Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Грубишно је ослобођено

Датум објаве: уторак, јун 1, 2010
Величина слова: A- A+

Чујем коментар: „Има доста плијена“. Бункери пред нашом црквом пресијецају цесту, сваки половицу са своје стране, па је могућ пролаз између њих, оштећени су. То су борови балвани из цинтора. Виде се фришка оштећења од метака и гелера. Прије мене у пролаз улазе два партизана и застану код мртвог гестаповца. Глава му је сва крвава. Крв се већ сасушила. „Види, бога ти, има и швапски криж. Па он још дише. Ма, тај је јутрос на нас испалио онај рафал кад смо претрчавали цесту. Ето му ту и митраљеза. Видиш, потрган. Ваљда пала мина или је неки наш убацио бомбу. Докрајчи га“, рече онај први. Други извади пиштољ и опали му два метка у срце. Одоше, а ја за њима. Видим неколико мртвих између цинтора и куће Митра Бишкупа. Опет неколико на путу према ногометном игралишту, пред кућом Ђурице Пејновића, и тамо код Штефана Најхаузера. Нека кола пуна плијена се враћају према горе. Код Буковића куће видим оног усташу Љубу што станује у кући Милана и велике Цвијете Пејновића. Он је увијек ишао у цивилу, па и сада. Одмиче, онако мало погрбљен, дугачким кораком. Већ је код Бабурекових. Кажем ја једном од оне двојице партизана да је оно усташа у цивилу. Велим да га познам. Један одмах викну: „Хеј, цивил“. Опет понови јер се Љубо не окреће. Кад се окренуо, овај га позва да дође. Стао сам мало подаље па чекам и ја. Кад је пришао, партизан га пита да ли има оружја. Он одговори: „Не“. „Претреси га“, нареди оном другом. Пошто није код Љубе ништа нашао, наредише му да иде пред њима. Већ од Ћопове куће видим пред Вепшековом пекаром неку гомилу људи, а испред њих некакав строј, дворед људи. Код Цапла пријеђем на другу страну. Из Пејашиновића и Габлерове куће људи износе бале штофова, а двојица носе шиваћу машину. Пред Кузловом кућом и Славнића биртијом исто стоје кола. У оном строју преко пута има неких које у главу познам. Оном једном знам и презиме. Неки су у униформама – домобранске, усташке и гестаповачке. Понеки носе пола униформе, пола цивилног одијела. Неки су у цивилу. Међу њима је већ и Љубо. Пређем преко цесте и са задовољством гледам те дојучерашње јунаке. Сада су погнутих глава, ваљда да их нитко не препозна. Партизан једном од њих каже: „Па ти си ’У’! Шта си остао у овом строју? Марш тамо“. Овај шутке пређе, а ја се сјетим оног раздвајања у Јасеновцу, па овом другу одобравам. Има њих три-четири, који то заробљено друштво пребиру и раздвајају. Од крижања тјерају према овамо још једну групу, њих десетак. Идем према предстојниковом стану и скренем кроз велику отворену капију. Ту је и један бункер чији кров је затрпан гомилом обрасле земље. Ту нисам никад био. Пред бункером леже три леша у локвама крви. У кошуљама су, двојица су боси. Од бункера даље из дворишта води лауфграба према сљедећем бункеру. У њој је још један леш, а уз ту грабу, мало даље, лежи убијен магарац. Нема около никог живог па ми би некако чудно, уз присуство страха, те наперим у двориште старе школе и изађем на цесту пред католичку цркву. На тратоару испред школе опет два леша, а на улазним вратима у парк један. Пред предстојниковим станом видим Живка и оног другог Милана, дјечака са Козаре што га је Јеро узео себи. Они ме наговорише да идемо до Новака, до паромлина. Чули су да је прије пао центар вароша, а онда паромлин, јер је то била посебна „жица“. У граби, са десне стране којом идемо, видјели смо понеки леш, али то више није ништа ново. Кад смо прешли пут који се одваја за жељезничку станицу, видимо у граби неколико лешева, један за другим. А онда код Милковића, у отвореним великим вратима, два, а у малима један леш. Сви су боси, а оном једном је метак ударио точно у скочни зглоб. Било ми је већ доста тих мртваца до којих ми није стало. Нисам их уопће сажаљевао јер су то били њихови. Да није било тако, остаде ја у злослутној неизвјесности. Битно је да сам ја слободан, а да су они побијени и растјерани, да се више овдје не појаве. Идемо ми натраг кући. Помало се журимо и поскакујемо. Призори су гадни, несвакидашњи, али ми смо задовољни јер – то су учинили наши ослободиоци. Поубијали су они јутрос и наших ослободилаца. Тко зна колико су и израњавали. Баш као онога што је држао своју поткољеницу у руци. Ми њих жалимо, а ове већ годинама мрзимо из дна душе – и живе и мртве. Ови су њихови и нек’ је враг с њима. Моје размишљање прекиде Живко: „Враг зна шта је са Ногалом, а Маркота се, к’о за врага, извуче. И он и Славко“. Луци су отјерали коње и кола. Нашли су неког кочијаша и одвезли су рањенике. На крижању, и тамо све до Ћопа, има доста партизана. Оног строја усташа и домобрана нема. Још се понешто товари у нека кола. Кад смо дошли до Бркића спаљене куће, подсјетим Живка како смо туда перјали 1942. године кад смо видјели да одоздо иде група усташа и шта се све послије догодило. „Да, да“, рече он, а Милан додаде: „“Е, више тако неће бити. Доста су нама биле двије Козаре – она наша и ова, заједничка са вама, Билогора. Већ четири године ми плаћамо у крви ову слободу и више је нико не може узети“. Изговори то Милан некако као зрео човјек. Будући да нам је то пријало, наста тајац. „’Есте вид’ли онога, туј у бункеру, мртвога“, велим ја. „Нисмо“, вели Милан. „Ма, како нисте, па ту је одма’ са стране“, кажем ја. Дођосмо до тог мјеста, а гестаповца нема. „Кажу да је ту убијен онај гестаповац Ђебро“, рече Живко. „Познали су га по чукљавој руци. То је онај што је избо Вилка“, додаде он. „Ма, познам га“, потврдим ја и испричам како га је партизан докрајчио. У двориштима крај којих пролазимо и у воћњацима има партизана. Негдје више, негдје мање.

 

< Загрмише топови, затресла се земља                                 Садржај                       Узбудљива ревија људи и догађаја >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top