljsku općinu sastavni je dio ukupnog kompleksa hrvatskog progonstva i izbjeglištva devedesetih godina prošlog stoljeća. No, razlozi njegova odlaska čine ključnu razliku u odnosu na hrvatske prognanike s istog područja: naime radi se o pseudo-izbjeglicama – tj. onima, „koji su svoje domove napustili bilo dobrovoljno, bilo pod pritiskom i prijetnjama svojih militantnih sunarodnjaka“.

Може ли разуман људски ум, човјек који има имало достојанства, части, личног интегритета, овако нешто написати?

Већ сама дистинкција људи у истој невољи, гдје су Хрвати – прогнаници,а Срби „псеудо-избјеглице“, говори све о овим ауторима, не као научницима, већ као о расистима. Да ли би иједан нормалан човјек напустио добровољно свој дом и огњиште своје дједовине, сву имовину, све што је стјецао и чему се надао читавог живота, а да није имао јак разлог? И гдје је око 3500 српских цивила данас?

А гдје су Хрвати из грубишнопољске општинеи ко их је протјеривао? Постоји ли иједан примјер? Али има и Хрвата, Мађара, Чеха идругих, њих око 250, који су протјерани заједно са Србима са тог подручја. Према овим научним радницима „ослободилачке“ операције „Откос – 10“, „Бљесак“ и „ Олуја“ није ни било, већ су Срби сами без разлога напустили своја имања и свеукупну имовину, која им до данас још није враћена. Да ли ови научници знају шта је са стеченим правима Срба, мировинама 1991 – 1997, станарским правима, односно са намјештеним становима, кућама, усељеним Хрватима и сл? Ако је игдје било „добровољног“ и под притиском напуштања својих домова, то је било у једном дијелу Барање у организацији католичке цркве, гдје су у њихове куће привремено били смјештени људи, један дио и из грубишнопољске општине али и из других крајева РХ (и аутор ових редака је један од тих). Аутори, наравно, о томе ни ријечи. Вјерујем да о овоме и нису настојали да се информишу. Помињу, наравно Барању, али лекцију о коришћењу извора ни до краја рада нису савладали – MUPRH/PUBB, ND, Nepotpisano pismo iz Beograda od 11. prosinca 1991.

Као повјесничарима, ауторима препоручујем да се барем распитају, акоим је досадно читати озбиљне књиге, како и када и из чијег посједа је Барања отета и доспјела у састав РХ послије 1945. Како је без одлуке иједног државног органа тадашње ФНРЈ Барања напросто као прћија уручена Хрватској, ваљда за ратне заслуге. И да не пропусте један рад проте Михалџића, књигу малог опсега, али без које ће, када се ради о Барањи, остати аналфабети.

„Bilogorski Srbi osjećali su se izdanima“. Зар нису били издани? Живјели су у једној држави, на својим огњиштима још пре 400 год. и онда је у РХ дошла једна власт, која их је са тих огњишта протјерала. Нормално је да су очекивали да ће их неко заштитити, јер још увијек је постојала СФРЈ и ЈНА као једина војна сила. То што је неуки, у политичком смислу, народ очекивао помоћ и од Србије, сасвим је нормално,иако је питање шта је Србија у војничком погледу могла учинити чак и да је имала такве амбиције – ништа, обзиром да је тада постојала СФРЈ и ЈНА, над којом Србија, као и остале републике, није имала ингеренције. Аутори и овдје, по ко зна који пут, као научни аргумент користе изјаве новинара, некомпетентних појединаца, паушалне изјаве које су им залутале „под руку“, али никако да узму у руке тадашњи устав, важеће законе и прописе, службена документа, све оно што би озбиљан истраживач требао имати у виду ако жели извести закључак о функционисању неке државе. Али, то је дуготрајан и заморан посао. Лакше је измишљати историју и писати о држави како је замишљају Ивица и Перица.

Навођења изјава Вељка Џакуле (стр. 492/2) из текста Славка Крејчија (Slavko Krejči, Lažni bljesak Veljka Džakule, Obzor, Zagreb, 14. veljače 1998) које аутори цитирају као потврду својих теза потпуно је депласирано. Не само због лажи у којима га и сами аутори дјеломично раскринкавају, већ због његове еволуције од „liderа zapadnoslavonskogSDS-a“ 1991. до приљежног заноситеља расплодних органа у кривини врхушкама екстремних хрватских странака у каснијем периоду. Показало се да конвертитима ни они не вјерују, па како онда његове изјаве да буду аргумент за било шта изван домена клиничких истраживања.

„Odluka hrvatskih Srba tijekom oružanog sukoba nikad nije bila u rukama hrvatskog vrha u Zagrebu“.

Да човјек не повјерује. А ко је био на власти у РХ? Чија је то одлука била, Срба из Хрватске, „србијанског“ руководства или можда налогодаваца пројекта Новог свјетског поретка и разбијања СФРЈ ? Зар изјава Фрање Туђмана „да рата не би било да га Хрватска није хтјела“ ништа не говори о узроцима сукоба српског народа и хрватских власти? Да ли нормалан човјек жели рат? Или је можда Хрватска заиста билаприсиљена на то, како би НАТО снаге имале разлога да дођу на ово подручје и задовоље своје геополитичке, економске и друге апетите?

На крају овог „штива“ за новију хрватску повијест, млади научници, Башић и Мишкулин, цитирају ријечи Раде Малешевића (493/2) „Dakle, Bilogora, kakvu smo poznavali više ne postoji.“ и додају „Zaista, bilogorsko područje, nakon događanja 1990 – 1991., više nikada neće biti kao prije njih; nasilan pokušaj trajnog izdvajanja dijela tadašnje općine Grubišno Polje iz hrvatskog ustavnog i teritorijalnog poretka doveo je do trajne promjene“.

Да ли би након објективне анализе и вјеродостојних докумената био могућ овакав закључак, као што је ове двојице научних радника, Башића и Мишкулина, у задњој цитираној реченици?

Тачна је констатација да „Билогора какву смо познавали више не постоји“, као и да „више никада неће бити као прије“, али није тачан наведени разлог „трајне“ промјене који износе Башић и Мишкулин, већ је то геноцидна политика хрватске власти и етничко чишћење Хрватске од српског становништва, не само у Билогори, већ у читавој Хрватској гдје су већински живјели Срби, као и у неким другим подручјима и градовима широм Хрватске. А сам Бог зна колико та промјена може бити трајна у свијету у којем и Степинац може бити блажени.

Умјесто закључка

Познато је да историју пишу побједници у рату и да ту обично пишу своју истину. Но, да ли је у Хрватскојзаиста било ратакоји би са правом, носећи назив Домовински, сугерисао да се ради о оружаном сукобу чији је циљ био постизање или одбрана највиших вриједностии добара њених грађана? Може ли једна национална скупина, мада већинска као Хрвати у овом случају, бити побједничка ако протјерује другу националну скупину која једино жели имати иста права као већинска, односно, задржати права која је до тада имала? Могу ли Хрвати бити побједници у рату у којем национална врхушка прво лиши свих права Србе, затим протјеривањем и узурпацијом њихове имовине лиши државу дијела њене економске моћи, а на крају развласти и опљачка већинско становништво. На крају, једини добитници чине неколико постотака популације, а већинско хрватско становништво у тој Пировој побједи има сатисфакцију не већу од оне коју има навијач када му побиједи омиљени тим. Једино је криминогена врхушка имала користи од ратне биједе и патњи укупног становништва, а крајње је дискутабилно можемо ли ту врхушку уопште убрајати у Хрвате знајући да је милом или силом започела рат у корист мрачних сила Новог свјетског поретка и надајући се да ће једног дана због заслуга бити припуштена у друштво те наднационалне елите.

Нису дакле Хрвати, ако се не рачуна који дан необуздане еуфорије, „профитирали“, већ изгубили у том рату, можда и више од Срба, јер су били дуже у заблуди. Показало се да је „тисућљетни сан“ био најближи остварењу у СФРЈ, а да хватање у коло са ђаволом послије Брисела није оставило ни „с“ од суверености, док се сан о слободи, благостању и „хрватској пушки на хрватском рамену“ изгубио у небеском плаветнилу. Срби су били издани, а Хрвати преварени, али не само они, већ је читав Балкан и југоисток Европе ресетован на колонијални статус са почетка 19. вијека. И као да има неке поетске правде, та судбина се почетком 2014. смијеши читавој Европи, све са новим, језуитским Ватиканом и Њемачком која је, бојим се прекасно, схватила да је већ трећи пута у једном вијеку исте силе гурају у сукоб са онима које се без божје воље не може побиједити.

А каква ће повијест нове хрватске државе бити написана види се из разних дјела младих хрватских научника, „повијесничара“, који су ангажовани да је напишу, па чак и да је преносе младим нараштајима у школама (Петар Башић – Осн. шк. у Сл. Броду) предајући им овакову „истину“ и дијелећи им своје научне радове и књиге за одличан успјех (Debić, Delić, Otkos). Колико је у тим дјелима истине да се наслутити већ и по претенциозним насловимарадова које ауториKronike користе да би поткријепили своје тезе и унапријед задане закључке -(Živić, Dražen, Demografski okvir i gubici tijekom Domovinskog rata i poraća 1991 – 2001, Grupa autora, Stvaranje hrvatske države i Domovinski rat, Barić, Nikica, Srpska pobuna u Hrvatskoj 1990 – 1995, Radelić, Zdenko, Hrvatska u Jugoslaviji 1945 – 1991. od zajedništva do razlaza, Ćurak, Mato, Mi smo htjeli, Runtić, Prvi Hrvatski redarstvenik, Debić, Delić, Otkos, итд, као и по другим изворима (Извјештаји МУП-а од републике до локалне ПУ који су пенетрирани у сукобу као организатори и учесници, разни новински чланци, приче углавном анонимних појединаца). Да ли је у крајњем случају пристојно да се на такав начин, „офрље“, третира историја једне државе? Није за државу и народ који има своју богату историју, традицију, културу и језик, није ни за оне који то немају у истој мјери, али посуђено, па био то и језик, не називају својим. Међутим, за оне који су и териториј на којем живе и језик и највећи дио етничког наслијеђа посудили, украли или напросто присвојили од неког другог, вјеројатно неће бити проблем да и измишљену историју, ако им годи уву, прихвате као „праву“ и истиниту.

Сва „повијест“ Хрватске или тачније, да не гријешимо душу због оне боље, изворне стране хрватског народа, језуитска, још увијек актуелна повијест Хрватске у тој средини, од самог настајања, од Томислава за чије постојање нема поуздане историјске потврде,преко Pacta conventaдо хрватског идентитета Славоније и Босне, пуна ја фалсификата, лажи и присвајања туђих, богатих и часнијих историја, анарочито српске. Не само што су присвајали територије или их добијали за услуге у „мираз“, од Паганије у византијско вријеме, Војне Крајине, Дубровника, Славоније, до Барање у Брозово, већ су присвојили и српски језик захваљујући Вуку Стефановићу Караџићу и Ђури Даничићу и назвали га својим именом.

Беспризорни се нису либили ни да присвоје неке аустроугарске, а посебно српске владаре – Твртка I, Стефана Котромановића, Хрвоја Вукчића, назвавши га Хрватинић, па Стевана Дабишу ињегову удовицу Јелену, па Остоју Котромановића, па многа друга значајна српска имена, од Мехмед – паше Соколовића, чији је рођени брат Макарије био први патријарх Српске православне цркве када је она обновљена као Пећка патријаршија 1557, преко Руђера Бошковића, Ђиве Гундулића и Петра Прерадовића, рођеног у граничарској породици у Грабровници, до Матије Рељковића, гдје у његовом „Сатиру“ ријечи „наши“ замијенише „ваши“, те Николе Тесле. Гусарећи тако, нарочито по српској богатој историји, многе успјехе и учешћа у ратним сукобима, иако у њима нису учествовали, приписују себи: Томиславу сукоб Зарије Прибисављевића против бугарског краља Симеона 924, па Вишевићево освајање италијанског града Синопада 926, па битку код Сиска 1591, па битку генерала Изоланија код Нирнберга, па битку код Луцерна 1632, па угушење Ракоцијеве буне 1703, па поход Наполеона на Русију 1712. са једном региментом из Лике и Крбаве, па битка код Сентомаша (Србобрана) итд.

Избјегаваће, наравно, помињање Магдебурга 1631, стравична свједочанства у Mecklenburg im dreißigjährigen Kriege од 1637-1640, лондонску књижицу Жаловање надЊемачком из 1638, рад ФранцКаима (1873), Георга Винтера (1893), студије Бувијеа, Хајлмана, Аладара Балога, Јулије фон Викеда, шведског писца Топелијуса, Гримелохаузена, Успомене коњаника Данијела Дефоа, па чак и Карла Маркса. Чудно је како ниједан хрватски историчар није чуо за померански град Пазевалку, а у том граду сви памте Хрвате, као и Праг 1632. или Милано 1848. Треба прочитати „Трогодишњи архив италијанских прилика“ (Капилаг, 1851), извјештаје из Мачве 1914, Јасеновца и безбројних стратишта 1941, „Билогоре“ 1991, јер не постоји рјечник којим би се то у пристојном друштву могло испричати. Колика тек храброст треба за суочавање са Велишом Раичевићем (Псуњским), Виктором Новаком, Богданом Кризманом или вапајем Др Првослава Гризогона у писму Алојзију Степинцу 8. фебруара 1942. –

„Šta će biti od nas Hrvata ako se dobije utisak da smo bašdo kraja u ovim zločinstvim austrajali?“.

А дошла је и 1991. и њена апологија у Kronici из 2010!

Много је неистина и фалсификата у хрватској историји, па не чуди да су млади „повјесничари“ учили погрешну повијест, али ипак пишући ову Kroniku требали су се потрудити и научно приступити овој теми, односно нису ни требали писати о нечему гдје немају потпунијe податке и дозволити да буду искоришћени у дневно-политичке сврхе. Нису се требали ослонити нити на Тужбу за геноцид над Хрватима 1991. год упућене 1999. год. Међународном суду правде у Хагу против Републике Србије (чији је један од аутора и данашњи предсједник Републике Хрватске Иво Јосиповић) јер је она потпуно бесмислена -држава која је учинила геноцид 1941. – 1945. те 1991. – 1995. године над српским народом, тужи државу која није ни учествовала у сукобима и над чијим је сународницима управо и почињен злочин и геноцид. Да ли је ово могуће??? Да ли историја бешчашћа има неке границе?

Господо, ово није 1941. када су се могле сатирати матичне књиге или пола вијека касније када сте спалили скоро 3.000.000 (три милиона!!!)  ћириличних и других књига у увјерењу да ћете их моћи супституирати са двије-три историографске бајке попут ваше Kronike. Немојте да вам се деси да се појави (а кад-тад ће се појавити) генерација младих Хрвата која ће смјело гледати истину отвореним очима, па да се срамите и дјеце и унука што сте бранили оно што се ни пред Богом ни пред људима бранити не може. Данас ни безмјерно моћна пропагандна машинерија није могла спријечити да истина о рушењу кула у Њујорку продре у свијет. Данас и дјечица знају строго чувану тајну да је „директан пренос“ спуштања Американаца на Мјесец 1969. измонтирао Стенли Кјубрик негдје у Енглеској. Упамет се господо! Шта мислите, колико ће „држати воду“ ваша лаж да су Срби држали под „окупацијом“ своја села брат-брату већ четири вијека и да је ЈНА извршила агресију на Билогору пославши Рамба у лику заставника Недељка, јединог војника који је преостао у Гакову по нестанку Петог корпуса? Модерна мудрост каже – „кад мајстори оду“. А отићи ће, будите сигурни у то.

За стицање општег увида у проблематику „новије“ историје српско-хрватских односа, само од времена формирања Војне границе па наовамо, незаобилазно је неколико десетина пробраних историјских радова, а вјеројатно и неколико стотина да би се постало у некој мјери експерт за разумијевање „српског питања“ у Хрватској.

Све је то нашим ауторима страно. За скоро шест и по вијекова, за период од 1371. до 2010. у којем би озбиљан научник тражио узроке или реминсценције у догађајима 1991. у Билогори, у Kronici не постоји нити једна релевантна референца.Само анонимни извори, новински чланци, шта је Јово рекао Иви, шта Јула Манди, идимидођими аргументи типа шта цуцак мисли о човјеку кога је ујео. Мало је рећи да се ради о субјективном приступу. Ако занемаримо његову политичку позадину, намјере и жељене реперкусије, онда нам остаје осредњи литерарни рад на билогорске теме на разини виспренијег осмошколца.

Међутим, тема Словена, Срба, па и Хрвата на Балкану шира је од пучкошколске, али нажалост и од службене академске историјске приче и садржи томове и томове литературе и код интердисциплинарног приступа поштеном истраживачу би био недостатан читав живот да би постао неупитан ауторитет на том плану. На почетку читања тог непрегледног материјала, истаживач ће тешко разлучивати романтичарску причу од уџбеничке историје, религијску повијест од свјетовне, критички научни приступ од острашћеног национализма и напосе, аутентичну историју од геополитички условљених фалсифата натураних од освајача овог простора.

Не може се пренагласити потреба да се у авантуру истраживања те аутентичне историје Балкана, а зарад будућности својих народа, упусте барем историчари у Срба и Хрвата. Посљедњи рат, вођен због туђих интереса, а на основу погрешних премиса заснованих не толико на фалсификованој колико на измишљеној историји, неће бити и посљедњи ако у међувремену не посегнемо за оставштином наших, и не само наших, најумнијих, а не најкрволочнијих хроничара.

Због тога топло препоручујем ауторима Kronike, када су већ изабрали ту професију,да без предрасудапођу од онога што су оставили Херодот, Тацит, Плиније Млађи, Клаудије Птолемеј, Плутарх,Јорданес, Прокопије из Цезареје, Јован Ефешки, Марцијан из ХераклејеМаврикије, Страбон, Теофилакт Симоката, Фредегар, Мојсије од КоренеПавле Ђакон, Приск, Теофан, Ајнхард, Виндукинд, Баварски Географ, Географ из Равене, Алфред Ι, бројни Перипли, Лав VΙ, Ибн Фослан, Ибн Дустех, Ал Масуди, Ал Истахави, Ал Бекри, Ибн Ханкал, Константин Порфирогенит, Титмар од Марзебурга, Адам Бременски, Ебо, Хербард, Хелмолд, Сакс Граматик, Нестор, Лаоник Халкокондило, поп Дукљанин, Кромпер, Мавро Орбини…

Не заобилазите ни Фредегарову и Далимилову Хронику, Књигу Велесову и Повијест минулих љет, Шафарика, Шлецера, Рајића, Јиричека, Бјеловског, Вељтмана, Добровског, Гиљфердинга,Кончара, Венелина, Лазића, Нидерлеа, Миленхофа, Пиктеа, Станојевића, Ломанског, Грима, Грека, Левека, Клерка, Фалмерајера, Ансхајма, Минса, Јагроде, Екермана, Шулца, Роберта, Фресла, Антона, Ломоносова, Кариона, Соловјева, Вадијануса, Бергмана, Рашанина, Морија, Kалаја …али ни нововјеке историчаре и савременике попут Даворина Жунковића, Карла Кадлеца, Јарослава Бабича, Григорија Базлова, Карла фон Зедеа, Галине Сергејевне Лозкове, Нејца Петрича, В. Г. Рудаљева, Јордана Табова, Павела Тулајева, Ђоре Ценева, Анатолија Фоменка, Валентине Хомбах

Не заборавите ни на хрватске писце и историчаре – Смичикласа, Швера, Витезовића, Рачког, Јагића,Катанчића, Маретића, Кукуљевића, Шишића, бискупа Брајковића, Нодила, Клаиће, као и новије српске истраживаче, од Олге Луковић Пјановић, послије које је, упркос неким недостацима, непримјереним ескападама и исхитреним закључцима у њеним радовима, бачен отворен изазов преписивачима туђих измишљотина и слиједили занимљиви истраживачки подухвати Реље Новаковића, Александра Петровића, Радоја Петровића, Момира Никића, Хомера II (Драгана Гаковића), Иве Вучковића, Ђорђа Јанковића, Момира Јанковића, Живојина Андрејића, Драгана Јацановића, Момира Јовића, Драгољуба Антића, Војислава Трбуховића, Деретића, Тодоровића, Милановића, Стеванчевића … и актелизирана дјела М. Милојевића, Н. Жупанића, В. Чајкановића, М. Будимира, Р. Пешића, Ј. Ердељановића, Д. Срејовића, М. Васића……

Да и не помињемо ауторе баснословне библиотеке радова из палеолингвистике, археогенетике, ДНК генеалогије, нове хронолигије …, наука које до пред неку годину ни по имену нису постојале.

Неминовно је, дакле, да би се издигло изнад дневнополитичких и постратовских балканских размирица и избјегла некритичка глорификација властитог националног корпуса чији резултат је неријетко фалсификат, мислити, успоређивати и прије свега читати. Јер, што неко рече, невоља са чињеницама је у томе што их је тако много.

Када на тај начин допрете до забрањене историје Словена и српске, дакле и ваше историје, када вам умине страх од тога шта ће о вашој спознаји рећи у Бечу, Ватикану, Минхену и Бриселу, различитим очима ћете гледати на своју Kronikuод погледа на ону Kronikuкакву сте могли, и будућности ради, требали написати.

И читајте повремено поезију кад се заморите од силне науке. Послије панегирика отрежњујуће дјелује лирика, рецимо, од свима нам драгог Цесарића пјесма о малој воћки послије кише.

Пише: Душан Јелић

Извор: Билогора

Везане виjести:

САОПШТЕЊЕ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СТРАДАЊА СРБА ИЗ ИСТОЧНЕ БИЛОГОРЕ

ВЕЛИКА ГОСПА НЕСТАЛА У ПЛАМЕНУ

ПОМЕН СТРАДАЛИМА У ИСТОЧНОЈ БИЛОГОРИ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top